петак, 18. новембар 2016.

PREDRAG MIKI MANOJLOVIĆ, GLUMAC I HUMANISTA: USPEO JE PROJEKAT ZAGLUPLjIVANjA MASE



NOVA NAŠA REČ, 21.10.2016.

* Ovih dana se navršava 40 godina kako je snimljena serija „Grlom u jagode“ sa tada samo mladim talentovanim glumcima, među kojima ste bili i vi. Aleksandar Berček, jedan od onih koji je igrao u toj seriji, je pre par godina izjavio da bi bilo interesantno snimiti nastavak posle toliko vremena, što bi svakako bio svetski raritet, naročito što četiri glavna glumca i dalje aktivno rade i snimaju.
PMM: To nije moguće udariti bez Srđana Karanovića, a ja nisam siguran da on to želi. Ovih dana izlazi knjiga kojom će se obeležiti 40 godina od snimanja te serije, promocija će biti krajem oktobra. Ja sam tu izjavio nešto slično kao i Aca, rekavši da bih jako voleo da se ponovo okupimo i da snimimo pretposlednji čin jedne generacije, koja je imala sve, a ostalo je ništa.
* Nakon deset godina od serije snimljen je film „Jagode u grlu“ gde se pokazalo da je ta generacija otišla putem kojim nije ni najmanje očekivala da će otići, da tako kažem. A i lako je započeti priču. Npr. Miki Rubiroza (lik koji je igrao Miki Manojlović, prim. I.S.) se vraća iz Nemačke i ulaže novac u starački dom, gde se polako okuplja čitava ekipa...
PMM: Slažem se. Mada, što se tiče izgleda ovih nekoliko koje ste pomenuli, oni i jesu za starački dom (smeh), ali moj lik još uvek ne! Šalim se, naravno... To me podsetilo i na Zorana Simjanovića (autor muzike) kada su me pitali koga se sećam sa snimanja. On mi je uvek izgledao kao svoj sopstveni stric, ha, ha. Nekom je život majka, nekom maćeha.
* S obzirom da smo pomenuli seriju koju ste radili na početku karijere, da li se često osvrćete na ono što je nekad bilo? Uradili ste oko stotinak uloga, što na filmu, što u pozorištu.
PMM: Pamtim sve svoje uloge, ali se zaista i pitam kada sve to pogledam, a bilo je tako nekih prilika, kad taj spisak u nekoj odjavnoj špici ide i ide i ide, pitam se kako sam i kad sam stigao da to uradim. Prosto ne znam kako sam to uspeo. Prosek je nekih dva filma godišnje. Neki od tih filmova su izdržali ozbiljnu probu vremena, nisu to bili neki filmovi idi mi dođi mi.
Zaglupljivanje mase...
* Imate li utisak da vreme gazi neke filmove i teme kojima su se bavili. Konkretno mislim na film „Samo jednom se ljubi“ i tematiku koju obrađuje, odnose nakon završetka drugog svetskog rata, ondašnju ideologiju, shvatanja, itd. Mislite li da današnji klinci to mogu da shvate?
PMM: Problem je jako dublji i po meni jasan. Danas je uspeo projekat turbo-folk generacije. Projekat što više oglupeti mase, jer danas sve manje i manje imate ljude koji mogu da prepoznaju smisao toga što gledaju, da gledajući postanu njegov deo. Jednostavno ne razumeju. To nije nešto što je zastarelo, ozbiljne stvari prežive probu vremena. Vreme stavlja veliki ispit., ali više nema ko da prepozna, a to je strašno! I zato kažem da je projekat uspeo.
* Šta u takvim uslovima predstavlja film, odnosno čemu služi film? Da li je to samo zabava ili ipak treba da ima i neku poruku?
PMM: Ja nisam MGM, nisam tangenta korporacije svih velikih studija preko okeana ili molova i čitavog sistema bioskopa po Evropi koji se kupuju itd. Ja nisam taj koji o tome odlučuje, ali mislim da film umire u jednom dubokom smislu. Ovo je druga forma, opusti se, uzmi koka-kolicu i ne razmišljaj ništa. Zašto bi se sad ti zabrinjavao kad gledaš neki film? Nema potrebe, opusti se, gledaj kako su obučeni i gledaj da eventualno kupiš nešto od toga kad izađeš u tom moliću, da imaš nešto od toga. Apsolutno projekat je uspeo zato što film ne utiče samo na emocije, ne utiče samo na tih sat-dva-tri koliko film traje, nego utiče na čoveka i njegovo obrazovanje, njegov rast. Film je opasno oružje koje se danas upotrebaljava sa punom svešću o kojoj ja govorim.
Strani jezici...
* U filmovima snimljenim u ovom našem okruženju ste igrali Albanca, Bugarina, Roma... i govorili ste na tom jezicima. Kako je izgledalo spremati te uloge jer je jasno da, ipak, ne govorite sve te jezike?
PMM: To je jako teško. Što više znaš neki jezik sve manje ga znaš! Otvara ti se neko prostranstvo koje odlazi u beskraj! Najteži su jezici koji su nam najbliži, za koje mislimo da su nam najbliži kao što je bugarski ili makednoski. Znati jezik znači uhvatiti mu smisao, uhvatiti mu duh, što mi je polazilo za rukom.
* U sedamdesetak filmova ste radili sa mnogo filmskih radnika. Ko vas inspirisao, ko je ostavio pozitivan utisak?
PMM: Ima ih puno. Ako nekog izdvojim ovako ad-hok, bojim se da ću nekog preskočiti. Ali, tu ima i nešto drugo, što smatram jako bitnim. Pamtim one najgore, a to su oni osrednji, od kojih ne možete ništa da naučite, ništa ne možete razmenite.
Planovi...


