четвртак, 05. април 2018.

SILVIJA LUKS, NOVINARKA: NAJVIŠE ŠTO MOŽEMO NEKOM DATI JE SVOJE VREME, A TREBAMO BEŽATI OD ONIH KOJI SVE ZNAJU

NOVA NAŠA REČ, 29.12.2017.


U bivšoj Jugoslaviji veliko novinarsko ime bila je Silvija Luks. Ukratko prikazati njenu biografiju prosto je nemoguće. Bila je na važnim funkcijama u Hrvatskoj radio televiziji, ambasador Hrvatske, pred raspad Jugoslavije radila na televiziji Jutel koju je oformila savezna vlada... Ma šta bilo, jedno je sigurno, gde god je i šta god je radila nikog nije ostavljala ravnodušnim. 
Biografija iz prve ruke
„Prvi honorar sam zaradila u 14-oj godini na filmu. Pomagala sam mom ocu Milanu Luksu, koji je inače prvi direktor Filmskog festivala u Puli. Odrasla sam s filmom, ali sticajem okolnosti sam oduvek želela da se bavim pisanim novinarstvom. Život je to okrenuo tako da sam došla na televiziju. Inače sam diplomirala pravo. Svako malo u me, jer sam mislila svojom glavom, suspendovali, jer je u ono vreme cenzura kao takva postojala i ja sam stalno bila na ivici. U ono vreme sam bila ljuta zbog toga, ali danas sam im zahvalna. Da nije bilo tih suspendovanja ja bih verovatno ostala večiti apsolvent prava. Ovako sam diplomirala pravo, čak dobila stipendiju francuske vlade i magistrirala na međunarodnoj politici i geopolitici na Sorboni u Parizu.“
Silvija Luks kaže da novinar koji nikad nije bio suspendovan pravi kompromise.
„Postoji granica iza koga se kompromis ne može praviti, mora se činiti pobuna!“
Raspad Jugoslavije
Kad je počeo raspad Jugoslavije Silvija Luks počinje da se bavi globalnom politikom. Za ratove koji su se dogodili još uvek je uverena da su mogli biti izbegnuti.
„O geostrateškim zbivanjima, kako onda, tako i sada, ali i ubuduće uvek će odlučivati veliki, globalni igrači. Regionalne sile izvlače šta hoće, a mi mali obično nastradamo. Međutim, tu je ipak ključan pojedinac, onaj u kome nema mržnje i zla. Teško će on pucati u svog komšiju zato što je druge nacije, druge vere ili boje kože. Zato sam 90-ih godina pokušala pokrenuti prvu nezavisnu komercijalnu televiziju u post-komunističkom svetu. Na tom apsolutno progesionalnom konceptu su bili okupljena ponajbolja imena sa prostora cele Jugoslavije. Na žalost, taj projekat se dogodio ili preksano ili prerano, iz današnj eperspektive mislim da je ipak prerano, ali takav koncept postoji i danas, postoje upravo takve televizije, sa takvim konceptom, kao što je N1, Al Džazira Balkans, itd...“
Bakina mudrost
„Moja porodica je iz Vojvodine, ja sam rođena u Sremskoj Mitrovici. Odrasla sam u multikulturalnoj sredini i imala sam beskrajno pametnu i mudru baku. Preživela je dva svetska rata i tokom ovog rata na našim prostorima devedesetih godina sam je upitala da mi kaže koji je od tih ratova najgori. Rekla je da je to ovaj poslednji i pojasnila time što su u Prvom svetskom ratu muškarci odlazili na front, a žene čekale da se oni vrate. Neko se vratio, neko se nije vratio, život išao dalje. U Drugom svetskom ratu smo se skrivali po podrumima, delili tajno letke, bila crna berza, ali se više manje za nas civile znalo gde je front. U ovom poslednjem je strašno, jer imamo televiziju! A ja radim kao novinar na televiziji, urednik sam specijalnih emisija, serija zbog kojih me svako malo suspenduju. Upitam zbunjena što, a ona kaže zato što mi sada preko televizije čujemo za neke stvari koje se još nisu ni dogodile. U tom trenutku sam ja donela odluku! Da sam ostala u novinarstvu između 90-e, 91-e i 2000-e ogrešila bih se o svoju struku, jer su sve državne televizije po definiciji, po logici stvari postale propagandna sredstva. Ja u propagandi nisam želela da učestvujem, jer je to drugi zanat, jer to nije novinarstvo. Novinar treba na osnovu činjenica govoriti istinu, a istina nije samo jedna. Kad vi isčitate činjenicu, gledaoc će sam iz