петак, 07. новембар 2014.

Slobodan Popović, selektor atletske reprezentacije Srbije: IZA SVEGA STOJI RAD, NIŠTA NIJE SLUČAJNO

Nova Naša reč, 07.11.2014.

Slobodan Popović, nekada državni reprezentativac u disciplini 800 metara i član štafete 4x400 metara, državni rekorder sa i danas važećom rezultatom na 800 metara, učesnik svih najvažnijih takmičenja, danas je savezni selektor atletske reprezentacije Srbije. Kao takav sjajan je sagovornik za priču o atletici nekad i sad. Nova Naša reč je zato i iskoristila njegov boravak u Leskovcu.
NNR: Vrhunac svakog sportiste je učešće na Olimpijskim igrama. Vi ste, na žalost, doživeli da vam iz političkih razloga, zbog sankcija UN Jugoslaviji, iskomplikuju učešće na OI u Barseloni 1992. Kakva su vaša sećanja na to?
SP: Već je bilo potpuno rasulo. Ušli smo potpuno nemotivisani, sva ta dešavanja su ostavila traga. Tamo smo otišli, ali nismo imali pravo da nosimo nacionalna obeležja, nego imali neke bele trenerke, nismo imali prava da izađemo na svečani defile prilikom otvaranja... Sećam se da su Brankovića (400 metara i štafeta 4x400 metara, danas generalni sekretar ASS) i mene bukvalno izvukli iz kreveta, jer smo mi odustali, nismo ni hteli da idemo u Barselonu. Onda nas je tadašnji selektor Dane Korica ubeđivao da ipak treba da odemo, u pola devet su rekli da je u devet okupljanje i kreće se na Olimpijadu. Ne volim da se sećam te Barselone, tako da smo praktično tamo samo otišli...
NNR: 1990. na EP u Splitu je Jugoslavija otpevala svoju labudovu pesmu, postignut je najveći uspeh po broju osvojenih medalja (dva zlata, srebro i bronza). Onda dolaze godine gde je naša atletika u svetskom vrhu imala samo Topića, Perića i Jeftićevu. Tek poslednjih par godina se pojavlju novi talenti koji počinju da nam donose medalje sa najvećih takmičenja. Da li je to slučajno ili ne?
SP: Španovićeva, Bekrić, Jelača, Dudaš... su produkt našeg rada. Tu podrazumevam rad naših trenera i jedno pametno vođenje. U to vreme je savezni juniorski kapiten bio Ivica Možek. Okupljen je jedan krug ljudi, vrhunskih naših trenera koji vodili i izveli tu jednu generaciju koja će do ovih, ali i do sledećih Olimpijskih igara igrati značajnu ulogu u svetu. Kad sad analiziramo rad, imamo problem što nemamo nive Dudaše, Ivane... Teško je to pronaći u svim zemljama, svi bi voleli da imaju takve takmičare, ne samo mi... Sad se pojavljuje jedna nova mlada generacija od nekih 5-6 klinaca koje su treneri fokusirali i za koje se nadamo da će za otprilike dva olimpijska ciklusa da dođu do nekih visokih nivoa. Imali smo jedan vakuum, ali to se generacijski pojavi, da nemate talente... Sad već možemo govoriti i o kontinuitetu sjajnih rezultata, jer pored navedenih imamo i jednog Asmira Kolašinca, te Amelu Terzić, Draganu Tomašević, Miloša Raovića... Znači, imamo nekih 7-8 takmičara za koje uvek možemo da kažemo da mogu doći do finala Eropskog prvenstva, pa čak i do finala Olimpijade, a neki čak i da se upuste u borbe za medalje. To je veliko bogatstvo koje treba da iskoristimo, jer oni razbijaju i medijske barijere, ljudi čuju da se dešava nešto u atletici, pojavljuju se i sponzori, ali ono što je najvažnije oni vuku i mlađe takmičare koji hoće da treniraju atletiku. To je tako posle svakog sportskog uspeha, bila to košarka, fudbal, atletika. Sad je u rukama ljudi koji se bave tim sportom da zadrže tu decu i da dalje nastave da treniraju. Atletika je sport gde nema mnogo novca, koji je težak sport, gde mora mnogo da se radi, i to bude teško.
NNR: 1989. godine je Crvena zvezda osvojila ekipni Kup evropskih šampiona u atletici. Koliko smo danas daleko od toga, da imamo jedan klub koji bi mogao da se nosi sa ostalima u Evropi?
SP: Mi danas imamo mnogo bolje pojedince, nego tada, ali imamo slabije klubove. Prosto, da bi atletski klub funkcionisao potrebno je mnogo stvari da se poklopi. Krenimo samo od činjenice da i u muškoj i u ženskoj konkurenciji imamo 20 disciplina. Znači, morate da imate ljude da vam pokriju sve te discipline. Morate da imate infrastrukturu gde će oni da treniraju. I, normalno, novac da sve to ispratite. Hoću da kažem da je to mnogo skupa igračka. U tom periodu je bio i drugačiji društveni milje, bilo je mnogo jakih klubova, Kladivar iz Celja i Olimpija iz Ljubljane u Sloveniji, pa u Hrvatskoj Mladost iz Zagreba i ASK iz Splita, osječka Slavonija, pomenuli smo Crvenu zvezdu, pa Partizan, Subotica i Niš koji su danas kao atletski centri potpuno zamrli, Radnički iz Kragujevca... To su bili klubovi koji su onda mogli i imali sve te discipline. Danas se većina klubova svela na neke sekcije po određenim grupama disciplina. To nije neuobičajeno, tako radi i većina klubova u Evropi.
NNR: Jedna smo od retkih dvorana koja nema atletsku dvoranu. Dokle je došlo do realizacije atletske dvorane?
SP: Uveliko se radi na tome.  Znam informativno od kolega koji se bave time da je prva faza završena. Najiskrenije se nadamo da ćemo jesen 2015. dočekati sa svojom dvoranom i da će naši atletičari za sezonu 2016. kao trenažni objekat koristiti našu dvoranu. Za to veliko interesovanje pokazuju i atletičari iz okolnih zemalja.
NNR: Srpska atletika za desetak godina? Hoće li biti još medalja?
SP: Ja to vidim upravo ovako – u klubovima određene grupe disciplina. Imamo, npr. Dubočicu iz Leskovca koja gaji hodače, dugoprugaše, kros-trkače i to je u redu. Oni imaju uslove za to, trenere, mogućnosti i neka se bave time. Na drugoj strani Radnički iz Kragujevca gaji troskok, skok uvis, dalj... Imaće oni i druge discipline, ali na ove će se fokusirati. Kako bude država jačala, tako će se to i širiti. Medalje već osvajamo, sada imamo obavezu, ne smemo da stanemo. Kad ćemo da imamo klubove koji će moći da budu konkurentniji...? Mi i sad kad pravimo ekipno prvenstvo stalno mučimo muku koje to discipline da uzmemo i izvučemo iz atletskog programa da može da se odazove između četiri i šest klubova... Ali, verujemo u bolje sutra.