*Šta sada snimate?
PMM: Trenutno radim jedan francuski film koji se zove „Tražeći ženu“ i to je film o burkama, o pokrivenim ženama. Dosta je to danas aktuelno, jedna jako osetljiva tema, pogotovu za njih. Idem i u Grčku da radim jedan film.
* Promovišete i svoju automonografiju „A ko si ti?“
PMM: To je jedan niz neredigovanih članaka, intervjua za radio, televiziju ili nove, kao i deo članaka koje sam pisao za neke medije. Tu se radi o činjenicama, jer to nije niko pisao ni subjektivno ni objektivno kao neki pogled na lik i delo. Poređano je po datumima i tako vi stičete jednu sliku vremena gde se govori o mnogim stvarima. Naziv sam dao „A ko si ti?“ ne iz razloga što sam ja važan, nego što kad pročitaš knjigu možda možeš da naslutiš kakav bi taj čovek mogao da bude. Veliki deo mene je tu, u toj knjizi, tu je ono što mislim. Znači, upozanješ mene, a onda ja pitam a ko si ti, da se obostrano upoznamo.
* Vaša Radionica integracije, gde radite  na kreiranju i realizaciji programa namenjenih slepim, slabovidim i osobama sa drugom vrstom invaliditeta u njihovoj integraciji i inkluziji kroz umetnost, postoji od 2008. godine?
PMM: Rad sa ljudima sa invaliditetom mi je vrlo važan u životu. Za to morate imati potrebu, da imate empatiju. Ti ljudi su potpuno skrajnuti, nalaze sa na nekoj potpunoj margini i društvenoj i socijalnoj. I to potpuno nepravedno. Ja sam davno došao u situaciju da budem svestan toga da imati i finansijske mogućnosti ne znači stalno samo sebi omogućavati neke stvari. Daj nešto i drugima kad već možeš! Ljudi misle da sam lud, jer živimo u jednom vremenu totalnog sebičluka. Imam i ja to, nije da nemam, ali u nekim drugim stvarima, koje su iracionalne.  Nastavljam da radim na tome, svakako, jer to osećam kao svoju potrebu. Stari deo zgrade nam je srušen, spremamo novi i tako, radimo.

