недеља, 01. март 2015.

IMAMO ILI NEMAMO PITANjE JE SAD



NOVA NAŠA REČ, 27.2.2015. 

Ispijam kaficu sa društvom u jednom elitnom lokalnom objektu. Društvance za susednim stolom komentariše naslovnu stranu Nove Naše reči gde piše „Nezaposlenost pada?!“ Jeste tačno, nije tačno, ovako je, onako je i razgovor se okrene na politiku i na naše omiljene teme ko je veći izdajnik zemlje, a ko se više obogatio prodavajući istu tu zemlju.
Počinjem da razmišljam o statistici, jer taj naslov su uzrokovali neki podaci koje je neko izneo. Ali, postoji još jedna stvar koja me tera na razmišljanje... Ako pada nezaposlenost, to znači da raste prihod mojih sugrađana. A gde su pare tu su i objekti u kojima se te pare... Hm... Ulažu? Obrću? Bacaju? Ne budem lenj i krenem glavnom ulicom, od semafora na raskrsnici sa ulicom 28. marta do raskrsnice sa ulicom Južnomoravskih brigada. Brojim levo, brojim desno! Trinaest (13) banaka, devet (9) menjačnica i osam (8) kladionica! Da li smo sirotinja koju nema kuče za šta da ujede? Valjda onda te upijačnice novca ne bi bile kod nas u tolikom broju? Leskovac u svoje zlatno doba, u periodu između dva svetska rata, imao je u bankama toliko kapitala da je samo Beograd bio bolji. Ostali gradovi su bili daleko iza. Možda ove današnje banke znaju taj podatak i misle da su te pare i dalje kod nas, samo ih čuvamo u slamaricama, te čekaju da ih izvučemo i uložimo u banke.
Možda je pravo pitanje i šta radimo u tim objektima sa svojim parama. U bankama verovatno plaćamo neke račune, gledajući da to činimo onde gde će najmanje da nam naplate tu uslugu. Podižu platu oni koji je tako primaju. U kladionicama zagriženi jure svoje snove, nadajući se da će uplata od 100 dinara da im donese 200.000, pa da se na kratko iščupaju iz dugova. Menjačnice služe da čuvamo pare za crne dane, ili da menjamo pare, jer su nam došli crni dani.
Sve u svemu da li imamo mnogo banaka, menjačnica i kladionica, s obzirom na to kolika je kriza i koliko nemamo? Očigledno da imamo čim sve to i dalje radi... Ili sam ja loš matematičar.

среда, 18. фебруар 2015.

ZVONIMIR ŠIMUNEC - LESKOVAC JE STANjE DUHA



NOVA NAŠA REČ, DECEMBAR 2014.

Zvonimir Šimunec je neko ko nikad ne može otići iz Leskovca, ma koliko daleko odavde bio. Sam kaže da voli da se vrati jer se ovde za par dana boravka više nasmeje nego za godinu dana u nekoj sredini gde trenutno boravi. Na temu leskovačkog vedrog duha za Novu Našu reč govori naš poznati novinar, dopisnik srpskih medija iz Grčke, autor brojnih radio i tv emisija i filmskih projekata.

