уторак, 20. јун 2017.

SVETOZAR CVETKOVIĆ, GLUMAC I PRODUCENT: SVET JE U KONSTANTNOM RATU

NOVA NAŠA REČ, 9. 6. 2017.

Višestruko sam svojim korenima vezan za Leskovac, nema čoveka u mojoj familiji koji nije odavde i to je osnovni razlog što sam ovde, rekao je naš poznati glumac i producent, ali i upravnik pozorišta Svetozar Cvetković tokom boravka u Leskovcu.
„Ja sam radio kao glumac, kao producent i kao upravnik pozorišta i ne mogu da kažem da je bilo posebno teško, da mi je postojala neka muka od toga. Ako bismo govorili o stepenu nekog stresa, o količini neprijatnih iznenađenja, onda je to u svakom slučaju vođenje pozorišta. To vam je kao da vodite državu, nikad ne znate šta vas čeka iza sledećeg ćoška. Ovo drugo, pre svega biti na sceni, je jedna neograničena sloboda, nešto što se celog života trudite da dosegnete. Kao glumac ste, za razliku od drugih ljudi koji se bave svojim poslom, u prilici da se na sceni bavite svojim poslom i da bukvalno uradite sve ono što je vaš najslobodniji izbor. Ja, recimo, sutra imam predstavu u kojoj na sceni treba da govorim neki tekst koji je napisan. Ona je režirana tako i tako i ja se krećem u nekim granicama koje su postavljene. Ali moja sloboda ide daleko van toga, ona može da ide dotle da ja uradim nešto totalno nepredviđeno, nešto što mi niko nije rekao da uradim. Ja to, naravno, neću uraditi, ali upravo osećanje te slobode koje ćete se držati u okviru onoga što ste sami sebi zadali, a ne što vam je neko drugi zadao, jeste nešto sa čime danas glumac raspolaže. Zbog toga je po meni gluma najlepša moguća vrsta profesije kojom vas neko obdari i dozvoli vam da se time bavite.“
*Kako izgleda sarađivati s glumcima kao kolega glumac, kao producent ili upravnik?
„Ja sam se trudio da sarađujem pre svega kao čovek, kao njihov prijatelj. Ja sam i poslove koje sam birao više birao prema tome s kojim ljudima sam trebao da radim, nego prema tome kakvi su to poslovi. I zbog toga mi se činilo da teško mogu da radim sa nekim sa kojim se ne osećam dobro na tom nekom ličnom planu, na nekoj istoj talasnoj dužini.“
*Najnovije priznanje stiglo je ovih dana. Na 50. filmskom festivalu „Worldfest“ u Hjustonu Svetozar Cvetković je dobio nagradu kritike za najboljeg glumca.
„Naravno da vas nagrade obraduju, ali ne mogu da kažem da različito reagujete na različite nagrade. Čovek ne može neprijatno da se oseti ako osvoji neku nagradu. Ali, ta nagrada i još jedna koji sam davno dobio imaju neku posebnu i specifičnu težinu, ne zbog toga što su to neke velike statuete, neka velika umetnička dela, ne znam šta, ili što se radi o, sad je već izvesno, jako zanimljivim filmovima. Ono što jeste jako pohvalno i dobro, a vezano je za to, što prvo nisam ni znao da se film tamo prikazivao, drugo nisam znao da postoji bilo kakav žiri i treće kad su mi javili sve je bilo jako šokantno za mene. Ne zbog toga što sumnjam u ono što smo radili, nego što tu dođu neki ljudi koje uopšte ne poznajem, koji su nas prvi put videli i koji kažu „Evo, ovom čoveku, između ovih sto i nešto filmova koji su na repertoaru, dali bismo nagradu!“ U tom smislu mi imponuje. Film za sada niko nije video, on tek treba da krene po festivalima, u distribuciju. Film je radila jedna mala ekipa, sniman je u dvadesetak dana u Maroku, živeli smo u nekom beduinskom kampu...“