понедељак, 24. октобар 2016.

GRČKA 2016. IZ MOG UGLA



NOVA NAŠA REČ 09.09.2016. (Napomena: malo sam preuredio tekst, da bude za blog, dodao neke slike i tako to...)

Eto, konačno sam i ja letovao u Grčkoj. Nekako se nikada nije poklopilo vreme, želje, društvo i slično da letujem tamo. Sve do ovog leta. A i to je bilo neplanirano. Poziv prijatelja iz košarkaškog kluba Aktavis akademija da idem sa njima na njihove radno-pripremno-opuštajuće treninge i utakmicu sa Iraklisom u Solunu. Ima mesta, a i treba im vođa puta, pa da spojimo lepo i korisno. I tako, krenemo... Generacija 2003/2004, dve malo starije košarkašice i ja u autobusu krećemo u organizaciji turističke organizacija „Bavka turs“...
Već na granici sam se pokajao! Tri sata dreždanja na izlaz iz Srbije! Kao da čitava zemlja krenula da se seli na jug! Nekako prolazilo vreme dok sam slušao radio-prenos košarkaškog polufinala na Olimpijskim igrama između Srbije i Australije... Naši ubedljivo pobeđuju, igraće finale, što olakšava čekanje, ali nakon utakmice mi je došlo da siđem iz autobusa i vratim se pešice u Leskovac. Ali, upisan sam na listu grupe koja ide u Grčku, nisu mi deca, pardon, mlade košarkašice, krive što bih ja sve odmah. Izađosmo iz zemlje, a onda još skoro sat vremena čekanja da uđemo u Makedoniju... ’bemti granice i ko ih izmisli...
Srećom, u Grčku ulazimo bez zadržavanja, stižemo u Nea Kalikratiju, naše ciljno odredište, smeštamo se po sobama hotela Birdas negde oko podneva i trk na plažu, šta bi drugo! Pa došli smo na more!
Narednih dana meni kao vođi puta lako, ne moram da treniram, pa vreme provodim izležavajući se i čitajući na plaži...
Utakmica sa Iraklisom u Solunu
 Nakon svakodnevnih treninga, u koje se računalo i plivanje, a ne samo trčanje i rad sa loptom, krećemo za Solun. Protivnik ekipa Iraklisa, jer džabe trening bez utakmice!
U dvorani jedan poznati lik, Miroslav Raičević, bivši igrač Crvene zvezde, Arisa, Panionisa... Upravo završava trening kao trener mlađe selekcije Iraklisa i otkriva da je dugo, već desetak godina u Grčkoj i da polako ulazi u trenerske vode.
Počinje i dugo očekivana utakmica Aktavis akademije sa Iraklisom. Iako su domaće igračice bile generacijski starije jednu-dve godine, pokazalo se da to ništa ne znači, kao i visina koja je njihova prednost. Mlade nade Aktavis akademije su im parirale kad god su igrale organizovano i dosledno sprovodile preporuke trenera Vladana Stojiljkovića. Čim bi se neka „uspavala“, već je bila druga priča. Na kraju, sportski pozdrav i planovi i dogovori za posetu Iraklisa Leskovcu.
Trener Stojiljković kaže da je zadovoljan.
„Na momente smo igrali odlično, a onda „padali“. To je razumljivo, ipak smo pomalo i umorni. Plivanje i sunčanje u kombinaciji sa trčanjem čini svoje. Sam rezultat nismo ni pratili. Namerno smo izbegli brojanje koševa, jer bi to ovu trening utakmicu odvelo u sasvim drugom pravcu. Namera i nas i domaće ekipe je da vidimo koliko možemo i gde se u ovom trenutku nalazimo. Ali, cilj je postignut, a to je da ova ekipa razvija timski duh. Devojke nisu samo tim na terenu, nego i u hotelu, jer kao što na terenu mora da se zna ko šta radi, tako smo napravili organizaciju i u sobama. Zna se ko kad pere sudove, čisti, iznosi đubre.“