NNR: Rekli ste da Leskovac nije samo geografska odrednica i mesto porekla, nego stanje duha. Na osnovu čega to tvrdite?
ZŠ: Nisam rekao da tako nešto „tvrdim“. Rekao sam da verujem i osećam tako nešto, na osnovu svojih 62 godine života koji je  počeo u leskovačkom porodilištu, pored reke Veternice. Od osnovne škole, preko gimnazije, pa svega što je posle toga sledilo, redovno mi se dešavalo da primećujem razliku u načinu shvatanja života, rešavanja dobrih situacija, problema, prosto odnosa prema svakodnevici između mene i mojih zemljaka i drugih ljudi. Tada još nisam mogao da definišem taj „faktor“, niti me je posebno čudilo što se kod nas sve završava nekom vrstom „duhovitog razrešenja“ situacije. Kada sam saznao kako je izgradjena crkva Odžaklija, kako su stigle mašine za fabriku užarije iz Bugarske, šta je sve radio čuveni Slavuj i kako su se obračunavali politički konkurenti izmedju dva rata u Leskovcu, kao i mnogo drugih stvari, shvatio sam o čemu se tu radi.  
NNR: Gde se danas izgubio taj duh?
ZŠ: Naravno da se nije izgubio. To shvata svako ko makar na dan svrati do Leskovca. Kada bih bio neka vlast proglasio bih Leskovac za DUHOVNU BANjU i zaštitio je zakonom. Leskovčani bi trebalo da prave biznis od toga što ljudima stvaraju zabavu kakva nigde drugde ne može da se doživi.Gde se bolje jede? Gde se bolje svira i peva u kafani? Pa, ja nisam doživeo da u kafani gde sedi 300 ljudi baš svi znaju da pevaju. Gde se ljudi više smeju nego u Leskovcu? Nema više nigde te „kontre“ u razgovoru, kada je najmanje očekuješ i koja je po pravilu duhovita do suza. Dnevna proizvodnja viceva i pošalica po broju stanovnika je za Ginisovu knjigu, ali...tu se javlja problem. Neko bi to morao da smesti u bilo kakav sistem i nekakvu hijerarhiju. A, za to je potrebno da se malo „nažulji guzica“, što bi rekli naši stari.  To je razlika u odnosu na ono zlatno vreme.
NNR: Da li deo krivice imaju i oni koji su otišli iz Leskovca?
ZŠ: Ni slučajno. Zašto bi bili krivi oni koji su otišli? Naprotiv. Oni su širili taj duh i bili najbolji ambasadori tog jedinstvenog interdisciplinarnog pristupa realnosti. Kako bi se inače znalo o Leskovačkom roštilju da nije bilo Buretovih sledbenika koji su se skarama uputili u ostatak sveta da ljudima poklone „ćevapi što ripaju“.
NNR: Šta treba uraditi da se vrati taj duh?
ZŠ: Ne treba ga vraćati. Tu je, samo ga treba osloboditi iz glava naslednika. Tačnije, treba ga iz kafana i kuća, sa sedeljki i privatnih zabava, implementirati i u javni život, posao, društveni kontekst... To je mnogo lakše nego što se na prvi pogled čini. Upravo zato sam i pokrenuo akciju o Zlatnom dobu Leskovca.
NNR: Koliko Intermedia Netvork pomaže u tome?
ZŠ: Intermedianetwork ne pomaže. Naša produkcijska kuća radi i finansira projekat! Uz skromnu finansijsku podršku leskovačke opštine, ali i puno razumevanje gradonačelnika Gorana Cvetanovića. Tu su i moji saradnici iz Leskovca koordinator Intermedije Nebojša Kocić, i istoričari iz muzeja Mira Ninošević i Veroljub Trajković. Znam da posao opštine nije da snima filmove, kada ima prečih stvari u ovoj besparici, ali sam veoma zahvalan što je Cvetanović shvatio kakav značaj sve ovo može da ima za grad. Zato i verujem da će posle ovog projekta ljudi potpuno drugaćije doživljavati Leskovac i Leskovčane.  


петак, 23. јануар 2015.

ALEKSANDAR ČOTRIĆ: NATALITET – PITANjE BROJ JEDAN U SRBIJI


NOVA NAŠA REČ, 16.1.2015.


Aleksandar Čotrić aforističar i književnik, pravnik, političar. Jedan od osnivača Srpskog Pokreta Obnove. Objavio je šest knjiga aforizama, tri knjige satiričnih priča, četiri knjige za decu, priredio tri knjige anegdota o Vuku Draškoviću, priredio knjigu „Spomenica Draži“ i napisao knjigu o istaknutom srpskom političkom emigrantu Dragiši Kašikoviću.

