Možda i ona pročita 23, San

Sanjao sam stvarno čudan san. Gledam sto u kafiću gde sedim sam sa sobom. Ja nešto pričam onom drugom ja, a ja koji to gledam hoću da čujem. Primaknem se, neprimetno, naravno, i oslušnem šta sam pričao samom sebi.
- Sećaš li se nje?
- Kako da ne. Bila je, hmmmmmmm, ne postoji ta reč u srpkom jeziku kojom bih je opisao...
- Da, upravo tako! Još kad se setim kakvih sam problema imao kući zbog nje...
- E, da... Sećaš li se kad su tvoji hteli da je odvoje od mene?
- Još kako... Uvrteli su sebi u glavu da ima nešto izmedju nas i požurili da me spašavaju od nje. Prosto mi nisu ni verovali da tu ne postoji ništa.
- Da, ali su oni i bili ubedjeni da imaju nešto što se zove iskustvo. Odakle li im samo to iskustvo kad nikad nisu bili u sličnoj situaciji? Ili, možda jesu, ali ne žele da priznaju?
- Ko će ga znati, ali u svakom slučaju, bilo je zanimljivo gledati face kad su provalili da je mala, čuj mene, mala!? razvedena i ima klinca...
- He, he... A priče da ona u meni vidi muža...
- Ha, ha... Još da sam ja u njoj video ženu, ovaj, suprugu...
- Baš se pitam gde li je sada. Nekako smo se pogubili...
Umešao sam se ja koji sam sve to posmatrao.
- Izvinite što se mešam, ali ovo je ionako moj san. Dakle, ja znam šta je sa njom. Udala se opet i ima dete i iz tog braka, pa se opet razvela. Bar su mi tako rekli. Video sam je pre neki dan. Nije više tako lepa. U stvari, jeste, lepa je za osobu koja ima pedeset godina, ali ja pouzdano znam da ima znatno manje. Ostarila je ona strahovito brzo. Ko zna zašto?!

Možda i ona pročita 22, Rudnik

Zdravo. Ja sam šanker, po zanimanju. Po znanju bih 'ladno mogao da budem psiholog i, da sam na zapadu, zgrnem velike pare na to znanje. Zašto? Zbog toga što odlično poznajem likove koji dolaze na piće u ovaj objekat. Procenim ih još na vratima i uvek znam kome treba koju priču da složim kako bih imao što veći promet. I bakšiš, naravno. Pojedini su se već ustalili i dolaze mi po jednom nedeljno, kao kod lekara na seanse... Ja ih saslušam, priupitam po ne{šo, i predložim "terapiju". Ne verujete? Evo, da probamo...
Oceniću nekog ko udje ovde, a vi proveravajte...
Dakle, upravo su ušla dva para. Ovaj tip i ona mala, crna traže nekog. Ovaj par iza njih je tu sa njima. Pogledaj kako su nezainteresovani za sve ovde, stoje sa strane, na stepenicama. On je tip koji je umoran od svega, ali to sjajno krije. Kako umoran? Pa, od života, posla, drugova, ljubavi... Možda je bolja definicija da mu je dosta svega. Da, i ne zna šta hoće, odnosno, zna, ali to što ima mu ne odgovara sasvim. Kao da nije odavde, pa mu je problem da stalno dolazi i odlazi. On ne želi dolaske i odlaske, već da se stalno bude tu, a to je malo teže izvodljivo. Zato je, po malo, zbunjen i zbrkan. On biu nekoj drugoj situaciji to lako presekao i otišao, ali u ovoj konkretnoj, to će biti teže. Suviše mnogo mu je stalo do nje. Kako, koje nje? Pa, ove što stoji pored njega... A i ona je pomalo zbunjena svim tim. Dobro, ona je žensko, pa je i normalno da se iznenadi da neko i nije baš princ na belom konju, ali žene ionako retko zalegnu na šank, te ih i ne procenjujem mnogo.
Šta bih mu savetovao? Ništa, on je od onih retkih koji se ne ispovedaju, ma koliko im je to potrebno. I od onih koji su do sada uvek, na kraju filma, odlazili sami u suton. Hoće li i sad? To zavisi od njega, on je svestan toga...
Ne veruješ? A jesi vid'o kako su se krišom poljubili? Na brzinu? Misliš da je to zato da ih neko vidi i loše proceni? Grešiš, sinak, silno grešiš. To je samo izgovor. Kako, kakav izgovor?
Ma, vidi, molim te, već petnes' minuta mi kasni smena... Evo, ga...
Zdravo, kolega, šank je tvoj. Nema problema. A, ti, slušaj, ako ne veruješ, idi pitaj ih, samo, neće ti oni priznaju. Takav smo svet, šta ćeš...