Nea Kalikratija i prvi prst
Tridesetak kilometara od Soluna smešteno je mestašce Nea Kalikratija. Kako mi rekoše domaćini, imaju oko 4000 stanovnika zimi, a leti bude i do 15.000. Nema neke velike gužve, peščane plaže, more toplo i mirno. Osećam se kao kod kuće, ima dosta papirića, praznih plastičnih flaša i kesa bačenih unaokolo. Još ako se odlučite da šetate izvan mesta, shvatićete da su naši čistači ulica zlato spram ovih ovde. E, sad, filozofsko pitanje ko ostavlja toliko đubre, jer je mnogo naših tamo, a malo je bilo vremena da istražujem tu temu.
Prvo što udara u glavu, tačnije džep, su cene! Obrok u restoranima se kreće od 3-10 evra. Giros od 2,5 evra pa naviše, kako gde naletite. Ali, zato je najjeftinija kafa 2 evra, sokovi su 3, pa izvolite. U prodavnici najjeftinije voće su breskve i nektarine, oko 1,2-1,5 evra, jabuke od 1,5-2, lubenice 0,4, grožđe 1,8, banane 2 evra... Paradajz 1,5-1,8, kao i krastavac. Mleko u litarskom tetrpaku od 1,2 pa naviše... Interesantno je da koka-kola i pepsi se teško nalaze. Imaju one „prateće“ varijante, odnosno lajt, tvist i slične kombinacije, ali običnu koka-kolu ili pepsi imaju na kašičicu. Ako ste raspoloženi možete da prošetate do Lidla,  on je par kilometara udaljen. Tamo je pola kila prženog kikirikija 2,85 evra, a koka-kola od 2 litra 1,8 evra. Ako je ima.
Jednodnevni izlet sa trenerom Stojiljkovićem je nadoknadio sve moje propuste tokom ovih godina, barem što se tiče tog prvog prsta. Video sam mesta na kojima su letovali mnogi moji prijatelji. Polihrono, gde u šetnji pored plaže nas zaustavlja mladić, jer je video Vladanovu majicu na kojoj piše Aktavis akademija. Njegov brat je  jedan od trenera u klubu, a on radi u turističkoj agenciji, pa je trenutno na poslu. U kafiću pored plaže. Neko se stvarno muči u životu. Dalje idemo u Hanioti, Pefkohori i, kako kažu, najlepšu plažu na prvom prstu „Ksenija“ u Paljuriju. Plaža je, u stvari, uvala. Nema talasa, kao da je bara u pitanju. Peščana plaža, di-džej, dva nes-frapea i dve flašice vode od pola litra - deset evra! Za uzvrat dve ležaljke i suncobran. I besplatna muzika onog di-džeja. Koristim priliku za slikanje, a na sebi imam majicu na kojoj piše Leskovac. Stariji gospodin u tom tenutku ulazi u vodu i kaže da bi bolje bilo da na majici piše Vlaostince. Ispostavlja se da je on iz Kumanova, a po majci je Vlasotinčanin.
Pogled sa visine na Afitos, još jednu plažu koja se izdvaja u konkurenciji najlepših. Zadivljujuća bistrina vode... I nešto što mi je stvarno čudno. Košarkaški kamp jedne od najvećih zvezda grčke košarke Nikosa Galisa koji godinama ne radi. Stoji 12 terena, razrušene barake gde su bili smešteni polaznici... Da li je to znak nedovoljnog interesovanja za košarku među grčkom decom ili nešto drugo nisam mogao da saznam.
Interesantno da cene, npr. kafe drastično variraju od mesta do mesta. Kafa koja je u Nea Kalikratiji dva evra u Paraliji je evro, a u nekim mestima tri evra. Izgleda da se, na početku sezone, vredi dobro raspitati pre definitivne odluke kuda na more!


