понедељак, 12. септембар 2016.

PETAR JANJATOVIĆ, AUTOR EX JU ROK ENCIKLOPEDIJE: KNJIGA KOJOJ INTERNET NIŠTA NE MOŽE



NOVA NAŠA REČ, 26.08.2016.

 

Skupiti na jednom mestu podatke o nekih 400-500 bendova koji su više-manje obeležili rok istoriju na ovim prostorima je zaista sizifovksi posao na koji se odlučio rok novinar Petar Janjatović. Posle nekoliko godina prikupljanja materijala knjiga je objavljena 1998. godine. Ovih dana izašlo je četvrto, dopunjeno izdanje, čime, može se reći knjiga postaje punoletna. Svaki punoletnik za sebe misli da sve zna, tako da je zanimljivo pitati autora da li i njegova knjiga sve zna?
PJ: Knjiga je završena polovinom aprila, a iz štampe se pojavila krajem maja. U tih mesec i po dana sam dopisao gomilu stvari, tako da priznajem da ova knjiga ne zna sve. Pritom se ne radi o dešavanjima pošto je knjiga otišla u štampu, nego o stvarima o kojima sam retro saznao. Krajem juna sam bio u Zagrebu, jer je Croatia records pravila promociju nekih svojih izdanja, pa su tu skupili slovenačke, srpske, bosanske muzičare i novinare, napravili jednu lepu žurku gde se uvek razmeni gomila informacija. Tako da definitivno ne zna sve, jer se uvek sazna nešto što se dopisuje i dodaje.
* Prosto je neverovatno koliko politika meša prste u sve, pa čak i u enciklopediju rok-muzike. Janjatović je imao neprijatno iskustvo na ulici pre desetak godina, gde mu je neki prolaznik „obećavao“ da će mu suditi srpski narod, jer u knjizi nema nijedne grupe uz Republike Srpske. To nije tačno, ima ih nekoliko, ali šta da se radi. Možda je čovek mislio na period pre 90-ih prošlog veka, što dovodi i do pitanja šta je uslov da bi se neki bend našao u enciklopediji?
PJ: Veoma je teško napraviti tu liniju i time se mučim od kako sam krenuo da pravim taj imaginarni sadržaj. Tih ranih 90-ih sam skupio kompletnu muzičku štampu koja je u Jugoslaviji izlazila i krenuo da sve to listam, sortiram, popisujem. Jedan od kriterijuma je bio zastupljenost određenih grupa u medijima. Ako smo mi kao novinari prepoznavali da je tada bilo bitno pisati o nekome, onda je tu kraj. Naravno da je bilo tu i nekih grupa koje su bile u medijima, ali ih ja nisam stavio u knjigu, jer sam se trudio da u okviru određenih žanrova izvučem samo najreprezentativnije predstavnike. To je, opet, vrlo subjektivna stvar. Zatim, i tiraž je veoma bitan. Sa druge strane, stavljao sam neke totalne andergaund grupe, koje vrlo malo ljudi zna, ali ja znam da su radili kvalitetne stvari, jer ovu knjigu negde doživljavam i kao vodič, kao rokenrol za početnike, da nekome sugerišem šta je sve postojalo i šta bi sve moglo da bude zanimljivo. Treća grupacija su oni koji nisu imali neki veliki medijski odjek, ali su na ovaj ili onaj način uticali na druge generacije. Naravno, deo ovoga je sigurno podložan kritici i siguran sam da bi svako napravio jedno 70-80% isti sadržaj, dok bi ostalo bila sasvim druga priča.
* U ozbiljnim zemljama ovakve enciklopedije rade čitavi timovi. Kako to izgleda iz ugla onog koji, uglavnom, sve mora sam da radi? Koliko puta se čovek predomisli, upita da li vredi nastaviti rad, kako treba da izgleda knjiga...
