четвртак, 18. септембар 2014.

GORAN MARKOVIĆ - UMETNIK DESETOBOJAC

Režiser. Scenarista. Glumac. Pisac. Profesor. Kolumnista... 



NNR: Drugu polovinu prošlog veka su, vaši roditelji, Olivera i Rade Marković obeležili svojim umetničkim radom. Koliko su uticali na vaše opredeljenje, jesu li se mešali u odluke, rad...


Možete pretpostaviti da su oni bili pametni ljudi, a to znači da se nisu mešali u moj rad. Ja sam svoju profesiju izabrao, sad to mogu reći, iz čistog snobizma.  Imao sam 18 godina i posao filmskog reditelja mi se  činio jako interesantnim, ali zašto sam to uradio tada nisam znao. Kasnije, tokom života, imao sam nekoliko prilika da to preispitam i da ponovo polažem prijemni ispit sam sa sobom i onda sam ostao u tom poslu. Imao sam trenutke kada sam razmišljao da li sam za to, pošto sam ušao u sve to iz snobizma, da li ima smisla nastaviti... Nekako sam to prevazišao, ali moj otac i majka nikad se nisu mešali. Otac mi je pomogao tako što me je odvezao na studije u Prag, ostavio mi manju sumu novaca koja je trajala nekih dva meseca, a za ostalo sam se ja snalazio. I ta činjenica, da sam živeo sam u stranoj zemlji, čiji jezik nisam znao i u studentskom domu, socijalističkom, a pre toga sam sasvim lepo živeo u Beogradu, to mi je učinilo mnogo da ja naučim da se sam borim za život i da sam krojim svoju sudbinu, da sam odlučujem šta sam ja. Tako da je to bilo bitna činjenica da se nisu mešali u moj život, jer, znate, ljudi misle roditelju su neki uspešni umetnici, tako veliki umetnici pa će i deca, oni ih gurnu ili im kažu kako se to radi. Prvo niko ne zna kako se to radi, a drugo to guranje ne pali, jednostavno ne funkcioniše. Svet je pun neuspešne dece uspešnih umetnika. Znate, kad bih vam nabrojao sva imena dece poznatih umetnika koja su istrulela u pokušajima da sami nešto ostvare to bi trajalo... 


NNR: U Vašim filmovima su igrali vaši roditelji. Da li ste tokom rada zaboravljali da ste porodica ili je bilo mešanja u rad u stilu „Ćuti mali, nemaš ti pojma“ ili „Tata, mama ne radi se to tako...“ 


Znate, film je do te mere teška rabota, da vi posle pet minuta rada na filmu zaboravite na te porodične relacije i počnete da rešavate probleme koji su umetnički i stvaralački. To su zajednički problemi, jer je film zajednička umetnost. Drugo, reditelji nisu neki koji izdaju naređenja, glumci nisu robovi koji bespogovorno slušaju. To je jedna fina relacija poverenja, davanja i primanja i da toga nema, onda ne bi bilo ni glume. U krajnjoj definiciji reditelji su publika. Pošto se film snima mašinom, onda su glumci ti koji glume na parče, sad se snima početak, pa kraj, pa sredina...  moraju da imaju nekog ko će da ih odgleda i da im pruži uverljiv dokaz da je to što su radili dobro ili ne. I reditelj, ako je dobar, onda je on publika. Glumci to osećaju, znaju to. Ja sam odrastao sa glumcima i ja sam bio dobra publika, što mi je olakšavalo rad...


NNR: Radili ste kao režiser, kao scenarista, kao glumac, čak i kao montažer... Nije li to velika svestranost, da u svakom tom segmentu nađete sebe?


Ja sam i pisao pozorišne komade, 34 godine bio profesor na Fakultetu dramskih umetnosti i režije... Radoholik sam popriličan. Sad sam bio na odmoru i nosio sam kompjuter i radio. To možda i nije baš tako dobro, ali ja ne mogu da se npr. deset dana otkačim od svega, da budem deset dana slobodan čovek koji će da pliva, sedi u kafiću i pije kaficu. Ne, ja sam pola dana plivao i sedeo u kafiću, a pola dana sedeo za kompjuterom i radio. To mi je i vrlina i mana. Znam da sam mnogo izgubio time, ali sam mnogo i dobio.  