*Svetozar Cvetković leto će provesti radno snimajući film...
„Kad će se on pojaviti, videćemo, jer dok se film napravi prođe i godinu dana. Sad će se pojaviti film koji sam snimio u decembru pretprošle godine. Zove se „Izgrednici“, režirao ga je Dejan Zečević. Na jesen u Skoplju snimam jednu seriju, na proleće opet snimam novi film... “
*Koliko je film bitan danas, da li je počeo da zaglupljuje ljude i da služi samo za zabavu? 
„Ja bih to proširio na celo ovo zanimanje, na sve ono što je vezano za scensku umetnost, kao što je i pozorište. Takvo je vreme, ono nas je uteralo u to da publika ide u pozorište ili bioskop samo zabave radi. Ukoliko iole vidi nešto što je opterećuje, ona to ne želi da gleda. To je zato što život takav postao i to nije specifično samo za nas. Tako je generalno u svetu, jer smo u jednom nesvesnom stanju da smo konstantno u ratu. Taj rat nas pritiska, davno je bilo vreme kad je Đorđe Balašević pevao „Samo da rata ne bude.“ Više nema smisla to pevati, jer je rat stalno negde u svetu i više to nije negde tamo daleko. Svet je danas jedno globalno selo, sve je jako blizu i sve to utiče na nas. Svaku informaciju dobijete odmah, više ne morate da pišete pismo koje putuje po 7-8 dana... Sve stiže odmah i to je pakao. Od tog pakla se ljudi brane tako što traže zabavu i zabava jesu postali i film i pozorište.“
*S druge strane, nasilje na filmskom platnu takođe privlači ljude...
„Nasilje je uvek privlačilo pažnju. U rijalitiju, u bilo čemu, novinskim naslovnim stranama... Nasilje danas sve prodaje. Izopačili smo se, malo je ljudi koji su u stanju da sačuvaju prave vrednosti. Mislim da te prave vrednosti danas žive u nekim oazama zahvaljujući sposobnosti nekih ljudi.“
*Kao neko iza koga stoji veliko iskustvo u poslu kojem se bavi, šta bi preporučio onima koji tek kreću tim putem?
„Kao i u Americi, mislim da i ovde nije potrebno završiti školu da biste postali glumac, bez obzira što sam je ja završio. Poželjno je, ali to i dalje ne znači da ćete biti glumac. Danas svako može da bude gluamc, samo zavisi kakav. I danas se svako i usuđuje, od onih koji su završili akademiju ili fakultet, državni, privatni, ovakav-onakav, do onih koji su pevači ovakve ili onakve muzike, do onih koji su zabavljači, imitatori. Svako može da bude glumac, pitanje je samo odluke. Tako da je i moja poruka da se treba dobro razmisliti oko toga, tržište je jako malo u odnosu na vreme kada sam ja počeo da se bavim ovim poslom... To tržište sve više smanjuje i smanjuje i se ćešće dolazimo u sitaciju da ljudi koji su završili fakultet i koji su diplomirani glumci nemaju mogućnosti da se bave tim poslom i da će biti sve manje mogućnosti za to. Zbog toga treba ozbiljno razmisliti o tome.“