PJ: Pokojni Dražen Vrdoljak mi je priznao da je tri puta pokušavao da to napiše i odustajao jer, kako je rekao, to nema kraja. Pritom je taj pokušaj bio negde 86/87 godine. Lično, dok sam to pisao nisam uopšte bio siguran da ću to izgurati kao knjigu, ali mi je to bio neki hobi, neko bekstvo od dnevnika, dnevnikovog dodatka, svega onoga što smo imali 93-94-95-96. Taj rad mi je bio odličan izgovor da ne učestvujem u tadašnjoj stvarnosti, barem ne više nego što je neophodno. Iz današnje perspektive mi to ne izgleda kao naporan posao, ali je oduzelo dosta vremena i čini mi se da je vredelo. Doživljavao sam svakakva stanja, porodica je trpela... Bilo je situacija kad naletim na neke opskurne tekstove gde nađem zaboravljene podatke, što me ispuni saznanjem da sam nešto dobro uradio. Ujutru palim kompjuter da vidim da li to zaista ima neku težinu kako sam ga ja u prvi tren doživeo... Bilo je teško proveravati informacije, jer je rat na ovim prostorima bio uveliko u toku. Nije bilo moguće fizički otići u Zagreb ili Sarajevo, telefonske veze nisu radile. Svodilo se na susrete u inostranstvu, na dojavljivanje informacija preko prijatelja i slično. Danas je sve to mnogo jednostavnije, postoji internet, mnogo brže i lakše se razmenjuju informacije. Poslednjih godina su se pojavili i neki zaista precizni sajtovi na kojima sam nalazio vrlo precizne podatke. Sa Vikipedijom je, opet, drugi slučaj, jer najčešće tu autori pišu sami o sebi. Ako tamo tražiš informacije, ispada da je u Jugoslaviji retko bilo benda koji je prodao manje od 100.000 ploča. Čak sam nalazio zaista netačne informacije, jer sam to lično proveravao. Treba biti oprezan. A i sami muzičari pričaju razne priče, pa onda moram da ukršteno istražujem, npr. priču basiste i gitariste i bubnjara.
* Kako, kao neko ko decenijama prati rok scenu, gleda na klince koji danas učestvuju na raznoraznim takmičenjima u pevanju u raznoraznim tv-emijisama?
PJ: Takvih takmičenja je bilo oduvek, od nekih ranih 50-ih godina. Radio Beograd je 60-ih godina imao čuvenu emisiju „Studio 6 vam pruža šansu“ gde su dolazili mladi i talentovani pevači. Ali, ovo je postalo jako devijantno, jer se pretvorilo u formiranje malih kopija. To je najgora stvar koja može da se desi nekom ko želi nešto kreativno da radi, da od malih nogu krene da proba da bude kao nešto. To je kao što mi kažu na koncertu Cece, jer nikad nisam bio pa ne znam, u prvih 50 redova su klonirane male Cece. To stvarno zvuči virtuelno, to je zombi publika. Svi ti rijaliti programi vaspitavaju decu da budu mala Bijonse, mala ovo, mala ono u nadi da će jednog dana biti velika. Ali, neće biti velika ona, nego će biti velika kopija. To je zastrašujuća stvar. Mladi moraju da shvate da je mnogo bitno biti svoj. Ja sam, dok sam bio u žiriju „Idol-a“ pokušavao da to takmičarima i objasnim, da shvate šta je obrada, a šta sviranje tuđe pesme.
* Kao predstavnik zagrebačke diskografske kuće „Dallas records“ ima uvid i u to ko to danas kupuje diskove...
PJ: I dalje se kupuju diskovi, kupuju se i vinili, ali to nije ni približno nekadašnjim tiražima. Point blank se, na primer, dobro prodaje. Diskove kupuju zaljubljenici i, lično mislim, da se kupuju na poklon. Disk i knjiga su i dalje adresovan poklon, ti razmišljaš o osobi kojoj to poklanjaš, kakav joj je ukus, o čemu razmišlja, kakvu emociju ima. Struktura kupaca je dosta stara (smeh), što je tužno, ali tako je kako je. Najbolji primer je grupa SARS, na čijem koncertu, gde je bilo 5000 ljudi, prodato samo pet diskova. I to se radilo o disku koji je objavljen nedelju dana ranije, još uvek ga nigde nije bilo.