Sedam godina vernosti

Sedam godina može da bude i mnogo i malo, zavisi kako kome... U našem košarkaškom slučaju slučaju je to bilo dugo, predugo! Toliko je prošlo od kad je naša reprezentacija osvojila medalju na nekom od takmičenja. Verno smo čekali, čekali i dočekali. Vraćali se juniori, kadeti, mlađi, stariji sa gomilama medalja, ali seniori su potonuli kao Titanik. Po imenima jedna od najjačih ekipa u svetu, nikako da skupi ta imena na jedno mesto. Uvek je neko od njih imao neverovatno važan posao upravo tog leta - sklapa novi ugovor, ima kamp za decu baš tada, možda će na operaciju, niko me nije zvao da me pita kako mi je, koliko se, jadan, zlopatim u NBA... Tuga od izgovora, a mi, naivni navijači se nadali da će, ipak, da prevlada patriotizam i da se pojave na pripremama. I tako, umesto najboljih, krpila se reprezentacija i prolazila onako kako je prolazila... Ako se nekoim čudom i skupe, ne mogu da se dogovore ko je veća zvezda, pa neće ni loptu da dodaju jedan drugom. Ono što je do pre 10 godina bilo nezamislivo - desilo se. Završavali smo takmičenje sa svim porazima, tako da nismo prolazili ni onaj prvi krug.
I, posle silnih hoću-neću, postavljen je Duda Ivković za trenera... Hoće biti zvezda, neće biti zvezda... Presudi čovek vrlo prosto - ko hoće da igra dobrodošao je, ko neće, želimo mu sve najbolje. I 'ladno sastavi ekipu od klinaca koji imaju pobednički mentalitet, klinci koji su u svojoj generaciji najbolji na svetu i Evropi. Prošeta se kroz kvalifikacije i ode na prvenstvo Evrope sa ciljem da se izbori šesto mesto, kako bi se plasirali na svetsko prvenstvo.
Sad mu ja dođem kao neki general posle bitke, ali prepručavaću razgovore koje smo vodili tokom prvenstva moji prijatelji i ja.
Dakle, kad smo dobili Španiju u grupi, pa izgubili od Slovenaca i dobili Veliku Britaniju, uglavnom smo komentarisali ko fali da bi se postigao bolji plasman... Rakočević i Vujanić, uglavnom ta dva imena, pa Miličić. Došli smo do zaključka da je ovo bolja varijanta, jer bi se u onom slučaju uvek znalo kome ide lopta kad je "čupavo". Ovako - evo vam lopta momci, pa stisnite petlju i šutirajte. Na taj način ćemo sigurno dobiti lidera za neka sledeća takmičenja... Ako ne svetsko dogodine, sigurno za Olimpijadu u Londonu 2012.
Pred četvrt-finale sa Rusima sam bio siguran da imamo šanse, ako budemo imali makar malo sreće... To je samo jedna utakmica! Pošto smo prošli Ruse, već je počela euforija... Neka budemo i četvrti, jer da nam je to neko ponudio pre početka prihvatili bismo bez razmišljanja. Ali, to je bilo pre, sad već imamo veće ambicije. Na korak smo od medalje, glupo je da ne iskoračimo?
I, eto, na kraju... Dobili smo Teodosića, koji je uvršten i u najbolju petorku šampionata... Momak koji Slovencima u polufinalu natrpa 30 i kusur poena, od toga šest trojki, a faca mu je kao da utakmica tek počinje... Da ne nabrajam sad ostale, svi će biti tu barem još nekoliko godina, a opet pristiže još jedan tim klinca koji su, rekoh već, u svojim kategorijama na vrhu ili pri vrhu u svetu.
Momci, svaka čast. Zaslužili ste da se napravi izuzetak i popnete se na balkon iako oko vrata imate srebro... Ionako ćete sledećih godina da nam mašete sa istog tog balkona. Kao što je i red - sa osvojenim zlatnim medaljama!

P.S. Postoji jedna strana na Facebook-u, "Bilbord na ulazu u Srbiju za sportiste sampione". Ideja je da se na ulazu u Srbiju, odmah posle graničnog prelaza postavi bilbord(i) na kojima bi pisalo "Dobrodošli u zemlju svetskih (evropskih, olimpijskih) šampiona" uz sliku tih istih. Trenutno bi to bio bilbord sa slikom Nadje Higl, Milorada Čavića, vaterpolista... Podržite tu ideju tako što ćete otići na http://www.facebook.com/home.php?ref=home#/pages/Bilbord-na-ulazu-u-Srbiju-za-sportiste-sampione/137584066705?ref=ts i preporučite to isto svojim prijateljima.