tog isčitati šta je njegova istina. Kad smo počeli, kad su počeli da nas dele na različite države, što se u istoriji često događalo, i događaće se, biće toga još, ja sam rekla gde ću? Ako izdam svoje roditelje i svoju domovinu, ko sam onda ja? S obzirom da govorim jezike, da sam završila postdiplomski iz ključnog segmenta, otišla sam u diplomaciju, kao i moj suprug koji je bio prvo jugoslovenski ambasador, a onda ambasador Hrvatske, Slovenije, Makedonije i Bosne i Hercegovine. Tada je bio Milošević i oni njemu, naravno, nikada nisu dali podršku, jer je bio Hrvat po ključu i kasnije je moj suprug i8menovan hrvatskim ambasadorom. Ja sam 93-e imenovana ambasadorom Hrvatske i bila sam na nekim mestima kraće vreme, jer mi je porodica ipak bila važnija. Imati dva ambasadora u porodici je mnogo.“
Penzija i opet film
„Rat je bio gotov na frontovima i ja sam negde 2000-e želela da verujem da je stvarno gotov“ seća se Silvija Luks.
„Na žalost ostao je u nekim ljudima. Ja sam se vratila na televiziju, jer sebe ipak doživljavam kao novinara. Mislila sam da smo mi sve svoje ratove unutar sebe odratovali i da ne tražimo grešku za nešto što nam se događa preko plota i da ne mislimo da su nam uvek oni drugi krivi, da svako ima razloga... Svi smo mi i pravi i krivi i svako ima neke svoje razloge... Onda je to išlo kako je išlo, bila sam dopisnica iz SAD, posle se vratila, pa bila dopisnica HRT-a iz Pariza, pa su me oterali u penziju rekavši da sam prestara. Međutim, neki drugi su se setili da sam ja ipak i stvarala te televizije na ovim prostorima, da sam bila jedan od prvih novinarki i zapravo sam u penziju otišla kao predsednica Nadzornog odbora hrvatske državne televizije. Otišla sam kad se promenila vlast, jer na državnim televizijama i kod vas i kod nas, a i u drugim zemljama koje se demokratijom više hvale nego mi, svaka vlast kad dođe na vlast prvo što menja je čelno mesto na državnim televizijama. Ja sad zatvaram krug sa filmom, završila sam scenario za svoj prvi igrani film. Dokumentarnih sam snimila stotinak, prvi je prikazan 1972. na Festivalu dokumentarnog filma u Beogradu, bio je crno-beli i zvao se „Ne ubij“ o junakinji koja ubija svog muža. Neki od tih mojih filmova su prikazivani na francuskoj televiziji, u Ujedinjenim arapskim emiratima... Inače, naslov ovog igranog filma je „Revolt“, a kao koscenaristi sa mnom su Tomislav Žaja i Branko Baletić. Time ja zatvaram neki svoj životni krug, jer sam počela filmom, i sad opet radim na filmu.“
Kako si
Na to pitanje Silvija Luks odgovara odlično.
„Kad to odgovorim onda me čudno gledaju, misle da sam prolupala. Kako možeš biti odlično posle svega? Ili sam odlično ili više nisam živa. Ja sam odlučila da budem odlično. Ako Bog da, onda ću u 90-oj godini kao Veljko Bulajić snimiti svoj neki film. Nije isključeno da se sa tim filmom pojavim i u Leskovcu, na filmskom festivalu. Ja zaista cenim Darka Bajića (urednik Leskovačkog internacionalnog filmskog festivala, prim. I.S.) koji je sjajna i moralna osoba, na njegov poziv ću sigurno doći. Kada imate prijatelje koje volite, a on to svakako jeste, onda vam ništa nije teško. Najviše što možemo dati ljudima koje volimo i poštujemo je svoje vreme.“
Moderna tehnologija
Danas se na internetu i društvenim mrežama mogu naći svakakvi napisa o nekom. Ni Silvija Luks toga nije pošteđena.
„Ja nemam potrebe da ispravljam notorne gluposti koje se mogu tamo naći, niti da pravim neke svoje sajtove gde bih sebe hvalila, da stavljam slike na fejsbuke... Jednostavno kad mi nešto na Fejsbuku nije jasno onda pitam svoju unuku koja ima osam godina da mi pojasni, ona to bolje zna od mene. Ja imam tu mogućnost da učim od mlađih od sebe, kao i sreću da sam oduvek ono što nisam znala mogla pitati one koji znaju. I celog života sam se grozila onih koji sve znaju. Od takvih ljudi treba bežati!“