Dimitrije Vojinov, danas cenjeni dramaturg, je u recenziji za jedno od prethodnih izdanja Eks Ju rok enciklopedije napisao, između ostalog, i da „Ovoj knjizi internet ništa ne može“. Petar Janjatović kaže je to doživeo kao veliki kompliment.
„Zahvaljujući knjizi, ja se i u ova moderna elektronska vremena bavim starinskim načinom novinarstva. Zato i kažem da  ta vremena samo mogu da mu tvitnu pod vindouz.“


недеља, 01. мај 2016.

R’N’R SEĆANjE: BIO JEDNOM JEDAN ROK END ROL

NOVA NAŠA REČ 26.02.2016.



(ili krajnje lično sećanje na „Da Bog da crk’o r’n’r...“, nekadašnju emisiju radija "016")

Klikćem ovih dana po onom jutjub kanalu, preslušavam svakojake pesme, pesmice, grupe i grupice. Ubijam vreme, što bi se reklo. Malko ja sam biram, malo mi sam kanal preporučuje razne stvari. I takooo, što bi rekao onaj Radašin, izlete od nigde grupa Petar Pan i pesma „Bio jednom jedan r’n’r“. Radi se o bendu koji je imao dva ili tri albuma objavljenih krajem prošlog veka. Ali, ovo nije priča o njima, oni su me samo podsetili na emisiju u kojoj smo ih emitovali. Uz par stotina sličnih, kvalitetnijih, manje kvalitetnijih i ostalih bendova... Tačno tako, par stotina bendova je prošlo kroz emisiju čiji je pun naziv bio „Da Bog da crk’o r’n’r kad ga svako svira“ i koja se godinama emitovala, tačnije od poslednjeg utorka u mesecu septembru 1993. do poslednjeg utorka u septembru 2002. na radiju 016. Da ne preračunavate, devet godina i nekih 426 emisija. Jedina duža pauza u emitovanju bila je tokom NATO bombardovanja Srbije.
Početak
Totalno slučajno. Dule je bio tonac, neko je zaključio da sluša i poznaje alternativnu, pop-rok i slučnu muziku, tako da je dobio svoju emisiju. U početku su se kroz emisiju provlačile i strane stvari, ali se ubrzo odustalo od toga i prešlo isključivo na domaću (tačnije ex jugoslovenske prostore). Osnovna ideja je bila da se vrte demo-snimci i tako da šansa mladim bendovima da neko čuje za njih. Tu smo prvenstveno pokušavali da neke leskovačke bendove „izreklamiramo“. Čak smo pokrenuli demo-top listu, koju smo održavali dobrih 5-6 godina, sve dok termin „demo“ nije izgubio smisao, jer se više nije znalo šta je demo-snimak, a šta zvanično izdanje. Došlo je do apsurdnih situacija, jer je svako mogao da u kućnoj radinosti naštancuje neko svoje izdanje... Danak razvoja tehnologije je, eto, platila demo-top lista koja je ukinuta.
Hvala ti Nataša Devetaković na pomoći
U to vreme (prva polovina devedesetih) u svakom gradu u Srbiji je postojala barem jedna radio stanica koja je imala sličnu emisiju. Bilo je pitanje dana kada će se svi ti ljudi povezati i skupiti na jednom mestu. Taj proces su ubrzali izdavačka kuća „Metropolis“ i Nataša Devetaković. Prvi su došli na ideju da prave novinarske promocije bendova sa svoje etikete, tako što bi skupili veselu novinarsku družinu u gradu odakle je bend. I tako, ubrzo su te ekipe bile u stalnom kontaktu i razmenjivale informacije, snimke i slične stvari.