Možda i ona pročita 21, To je to

Milion puta sam gledao scene u filmovima gde se dvoje samo pogledaju i odmah shvate da to je to. Čak i gledaoci to shvate. Možda su režiser, glumci, snimatelj ili ko već dobro odradili posao, nemam pojma, ali sam počeo da verujem u to. Sad, možda ja zbog svog navijačkog gledanja ili želje da se nešto tako desi, doživljavam tu scenu. To je samo na filmu. Kad god sam pokušao da nju pogledam "to je to" pogledom ništa se nije desilo. Ona je nastavljala da melje o komšiji što pravi buku, problemima na poslu, običnim svakodnevnim stvarima...
Nikako da se pogledamou oči. Prodorno. Tiho. Sa nadom. Uz pritajenu želju što čeka da grune na svetlo dana. Da postanemo junaci sopstvenog filma. I budemo sigurni da "to je to".
Sve sam sigurniji da nema toga. Osim u filmovima.

Možda i ona pročita 20, Zbrka

Stalno se nadam da će da mi "dune" i napišem nešto o tebi. Znam da je to sve teže, jer sam te često imao kao temu u poslednje vreme. Ja te jedino tako i imam - virtuelnu, u mojim pričama... Bez jasnog lika, bez imena i prezimena, bez ičega što bi drugima olakšalo da te pronadju. Namerno te krijem i mešam sa nekim nevažnim likovima. Umirem u nadi da ću zaboraviti gde počinješ da postojiškao prava osoba. Tada ću da se preselim u neku od mojih priča, uzmem te za ruku i stavim na naslovnu stranu neobjavljene knjige...
Izgleda zbrkano, zar ne? Tako je meni zbog nje...

Možda i ona pročita 19, More II

Opet sam na moru i, naravno, prolazi mi kroz glavu ono njeno:
"Hoću da me vodiš na more."
Izgleda da će me to proganjati večito. Sećam se prošlogodišnjeg letovanja i Crvene jabuke na televiziji... Već sam pisao o tome, da se ne ponavljam. (Uostalom, ko želi može na trenutak da prekine čitanje i podseti se te priče. Link je http://spyrai.blogspot.com/2008/09/moda-i-ona-proita-3.html)
Elem, vozimo se magistralom i, odjednom, ugledam veliki bilbord i na njemu slika crvene jabuke! Najava koncerta koji će biti za dva dana! Izgleda da mi je sudjeno... Ja je nikada neću zaboraviti, toliko me stvari stalno podseća na nju. Otišao sam na koncert, naravno. Kao da su znali, razvukli su tu noć maksimalno... Počeli u poola dva po ponoći, redjali pesme dva sata i dok sam se dokopao kreveta počelo je da sviće. Možda je zato i nisam sanjao, bio sam previše umoran.

***

"Ako odeš mi ti možda krene na smijeh,
možda kupim u ponoć kartu za grijeh.
Ako odeš mi ti ne ostavljaj trag
ovo su čudna vremena i sećanja me strah.

Malo me vidiš, malo ne vidiš
kao loš program pa ga promjeniš
i svaki puta kad se naljutiš
setiš se mene pa me okriviš..."

***

"...Rekla si nisi ti za mene,
za moj ukus ti si previše fin...
ja godinama patim
ja te godinama srećem s njim
biću zvijer, biću ker i jalijaš
samo oči ko u srne
velike i crne da mi daš...

...Ja mogu sve na svijetu
i na zemlji i u letu
ja imam ahilovu petu
ja hoću baš tebe, tebe baš
te oči k'o u srne
velike i crne da mi daš..."

***

"Prošao sam ljudi kažu mnogo
ma kakva pamet ludost čista
naučit' toliko sam mog'o
al' tek sad ne znam ništa
probao sam rajsko voće
i pune džepove para
al' malo ko da hoće
slušat' tugu sanjara
da mi je do nje, do nje
još dok je mila i snena
ja pamtim samo, ej, od sveg
pogled s njenih ramena
putovao sam dugo
zvijezde su crtale mi put
te što dale su je drugom
i na njih bio sam ljut
i vidjeh, vidjeh sve
ma kakva pamet,
ludost teška
al' ne postoji ništa
ljepše od njenog smješka"

***

"...umoran sam od ponosa,
umoran od ljudi,
ko će biti porota,
ko će biti kriv
u mojim rukama su
samo tvoje grudi
i da mi nije tebe,
ja ne bih bio živ..."