Novinarstvo danas
Nekada je bilo teško izboriti se za šansu da se nađete ispred tv-kamera. Danas izgleda da više nema tako ozbiljne selekcije kao nekad.
„Kriza novinarstva, pogotovu tv-novinarstva je svuda u svetu. U Hrvatskoj, a pretpostavljam da je to tako i u Srbiji, je to dovedeno često do karikature. Na svim tim sajtovima koji su besplatni deca dobiju sliku, a kako uče engleski u školi, nije im problem da skinu taj tekst. Onda uđu u studio i to pročitaju, ali vi čujete u tom glasu da oni apslolutno ne znaju o čemu pričaju, Oni nama pričaju o Kim Il Sungu, Džordžu Bušu, Trampu... Moja generacija, kada smo stvarali televiziju, slika je bila crno-bela, kamere su bile ogormna, nema popravke, vi govorite u kameru. Imala sam sreću i da sam imala prave učitelje. Prvi mentor mi je bio Angel Miladinov, s kojim sam 70-ih radila zajedno emisiju „Slika do slike“. Ja sam bila urednik i voditelj, a on reditelj. To je bilo o crnom talasu, o filmu... Sretna sam i što sam imala mnogo učenika kojima sam mogla preneti to svoje znanje. Svaka porodica, nacija, država, društvo gde nema učitelja i onih kojima to možemo predati je zapravo tužna. Naravno, treba imati i harizmu s kojom se čovek rodi, to se ne može naučiti. Vi možete imati šest fakulteta, ali ako nemate dovoljno ljubavi i talenta za bilo koji posao, pogotovu film, televiziju, novinarstvo, nećete uspeti.“
Gledanje televizije, čitanje knjiga
Ja televiziju nikada u životu nisam palila pre sedam sati naveče, čak i kada je moj sin bio mali priznaje Silvija Luks.
„U to vreme su tada bili crtaći, a sada su nekakve vesti i onda paralelno gledam nekoliko televizija da bih dobila informaciju i složila u neki mozaik. Gledam filmove, ali ne gledam američke blokbastere s kojima su apsolutno zagušene sve naše televizije, ali i sve evropske televizije. Ta količina nasilja koja se nudi u tim filmovima je strašna. Volim evropske filmove i raduje me što se male kinematografije poput ovih naših bude. Čitam biografske knjige, jer smatram da je svaki čovečji život važan. Čak i one knjige koje nisu sami autori napisali, kao recimo biografija Klintona, Žaka Širaka... Nikada nisam u životu intervjuisala ni jednu svetsku ličnost, a da nisam prethodno pročitala sve što je on ili ona javno rekao napisao, i što mi je, naravno, bilo dostupno. A intervjuisala sam mnogo njih, npr. Indiru Gandi, Žaka Širaka, Miterana, Karlu del Ponte, Elizabet Tejlor, Ričarda Bartona...“
Popularnost nekad i sad
Da li mladi danas mogu da shvate kakvu su popularnost imali nekada poznati tv voditelji kao Oliver Mlakar ili Mića Orlović, glumci kao Čkalja, Mija Aleksić, Boris Dvornik...
„Bojim se da ne, ali za to su krivi mediji, naročito žuta štampa. Tu se objavljuje svašta i u ovoj sveopštoj krizi to se jedino prodaje. Oni neguju ukus, pa se događa da je u Zagrebu neka kol-gerla popularnija od nekih ljudi koji trebaju zaista biti primer mlađima. Ali, mislim i da za jednog Dragana Nikolića, Milenu Dravić, Ljubišu Samardžića znaju... Što se mladih tiče, jako sam zabrinuta, jer npr. moj sin koji ima 38 godina i dvoje dece kaže da ih nije briga ni ko je bio Tito, Milošević, Tuđman, Izetbegović... Njih zanima hoćemo li imati posao i da li će sa novcem koji zarade moći da prehrane svoju porodicu. Ako to ne budu mogli, onda idu dalje. To je problem, odlazak mladih ljudi sa ovih prostora. Oliver Mlakar i dan-danas se pojavljuje u nekim reklamama, time pomaže svoju penziju. Mi koji smo živeli od svog rada imamo sramotno male penzije, ali takva su vremena, živimo u čudnovatom svetu. Događa se da me mladi prepoznaju na ulici, sećaju se nekih stvari i mog glasa, što je meni veliki kompliment. Ne prolazim anonimno pod zvezdama, što je nekad ugodno, nekad nije. Kad nije samo kažem da je to moja sestra, koja je velika glupača, da je treba izbegavati...“ 