Nataša Devetaković je radila emisiju „To je samo r’n’r“ na radio Beogradu 2. Kao neko ko prati domaću muziku i ko je u Beogradu i ko je, na kraju krajeva u samom centru tih zbivanja, služila nam je za vezu između svih tih izvođača, novinara i čega već. Treba ti telefon nekog člana neke grupe – zovi Natašu. Hoćeš neki snimak? Zovi Natašu! I Nataša je uvek izlazila u susret. Mislim da joj se nikad javno nismo zahvalili za sve, pa evo prilike! Nataša, i dalje pamtimo i zahvalni smo ti na svemu!
Naravno da će nekom ko je rođen u vreme kad je ta emisija uveliko emitovana izgledati čudno ovo što pišem, ali. draga deco, zamislite da ne postoje internet i mobilni telefoni, pa ćete, nadam se, shvatiti kako nam je bilo... Tako je, bilo je vreme kad nije postojao internet i mobilni telefon.
Slušaoci
Bili smo slušani! I ljudi su pamtili to što radimo. Naravno, to nisam znao u tom trenutku, nešto se nisam ni opterećivao time, ali sam potvrdu toga dobio 2008., dakle pet godina pošto je emisija prestala da ide u „etar“. Naime, počeo sam da radim u jednoj firmi koja se bavila veleprodajom (znači ni „r“ od radija, neki sasvim drugi svet) i posle par dana jedna od koleginica me je upitala „Da li sam ja taj Ivan Spirić koji je...“ I „Znaš li ti da je meni retko koji utorak prošao, a da nisam slušala emisiju!“ Od druge koleginice sam saznao da je ona u to vreme išla u srednju školu i stalno se sa drugom iz klupe takmičila ko zna više demo grupa za koje su, naravno, saznavali iz „Da Bog da crk’o r’n’r“. Znam i da su postojale ekipice koje su se utorkom okupljale i slušajući emisiju kartale!
Intervjui i najluđi intervju
Pretpostavljam da je 85% onih koji su tih godina imali neku svoju karijeru gostovalo u emisiji. Ko direktno u studiju, ko uključen telefonski, ko usnimljen na nekim koncertima ili gde već... Svi ti intervjui su obično emitovani onako kako su i snimljeni, retko su vršene korekcije na njima, jedino ako bi bilo tehničkih problema. Snimani su na kasetama, takva su vremena bila.
Najluđi intervju je sa Acom Seltikom. Izašao je album Ortodoks Kelta, čiji je on pevač, slučajno se nađemo na koncertu Goblina u KST-u u Beogradu, pa kad smo već tu... Sve te intervjue sam radio kao da smo u studiju, što znači pričamo par minuta, onda najavim pauzu dok slušamo bend, oćutimo par sekundi i nastavimo dalje. Na taj način se olakšava rad, ne mora da se priprema i montira intervju, što, u krajnjem slučaju i nije mnogo bitno za ovu priču.