четвртак, 23. март 2017.

SRDAN GOLUBOVIĆ, REDITELJ



 NOVA NAŠA REČ, 09.12.2016.

Srdan Golubović je rođen 1972. godine. Vanredni profesor na Fakultetu dramskih umetnosti. Kao reditelj potpisao tri filma („Apsolutnih sto“, „Klopka“ i „Krugovi“) koji su prikazivani i osvajali nagrade na najprestižnijim svetskim filmskim festivalima. Svaki od ovih filmova „tera“ gledaoca da se postavlja u situaciju nekog od junaka filmova, da preispituje sebe šta bi uradio na njegovom mestu, kao i koje su i gde su ljudske granice. Ovo je njegova priča o tome kako su nastajali ti filmovi.

Apsolutnih sto (2001.)

Glavni junak je talentovani strelac čiji je stariji brat čak svetski prvak u streljaštvu i koji je, nakon boravka na ratištu u bivšoj Jugoslaviji postao zavistan od droge...
SG: To je izmišljena priča, nismo mi imali neki uzor po kome smo pravili priču. Posle smo scenarista Đorđe Milosavljević i ja čuli da je u Hrvatskoj bila slična priča, sa nekim strelcem koji je bio snajprerista u ratu i da tu postoje neki elementi vezani za ovu priču. Nas je zanimao fenomen odnosa dva brata, gde mlađi pokušava da zaštiti starijeg i to je, u stvari, jedan očinski odnos, jedan nedostatak figure oca, koga u filmu nema. Ta stvar je krenula iz jednog političkog otpora, iz jedne nemoći da promenimo to vreme u kome smo živeli pod Miloševićem. I jedan ogroman bes koji sam ja u to vreme osećao prema svemu što nas je okruživalo. I neko malo klinačko osećanje da u toj izolaciji u kojoj smo živeli bi svako od nas najradije uzeo pušku i pokušao da razreši stvar. To i jeste nekako u skladu sa godinama koje sam ja tada imao, 23-4-5, kada sam počeo da pišem scenario. Mislim da se to i vidi, da taj film ima tu vrstu energije. Onda smo krenuli da tražimo šta je to, došli do rata, do posledica rata, odnosno do modela jednog srušenog šampiona, jednog šampiona koji je od jedne sportske ikone postao narkoman i neko ko je potpuni životni luzer. Bila mi je zanimljiva ta igra sa sportom, jer taj sport zaista u sebi nosi i neke dobre, ali i neke tamne stvari svega toga, što bi rekao Duci Simonović. Koketerija sa svim tim mi je bila jako zanimljiva, pogotovu taj lik mlađeg brata koji ima 18 godina i koji je mislio da čovek sam može da reši sve nepravde ovog sveta i koji veruje da ima pravo da uzme pravdu u svoje ruke. Posle odrasteš, sazriš i shvatiš da je pojedinac u tim nekim stvarima nemoćan.

Klopka (2007.)


Roditelji saznaju da im dete ima srčanu manu, a da se operacija vrši u inostranstvu i košta 30.000 evra. Novac mora hitno da se pronađe, jer svaki naredni srčani napad može biti fatalan. Banke ne daju kredit, prijatelji nemaju dovoljno... Pojavljuje se misteriozni čovek sa suludom ponudom – ubiti izvesnog biznismena sa kriminalnim profilom i tako zaraditi novac za operaciju...
SG: Ovo je nastalo po romanu „Klopka“ Nenada Teofilovića koji je scenarista Srđan Koljević pronašao. MI smo uzeli samo motiv oca koji dobija ponudu da ubije kako bi spasao svoje dete. Roman je drugačiji, smešten je u devedesete, ali sam ja shvatio da me to ne zanima, da uvek želim da radim film koji je savremen, koji se dešava u tom trenutku, a može da se bavi posledicama nekih prošlih vremena. To je bilo neko vreme kada su novine bile prepune poziva za pomoće takvoj deci, kao što je, uostalom, slučaj i danas. Taj film je strašno društveno angažovan i on je nekako, kako sam ja tada pričao, predstavljao jedan bes, jedan bunt zbog svega što nam se dešavalo. „Klopka“ je bilo jedno razočarenje time što sam posle 5. oktobra verovao da ćemo živeti u nekoj drugoj zemlji i neki drugi život, a ispostavilo se da to ne živimo. Taj film je neki moj stav o porazu tog građanskog društva, o porazu kroz tog junaka koji je inženjer, fakultetski obrazovan, koji u tom nekom vremenu, tranzicionom ili posttranzicionom, izgubio svoje dostojanstvo. A dostojanstvo je izgubio zato što je uništen i osiromašen. To je film mog velikog razočarenja u sve što nam se desilo, u jedno potpuno rasturanje jednog građanskog društva u koje sam ja verovao i kao što su nas učili da treba da budemo obrazovani i da učimo školu, da vredimo da bi bili ljudi od poštovanja i dostojanstva. Ovo vreme nam je pokazalo da to nije tako. To je meni bio neki nastavak od besa do razočarenja.
NNR: Postoji scena u filmu gde glavni junak pokušava da dobije kredit od banke. Šalterska službenica ga odbija i stalno mu se osmehuje. Na pitanje šta je smešno u pokušaju da se spase dečiji život dobija odgovor „Ovo je strana banka, ako se ne osmehujem u razgovoru sa klijentom dobiću otkaz!“ Da li ti koji su došli ovde shvataju gde su došli, prosto mi je neverovatno da se i u njihovoj zemlji ne dešavaju takve stvari...
SG: Kad živiš u nekoj izolaciji i u mraku u kome smo mi živeli devedesetih, onda imaš neku strašnu energiju koja se zove nada. Onda kada toga više nema, kada nemaš tog neprijatelja, onda shvatiš da ta nada nije baš tako svetla kao što si ti mislio i da je život, u stvari, mnogo drugačiji i da je sve to nekako sivo. Mi smo verovali da taj svet i taj zapad koji je podržavao nas koji smo protestvovali devedesetih, da nam on donosi nešto dobro i da ima dobre namere prema nama. Posle smo shvatili da nema, da je to jedna čista kolonizacija, da smo samo neka teritorija koju još nisu kolonizovali, pa će sad eto i to da kolonizuju i to je to. Međutum, mi to nismo mogli da razumemo, jer smo verovali u dobre namere. Razočarenje je vezano uvek za gubitak nade. Ljudi u toj sceni nisu nehumani, ne ponašaju se neljudski, nego je to prosto tako. To je svet u kome danas živi većina čovečanstva. Samo što mi to nismo znali da je tako. Mi smo samo verovali da sve što nam donosi zapad je dobro, a u stvari doneli su neke dobre stvari, ali je došlo i puno stvari koje su, kao što sam rekao, čista kolonizacija.