недеља, 18. март 2018.

IVANA DIMIĆ, DOBITNICA NIN-OVE NAGRADE ZA ROMAN GODINE 2016


NOVA NAŠA REČ, 10.3.2017.

Leskovački kulturni centar organizovao je promociju knjige „Arzamas“, za koju je Ivane Dimić dobila jedno od najprestižnijih priznanja, NIN-ovu nagradu za 2016. godinu. Roman za temu ima život ćerke koja brine o dementnoj majci koja umire na kraju, a to je, u stvari, životno iskustvo koje je autorka imala.

ID: Sve moje knjige su na osnovu mog iskustva, jer ja prenosim tu vrstu stvarnosti koju doživljavam. Mislim da to svaki pisac radi, samo što to neko pretvara u fikciju, a neko vrši torziju stvarnosti, što je svejedno. Nećete pisati o tuđim doživljajima, nego uvek o svojim. Ja ne mogu pisati ničije doživljaje, nego one moje lične, onoga što se mene tiče.
* Demencija kao bolest nosi sa sobom puno anegdota, ali tek kada sve prođe. Teško je brinuti o takvoj osobi, to iziskuje puno strpljenja...
ID: Ja sam uspela da pišem te smešne strane i u dijaloškoj formi mi se nalaze te komične situacije u vezi sa demencijom, a u proznoj formi ozbiljne. To se sukcesivno smenjuje, ide jedno za drugim i tako ide priča do kraja. To je žanrovski zanimljivo. Ja sam taj roman pisala sedam godina, počela sam da ga pišem dve godine pošto sam se našla u takvoj situaciji. Moja knjiga nije dnevnik, jer bi onda imala 5000 strana. Dnevnik je jedno, to se tiče vaših doživljaja, a književnost je nešto sasvim drugo. Ona zahteva transponovanje materijala, sužavanje, sažimanje, torziju, inače nemate književnost. Što se teme tiče, potpuno je svejedno da li vi pišete o cveću, o leptirima, o bolesnoj majci, o studentu koji je ubio babu, o ženi koja se švalera pa se baci pod voz... Pogledajte kako te teme, u stvari, nemaju nikakvo značenje, jer bi svaki drugi pisac na istu temu napisao nešto drugo, neki drugi sadržaj. Tema ne čini neko književno delo validnim, nego je kompozicija i sklop događaja i način na koji tu temu sprovedete kroz vaš građevinski materijal koji su reči. Reči su ono od čega ja pletem neki sadržaj koji ima ili nema neku književnu vrednost. U suštini, ono što ja pišem tiče se mene, ali da bi to bila književnost mora da se tiče i čitaoca.
* NIN-ova nagrada za roman godine je, može se reći, potvrda kvaliteta pisanja.

ID: Ja se nadam da jeste. Oni imali 170 romana u konkurenciji i nadam se da su videli i prepoznali ono na šta ja plediram, na književnu vrednost, jer ja tako pišem već 35 godina. Pišem vrlo ozbiljno, iz porodice ljudi sam koja se bavila književnošću i jako sam pažljiva i kao čitalac i kao pisac. Vama treba, npr. tri sata da pročitate moju knjigu, a meni je trebalo sedam godina da je napišem. Svako svoju dosadašnju knjigu sam pisala po 3-4 godine. Ja svaku rečenicu deljem po 70 puta. Mislim da sam svaku reč izmerila i da se svaka nalazi tu gde treba. To posle predstavlja lakoću, pročitate i pomislite kako je lako ovo napisati, da to može svako. To i jeste najbolje, sećam kad sam čitala Tolstoja, mislila sam do to isto tako mogu i ja. Ali, onda shvatiš da, kako kaže Gete, 1% je talenat, a 99% je rad. Iza svega što valja stoji ogroman rad.
* Kakav je osećaj kada dobijete nagradu koja se dodeljuje 63 godine i gde su je retki dobili dva puta?
ID: Odličan! Tim bolje za mene! Mada, ja pišem već 40 godina i bila sam u tim NIN-ovim izborima za nagradu. Kada u 60-oj godini dobijete književnu nagradu, a bavite se time celog života, ne možete da se mnogo iznenadite. Lično, mene nikad nisu zanimale nagrade, niti sam pisala za nagrade. Ja gledam svoja posla, ali nekad vas primete i dobijete nagradu, nekad ne. Čehov, recimo, nikad nije dobio nijednu nagradu, pa je opet Čehov. Ni nagrada sama po sebi ne garantuje vrednost, ali može da je pretpostavi. Ja lično pretendujem na književnost, a sada da li to to, o tome će proceniti budućnost. Inače, nisam pretpostavljala da ova nagrada ovoliko znači, jer tek kad sam je dobila, kroz medijsko spinovanje sam shvatila da to ima neku težinu. Na žalost, tolika pažnja se posvećuje samo romanu, mada mislim da je mnogo teže pisati kratke priče, a najteže poeziju.
* Na kraju se obično postavi pitanje o nekom novom početku, o planovima za nešto novo, neku novu knjigu...
ID: Neću da kažem. Pazite, ja sam u decembru 2014. predala rukopis za ovu knjigu za koju sam dobila nagradu. Naravno da pišem nešto, s obzirom da moje knjige dugo nastaju, mislim da će biti gotova za 3-4 godine. Ne žurim nigde, strpljiva sam.