Dakle, krenemo Aca i ja da pričamo, a nalazimo se u hodniku i stalno neko prolazi pored nas. Prva muzička pauza, druga, onda prilazi sa strane Bane iz grupe Džukele i nešto dobacuje. Kažem mu da nema potrebe za dobacivanjem, slobodno priđi i kaži šta misliš, intervju tome i služi. Taman je Bane završio, naleteo je Zlatko, menadžer Kelta planirajući da nešto dogovara sa Acom. Ne može, intervju je u toku, možeš samo da pitaš Acu, ali kao novinar, ne kao menadžer. Onda je naleteo i Golub iz Goblina, pa smo i njega uključili. Ni tu nije kraj, neko me pozove, pa ja odem, ali ostao je onaj reporterac da snima veselu ekipicu. Vraćam se nekoliko minuta kasnije, intervju i dalje traje, uredno se poštuje ona ideja o najavama muzičkih pauza, ali ga nema Aca Seltik, čovek koji daje intervju! Pitam o čemu se radi, kažu sad će da se vrati! Vratio se, taman da odjavimo intervju. Ni dan-danas, desetak godina nakon toga nisam siguran ko je sve učestvovao u tom razgovoru.
Obično bih, kad se vratim od negde, Duletu koji je slovio za urednika emisije, rekao imamo tog i tog za emisiju i tu bi se priča završavala. Dule ako ima vremena presluša, ako ne, ode to direktno u program. U ovom slučaju sam mu rekao da obavezno presluša, jer ja nemam pojma šta je tu sve rečeno. Pogledao me je zbunjeno, jer, logično je, kako ne znaš o čemu se pričalo u intervjuu koji si radio.
„Preslušaj, kasće ti se samo!“
U utorak mi je, kad smo to emitovali, rekao da je znao da smo svi mi ludi, ali toliko... Na žalost, ko zna gde je ta kaseta završila.
Del Arno Bend
Sa našim najpoznatijim i najstarijim rege bendom sam nekoliko puta imao zadovoljstvo da razgovaram. I službeno i neslužbeno. Braća Matić su sjajni sagovornici i još bolji ljudi. U to vreme sam radio, kako je pun naziv glasio, kao Fizičko i protiv-požarno obezbeđenje u „Graditelju“, što će reći portir-stražar, kolege su mi često izlazile u susret i menjali smo smene da bih stigao na vreme za emisiju. I tako, desi se da u jednoj od emisija bude emitovan intervju sa Jovanom Matićem, pevačem Del Arno benda. Par dana kasnije dolazim na svoj stražarski posao, a kolega kome ističe smena me pita imam li nešto od Del Arno benda i doslovce mi kaže:
„Nikad nisam slušao rege, ne sviđa mi se ta muzika. Ali, preksinoć, kad sam slušao onog kako priča... Pa onaj lik je neverovatan! Prosto sam dobio volju da preslušam to što on radi! Gde kopate te likove?“
Koncerti
Bilo je dosta bendova koje sam želeo da vidim na nekoj bini u Leskovcu. Većina je nekako uspela da nastupi kod nas. Za neke sam i sam „krivac“ jer sam ih povezivao sa organizatorima, nekad su te veze bile uspešne, nekad nisu... Knjiga onih koje bih rado video da sviraju u Leskovcu je spala na dva slova. Blok aut i Del Arno bend. Ovi prvi su se raspali, a za druge još uvek postoji nada. Dva benda sa tog spiska poželjnih je precrtao „Gruv“ prošle godine. Oružjem protiv otmičara i Elvis Jr. Kurtović. Jes’ da je ovaj Elvis samo naslednik onog Elvisa, ali je dovoljno. Uostalom, naziv emisije „Da Bog da crk’o r’n’r kad ga svako svira“ je naziv drugog albuma Elvisa J. Kurtovića.