„Krugovi“ (2013.)


Film je baziran na istinitom događaju iz januara 1993. kada je Srđan Aleksić, pripadnik vojske Republike Srpske iz Trebinja u pokušaju da zaštiti muslimana koga su njegovi saborci maltretirali postao žrtva tih istih saboraca, a potom preminuo od povreda.
SG: Kako sam sa „Klopkom“ imao neko razočaranje, onda sam počeo da razmišljam o tome da se sa tim tolikim razočaranjem, pa već i besom i negativnim emocijama, neću moći umetnički dalje razvijati i praviti filmove, da ću sebe da uteram u neki ćorsokak, da ću biti neki društveno angažovani reditelj koji neće davati nadu svojim filmovima. Jer, ako izgubimo tu nadu i nevinost koju smo imali kao pojednici 90-ih, onda zaista ne znam šta nam ostaje. Zato sam napravio „Krugove“, verujući da biti dobar čovek ima smisla i da nekoga velikim čovekom čini to što radi veliku i humanu stvar za nekog drugog, a ne čine ga  čovekom neka prošla vremena. Taj film je imao, kako da kažem, malo staromodnu nadu da se dobro isplati, čak i po cenu života. To su neke vrednosti na kojima smo mi, ustvari, učeni. Posebno ja, koji imam neko crnogorsko poreklo, pa ono Marko Miljanov, čojstvo i junaštvo, ja sam sa tim u svojoj kući odrastao. Kao dečak sam verovao da biti dobar čovek i zaštiti svog komšiju je nešto što je normalno, da je herojstvo kada ti pomažeš nekome i ne tražiš ništa za uzvrat. Tim filmom sam hteo i sebi i publici da dam neku nadu, da kažem da verujem u to da bez nade nema umetnosti.
NNR: Film je sniman u Trebinju, odakle je i Srđan Aleksić i gde se sve to desilo. Kako su meštani reagovali?
SG: Reagovali su podeljeno. Film je sniman 17, 18 godina posle tog događaja, ali je stvar još uvek sveža. Podeljeno je bilo, od onih koji su bili jako protiv toga i plašili se da je to, a neki i danas misle da je to anti-srpski film, što mislim da apsolutno nije tačno, ali sa druge strane je bilo i jako puno onih koji su to podržavali. Meni nikada nije bila namera niti bih ikada pravio nešto što je anti-srpsko, ali mislim da je ta vrsta preispitivanja nešto što je jako patriotski. Nije patriotizam busanje u grudi i hvaljenje samog sebe, kao što ja sebe ne volim da hvalim jer ne mislim da mi to koristi. Ali, jedno preispitivanje i traganje o sebi smatram vrlo patriotskim. I mislim da je to jedan vrlo srpski film koji govori o jednom Srbinu koji je uradio to što je uradio i koji je svoj život žrtvovao zbog nekog svog osećanja ljudskosti.
NNR: Kako su reagovali ljudi u inostranstvu kada su odgledali ovaj film? Strani mediji, a i američka kinematografija, je uglavnom srpsku stranu prikazivala u negativnom stereotipnom kontekstu, a ovaj film nudi nešto potpuno drugačije.
SG: Reagovanja su bila jako dobra. Bilo je puno velikih festivala koji su imali, ne mogu da kažem problem, ali selektori festivala se trude da izbegnu komplikacije da im neko prebaci kako neki film nije istorijski tačan, da pokušava da opere savest Srba... I bilo je i takvih komentara. E, sad ja nisam ni blizu tako veliko ime, kao što je npr. Kusturica, pa da me istrpe jer će imati film slavnog režisera, tako da je i film nekako bio žrtva toga. Međutim, kada je došao na veliku scenu i susret sa publikom Sandensa i Berlina, onda se odjednom sve promenilo. Ona publika koja nema tu vrstu predznaka i predumišljaja reaguje emocionalno i reaguje na te junake i te ljude i ti argumenti više ne postoje, niti ih više iko spominje. Ali, dok film nije došao do velike scene, imao je te otežavajuće okolnosti. I dalje se veruje u to da smo mi loši momci i da je naša strana pogrešna, da istina nije na našoj strani. Mi moramo mnogo više da nešto pokazujemo i dokazujemo da bi nam neko priznao da smo ispravni. To je, na žalost, naša posledica 90-ih i mi to moramo da nosimo. Kada bosanski reditelj napravi film on je uvek u pravu i to je prosto političko-istorijska pozicija. Mislim da su istorijske greške političara koji su našu zemlju vodili, nešto što je, na žalost, neispravljivo i toga moramo da budemo svesni. Te greške danas možemo da ispravljamo u nekom vremenu koje dolazi, jer smo ipak deo sveta, pravimo neke poštene, dobre i hrabre filmove filmove, pišemo knjige, da na taj način dobijemo tu bitku. Teško se ispravlja istorija koja je već napisana, a verovatno da je taj voz već i prošao.