AČ: Ne razdvajam ni jedno od svojih zvanja. Mislim da politika i objedinjava različite delove, ona je vrlo kompleksna i u politici mi pomaže to što sam pravnik i što imam sklonosti ka umetnosti. Aforizme nisam brojao, ali ih pišem već punih trideset godina, od 84. kada sam počeo da objavljujem u omladinskoj i studentskoj štampi. Najdraža nagrada koju sam dobio se zove „Dositejevo pero“, koju dodeljuje, kako organizator kaže, najveći žiri na svetu, a čini ga 500 učenika beogradskih osnovnih škola, koji su čitali knjige koje su napisane za njih od različitih autora. Moja knjiga aforizama za decu „Dečija posla“ je dobila prvu nagradu, što govori da deca razumeju i vole aforizme. Najlakše mi je kao aforističaru, jer je najlakše kritikovati. Uvek ima dovoljno tema, motiva, dok je teško ponuditi konkretna rešenja za bolji i kvalitetniji život. Bavljenje politikom mi pomaže da bolje razumem procese u društvu i da ih sagledam iznutra, pa da posle kao političar i aforističar to iskritikujem. Uostalom, najbolje Domanovićeve satire ne govore o vlasti i ljudima na vlasti, koliko govore o onom lošem u narodu i mentalitetu tog naroda.
NNR: Jedan ste od 30 osnivača SPO. Zašto baš ta stranka?
AČ: 1990. sam imao 24 godine, a opredelio sam se zbog Vuka Draškovića. Čitao sam njegove knjige i romane, ali i njegova publicistička dela. Smatrao sam da se u ondašnjoj Jugoslaviji moraju menjati neke stvari, mora postojati višepartijski sistem, da Srbija treba da bude monarhija, da mora doći do preuređenja Jugoslavije, jer je srpski narod bio na određen način diskriminisan i želeo sam da se isprave sve loše stvari  koje su postojale u socijalizmu, kao što su društvena svojina, diktatura, cenzura, partijska država...
NNR: Mnoge stvari iz programa SPO su se ostvarile, ali je stranka marginalizovana...
AČ: Na žalost, mnoge stvari i nisu ostvarene. Zato smatram da SPO ima svoju misiju i danas. Mi moramo da nastavimo našu borbu da Srbija uđe u EU, da se oslobodimo svih nasleđa komunizma, da vratimo sve vredno iz perioda pre komunizma, da postanemo monarhija, da se u ovoj zemlji ceni rad, poštenje, porodične vrednosti, da se vrati oduzeta imovina, otvore dosijei Državne bezbednosti, obavi decentralizacija... Jednostavno, zalažemo se za duhovnu, moralnu i kulturnu obnovu našeg naroda. Uostalom, zato se i zovemo Srpski Pokret Obnove.
NNR: Da li računate na pomoć, koaliciju... još nekih stranaka da bi ostvarili svoj program?
AČ: SPO mora pre svega da traži podršku od građana Srbije. Od drugih političkih stranaka teško. Ali, ako građani Srbije prihvate da je to u njihovom interesu i da to njima znači, ostvarićemo. SPO se prvi zalagao za vraćanje tradicionalnih simbola Srbije i tada nije bilo razumevanja za naše zahteve. Danas nam je drago što imamo himnu „Bože pravde“, grb Nemanjića...
NNR: Imamo paradoksalnu situaciju u ovom trenutku. Predsednik države naginje ka Rusiji, a premijer ka EU? Koji put bira SPO?
AČ: SPO podržava jasno evropsko opredeljenje vlade Republike Srbije. Siguran sam da će svi faktori izvršne vlasti morati da prihvate neminovnost evropskog puta. Srbija je okružena zemljama koje su već u EU ili na putu za EU i mi, bez obzira na našu ljubav prema Rusiji, moramo da shvatimo da je Rusija daleko i da nema nikakvog kopnenog dodira sa nama.
NNR: Šta sprema SPO za 2015?
AČ: Nastavljamo da radimo ono što nam i stoji u stranačkom programu. Insistiraćemo da se donese zakon o otvaranju dosijea, da skupština donese Rezoluciju o osudi komunističkog totalitarnog režima i rezoluciju o osudi ustaškog genocida nad srpskim narodom u NDH, da se promeni izborni zakon gde će Srbija imati više izbornih jedinica, insistiraćemo na pravoj i suštinskoj decentralizaciji zemlje... Očekuje nas polovinom sledeće godine i Sabor, na kome će SPO birati visoko stranačko rukovodstvo. Nedavno formirani saveti (za pravna pitanja, kulturu, sport, privredu, ekonomiju...) intenziviraće svoj rad. Moramo kao država više da se posvetimo selu, koje smo zapostavili. Na kraju, a u stvari to je na prvom mestu, moramo ozbiljno početi da se bavimo pitanjem nataliteta. Srbija svake godine izgubi gotovo 50.000 ljudi i ako se ne bude ozbiljno radilo na tom pitanju sve ovo drugo nema nikakvog smisla. 