NNR: Zašto film gubi publiku u bioskopima? 


Promenile su se okolnosti pojavom televizije, pa interneta, itd. Mediji su se potpuno promenili. Nemoguće je vratiti publiku u onaj klasičan bioskop, kao što su „20. oktobar“ ili „Kozara“ (bioskopi u Beogradu, koji više ne postoje – prim. I.S.) Moguće je prilagoditi se. Ja sam uvek bio fleksibilan. Kad se pojavio prvi kompjuter, Spektrum, ja sam ga kupio i počeo da ispitujem tu mašinu. Vrlo je bitno da pratite razvoj medija i da učestvujete u tome. Svi se ponašaju kao da je došlo do nekog ubistva filma, kao da je to neki mrtvac. A on nije ubijen, on je samo promenio formu, taj dramski način izražavanja. Najviše u tehnološkom smislu. Danas imate digitalne mogućnosti, kakve nisu postojale nikada. Ako hoćete, kupićete jedan foto-aparat od 1200 dolara koji ima dobar video i uzećete lap-top računar i napravićete film. Problem je što nemate gde da ga prikažete. To je druga priča. Ali, film je moguće napraviti. Svako danas može da napravi film u kućnoj radinosti, sa prijateljima, bez pravih glumaca, produkcije, dekora, zvuka... 


NNR: Pored rada na filmu, pisali ste i knjige, kolumne...  


Ja to shvatam kao jednu delatnost. U mojoj glavi je to sve jedno isto. Samo su izražajna sredstva različita, tehnički je to drugačije. Uzmimo da sam ja desetobojac, da radim to kao što rade desetobojci. Neko voli samo da bude šprinter, neko baca kladivo, skače, a ja radim sve. I to je moj način, meni je u glavi da se bavim atletikom ili dramskom umetnošću, kako god hoćete. Ne kažem da je moj prilaz stvarima bolji nego kod drugih, jer postoje reditelji koji su čitavog života snimali jedan jedini film. Klod Šabro je, recimo napravio 80 vrlo sličnih filmova i svaki je vrlo interesantan, ali se stalno ponavljao. Ja recimo nikad nisam ponovio svoj film, napravio neki koji je sličan prethodnom. Kad sam napravio „Specijalno vaspitanje“, onda sam uradio „Nacionalnu klasu“ koji nikakve veze nema sa prethodnim. Pa „Majstori, majstori“ koji takođe nema veze, zatim „Tajvanska kanasta“, „Variola vera“ itd. To su sve žanrovski i stilski potpuno različiti filmovi. Meni je jednostavno dosadno da se bavim jednom te istom stvari čitavog života. Ja čim nešto uradim, ja to zakopam i zaboravim, kao da nije ni bilo.  


NNR: Ima li neki scenario koji ste pretočili, ali niste pretočili u film?


Imam mnogo i mojih scenarija koje nisam pretočio u film. Sad sam godinu i po dana potrošio spremajući materijal za film koji se zove „Goli otok“ i nikad to neću snimiti, jer nema ko to da finansira. Imam nekoliko scenarija u podrumu koji su bolji od onog što sam uradio. Ali, jednostavno nisu bile okolnosti. Vi radite ono što možete, a ne što želite. Naš posao je takav, radite, pokušavate, pokušavate i jednog dana vam, možda, uspe. Zato neupeh ne smete da shvatate tragično, jer je to takav posao.  


NNR: Da li je danas teže snimiti film nego, npr. pre 30 godina? 


Jeste, jeste. Opšte okolnosti su vrlo loše. Država ne pomaže film, nema bioskopa, tako da je, zapravo, od tržišta i nekog mecene koji se zove država nemoguće dobiti novac. Tako da je svaki film neviđena avantura oko finansiranja. 


NNR: Zbog filma „Turneja“ bilo je napada na Vas, proglasili su vas osobom koja je snimila antisrpski film... 