четвртак, 09. март 2017.

9. MART 1991. - POGLED IZ TENKA



NOVA NAŠA REČ 11.03.2016.

Prve velike antikomunističke demonstracije održane su 9. marta 1991. u Beogradu. Skup koji je trebalo da bude protest protiv jednostranih informacija objavljenih na ondašnjoj televiziji Beograd (današnji RTS) pretvorio se u krvavi sukob demostranata i policije koji je odneo i dve ljudske žrtve, devetnaestogodišenjeg Branivoja Milinovića i policajca Nedeljka Kosovića. Na kraju dana je čak intervenisala i vojska. Ondašnja JNA je tenkovima zaposela položaje na Terazijama, ispred Skupštine i na Dedinju. Za ovih 25 godina mnogo stranica je ispisano na tu temu. O tim dešavanjima govorili su i oni koji su direktno učestvovali, ali i oni koji nisu, bez obzira da li su bili obični građani ili na nekih visokim funkcijama. Silni okrugli stolovi na tu temu... Potpisnik ovih redova se ne seća da je naišao na svedočenje nekog ko je tada bio u tenku kao vojnik. A takav je je bio Leskovčanin Slaviša Sinadinović Cvrle.
Njegova priča počinje septembra 1990. kada je otišao u Beograd na služenje vojnog roka (obaveznog u ono vreme). Višestranački sistem je uveliko uzimao zalet, prvi višestranački izbori su bili zakazani za decembar 1990. Srpski pokret obnove je bio najjača opoziciona stranka čiji je član bio i Slaviša. Pamti i da je u kasarni većina starešinskog kadra i koji je bio mlađi po godinama simpatisao SPO i bili su željni promena vladajućeg sistema.
Izlazak iz kasarne na demonstracije
„9. mart je bio subota. Demonstracije SPO-a zakazane, ja sam par dana ranije najavio izlazak, jer sam znao da mi dolaze drugovi koji će takođe da učestvuju na tom mitingu. Ni danas mi nije jasno kako sam uspeo da uzmem dozvolu za izlazak, jer je već bilo neko vanredno stanje u kasarni. U to vreme su uveli i pravilo da po gradu vojska može da ide i u civilkama koje smo mogli da držimo i u kasarni, ali i kod rođaka. Meni civilno odelo bilo kod babe, tako da sam izašao u uniformi, presvukao se i krenuo na Trg Republike. Obično je grad bio pun vojske, posebno vikendom, ali tog dana nisam sreo nijednog vojnika. Gužva je bila neopisiva, video sam da ne mogu da priđem centru, a tek je bilo nemoguće pronaći prijatelje u onoj gužvi, kad mobilne telefone nismo ni u snu predviđali. Komunikacija nemoguća, džabe mi izlazak do 24 časa, oko 13:30 sam se vratio u kasarnu. Na prijavnici me pitaju gde sam, da li sam normalan, haos je u gradu, a ja šetam... Poslali su me da odmah obučem azbestno odelo, a to mi tenkisti oblačimo samo kad su velike uzbune. Unazad decenijama do tada su tenkovi na ulice Beograda izlazili samo kad su bile neke vojne parade. Tada nam je jedan kapetan rekao da ovo što ćemo danas da doživimo ima da pamtimo čitavog života. I bio je u pravu! I danas pamtim sve detalje. Nije mi bilo jasno ni gde idemo, ni zašto idemo... Pre podne sam išao na demonstracije, a sada u tenku idem na te demostracije!“