 













INAČE: Hotel „Birdas“ ima 50 soba i 200 ležajeva. Sezona kreće oko 20. maja i traje do 30. septembra. Vlasnik Vasilis Birdas godinama sarađuje sa turističkom agencijom „Bavka turs“. Kako specijalno za Novu Našu reč kaže, Leskovčani kod njega letuju već deset godina.
„Sve je dobro! Nikad nije bilo problema! Gostiju ima raznih, obično dolaze porodice sa decom kad se završi školska sezona. Za koji dan, kad dođe nova grupa biće puno baba i deda, pa ćemo da ličimo na bolnicu“ uz smeh kaže Vasilis. (Napomena: razgovor je vođen 28. avgusta, prim. I.S.)
Inače, gazda Vasilis obožava sport. Dvanaest godina je sponzor ženskog košarkaškog kluba „Aleksandar Veliki“, kluba koji je deo sportskog društva osnovanog 1926. godine. Na žalost, kriza čini svoje, nema puno sponzora, pa tako ne može da bude ni mnogo rezultata. Zato mu je i posebno bilo drago kad je shvatio da jedan košarkaški klub koristi usluge njegovog hotela, pa je čak svojim kolima vozio deo ekipe do Soluna na utakmicu sa Iraklisom.
„Obećao sam pomoć Vladanu oko ugovaranja utakmica sledeći put. Neka bira, hoće PAOK, hoće da igra sa nekim drugim klubom koji je ovde u blizini! Samo neka javi desetak dana ranije i sve je dogovoreno. Tu je Bavka, tu sam ja, lako ćemo da se dogovorimo i oko prevoza i smeštaja. Mislim da ćemo da sarađujemo na zadovoljstvo svih.“
Na samoj utakmici sa Iraklisom Vasilis je bio, kao deo tima Aktavis akademije jedini Grk u dvorani, od njih pedesetak koji je navija za nas. Kaže da je prijatno iznenađen kvalitetom igračica, čak od nekih koje su svojim talentom i pokazanim znanjem dosta pokazale očekuje i značajnije rezultate u godinama koje slede. Imena ne otkrivamo, da se ne uobraze, ali samo neka treniraju, neka vežbaju. U povratku za Nea Kalikratiju gazda Vasilis je obećao da će sledeće godine, ako opet dođu na letovanje, ekipu lično da vodi jedno veče u diskoteku, kao nagradu za dobro odigranu utakmicu! Za ovu sezonu smo, na žalost zakasnili, nije bilo vremena za organizovanje, moralo se nazad u Leskovac.
INAČE 2: Tri dana mi je trebalo da ukapiram zašto 5-6-7-8, kako kad, klinaca sedi, čuči i stoji na stepeništi između drugog i trećeg sprata i samo gleda u mobilne telefone i kuckaju nešto. Najpre sam mislio da jure one Pokemone, a onda su mi objasnili da je tu najjači internet signal, pa se najlakše nakače i druže preko društvenih mreža... E, kakva su vremena došla...

понедељак, 12. септембар 2016.

PETAR JANJATOVIĆ, AUTOR EX JU ROK ENCIKLOPEDIJE: KNJIGA KOJOJ INTERNET NIŠTA NE MOŽE



NOVA NAŠA REČ, 26.08.2016.