Moramo da shvatimo da sami treba da se menjamo. Nećemo bolje živeti ma koja stranka da bude na vlasti, ako ne počnemo sami da se iznutra menjamo i usavršavamo. Da više radimo, učimo i budemo solidarniji.


среда, 21. јануар 2015.

Atheist rap - U zmajevom gnezdu

video

Fotografije nastale 10.10.2008. na koncertu u Leskovcu, klub "Garaža".

IGOR STOJANOVIĆ DIREKTOR KK “ZDRAVLjE” I SPORTSKI RADNIK LESKOVCA ZA 2014.



NOVA NAŠA REČ, 16.01.2015.

NNR:
Leskovac se polako vraća na košarkašku mapu Srbije. Zdravlje, kao novajlija u ligi, je u sredini tabele, sa pozitivnim skorom 7/6. Kako ocenjujete polusezonu, da li je moglo više?
IS: Drago mi je što se u javnosti primećuje napredak, i što se na svakom koraku opet priča o utakmicama Košarkaškog kluba "Zdravlje". Nakon 5 godina opet igramo ligu na nivou cele Srbije i normalno je da se Leskovac opet nalazi na košarkaškoj mapi. Kvalitetnijom organizacijom kluba uz nesebičnu pomoć lokalne samouprave pokazali smo da Leskovac poseduje igrače koji mogu da se nose sa svim ekipama u drugoj ligi. Podsetiću vas da je naš tim sastavljen od 14 Leskovčana i sa samo jednim igračem "strancem", ako se tako može nazvati igrač iz Niša. Polusezona je završena sa odličnom ocenom, ali moram priznati da smo uz malo sportske sreće mogli završiti i u vrhu tabele. Ipak ne treba žaliti za propuštenim, jer cilj u ovoj sezoni nije bio osvajanje prva dva mesta, već konsolidacija kluba i priprema za napad na prvu ligu u narednoj sezoni. Jedina smo ekipa u ligi koja je savladala ekipu Zemuna, glavnog favorita za prvo mesto, a na dva gostovanja nam je pobeda izmakla u neizvesnoj penal završnici bukvalno na jednu loptu.
NNR: Na žalost izreka „koliko para toliko muzike“ je najostvarljivija u sportu. Koliko muzike nas očekuje u nastavku sezone? Hoće li biti nekih promena u igračkom kadru?
IS: Ne bih se baš složio sa vama u potpunosti kada se novac stavlja u znak jednakosti sa rezultatima, ali je činjenica da je novac neophodan kako bi klub mogao da funkcioniše normalno. Kao primer možemo uzeti velike klubove evrope kao što je Real, Barselona, CSKA, Fenerbahče i neki drugi koji odvajaju ogromna sredstva za svoje timove ali ne uspevaju da svake godine osvoje Evroligu. Ulažu i drugi gradovi sredstva u svoje klubove, samo je naša prednost u tome što mi imamo dobru školu košarke u gradu. Mi do dolaska sadašnje vlasti nismo imali sredstva ni za osnovne potrebe kluba. Nije se budžet grada za sport drastično menjao. Svake godine se uvećavao za desetak procenata, ali je uvodjenjem komisije za sport i projektnim finansiranjem sporta sve ovo dobilo novu dimenziju. Jednostavno, naš četvorogodišnji projekat koji smo prošle godine dostavili lokalnoj samoupravi, dobio je na značaju i mi se držimo plana i za sada ostvarujemo zacrtane ciljeve i zadatke. Najteže je u sportu ostvarivati sportske planove ali mi za sada uspevamo i na tome sam izuzetno ponosan. Što se tiče promena u igračkom kadru, vanredni prelazni rok je završen 26 decembra tako da smo ipak uspeli da vratimo još jednog Leskovčanina koji je igrao za Solnok u Madjarskoj. U pitanju je Nemanja Mitić, igrač rodjen 1993. godine. Sa njim smo i završili prelazni rok i smatramo da smo popunili mesto petice, koje je u našem timu malo škripalo.