среда, 06. јануар 2016.

MAJA MILJKOVIĆ, KOŠARKAŠICA: JA NE RADIM ONO ŠTO VOLIM, NEGO VOLIM ONO ŠTO RADIM

NOVA NAŠA REČ, 21.8.2015.


Maja Miljković je od svih leskovačkih košarkašica najdalje dogurala. Počela je da trenira 1999. godine u ŽKK „Dubočica“ i tu je bila do 2005., kada prelazi u beogradsko „Ušće“, iako je imala pozive bukvalno svih domaćih ekipa. Tu joj je trener bila Marina Maljković, danas selektor reprezentacije Srbije koja je nedavno postala prvak Evrope. 2007. odlazi u španski Vigo, a 2010. u Šopron u Mađarskoj, ekipu koja je tada bila među četiri najbolje u Evroligi. Sa francuskim Buržom 2011. postaje prvak Francuske i dospeva među osam najboljih ekipa u Evropi, a plasman na završni turnir nisu uspele da obezbede u dvomeču sa Valensijom koja je te godine i osvojila titulu najboljih. Iako je 2012. bilo brojnih ponuda, Maja je htela u neku ekipu koja igra Evroligu, ostaje u Francuskoj, igrajući za Tar, a sledeću sezonu provodi u Rumuniji, gde sa ekipom Targovište osvaja kup Rumunije. To je, ujedino, i jedini rumunski klub koji je u bilo kom sportu, osim fudbala, igrao Evroligu. Poslednje dve sezone je provela u ruskom Jeniseju iz Krasnojarska. Tamo je otišla da bi bila „gazda“ u ekipi. Prve sezone klub je igrao samo u ruskom prvenstvu, a prošle godine FIBA kup. Sledeće sezone igraće u Belgiji u klubu Belfus iz Namura. Radi se o najtrofejnijem belgijskom klubu, trenutno vicešampionu države, igraće FIBA kup i cilj je što bolji plasman u Evropi.
Sa mlađim reprezentativnim kategorijama bila je prvak Evrope, dvaput druga u Evropi, druga i treća na svetskom prvenstvu. Bila je kapiten mlade reprezentacije do 21 godine. 2007. i 2009. igrala sa seniorskom reprezentacijom na prvenstvu Evrope.
Poliglota
Zahvaljujući košarci postala je i poliglota. Govori engleski, španski i ruski. Francuski razume, ne treba joj prevodilac, ali ga slabo govori. S obzirom da ide u Belgiju, u sredinu gde se govori francuski, to joj je odlična prilika da i taj jezik potpuno savlada. Ruski je naučila jer je bila jedini stranac u ekipi, a kao plejmejker koji mora da vodi tim i da komanduje na terenu mora i da zna jezik, kako bi se sporazumevala sa saigračicama na terenu. Kad je otišla u Rusiju bila je ubeđena da će da ih razume, smatrajući da su slovenski jezici slični. Kad su krenuli da pričaju oko nje, nije razumela ni jednu reč. Odmah je kupila rečnik i svesku i svakodnevno učila reči, pojmove i izraze vezane i za košarku i za svakodnevni život. Čak se i kladila da će za dva meseca da ide u bioskop, jer su filmovi sinhronizovani na ruski. Nije uspela za dva, ali za četiri jeste i nije bilo problema sa razumevanjem.
Španija, provod i Razija Mujanović
Kao sportista posvećena je onome čemu radi. Ali kao mlada osoba sigurno ponekad sebi da oduška i izađe u provod. S obzirom da je bila bukvalno na četiri strane sveta, sa raznim kulturama, pitam gde joj je bio najbolji provod izvan košarke. Priznaje da, kao i svakom profesionalcu, košarka je na prvom mestu. I ako su dobri rezultati i sve drugo je dobro. Španiju pamti kao najbolje mesto, možda i što je tamo otišla sa 19 godina. Bilo je dobro društvo, mnogo sportista iz bivše Jugoslavije, studentski grad, dobra klima, zimi pada kiša, ali temperatura ne pada ispod 10 stepeni...
„Ljudi su slični nama, iako se ne razumemo, to jest sporazumevamo se ono, rukama i nogama, kako stignemo, oni hoće da pomognu. Prve godine sam igrala sa Razijom Mujanović. Uđem u salu i vidim nešto ogromno na terenu i shvatim da je to žena visoka 2,02. Znala sam za nju, ali nisam znala da igra za taj klub. Kad ste stariji glredate s kim ćete igrati, koji je klub, ko je trener. Ja sam tamo otišla jer sam znala da me trener hoće i drugo mi nije ni bilo važno. Otišla sam na slepo, ali je odlično ispalo. Razija ima srebro sa Olimpijade, kao i sa evropskog i svetskog prvenstva osvojene sa Jugoslavijom, bila je više puta najbolja igračica Evrolige. Neprocenjivo mi je iskustvo sama priča sa njom, a kamoli neki njeni košarkaški saveti. Čak smo i slobodno vreme provodile zajedno, iako je ona tada imala 41 godinu. To joj je i bila poslednja sezona koju je igrala. Bez obzira na visinu i godine i tada je sjajno igrala, imala sjanu koordinaciju, šut...“