Imao sam više napada, npr. u radnji me je jedan mladić napao, skoro fizički, krenuo da vređa. Ne možete vi da dirate teme koje su tako škakljive, a da pritom ne dođe i do problema. Čak sam ja u filmu citirao Frojda, koji ima objašnjenje za te šovinističke i nacionalističke ispade. On to zove narcizam malih razlika. Ukratko, zašto mrzite nekog ko je Hrvat i Hrvat mrzi vas? A ne mrzite Eskima, Mongolca ili nekog ko je mnogo različitiji od vas? Zato što je to vrlo bitno, da taj koga mrzite bude veoma sličan vama. Radi se o mehanizmu da vi imate problem koji ne možete da rešite sami sa sobom, niste sposobni da to razrešite. Onda nađete nekog ko vam je veoma sličan, a ipak malo različit i prebacite na njega svu mržnju. I on je kriv za sve. Neki vaš dvojnik u ogledalu. Tako za svakog Srbina je Hrvat ili za Hrvat Srbin je sjajan primer, nešto što sam ja, a on je neko drugo đubre... Tako ja to shvatam, akademski, nemam nikakav emotivni problem sa tom mržnjom. To je patologija, jednostavno objašnjiva, ali koja ne amnestira nikog. Jer ne možete da amnestirate nasilje.  


NNR: Šta novo spremate?
 

Od moje knjige spremam jedan pozorišni komad s pevanjem. Biće to jedna zgodna pričica i predstavljaće i jednu malu istoriju šlagera. Priča počinje 1939, završava se 1958. godine i biće obuhvaćeni predratni, ratni kao „Lili Marlen“ i posleratni šlageri, Vojkan Popović, moja majka i tako to... Biće to jedan vrlo zabavan, a opet vrlo dubok presek istorijata jedne pozorišne trupe. Tema je kako nastaje i kako umire jedno pozorište.



недеља, 01. јун 2014.

Možda i ona pročita 59, Posledice

Mrzovoljan sam kad se vraćam s posla. Moram da prođem kroz glavnu ulicu. Mislim, ne moram, ali onda kružim i dangubim. Ovako uvek naletim na nekog koga nisam sreo odavno, zapričamo se i tako to krene. Zato samo spustim pogled i idem pravo.
To sam pokušao i tada. Još su mi i obe ruke bile zauzete, nosio sam dve prepune kese kućnih potrepština. Ali, gužvu u centru nisam mogao da izbegnem. Opet neki performans, pomislio sam, jer mi je nešto govorilo da se o tome radi. Desetak ljudi poređano sa strane i neka ženska osoba priča u mikrofon. Pogledao sam u nju. Bolje da nisam. Bila je to moja dobra, baš dobra, poznanica. Družili smo se maksimalno u ono vreme, a onda se ona zaljubila i polako otuđila. Povremeno smo se sretali, kurtoazno razmenili par rečenica i svako otišao u svoj film.
Zastao sam da čujem šta govori. Malo sam se zbunio, otkad ona javno nastupa, uvek je bila povučena...
"I tako, kad je počeo da me tuče, ja sam otišla od njega. Povela sam i decu, jer je i njih maltretirao. Bilo je teško u početku, ali mi je bolje ovako, niko me ne maltretira. Ni mene ni decu!"
Znam ja tu tvoju priču. Znao sam je i pre nego što si je ti znala. Upozorio sam te, ali ti nisi slušala. Kao što i ja nemam nameru da te sada slušam. Taman da zakoračim i produžim dalje, priđe mi neka devojka i uvali mi neki letak. Neka organizacija se bori protiv nasilnika u braku. Zahvalim i produžim dalje. Nema ja živaca za to, imam i svojih problema.
Zvala me je uveče. Videla da sam prošao, nisam se zadržao, kopka je zašto. Očekivala je da stanem, pogledam, pružim im makar tako podršku.
"Ma, šta vi imate od mog stajanja tu. Uostalom, bavite se pogrešnim stvarima!"
"Kako pogrešnim? Znaš li ti koliko ima žena i dece koje su žrtve nasilja u braku?"
"Ne znam. I šta ćeš sad, da me zabrineš nekim procentima? Pusti ti te žene, otkud ti u tom filmu?"
"Udala sam se za nasilnika, za idiota... Maltretirao mene i decu, hoću da što više takvih završi u zatvoru!"
"Kasno si se setila... On je trebalo da bude u zatvoru i pre nego što ste se upoznali! Sećaš se kad sam ti pričao da maltretira komšiluk, da zna da se pobije u kafani, da je pitanje dana kad će tebe da mlatne... rekla si da te voli, da je nežan, pažljiv, da je prema tebi drugačiji. I kad si se naljutila na mene jer sam rekao da je pitanje dana kad ćeš i ti da budeš žrtva!"
"Nikad nije kasno!"
"Nikad nije rano! Umesto što dangubiš govoreći nam ono što svi znamo, da nasilje postoji, treba da promenite taktiku! Treba da govorite ljudima kako da prepoznaju potencijalnog nasilnika. Kad ga prepoznaš jer te pretukao kasno je, draga moja. Od takvih se treba sklanjati u startu, a ne ulaziti u veze s njima, jer će ljubav da ih promeni."
"Oduvek si bio pametnica..."
"Oduvek. Samo što me niko ne sluša. Misle da lupetam, a kada se ispostavi da sam u pravu bude kasno..."