петак, 10. октобар 2014.

Aleksandar Stanković, čovek sa tri prijatelja

Nova Naša reč, 10.10.2014.



Nedeljom u 2...

NNR: Posle gotovo svake emisije uspevate da ustalasate javnost, jer sagovornici izgovore nešto što, naizgled, nisu imali nameru da kažu. Kako uspevate da izvučete to iz njih?
AS: Nemam pojma. U početku, kad sam krenuo raditi ja sam i svesno išao na provokaciju. To se nekako primilo i sada, moram priznati, na neki način sam postao i rob toga. Ako tako više ne radim, onda kažu da sam omekšao. Ali, kako uspijem, to ne znam. Nekad uspijem, nekad ne uspijem. Zavisi kako i u kom smeru krene emisija. Trudim se dobro se pripremiti, o svakom gostu doznati što više, ponekad i ono što ni on sam o sebi ne zna. Malo razgovaram s njegovim prijateljima, neprijateljima, informiram se kod ljudi iz njegove bliže okoline. Kad je neki značajniji gost onda su i pripreme duže i nadam se da se i to vidi. Premda, ponekad i ja lupim glavom o zid, isforsiram nešto što je bespotrebno, pa i sam pogrešim.
NNR: Publika, stiče se utisak, vašu emisiju doživljava kao neku utakmicu, gde je stalno neki sukob u najavi. Dešava se da posle emisije krenu komentari tipa „pobedio si ga“ ili „pobedio te je“...
AS: Jeste, ali je to zamka. Sa svim gostima ne bi trebala biti utakmica. Neki ljudi zavređuju potpuno drugačiji pristup i ja ga se trudim plasirati. S nekim ljudima treba jednostavno razgovarati. Ja sam s političarima izgradio takav princip razgovora, najčešće da su oni nama krivi za nešto, pa se onda na taj način tako i razgovara. Međutim, moji gosti nisu samo političari, moji gosti dolaze iz najrazličitijih profesija i tad nisu razgovori takvi. E, sad, publika očekuje da to bude tako. I onda nastaje ona priča, e vidiš ga, on radi na način ovaj mu se gost sviđa, ovaj ne, pa ima različite kriterije. Ja uvijek govorim nisu svi ljudi isti, pa ne trebaju i kriteriji biti prema svim ljudima isti.  