ANTRFILE: Ivana Dimić Rođena je  u Beogradu. Diplomirala je dramaturgiju na Fakultetu dramskih umetnosti i apsolvirala na odseku Opšte književnosti sa teorijom književnosti na Filološkom fakultetu. Završila postdiplomske studije na CEU (Evropski univerzitetski centar) u Nansiju (Francuska) na odseku Civilizacija 1984/85. godine. Bila je  najpre slobodni umetnik, potom dramaturg i vršilac dužnosti direktora Ateljea 212, pa zamenik direktora drame u Narodnom pozorištu u Beogradu. Dobila je nagradu Tiba festivala za najbolji dramski tekst za „Zmajovine pangaloze“, Zlatni beočug za trajni doprinos kulturi, 2011. godine, godišnju nagradu Narodnog pozorišta u Beogradu za predstave „Henri VI“ i „Ženski orkestar“ 2012. godine i Ninovu nagradu   za delo „Arzamas” 2016. godine.

VESNA DEDIĆ, NOVINARKA I KNjIŽEVNICA: NAJVEĆI PROBLEM ŽENA JE VERA U SEBE


NOVA NAŠA REČ, JUL 2016.

Poznata autorka emisije „Balkanskom ulicom“ i novinarka RTS-a promoviše svoj sedmi roman „Ničija“. Inspiraciju za naziv našla je spremajući emisiju sa Anom Bekutom, kada je preslušavajući njene pesme preslušala i jednu istog naziva.
„Kada počnem da pišem roman nikada nemam naslov. Ja sam, pre svega, dobar novinar, a to znači da znaš o čemu pišeš, o čemu i šta pričaš. Tako sam ja znala o čemu pišem roman, ali nisam imala naslov. Lepota ovog dela posla kojim se ja bavim je što noću gledaš neke filmove, slušaš neke pesme, malo čitaš knjige, onda sipaš sebi čašu crnog vina, jer i novinar je čovek... Tako sam čula pesmu „Ničija“ koja govori o temi koju obrađujem u romanu. Tema je kako da u svom životu budeš svoja, a da budeš nečija, a da ne budeš ničija i svačija...“
Roman govori o problemima...
„Obično žene kažu problem mi je sa mužem, problem mi je sa decom, problem mi je sa prijateljicama, sa platom, sa kvadratima, sa kuvanjem, sa vešom... Najveći problem svih žena je, u stvari, vera u sebe, a deo toga je strah od samoće. I mislim da svaka žena napravi milion loših izbora i grešaka u životu i kao majka, ljubavnica, žena, ćerka, upravo zato što se boji samoće i što nema veru u sebe. Duboko verujem da ženska deca treba da se vaspitavaju tako što im se stalno govori koliko su lepe, pametne i sposobne, a kod nas se to govori sinovima.“
Ritam pisanja Vesne Dedić je jedan roman godišnje...
„Tako je ispalo. Svoj prvi roman sam pisala dugo, u trenutku koji je bio samo meni bitan. U 35-oj godini sama sa četvorogodišnjim detetom, razvela se, podstanar, nemam para nizašta, nemam ljubavi, nemam ničega... Pošto sam završila svetsku književnost i znam dobro šta je književnost, a i novinar sam, znači umem da pišem, tako da sam do svoje 40. svake večeri pisala i tako je nastao roman „Zauvek u srcu“, iz najintimnije psiho-terapeutske potrebe da se ispriča jedna melodrama. Sve posle, pa svi se mi naviknemo na dobro, jer kad sam videla da je taj roman prodat u 100.000 primeraka i da sam postala najdraži savremeni ženski pisac, naravno da mi se to dopalo i da sam sebi rekla da možda mogu da napišem i drugi... I tako smo došli do osmog. U principu svaki svoj roman počinjem da pišem kao novinar i obrađujem jednu veliku novinarsku temu. Zadovoljna sam i što sam uspela da kroz romane provučem mnogo gorućih tema, kao što su biseksualnost, homoseksualnost, ženski sterilitet, ljubomora, deperesija, aneksioznost, usvajanje dece...“
Promocije knjiga nose „obavezu“ gostovanja i stalnog upoznavanja novih i novih ljudi...