Skupiti na jednom mestu podatke o nekih 400-500 bendova koji su više-manje obeležili rok istoriju na ovim prostorima je zaista sizifovksi posao na koji se odlučio rok novinar Petar Janjatović. Posle nekoliko godina prikupljanja materijala knjiga je objavljena 1998. godine. Ovih dana izašlo je četvrto, dopunjeno izdanje, čime, može se reći knjiga postaje punoletna. Svaki punoletnik za sebe misli da sve zna, tako da je zanimljivo pitati autora da li i njegova knjiga sve zna?
PJ: Knjiga je završena polovinom aprila, a iz štampe se pojavila krajem maja. U tih mesec i po dana sam dopisao gomilu stvari, tako da priznajem da ova knjiga ne zna sve. Pritom se ne radi o dešavanjima pošto je knjiga otišla u štampu, nego o stvarima o kojima sam retro saznao. Krajem juna sam bio u Zagrebu, jer je Croatia records pravila promociju nekih svojih izdanja, pa su tu skupili slovenačke, srpske, bosanske muzičare i novinare, napravili jednu lepu žurku gde se uvek razmeni gomila informacija. Tako da definitivno ne zna sve, jer se uvek sazna nešto što se dopisuje i dodaje.
* Prosto je neverovatno koliko politika meša prste u sve, pa čak i u enciklopediju rok-muzike. Janjatović je imao neprijatno iskustvo na ulici pre desetak godina, gde mu je neki prolaznik „obećavao“ da će mu suditi srpski narod, jer u knjizi nema nijedne grupe uz Republike Srpske. To nije tačno, ima ih nekoliko, ali šta da se radi. Možda je čovek mislio na period pre 90-ih prošlog veka, što dovodi i do pitanja šta je uslov da bi se neki bend našao u enciklopediji?
PJ: Veoma je teško napraviti tu liniju i time se mučim od kako sam krenuo da pravim taj imaginarni sadržaj. Tih ranih 90-ih sam skupio kompletnu muzičku štampu koja je u Jugoslaviji izlazila i krenuo da sve to listam, sortiram, popisujem. Jedan od kriterijuma je bio zastupljenost određenih grupa u medijima. Ako smo mi kao novinari prepoznavali da je tada bilo bitno pisati o nekome, onda je tu kraj. Naravno da je bilo tu i nekih grupa koje su bile u medijima, ali ih ja nisam stavio u knjigu, jer sam se trudio da u okviru određenih žanrova izvučem samo najreprezentativnije predstavnike. To je, opet, vrlo subjektivna stvar. Zatim, i tiraž je veoma bitan. Sa druge strane, stavljao sam neke totalne andergaund grupe, koje vrlo malo ljudi zna, ali ja znam da su radili kvalitetne stvari, jer ovu knjigu negde doživljavam i kao vodič, kao rokenrol za početnike, da nekome sugerišem šta je sve postojalo i šta bi sve moglo da bude zanimljivo. Treća grupacija su oni koji nisu imali neki veliki medijski odjek, ali su na ovaj ili onaj način uticali na druge generacije. Naravno, deo ovoga je sigurno podložan kritici i siguran sam da bi svako napravio jedno 70-80% isti sadržaj, dok bi ostalo bila sasvim druga priča.
* U ozbiljnim zemljama ovakve enciklopedije rade čitavi timovi. Kako to izgleda iz ugla onog koji, uglavnom, sve mora sam da radi? Koliko puta se čovek predomisli, upita da li vredi nastaviti rad, kako treba da izgleda knjiga...