NNR: I publika se vraća na tribine. Uprava je napravila pravi potez simboličnom cenom ulaznice, nagradnim igrama u poluvremenu. Hoće li se nešto menjati?
IS: Smatrali smo da je neophodno pratiti moderne trendove i uvesti ulaznice za gledanje naših utakmica. Uvek će biti glasova i za i protiv, ali mislim da je 50 dinara za učestvovanje u nagradnoj igri i za gledanje naše utakmice najmanje što jedan gledaoc može da učini i da pomogne klubu na putu svog oporavka. Slažem se sa vama da je cena ulaznice simbolična. Mi ne uspevamo da pokrijemo nagradnu igru koju organizujemo u poluvremenu, troškove štampanja i prodaje karata, kao i celokupnu organizaciju utakmice ali smo itekako ponosni na posećenost naših utakmica. U sadašnje vreme imati preko 1000 gledaoca na svakoj utakmici druge lige je više nego impresivan podatak. Sigurno bi posećenost bila i veća da nismo bili domaćini u danima velikih srpskih slava, Svetog Arhandjela i Svetog Nikole. Mnogi domaćini slava su ostali u svojim kućama dočekujući svoje goste. Naravno da ništa nećemo menjati do kraja sezone. Zadovoljni smo, a po reakciji javnosti smatram i da su gledaoci i ljubitelji "Zdravlja" zadovoljni svim onim što smo u proteklih godinu i po dana uradili. Ja sam im neizmerno zahvalan na podršci.
NNR: Zvanično ste najbolji sportski radnik u Leskovcu 2014. Kako jedan igrač ne čini tim, tako ni jedan košarkaški funkcioner ne može sve sam. Ko je pomogao da se dođe do ovog priznanja?
IS: Moram da naglasim da bih bio lažno skroman kada ne bih priznao da mi ova nagrada stvarno prija i da sam srećan zbog toga. Posebno mi je drago što je nagrada izglasana od strane sportista i sportskih radnika. Kao diplomirani ekonomista i bivši košarkaš obavljam poslove Direktora i poslovnog i sportskog sektora jer još uvek nismo finansijski u mogućnosti da radvojimo ta dva sektora. Zato mi je priznanje sprotskog radnika godine još draže. Očigledno je da se svaki trud na kraju ipak isplati i prepozna. Za dobijanje ove nagrade dugujem posebnu zahvalnost svim igračima koji su bili u timu prošle sezone i ostvarili plasman u Drugu ligu Srbije. Taj prvi deo 2014. godine a drugi deo košarkaške sezone je za mene bio jako emotivan i napet. Do zadnjeg trenutka se vodila izjednačena bitka za prvo mesto. Trener Dragan Arsić je jedan od najzaslužnijih za taj uspeh kao i za nagradu koju sam dobio. Legenda leskovačke košarke kapiten Slobodan Mitić Žuća, a sada Tim menadžer, kao i ostali sportski radnici od ekonoma Aleksandra Vasića Gente i fizioterapeuta Ljiljane Đorđević preko sadašnjeg trenera Saše Jovića i sadašnjih igrača Zdravlja takođe su zaslužni za uspehe kluba koji su me i kandidovali za ovako prestižnu nagradu. Ivan Đorđević pomoćni trener i trener mlađih kategorija Nikola Pavlović imali su svoje uloge u ovoj uspešnoj godini. Lokalna samouprava i ljudi zaduženi za saradnju sa sportskim klubovima u okviru Društvenih delatnosti odseka za sport, imali su značajnu ulogu u jačanju košarkaškog kluba Zdravlje. Tu bih posebno izdvojio Miloša Stevanovića i Aleksandra Petkovića. Bez pomoći svih ovih ljudi i bez direktne pomoći klubu od strane gradonačelnika u vidu logističke podrške na putu ozdravljenja sporta u Leskovcu, Zdravlje sigurno ne bi bilo tu gde je sada. Jedno veliko hvala svim ljudima koji Košarkaški klub "Zdravlje" nose u srcu.