„Doživela sam tu privilegiju, od kako sam postala neko čije se knjige čitaju, da me zovu iz svih krajeva Srbije, Crne Gore, Republike Srpske, inostranstva... Ja se prosto susrećem sa ljudima i da nije bilo tih susreta ja bih napisala možda dva romana i to bi bilo to. Ovako posle svake promocije ja zaista odlazim bogatija za neka nova iskustva, jer ne bih znala kome pišem i šta pišem da te žene ne gledam u oči. Tako da mi uvek pričamo o ljubavi, neveri, praštanju, deci, muškarcima, roditeljima, o našim nedoumicama i iz toga ja uvek izvučem neku temu za neki naredni roman.“
Neizbežna tema je, svakako, i emisija „Balkanskom ulicom“. Za petnaest godina emitovanja mnogo gostiju je prodefilovalo emisijom. Ali, neki i nisu...
„Za petnaest godina mnogo se promenilo. Ja, RTS, Beograd, zemlja, mnogo toga se promenilo... Bilo je ljudi koji su bili na spisku planiranih, ali se čekalo, planiralo, a život je to namestio tako da nikad ne budu gosti. Među tim ljudima je Aleksandar Tijanić. Jako mi je žao što nismo napravili tu priču, jer on je čovek koji je obeležio istoriju duha Beograda, ali mi je najviše žao za Đuzu Stojiljkovića. On jeste simbol Beograda i naše mladosti i kada sam ga pozvala da mi bude gost on je rekao da  gleda i voli emisiju, ali da mu je takav trenutak u životu da nema hrabrosti da okreće glavu ka prošlosti. Ja sam to poštovala i nikada ga više nisam zvala... Bilo je i neke dece koja su zbog svojih uspeha gostovala i ja volim da ih nakon 5, 10 godina pozovem i pitam šta se s njima desilo u međuvremenu. Najviše se desilo Mariji Šerifović koja je imala 22 godine kada sam je ugostila. Ili grupa mladića iz Matematičke gimnazije, koji su mi bili gosti pre 7-8 godina. Svi su položili prijemni na Kembridžu, ali nisu imali novaca da to finansiraju. Zahvaljujući emisiji „Balkanskom uilicom“ neki ljudi su našli mogućnost da toj deci obezbede stipendije i za prošlu Novu godinu oni su se svi vratili sa Oksforda i Kembridža kao doktori nauka. To je možda i neki moj najveći uspeh u to smislu.“
Lako je pričati o lepim stvarima i zanimljivim gostima, jer je većina takvih. Ali, dešava se i da se nekad autor pokaje što je nekog pozvao u emisiju...
„Ja imam veliku privilegiju u životu, ne znam ni kako ni zašto, ali nekako ti ljudi koji dođu i sednu za sto u „Balkanskoj ulici“... Nemam odnos prema njima kao prema sagovornicima, već ih nekako gledam u oči, nekako ih osetim. Bilo je situacija da neko bude nervozan, depresivan, nije mu ni do kamera ni do televizije... Ja nikada nisam glumila, nego pitam što si nervozan, što si ljut, jel’ pada kiša, mala je plata... I, hvala Bogu, sve to izađe na lepo. U opisu mog radnog mesta nije ni da budem lepa, ni da budem nasmejana, nego da napravim dobar razgovor. Da li će biti duhovit, tužan, ovakav ili onakav, to zavisi samo od mene i mog sagovornika. Verovatno kad bih radila neki šou program gde mi je obaveza da budemo duhoviti, ja bih imala problema sama sa sobom i ti ljudi bi imali problema i sa mnom i sa sobom, ali i sa gledaocima. Ovako, mislim da je čar „Balkanske ulice“ upravo u tome i da gledaoci to prepoznaju. U toj emisiji nikada niko nikog nije slagao, ni ja sagovornika, ni sagovornik mene i gledaoce.“
Na kraju, šta Vesna Dedić misli o tome koji njen rad će preživeti zub vremena, tv emisija ili knjige?
„Verujem da će preživeti i knjige i emisija, ali mislim da ako se u narednih godinu-dve dana ne desi velika revolucija pre svega u medijima i u našim glavama, da ništa više neće preživeti. Mislim da je ovo trenutno za istoriju duha najgori momenat koji trenutno živi bilo ko od nas, zvao se taj neko muškarac ili žena ili dete, mislim da je zaista pogubnno sve ovo što nam se dešava.“

среда, 14. март 2018.