Izlazak iz kasarne u tenku
Pored Slaviše su bili vojnici koji su bili raznih narodnosti. Jugoslavija još uvek postoji u punom sastavu svih republika i pokrajina. Dvojica Hrvata, Makedonac... Hrvat, komšija Jure Stublića (muzičar, izuzetno popularan osamdesetih sa grupom Film, prim. I.S.), koji je rekao „Šta je ovo? Pa ja neću da pucam u svoj narod!“ Jedan apsurd iz današnjeg ugla gledan.
„Od naoružanja smo imali samo lično naoružanje i municiju za unutrašnji mitraljez. Starešine su nam naredile da smemo da pucamo samo u strogoj samoodbrani, da ni slučajno ne pomislimo da pucamo u nekog. I rekli su da idemo da blokiramo centar grada, jer je haos u gradu. Koji haosu, zašto je haos nismo imali pojma. Oko 19:30 smo bili parkirani kod Terazijske česme. U tom trenutku nije bilo demonstranata, policija je na sve strane tukla ljude bez ikakvg obzira. Vojska je počela da se okreće protiv policije i malo je trebalo da izbije sukob između vojske i policije upravo zbog te brutalnosti. Pamtim da sam video momka i devojku, nemam pojma otkud oni tu, da li su stvarno bili na demonstracijama, da li su se slučajno našli, ali su policajci počeli iz čista mira da ih biju. Mi smo se uhvatili za oružje, lik je i mitraljez okrenuo u pravcu policije... Gotovo i da je tenk krenuo da pređe preko nekih policijskih kola! Taj narod koji je bio na ulicama je vojsku dočekao kao spasioce, išao ka nama pozdravljajući nas, slikali se sa nama, komentarisali, davali cigare. Jedna žena nam je donela posluženje iz obližnjeg Mekdonaldsa i rekla da je njen sin u Zagrebu, da služi vojni rok... Neverovatno je da je malo trebalo da izbije sukob između vojske i policije... Povukli su nas oko 4 ujutru, pamtim da sam se smrzao, bilo mi je hladno.“
25 godina kasnije
Iako je mnogo proteklo od tada, Slaviši i danas neke stvari nisu jasne.
„Stalno se potencira ta priča da je Milošević izveo tenkove na narod. Možda on to i jeste imao za cilj, ali je činjenica da taj narod nije nas doživeo kao neprijatelje, već potpuno suprotno! Prilazili su nam kao prijatelji, kao nekom ko će da im pruži zaštitu od policijske brutalnosti. Vojska je verovatno izvedena da pokaže silu, štaveć... Uostalom, mi smo bili 19-20 godina stari u to vreme. Ja sam i kao član SPO-a bio neko ko je podržavao te demonstracije, na neki način učestvovao u njima, a onda me neko ubacio u tenk da, kao, gušim to... Totalno suluda situacija. Ali, eto, ostala je priča da smo izašli tenkovima na svoj narod, a nekako se zaboravilo da je istina bila drugačija, barem iz mog ugla.“

уторак, 20. децембар 2016.

ZIJAH SOKOLOVIĆ NAKON 1600 ODIGRANIH MONODRAMA „GLUMAC... JE GLUMAC... JE GLUMAC“ O PREDSTAVI, POZORIŠTU, PUBLICI NEKAD I SAD, KAO I ISTOIMENOJ KNjIZI...

NOVA NAŠA REČ, 18.11.2016.