Gosti i problemi...

NNR: Gosti su šaroliki, od lečenih narkomana, muzičara, književnika, sportista do političara... Ko bira goste? I šta treba da ima gost da bi se pojavio u emisiji?
AS: Ja biram goste, nema tu mešanja. Treba da bude intrigantan u nečemu, provokativan, aktualan. Treba biti i pametan, ponekad. Često su mi gosti ljudi koji meni imponiraju, koji su meni izazov, ali nekad moram raditi i za publiku. Uradim emisiju koju ja ne bih gledao, ali to publika želi da vidi. Kako da pojasnim, u Hrvatskoj, a mislim da je i u Srbiji jako slična situacija, jako su gledane emisije s političarima. Meni je toga već preko glave, jer pitanja koja sam postavljao pre 13 godina mogu postaviti i sada. I dobiću potpuno iste odgovore. Nevažno je jesu li političari iz Srbije ili iz Hrvatske. Tako da mi je puno veći izazov razgovarati s ljudima koji nisu i koji ne dolaze direktno iz politike, nego dolaze iz nekih drugih sfera, da li je to sport, umjetnost, kultura, nebitno je. 
NNR: Postoji li neki gost zbog koga ste se pokajali što ste ga zvali?
AS: Uh, kako ne. Svojedobno sam razmišljao ako ti takav bude sljedeći ili onaj iza, ostavi se tog posla. Jer gost bude očajan, ja ništa ne uspem dobiti od njega. Recimo gost dođe sa preduvjerenjam da kaže šta on misli i ti njega ne možeš nikako izbaciti iz koloseka, on se uvijek vrati na ono što nije rekao. Posle takvih emisija si kažem „odi raditi nešto drugo...“ Ali, kod nekih se desilo da sam ja pokušao isprovocirati njih, a onda su oni isprovocirali mene. Kako se to doživljava kao utakmica, ima često utakmica koje sam ja izgubio. Nakon toga nije ti baš drago, ali onda razmišljaš sledeće nedelje je novi derbi, imaš mogućnost ispravke, što je olakšavajuća okolnost.
NNR: Intriganta emisija neminovno nosi probleme s urednicima. Bilo je pokušaja zabranjivanja, skidanja s programa... Kako se nosite s tim?
AS: To je normalno, nije to problem koji imam samo ja. Čim neko radi autorsku emisiju i čim tamo da malo više sebe nego što bi se očekivalo, uvijek su tu problemi. Ja sam u tim problemima opstao, a dokle ću ne znam da kažem. Neko vreme sam imao podršku urednika, neko vreme ne, ali sam tada imao podršku javnosti koja je bila prejaka da bi me se maknulo... E, sad, kad ponestane i jednog i drugog ili kad se ja zasitim, to neću raditi više. Nameravam raditi 20 godina, sad sam na petnaestoj, videćemo. Možda već u šesnaestoj sezoni neko proceni da to više nije to... Radićemo nešto drugo.



Knjige...