STEFAN ARSENIJEVIĆ, AUTOR KNJIGE O TV SERIJI „GRLOM U JAGODE“

NOVA NAŠA REČ, 20.10.2017.



Nakon 40 godina od prvog emitovanja kultne tv serije „Grlom u jagode“ objavljena je i knjiga koja je osvrt uz pomoć razgovora urađenih sa glavnim akterima. Knjigu su priredili Maja Medić i Stefan Arsenijević, koji otkriva za Novu Našu reč zašto se uopšte odlučio za tako nešto, s obzirom da je rođen 1977., godinu dana nakon što je serija prvi put emitovana.
SA: „Prvi put sam to gledao kao tinejdžer. Kad ste u tom dobu, to na vas mnogo više utiče nego kasnije, prosto ste u tom nekom osetljivom periodu i mnoge stvari vam se tada dešavaju prvi put. Mene je to jako markiralo, naročito na nekom emotivnom planu, ta nostalgija je nešto što je mene lično stvarno dotaklo. Inače sam nostalgičan po prirodi. Ono što je meni fantastično u ovoj seriji, je da je ona snimljena kao deo humorističkog program. Ona jeste apsolutno duhovita, ali je istovremeno tužna, ironična, gorka, razračunava sa se nekim našim mentalitetom, ali i to na neki istovremeno snažan i nežan način. Sve to je na mene u tom trenutku, negde 1992. kada sam prvi put gledao seriju, jako uticalo, ali, tada nisam mogao da to izanaliziram na način kao što mogu sada. Ono što je još fascinantno za tu seriju, je da ja uvek mogu iznova i iznova da je gledam i ona svaki put i dalje vrlo emotivno utiče na mene. Kao, uostalom, i na mnoge ljude.“
NNR: Gledaoci većinom ističu kao glavni plus serije njenu nostalgičnost.
SA: Ono što je meni zanimljivo sa tom serijom koja se dešava 60-ih godina, tačnije od 1960-1969, je da je snimana samo sedam godina kasnije. Pitao sam Srđana Karanovića kako može da ima nostalgiju za nečim što nije tako davno bilo. Dobro, prva epozoda se dešava 1960., ali poslednja, deseta je nešto što se desilo pre sedam godina?! Nama je to sad normalno, kao nostalgija za 60-im, ali ne zaboravimo da je snimano 70-ih. Glavno pitanje je i bilo da li je to bilo neko prelomno vreme, taj prelaz iz 60-ih u 70-e, pa se oseća neka nostalgija za prošlim vremenima. On je rekao da je on po prirodi nostalgičan čovek i da mu se dešava da se vrati sa nekog puta gde je nešto doživeo, a već sutradan bude nostalgično vezan za taj put. Tako da je to više pitanje emotivnosti, ali mislim da je ta doza nostalgije bila neophodna da bi se ispričala cela priča. Ako odgledate celu seriju, ta priča u suštini nije ni malo optimistična. Điđa Karanović ima teoriju da svi vole seriju, ali je niko nije odgledao celu u kontinuitetu. Ja ne mislim da je tačno, ali serija se i završava tužno. Glavni junak, od svih silnih polutalenata koje je imao i od svega što je pokušavao na kraju završava na nekom poslu koji je krajnje nekreativan, ne ženi se sa svojom ljubavi Gocom, gde celu seriju gledamo da li će biti zajedno ili neće, nego se ženi sa, eto, nekom koju u stvari ne voli, ali je došlo vreme za to... U stvari, ono što je iza svega, a što mnogi koji ne odgledaju pažljivo ne shvate, da je to serija o generaciji koja obećava, a na kraju postane generacija mediokriteta. Meni je to bilo vrlo iznenađujuće, jer nosim neke potpuno druge uspomene na tu seriju, ali ako je sada pogledate definitivno je to to. Oni svi pristaju na određene kompromise, oni svi na kraju vode neke živote koji nisu potpuno ispunjen potencijal onoga što su bili i onda to u onom filmu, „Jagode u grlu“ koji je snimljen deset godina kasnije, definitivno eksalira u nešto što je jako crno, gde su svi razočarani, ogorčeni... Ali, opet, ta serija uvek nekako hvata duh vremena, bez obzira kada se emituje. Nekako, 1986. kada je snimljen film počinje i raspad zemlje, čitava ta generacija sve više tone u razočaranje. Da bi serija i 40 godina kasnije bila popularna neophodno je bilo da ima i humor, da ima neku vrstu nostalgije i zato uporno opstaje.“