***

"...ako želiš prijatelja
evo ti ramena
ako želiš moju ljubav
uzmi je za sva vremena
al' ne govori više da te ne vole
kad odnijela si sve..."

Možda i ona pročita 18, Princeza

- Opet si se snuždio? Da pogodim? Ona?
- Otkud ti to da sam se snuždio?
- Znamo se sto godina... Osećam te tvoje snuždene vibracije.
- Koji si ti moron. A da probaš da se prijaviš Rusima ili Amerima kao ekstrasens, ili kako se već nazivaju ti likovi koji osećaju neopipljive stvari?
- Razmišljao sam ja u tom pravcu, ali ne volim da me bodu iglama. Drugo je kad se ja bodem...
- Da, drugo... I jednog dana će ti biti poslednje, ali to je tvoj izbor, sam si mi to milion puta rekao.
- Moj izbor. Kao što je ona tvoj izbor i vidi šta radi od tebe...
Nisam mu dao da govori dalje. Uleteo sam u pola rečenice, jer ovakvi razgovori su mi se smučili. Jeste da mi je to prijatelj od malih nogu, ali on i ja smo odavno postali dva sveta.
- Hoćeš brat da ti kaže gde grešiš? I da hoćeš i da nećeš, reći ću ti... Znaš zašto ću da ti kažem? Sam si mi rekao da neću još dugo, pa da ne odem grešan što ti nisam otvorio oči...
- Otvori ih sebi, konju - nasmejao sam se.
- Ma, otvorene su moje oči, ne brini. Svi mi imamo izbor. Imaš ga i ti, ali si odabrao pogrešan pristup. Ti želiš da se ona pored tebe oseća kao princeza. To je lepo, ali pored princeze treba da bude princ, a ti to nisi za nju. Brat ti preporučuje da budeš džukela prema njoj! Pa, vidi mene... Ko sam ja? Konzument lakih droga u slobodno vreme, a ni one druge mi nisu strane. Ne radim, izdržava me mama... Moje društvo sve sami marginalci, sem tebe! Kad izadjem s njima odvalimo se od alkohola u parku ili ispred zgrade, izduvamo ako ima... Perspektiva nula! Ja sam sve ono što ona moja ne voli opet, pa se ne otkačinje od mene. Izadjemo zajedno, naidju ovi moji marginalci i ja je ostavim da sedi sama na klupi, a na susednoj mi ločemo. Ona čeka da bi me odvela kući, da ne bauljam po blatu! Što? Pitaj nju! Ja znam zašto! Misli, glupača, da će da me izvede na pravi put... Krava glupa! Svestan sam ja da sam promašen, ali me zabole za to... Ona me voli... Ljubav, koji glup izraz... Neću da se menjam, ne pada mi na pamet. Što bih to radio? Da radim od sedam do tri kao ti i da mi kasni plata tri meseca, da me zajebava šef koji ima manje škole od mene i koji je glup ko...
Poslušaj brata, dok još mogu da govorim! Zajebi da joj se javljaš, kad je sretneš predji na drugu stranu ulice... Neka se zamisli, neka shvati da i ti možes da odeš na drugu stranu! Videćeš kako će da juri za tobom, nećeš moći da je otreseš...
Ćutao sam. On je to protumačio kao moju zainteresovanost i sipao je svoju filozofiju... Ja sam prebirao po sećanjima... Stvarno, gomila mojih prijatelja je imala neke veze i vezice sa devojkama prema kojima, blago rečeno, nisu bili fer, a ove su kao ovce uporno trčale za njima. Da probam i ja jednom u životu da budem takav? Ništa ne mogu da izgubim...
Da, ništa nisam izgubio, ali nisam ni dobio. Ta moja princeza kao da je jedva dočekala da je ne zovem. Ne zove ni ona mene, a kad se slučajno sretnemo na ulici mimoidjemo se uz "Zdravo, kako si, 'aj' pa se čujemo..."
Moj savetnik po tom pitanju mi je nedostupan... Mama nije imala dovoljno para, on i njegovi marginalci pokušali da se snadju... Nisu uspeli, pa sad imaju besplatan stan, hranu i lečenje... Mada, i nemam neku želju da ga posetim i čujem savet. Znam da će da mi kaže:
- Budalo, ako ti je kad slušaš mene! Pa ko normalan sluša narkomana...