NNR: To nešto drugo uveliko radite. Zahvaljujući emisiji pojavila se i knjiga „Aca i sto faca“.
AS: Tako je. Ima jako malo prepričavanja same emisije u knjizi. Više sam išao na lične impresije. Mislim da one puno više otkrivaju o gostu, nego, možda, onaj sat vremena gostovanja. Jer svi mi navučemo maske, ja navučem masku, gost navuče masku kad krene ta emisija, ali prije i poslije emisije se i on i ja otkrivamo u nekim detaljima. E, o tome sam pisao u knjizi. Sa retkim gostima sam čak postao i prijatelj. Na primer sa Milkom Babović sam postao dosta blizak i ona mi je jako draga osoba. Inače, nemam potrebe za nekim prijateljima. Dvojica su došla sa mnom u Leskovac. Ne treba mi više u životu, jer imam devizu da se dobar prijatelj stiče godinama, treba vam 10-15 godina da se proverite i kad se proverimo onda je to to. Ali, sa Milkom sam se na neki način sprijateljio i ona je prekrasna osoba. Dosta sam naučio od nje. Inače, sa gostima nemam kontakta, najčešće, ako oni inzistiraju, nađemo se prije emisije.
NNR:. Pored ove pomenute knjige, imate i tri knjige pesama...
AS: Pisao sam svojedobno pjesme i pisaću ih, vjerojatno, i dalje. Imao sam neku kolumnu na jednom hrvatskom portalu. Nisam znao kako da budem drukčiji od drugih, kolumne su nekako klasična forma. S obzirom da ja imam tog nekakvog dara za pisanje poezije, nekome se o sviđa, nekome ne, i onda sam odlučio pisati kolumnu o formi stiha. I tako, nekih godinu i po, svaki dan po pesma. To je bio kao neki dnevnik. Bilo je tu svega i smeća, ali i kvalitetnih stvari. To smo posle sabrali i izašlo je u dvije knjige. 



Neke naizgled sporedne stvari...

NNR: Kad god žele da vas diskredituju u javnosti, a nemaju neki jači argument, pominju vaše poreklo. Kako se osećate kad ne cene vaš rad, nego vam broje krvna zrnca?
AS: Ništa, šta da radim... Ja mislim da sam oguglao. Negdje u svojoj duši se grizem, ali ne zbog činjenice što sam ja to što jesam, nego zbog toga što je svijet tako naopak. Ne može biti sve idealno na ovom svijetu. Šta je, tu je. Taj pritisak u Hrvatskoj pomalo pada, mada kad čovek gleda ovu ćirilicu u Vukovaru, to se ne bi reklo, ali bolje je nego prije 10-15 godina. I ja se nadam da će za 10-15 godina biti bolje nego što je danas. Nikad to više neće biti kao što je nekad bilo, ili barem neće za našeg života, tu nisam nikakav optimist, ali, opet, nadam se da neće doći ona vremena devedesetih, da su ljudi neku pouku iz svega izvukli.
NNR: Kakav je osećaj biti u venčanici pored Mileta Kekina (pevač grupe „Hladno pivo“ prim. I.S.)?
AS: (Smeh). Moram priznati da sam ja na to i zaboravio. Ali, s obzirom da sam ja sklon egzibiciji, dobar osjećaj.  Koliko se sjećam i njemu je odgovaralo i meni, pa smo se tu zezali. I vjenčanice su nam pasovale. Dobar je on momak, bilo je lepo s njim raditi. Rado se toga setim, to je bilo prije 8-9 godina, u seriji „Bitange i princeze“. To sam tek vidio kad je bilo na ekranu i moram priznati, bio sam si malo neobičan u ulozi mlade. Zezao sam se da meni vjenčanica bolje stoji nego njemu, a to još uvijek mislim. 



Lična karta
Aleksandar Stanković je rođen 1970. godine u Bačkoj Topoli. Novinar i TV-voditelj, najpoznatiji po televizijskoj emisiji „Nedjeljom u 2“ koja je ušla u 15-u sezonu emitovanja na Hrvatskoj radio televiziji (HRT). U ovoj emisiji, koja ima veliku gledanost u čitavom regionu, do sada je ugostio skoro 550 sagovornika. Nakon što je završio Pravni fakultet u Zagrebu, novinarsku karijeru je počeo 1995. godine na  Radio Zagrebu. Do sada je objavio tri zbirke pesama, a ove godine i knjigu pod naslovom „Sto faca i Aca“ u kojoj piše o stotinu ljudi koji su učestvovali u njegovoj emisiji „Nedeljom u 2“. Oženjen je. Ima kćerku Unu. Po ocu Leskovčanin, tačnije selo Stubla kod Bojnika.