уторак, 14. јануар 2014.

Možda i ona pročita 58, Vetrenjače

Mogao sam da pišem o mnogo čemu. Simpatične, skromne, lične priče o meni i mojim razmišljanjima. I stvarima koje su mi se desile. O ljudima koji me okružuju i s kojima provodim vreme. Ili o stvarima koje utiču na mene i ja na njih. Mnogo toga mi je na pameti... 
Ali, neeeee, ja hoću da pišem o tebi...
Mogao sam da pišem o Zoranu Djindjiću i o tome kada sam prvi put posumnjao da ima dvostruke aršine. Jedne kad je on u pitanju, druge za sve ostale. Raspisani izbori 1992. Predsednik Demokratske stranke tada je bio Dragoljub Mićunović. Pravi se izborna lista i vodi polemika ko će da bude prvi na toj listi. Kaže Djindjić da treba da bude on, nema veze ko je predsednik, ne mora predsednik da bude prvi na listi i slično tome... I bi tako. U DS-u par meseci kasnije promene, umesto Mićunovića predsednik postao Djindjić. Prodju izbori, prodje godina, opet neki izbori. Opet isto pitanje. Ko će da bude prvi na listi. Djindjić kaže: "Predsednik, ko drugi? Čim je predsednik mora da bude i prvi na listi!" Imam još mnogo na tu temu.
Ali, neeeee, ja hoću da pišem o tebi...
Mogao sam i o tome kako sam trenirao košarku par meseci.  Sajmište, velika hala je služila za više namena. Sajamska, sportska, koncerti... Počeo sam da treniram sa generacijom koja je bila godinu dana starija, moglo je nešto da bude od mene, kako reče trener... Oktobar, novembar, decembar. Utorak i četvrtak od 21.00. Termin boli glava. Nema grejanja, naravno. Napolju mraz, unutra koji stepen iznad nule. Šteta to nismo trenirali neki zimski sport. Prelazi se u "Partizan", tamo ima grejanja, ali je prostor manji. Nas par mladjih klinaca izvisi, čekaćemo proleće. Na proleće ja već našao drugo interesovanje...Mogu i o tome!
Ali, neeeee, ja hoću da pišem o tebi...
A moja bubnjarska karijera? Die Alhemitschars je nastao kao cinični odgovor na jedinice iz hemije u prvoj godini srednješkolskog obrazovanja. Niko nije imao pojma sa sviranjem, više smo bili ideja i zezanje. Ni instrumenti, ni probe, samo tekstovi i najave. Odatle smo se, kao što je red u svim svetskim bendovima, izdvojili kolega i ja i napravili duet Leva linija. I tu bi se karijera i završila, na tim tekstovima i idejama, da nije drugarima zafalio bubnjar za nastup na Gitarijadi. 'oćeš? 'oću! Pokazali su mi otprilike šta treba da radim. Zvali smo se Plave bluze. Pojavili se i raspali posle toga, jer smo gitarista i ja otišli u vojsku. Posle vojske opet zezanje, duet Napad na Gitarijadi, a na kraju Antistres produkt s kojim sam opstao više godina... Ima tu o čemu da se piše!
Ali, neeeee, ja hoću da pišem o tebi...
I tako... Već pola godine maltretiram svoje moždane vijuge. Hoću da pišem samo o tebi. Gomila svakojakih reči mi tutnji kroz glavu. Pravi mi haos! Ali ništa ne izlazi iz glave, ništa da prodje kroz olovku na papir. Samo buka, buka, buka, nepodnošljiva buka zbog tebe u mojoj glavi.