Rusija, a u komšiluku Kina i Mongolija
„Kad sam prvi put rekla da želim da idem u Sibir svi su mi rekli da je to kraj sveta, gde ću tamo... Opet, mi imamo predrasude kako to izgleda. Jesu to tajge, beskrajno prostranstvo, najbliži grad Novosibirsk, takođe milionski grad, je udaljen 12 sati vozom.  Ali, ljudi su tamo stvarno fenomenalni. Grad je sa modernim zgradama, tržnim centrima, ogromnom rekom, organizacija je na velikom nivou, baš mi je bilo prelepo. Temperature su nezaobilazna tema za nas. Drugačija je klima, ali ste jednostavno spremni za to. Ne idete nigde bez rukavica, kape, šala, dva para trenerki, ogromne jakne... Ali, opet tamo je mahom sunčano. Opet, naših -10 je hladnije od njihovih -10. Bilo je i po -40, ali si spreman na to i ne primećuješ. To mi je prelepo iskustvo. Uostalom, ne bih ostala dve godine u Krasnojarsku da mi je bilo loše. Imam tamo sjajna poznanstva, zovu me drugarice da im idem na svadbu, da svratim kad god mogu i drago mi je zbog toga...“
Rusija je zemlja gde sunce nikad ne zalazi... Kako izgleda igrati utakmice gde se prelazi iz jedne u drugu vremensku zonu? Maja priznaje da je najveći problem bio kod evropskih utakmica, kad, npr. odu u Tursku gde je šest sati vremenske razlike, pa ispada da igraju u dva ujutru.
„Sve je to bio doživljaj za mene. Na primer, iz Krasnojarska krećeš u sedam ujutru za Moskvu i stižeš istog dana u sedam ujutru. Mi smo uglavnom išli avionom do Moskve, a onda vozom do drugih gradova. Njihovi vozovi su stvarno fenomenalni. Kupei sa krevetima, obrok, sjajni uslovi... Tamo ima i puno naših ljudi. Karadžić je godinama trener, pa Kikanović, Sava Lešić... Lepo smo se družili.“
Iskustvo i planovi govore
Od trenera u Španiji je naučila da u karijeri svakog igrača postoje tri faze. Prva je kad ste mladi i kad je najvažnije da igrate u ekipi gde ćete da imate veliku minutažu, gde će najvažnije biti da igrate, a tek posle toga je rang takmičenja. Drugi deo je kad gledaš gde igraš, gde je najvažnije da osvajaš titule i trofeje. Treći stadijum je kad ti nije važno gde si, u kojoj si zemlji, nego ideš tamo gde ti ponude najveći novac.
„Ženska košarka u našoj zemlji je veoma loša, ali mi je drago što u Leskovcu stotinak devojčica u svim kategorijama trenira redovno u Aktavis akademiji. Najvažnije je da se radi, da se stvaraju igračice, valjda će Leskovac vremenom opet imati i seniorsku ekipu. Iz mog iskustva savet  je da ne treba gledati da se po svaku cenu ode iz rodnog grada. Mlade igrače ne treba da interesuje novac. Meni su nudili da odem još u osmom razredu, ali sam sačekala par godina, pa tek onda otišla, kad sam praktično prerasla sredinu. Leskovac ima odlične uslove za razvoj mladih igračica, što pokazuju dosadašnji rezultati. Ako postoji ponuda ne treba žuriti, porazgovarati sa roditeljima, sa trenerima, da se vide sve opcije. Ja sam imala podršku roditelja, pustili su me u Beograd kad sam završila drugi razred srednje škole i u potpunosti me podržavali. Karijera sportiste je puna rizika, nikad se ne zna šta nosi sutra, zato je važno i obrazovanje. Planiram da igram još 3-4 sezone, imam već dovoljno iskustva, znanja, a posle... Imam diplomu ekonomskog fakulteta, što pokazuje da sport i obrazovanje mogu zajedno. Upisala sam i Strukovne studije u Beogradu, kad završim imaću i trenersku diplomu. Primetila sam gostujući po kampovima da me te stvari interesuju i mogu deci da prenesem mnogo od onoga što znam. Zbog jezika koje govorim mogu da budem i neki sportski menadžer, savetnik nekih igrača... Da li će to biti u Leskovcu ili negde drugde, videćemo. Volela bih da se vratim u Srbiju, to je sigurno, ali o tome ćemo da pričamo kad okončam karijeru.“