петак, 03. октобар 2014.

Možda i ona pročita 60, Dal' je moguće, da si me...

Oduvek sam znao da... Dobro, ne baš oduvek, poslednjih dvades... tridesetak godina... Ma, godine nisu važne. Važno je da su se na mene lepile ljubomorne budale bez razloga. Stalno sam slušao neke nedorečene priče tipa "znaš, on se ljuti što se družimo..."
- Pa, dobro, ko tebi bira prijatelje? - pitam zbunjen.
- Ma, on je ljuboran na tebe!
- Što na mene? Nema ništa između nas... Ti bar to znaš.
- Ma znam, i rekla sam mu, ali eto, on  mi ne veruje...
Auh, što ljubav... Ma koja ljubav, da se ne lažemo, tako se počinje, misliš da je ljubav, pa dozvoliš budali da ti upropasti život... I posle ja budem kriv... Kao onomad...
Eh, kad se setim... Sve je bilo kako je on hteo. Zbog mira u njenoj kući skoro da joj se i na ulici nisam javljao. Ko sam ja da sprečavam ljubav? Najlakše je tako, što bih se pravdao kad nema krivice, objašnjavao neobjašnjivo... Putuj igumane, ne brini za manastir. I zeznem se samo što kažem šta mislim. Par sitnica, koje začinim psovkicom.
- Jebeš ti tu ljubav kad se nema poverenja, kad ljubomora, pa još bezrazložna, odlučuje s kime će druga strana da popije kafu... Jednog dana shvatićeš da ti se krug prijatelja užasno smanjio, ali tada može biti kasno. Ali, to već nije moj izbor.
Najgore je što zvučim kao neki pamtnjaković. Neshvaćen u tom trenutku. Ali, ljubav prođe, ona se na kraju okrenula, a ono pusta ulica... I jedna budala slučajno proviri iza ugla. Naravno, ja...
- Pukla mi veza...
- Šteta.
- Nije. Moralo je tako...
- Znao sam ja to...
- Što mi nisi rekao kad si znao? Uvek si mi bio prijatelj... Zaštitnik, takoreći.
- Rekao sam. Nisi slušala.
- Nisi, jer da jesi poslušala bih te...
- Ma, nosi se, bre, njemu u zagrljaj. Imam ja mojih problema. Još će da nas vidi kako stojimo na ulici, pa opet da mene krivi za nešto nepostojeće... I laže kao onog dana da sam rekao ovo, da sam uradio ono...
- Neće, rekla sam ti da je puklo.
- Čuo sam. Šta sad hoćeš od mene? Kako da se ponašam?
- Kao uvek.
- Ne mogu. Ljubomoran sam sad ja na njega.
- ?! Nemaš razloga.
- Nije imao ni on, pa eto... Znaš, ja ovu priču stalno doživljavam iznova i iznova... I što sam stariji sve mi je manje interesantna. Smučilo mi se da me neko prodaje za nečiju ljubav, a posle mi dolazi i plače na ramenu.
- Surov si...
- Surovo realan. Zato i bežim od tog dela sa plakanjem. Nemam više živaca za to.

субота, 27. септембар 2014.

Zorana Arunović: Ko još broji medalje...



Zorana Arunović, strelac koji polako prestaje da broji osvojene medalje i počinje da ih meri  kilogramima. Lakše je.

NNR: Zadovoljstvo ili obaveza promovisanje Olimpijskog druženja, takmičenja između školaraca od 4-6 razreda?
ZA: Volim kad se ovi divni mladi ljudi takmiče i druže kao na ovom Olimpijskom druženju. Za mene je to pobeda mladosti. Kad sam bila u njihovom uzrastu nisam bila nešto preterano u sportu. Možda da sam imala ovako nešto, da od nekoga učim, verovatno bih ranije počela da treniram, a počela sam da treniram sa 15 godina. Deci ovo znači, meni  mnogo znači što se družimo, jer nemam mnogo prilike u Beogradu i verujem da je ovo konkretna pobeda i za decu i za mene. 