PJ: Pokojni Dražen Vrdoljak mi je priznao da je tri puta pokušavao da to napiše i odustajao jer, kako je rekao, to nema kraja. Pritom je taj pokušaj bio negde 86/87 godine. Lično, dok sam to pisao nisam uopšte bio siguran da ću to izgurati kao knjigu, ali mi je to bio neki hobi, neko bekstvo od dnevnika, dnevnikovog dodatka, svega onoga što smo imali 93-94-95-96. Taj rad mi je bio odličan izgovor da ne učestvujem u tadašnjoj stvarnosti, barem ne više nego što je neophodno. Iz današnje perspektive mi to ne izgleda kao naporan posao, ali je oduzelo dosta vremena i čini mi se da je vredelo. Doživljavao sam svakakva stanja, porodica je trpela... Bilo je situacija kad naletim na neke opskurne tekstove gde nađem zaboravljene podatke, što me ispuni saznanjem da sam nešto dobro uradio. Ujutru palim kompjuter da vidim da li to zaista ima neku težinu kako sam ga ja u prvi tren doživeo... Bilo je teško proveravati informacije, jer je rat na ovim prostorima bio uveliko u toku. Nije bilo moguće fizički otići u Zagreb ili Sarajevo, telefonske veze nisu radile. Svodilo se na susrete u inostranstvu, na dojavljivanje informacija preko prijatelja i slično. Danas je sve to mnogo jednostavnije, postoji internet, mnogo brže i lakše se razmenjuju informacije. Poslednjih godina su se pojavili i neki zaista precizni sajtovi na kojima sam nalazio vrlo precizne podatke. Sa Vikipedijom je, opet, drugi slučaj, jer najčešće tu autori pišu sami o sebi. Ako tamo tražiš informacije, ispada da je u Jugoslaviji retko bilo benda koji je prodao manje od 100.000 ploča. Čak sam nalazio zaista netačne informacije, jer sam to lično proveravao. Treba biti oprezan. A i sami muzičari pričaju razne priče, pa onda moram da ukršteno istražujem, npr. priču basiste i gitariste i bubnjara.
* Kako, kao neko ko decenijama prati rok scenu, gleda na klince koji danas učestvuju na raznoraznim takmičenjima u pevanju u raznoraznim tv-emijisama?
PJ: Takvih takmičenja je bilo oduvek, od nekih ranih 50-ih godina. Radio Beograd je 60-ih godina imao čuvenu emisiju „Studio 6 vam pruža šansu“ gde su dolazili mladi i talentovani pevači. Ali, ovo je postalo jako devijantno, jer se pretvorilo u formiranje malih kopija. To je najgora stvar koja može da se desi nekom ko želi nešto kreativno da radi, da od malih nogu krene da proba da bude kao nešto. To je kao što mi kažu na koncertu Cece, jer nikad nisam bio pa ne znam, u prvih 50 redova su klonirane male Cece. To stvarno zvuči virtuelno, to je zombi publika. Svi ti rijaliti programi vaspitavaju decu da budu mala Bijonse, mala ovo, mala ono u nadi da će jednog dana biti velika. Ali, neće biti velika ona, nego će biti velika kopija. To je zastrašujuća stvar. Mladi moraju da shvate da je mnogo bitno biti svoj. Ja sam, dok sam bio u žiriju „Idol-a“ pokušavao da to takmičarima i objasnim, da shvate šta je obrada, a šta sviranje tuđe pesme.
* Kao predstavnik zagrebačke diskografske kuće „Dallas records“ ima uvid i u to ko to danas kupuje diskove...
PJ: I dalje se kupuju diskovi, kupuju se i vinili, ali to nije ni približno nekadašnjim tiražima. Point blank se, na primer, dobro prodaje. Diskove kupuju zaljubljenici i, lično mislim, da se kupuju na poklon. Disk i knjiga su i dalje adresovan poklon, ti razmišljaš o osobi kojoj to poklanjaš, kakav joj je ukus, o čemu razmišlja, kakvu emociju ima. Struktura kupaca je dosta stara (smeh), što je tužno, ali tako je kako je. Najbolji primer je grupa SARS, na čijem koncertu, gde je bilo 5000 ljudi, prodato samo pet diskova. I to se radilo o disku koji je objavljen nedelju dana ranije, još uvek ga nigde nije bilo.



Dimitrije Vojinov, danas cenjeni dramaturg, je u recenziji za jedno od prethodnih izdanja Eks Ju rok enciklopedije napisao, između ostalog, i da „Ovoj knjizi internet ništa ne može“. Petar Janjatović kaže je to doživeo kao veliki kompliment.

„Zahvaljujući knjizi, ja se i u ova moderna elektronska vremena bavim starinskim načinom novinarstva. Zato i kažem da  ta vremena samo mogu da mi tvitnu pod vindouz.“