Kada jednu monodramu igrate od 1978. godine i odigrate je preko 1600 puta, nakupi se mnogo događanjanja i dešavanja. Deo toga je završio u knjizi koja se zove kao i predstava, „Glumac... je glumac... je glumac“. Knjiga je, u stvari, glumčev osvrt na predstavu i u njoj je objavljen integralni tekst predstave, ali i razni komentari, eseji i kritike o predstavi.
ZS: Tekst predstave je preveden na nemački, engleski, francuski, poljski, italijanski i norveški jezik, osamanaest glumaca u svetu je igralo ovaj tekst skoro integralno, sa nekim možda malim adaptacijama, a premijere su bile u Beču, Sidneju, Melburnu, Varšavi, Parizu, Londonu, Nju Jorku, Berlinu... Posle svih tih predstava i godina igranja bilo je interesantno napraviti i knjigu o tome. Ona je materijalan dokaz da je glumac vladao neprolazno. Onaj ko bude čitao knjigu saznaće mnogo o vremenu u kojem je ova predstava trajala iz različitih uglova.
NNR: Ko je pisao sve te komentare, eseje, kada su nastajali?
ZS: U knjizi ima 30 eseja koji su nastajali u poslednjih 38 godina, odnosno od trenutka kada je predstava nastala pa do današnjih dana. Pisali su ih najpoznatijih ljudi koji se bave pozorištem od Makedonije do Slovenije, ljudi koji su živeli za vreme predstave, koji su gledali predstavu, koji su pisali o fenomenu monodrame kao neke nulte tačke pozorišta odakle kreće ta kompletna iluzija jedne umjetnosti koja se zove pozorište, jedne prolazosti koja se zove glumčeva prolaznost. Pisali su o tome koliko je jedna predstava uticala na vrijeme u kojem je nastala i koliko je vrijeme uticalo na predstavu. Govorili su o jednom običnom čovjeku koji je 38 godina igrao jednu predstavu i koji se borio se za jednu ideju iz nekih različitih delova. Interesantno je da je, recimo, Velimir Stojanović pisao kritiku za novu predstavu prije 38 godina, a njegov sin Gorčin Stojanović, koji je umjetnički direktor Jugoslovenskog dramskog pozorišta, je pisao sada za tu predstavu. Ili Dino Mustafić, koji je bio direktor sarajevskog MESS-a, poznati reditelj, da je, u stvari, njegova prva predstava koju je gledao u životu bila upravo „Glumac... je glumac... je glumac“.
NNR: Jako je malo knjiga koje prate ovu tematiku, što joj još više daje na značaju?
ZS: Knjiga je samo jedan fantastičan dokaz nekog trajanja, o čovjeku koji uporno igra tu predstavu i pokušava da neku ideju pozorišta kao nekog fenomena komunikacije uspostavlja preko knjige sa ovim svijetom. Interesantni su zapisi ljudi o tom fenomenu knjige i, na kraju krajeva, i o meni i o čovjeku koji to igrao. Tako da onaj ko bude uzeo knjigu u ruke i pročita je moći će da mnogo sazna o vremenu u kojem je ova predstava trajala iz različitih uglova i vrsta gledanja. Ono što je elementarno, mislim da su svi nekako pisali, a i ideja predstave jeste u tome da, u stvari, jedan je živi čovjek, po zanimanju glumac, u stvari vladar jedne neobične situacije, a to je iluzija. Ne samo pozorišne, nego bilo koje iluzije koja može nastati i u stvarnosti, a i u pozorištu.
NNR: Ali, ne posustajete, predstava se i dalje igra... Jeste li zadovoljni zbog toga?
ZS: Interesantno je to. Ja do Nove godine već imam zakazane termine! Zadovoljstvo je u tome kao i kad živite svaki dan, kao kad bi vas neko pitao jeste li se umorili od života, što ne prestanete da se igrate, ili što se ne ubijete?
NNR: Da li se i koliko predstava menjala tokom svih ovih godina?
ZS: Predstava je nastala iz jedne osnovne elementarne ideje šta znači biti glumac danas i ko je, u stvari, taj glumac po zanimanju. Da li ono što mi danas imamo iz naše stvarnosti o glumcu ili iz neke tradicije ljudske civilizacije da izmisli pozorište i da živi čovjek bude nosilac te neke iluzije, što je vrlo interesantno. Ja nisam izmisilo ni monodramu ni pozorište, ja sam samo naslednik neke ideje koju sam preuzeo. E, sada, dokazujući u tom vremenu u kojemu sam ja počinjao vrijednost jednog takvog zanimanja, živog zanimanja kao što je glumčevo zanimanje, je, u stvari, glavna ideja ove predstave. I ja je nisam menjao do današnjeg vremena zato što je ta tema stalno aktuelna, svako vrijeme se bori sa tom temom i svaki živi čovjek po zanimanju glumac bori se u svom vremenu da odbrani tu ideju glumca kakav jeste. Tako da se ona u svojoj nekoj elementarnoj osnovi nije mijenjala. Naravno, ja u predstavi imam razogovor sa ocem. Kad je ona nastala on je bio živ, ali kada njega više nije bilo, neki odnosi u predstavi su dobili druge dimenzije. U predstavi pred kraj ima rečenica „Ja sam suviše star i suviše daleko da bih mogao steći nove navike.“ U onom vremenu kada je predstava nastajala to je bila jedna poetičnost, a kada to danas govorim ta rečenica nije tačna. Ili rečenica „Ja sam prognan i osuđen na izgnanstvo“ je bila poetična u to vrijeme, pre 38 godina kada je predstava nastala, zato što je bila revolucionarna i nosila je svoju poetičnu tragikomičnost. Ali, danas ja jesam stvarno prognan i osuđen na izgnanstvo, što je činjenica za jednog vladara iluzije kao što je glumac.