NNR: Poruka mladima koji tek počinju da se bave sportom? Šta je tajna uspeha?
ZA: Rad, rad, rad i samo rad. Ukoliko imaju priliku ili potrebu da odustanu, neka to nikako ne rade.  Ja sam imala iks prilika da odustanem, želela sam da odustanem, čak sam to i relativno skoro pomišljala. Međutim, ne, jednostavno onaj ko je šampion to oseti u sebi i ne dopušta sebi da odustane. Tako da je moja poruka radite i ne odustajte. Rezultati sami dođu.

NNR: Lako je pričati o medaljama, uspesima. Koji ti je najteži trenutak u karijeri?
ZA: Uh, bilo ih je više, možda četvrto mesto na Olimpijskim igrama. Bila sam toliko blizu i posle toliko stvari koje su mi se izdešavale u toku takmičenja, i neposredno nakon takimčenja, toliko nekoh kontrola i trčanja, borbe da uopšte uđem u to finale... Došla sam na šesto, pa na peto, pa na treće i na kraju završila kao četvrta. Mislim da je to najteže i najvrednije iskustvo iskustvo zamene. Zlatne medalje jesu tu, to je lepo, ali ti teški trenuci su oni koji vas kale kao čoveka, kao sportistu i koji vam daju bukvalno snagu i iskustvo koje neko drugi nema, da ne pogrešite u nekom narednom trenutku.

NNR: Skupštinska iskustva... Ali ona sa balkona.
ZA: Bila sam već jednom, nakon OI u Londonu. To je bio jedan divan trenutak i to mi je tada, možda, najlepši momenat u mojoj sportskoj karijeri i životu. Kada smo izašli na balkon i kada su ljudi skandirali moje ime, bilo je fantastično i mislila sam da ne može bolje, ali kada sam izašla sa medaljom... Ovo pre neki dan je prvi put da me neko pozdravio kao medaljaša. 

NNR: Strelci imaju prednost da karijera može da im traje decenijama. Jasna Šekarić je učestvovala na sedam OI, već ima normu i za osme.
ZA: Jasna je fenomen. Ona je za mene žena zmaj. Toliko dugo biti u svetskom vrhu može samo sportista nad sportistima. Biću malo pristrastna, ali ona je za mene najbolji sportista ikada u našoj zemlji. Rekli su mi da je samo jedna gospođa u kajaku ili veslanju učestvovala na osam Olimpijada i da pokušava da se plasira na devete. Ako budem dovoljno dugo trajala na nekom visokom nivou, verujem da nije problem da nastavim da se takmičim, ali u međuvremenu, ako primetim da to više nije to i da bi bilo uzaludno u nekim kasnim četrdesetim se baviti time, za razliku od Jasne, koja je i u svojim četrdesetim jako, jako dobra, možda i prestanem. 

NNR: U poslednje vreme smo usvojili jednu ružnu osobinu, a to je da uspešnost sportista merimo kroz novac koji zarađuje.
ZA: Streljaštvo nije finansijki isplativ sport. Tako da neko sa reputacijom, možda i najboljeg na svetu, ne može da zaradi ni približno što neko zaradi u bilo kom drugom sportu. Ali, da je bilo ko od nas birao da se bavi sportom zato da bi zaradio, verujem da se ne bi bavili streljaštvom. Ja sam sama ovo izabrala zato što sam htela da se bavim sportom, tako da cela ta finansijska priča mi nije bila bitna. Koliko ima, ima i to je to. Ja volim ovaj sport i zato sam uspešna u njemu, takmičim se za svoju zemlju koju toliko volim i predstavljam je na najbolji mogući način. Nema tih para koje mogu da plate zadovoljstvo osvojenih medalja ili biti na skupštinskom balkonu.

NNR: Gde „pada“ sledeća medalja? 
ZA: Imam još par dana za odmor, a onda krećemo na finale Svetskog kupa, izuzetno takmičenje gde se takmiči samo najboljih osam iz cele godine. Videćemo, obećavam samo da ću dati sve od sebe. 


P.S. Tekst iz "Nove Naše reči" od 26.9.2014.