NNR: Aleksandar Berček je pre nekoliko godina rekao da bi bilo interesantno snimiti nastavak serije, 40 godina kasnije sa istih pet glavnih glumaca. I Predrag Miki Manojlović se složio da je to interesantna ideja, s tim što misli da se tu najviše pita autor serije Srđan Karanović.
SA: Naravno da smo i mi pričali na tu temu. Mi nismo hteli da knjigu pravimo samo na temu kako je nekad bilo, nego nam je bilo zanimljivo kako da to i iz ove perspektive, 40 godina kasnije, da kontekstualizujemo. Onda smo svaki razgovor završavali pitanjem da li bi uradili nastavak i kako bi izgledao nastavak. Čak smo i glumce pitali šta misle, šta bi se desilo danas sa njihovim likom. Meni je to ubedljivo jedna od najzanimljivijih stvari u knjizi. Moramo uzeti u obzir da se vreme za ove četiri decenije dramatično promenilo, zato mislim da bi bilo zanimljivo gde su ti ljudi danas. Svako od njih je dao svoj odogovor, a Điđa Karanović je definitivno i apsolutno kategorički rekao da nastavka neće biti. Ja navijam da ga bude, ceo ovaj projekat je bio kao neki tajni pokušaj da ga inspirišemo da se vrati tome, ali on je rekao da je završio s tim. Miki Manojlović je rekao da je njegov lik, Miki Rubiroza i dalje u inostranstvu, ima mlađu ženu i malo dete, puno zarađenih para, ali da svaki dan preko interneta čita naše novine i jedva čeka Božić i Novu godinu da dođe u Beograd. Gordana Marić (Goca u seriji) je rekla da apsolutno navija za nastavak, jer bi se tu konačno smuvala sa Banetom, da se konačno ta ljubav materijalizuje sa, kako je naglasila, puno strasti i seksa. Kad razmišljam o tome, žao mi je što to nije bio neki projekat u kome bi se snimali filmovi na svakih deset godina. Verujem da bi onda imali fantastičnu sociološku i političku studiju dešavanja na ovim prostorima i to generaciji koja je prva rođena posle Drugog svetskog rata.
NNR: Serija ima specifičan nastup Mileta Lojpura. To je jedna od najvećih muzičkih zvezda čuvenih beogradskih igranki 60-ih. Tačnije, u epizodi koja se bavi tom tematikom Mile Lojpur je igrao sam sebe. On nikada nije imao snimljenu ni jednu pesmu, mnogo kasnije je snimio duete za albume Prljavog inspektora Blaže (1996.) i Nikole Čuturila Ćuture (1988.). Kasnije, kada je serija emitovana ljudi su mislili da se radi o originalnim snimcima nastupa Mileta Lojpura i tražili sebe u publici.
SA: Zanimljivo je Karanović misli da mu je ta scena rediteljski najlošija u čitavoj seriji, jer nisu imali dovoljno novca za statiste, smatra da to nije bilo dovoljno puno. U knjizi je još jedna zanimljiva priča o Lojpuru. Zoran Simjanović, autor muzike, koji je takođe bio rok zvezda tih godina kao član „Silueta“ i „Elipsi“, ispričao nam je da je Mile u stvari radio kao kino-operater za komisiju koja je bila cenzor za strane filmove. Zahvaljujući tome on je prvi mogao da vidi Elvisa Prislija, da čuje te neke nove stvari koje su dolazile sa zapada. Neki od tih filmova nisu ni bili prikazivani, ali je on, eto, bio u mogućnosti da mnogo ranije od svih muzičara čuje nove pesme i nauči da ih svira.
NNR: Branko Cvejić, Aleksandar Berček, Bogdan Diklić i Miki Manojlović su nakon ove serije napravili velike glumačke karijere. Gordana Marić se, nekako, izgubila...
SA: Ona se posvetila pedagoškom radu i postala je jedan od najuspešnijih profesora glume na FDU. Čitave generacije glumaca su izašle iz njenih klasa. Glumila je u pozorištu, ali je svoju ljubav najviše usmerila ka stvaranju nekih novih generacija. Gocu gledamo kroz neke nove, mlade glumce, a da i ne znamo da je to njenih ruku delo.