NNR: Menjalo se vreme, okolnosti... Da li se i publika promenila, njeno shvatanje predstave i ideje koju ona nosi, da li se danas smeju istim načinom na istim mestima?
ZS: Pitanje vam je jako dobro i mislim da u vrijeme kada je predstava nastajala i kada se igrala, mislim da su nekako gledaoci željeli da putem pozorišta prošire svoj svijet mašte ili da su putem pozorišta imali jedan prozor u određeni svijet koji im je bio nepoznat. Imali su više radosti od pozorišta. Danas ljudi drugačije gledaju ovu predstavu. Prvo, ne vjeruju da je ona mogla nastati u prostorima koji su politički potpuno zatamnjeni ili zabranjeni kao i bilo šta pozitivno što je moglo nastati u to vrijeme, tako da ne vjeruju da je nastala tad i da je bila takva kakva jeste. Drugo, današnji gledaoci su nekako više zaraženi televizijom i filmom u smislu vrednovanja i razumevanja glumca kao takvog, a pozorište je ostalo po strani upravo zato što je taj živi kontakt izgubio neku svoju elementarnu vrijednost upravo zbog jednog generalnog ili globalnog primitivzma koji utiče na ljude danas. Tako da su zapušteni za jednu kombinaciju komunikacije kao što je pozorište. Ne smatram da je pozorište elementarno i da je najvažnije na svijetu, ali ako je živi čovjek odlučio da samim sobom kao živim čovjekom govori u svijetu u kojem jeste, to je onda jedna vrlo bitna dimenazija za civilizaciju. Mislim da danas nijedan mladi čovjek ne može normalno da raste ukoliko se ne upozna sa fenomenom pozorišta. Ne mora da ga voli i ne mora da se njime bavi, ali mora da zna da postoji i mora da ga u svojoj inteligenciji ili mašti upotrebljava u svom bilo kom drugom zanimanju.
NNR: Pozorište danas?
ZS: Mislim da ljudi danas ne razumiju pozorište i ne razumiju mnogo stvari u vremenu u kojem žive, jer su upravo zapostavljeni! Igrajući predstave i komunicirajući sa ljudima, kad dođem u neke manje sredine ljudi me pitaju „A što niste na televiziji?“ To je njihovo jedino mjerilo vrijednosti! E, sad, da sam se pojavio na televiziji i pokazao da imam dlake na guzici, to bi bilo fenomenalno! Ja mislim da bi me ljudi bi me u mnogo gradova zvali da dođem i pokažem guzicu i oni bi bili zadovoljni da to vide. Još ako može i kamera da poveća, da se vidi na velikom platnu, onda možemo i čitav grada da skupimo da dođe i gleda vašu guzicu! Doći će i djeca iz škola i obdaništa... Ja, tako nekako razmišljam, razmišljam pozorišno i kao glumac. Mislim da je ono elementarno i što čini čovjeka kao glumca. Uostalom, gluma je izmišljena kad nije bilo televizije. Pozorište, ipak, nudi neku svoju poetičnost koja se, na žalost, polako gubi...