четвртак, 26. децембар 2013.

Možda i ona pročita 57, Naizgled glupa stvar

Oduvek su me nervirala fensi mesta. Izaći negde samo da bi bio viđen? Kretenski. Šta ima ko da me gleda. Ili da ja nekog gledam. Kompleksi se leče na drugi način. Ali, ponekad, ne mogu da izbegnem taj kafić Moram da se vidim sa nekim, taj neko hoće samo tu, pa ja budem žrtva... Kao da idem da orem i kopam.
Stigao sam na vreme, seo za sto u samom uglu. Stigla mi je poruka da će sagovornik da zakasni, viša sila, a ja neka poručim, on plaća kad stigne. E, da ga... Em ne volim ovo mesto, em ću sam da sedim i cirkam. Uklapam se maksimalno u ambijent. Ma, zabole me.
- Konobar, hladni nes. S mlekom. Bez leda. - poručio sam i uzeo mobilni da igram igrice, ne bi li mi nekako prošlo vreme. I da ne moram da gledam skockane likove koji sede oko mene i, kao, ne gledju ko ih gleda.
Danas nije moj dan. Definitivno. Poznat glas me prenu.
- Opa, pa ko je to izašao ovde? Očigledno nas čeka neka katastrofa...
Podigao sam pogled. Stajala je tačno preko puta mene. Smeškala se kako samo ona ume.
- Zdravo - rekao sam reda radi.
- Uh, smrzla sam se od tvog pozdrava. Mogu da sednem?
- Znaš da ja tebi ništa ne mogu da zabranim.
- Šta ima novo?
- Čekam prijatelja, izgubio opkladu, a pošto on bira mesto, namerno izabrao ovo gde se ne osećam prijatno. Koji vetar tebe donosi ovde?
- Ja u prolazu, videh da sediš sam, nismo se videli odavno...
- Nismo.
- Nešto se nisi pretrgao da to promeniš.
- Hoćeš opet da se vrtimo u krug? Milion puta smo raspravljali na tu temu... Jednostavno, bilo šta bilo, ti si htela jedno, ja drugo, otišli smo svako na svoju stranu i to je to... Svako se ukopao u svoj rov i ne mrda. Takvi smo.
- Oduvek sam se pitala zašto nikad nismo otišli do kraja?
Pogledao sam je zbunjeno. Pravo u oči. Ćutali smo par sekundi.
- Kog kraja? Ne razumem...
- Znaš ti dobro...
- Da znam ne bih pitao nego odgovorio. Na kakav kraj misliš?
- Znala sam da ćeš tako odgovoriti.
- Kad si znala što si pitala?
- Ne, stvarno... Nikad nisi insistirao da idemo do kraja...
- Opet pitam kog kraja?
- Onog šetališta kraj reke...
- Što? Ti si, kao, htela da ideš do kraja?
- Jesam.
- Čudno si tu želju pokazivala. Uvek si bila umorna, bolele te noge od šetanja, htela si da sedneš da odmaraš na onim klupicama, smetalo ti sunce, komarci... Šta je trebalo, da te nosim?
- Mogao si da insistiraš...
- Mogao sam.
- Zašto nisi?
- Ti si htela da te molim? Pretim? O, Bože, s kakvom budalom sam bio... Sve si radila suprotno! Ti si bila ta koja nije htela da ide do kraja, a sad ispadam ja kriv što ti nisam čitao misli, nego slušao šta pričaš.
- Nisi ti kriv. Znaš, ipak sam ja otišla do kraja. Znaš s kim?
- Znam. Nije me briga s kim. Kad nisam ja, onda mi nije važno.
- Pa, eto, samo da znaš.
- Pa, eto, sada znam.
- Nisi neko društvo danas...
- Nije neka tema za priču...
- Hoćeš da prošetamo pored reke i odemo do kraja?
Opet sam je pogledao pravo u oči. Nije trepnula.
- Zašto imam utisak da je ta želja samo osećaj krivice? Toliko sam hteo tu šetnju s tobom, a ti nalazila neke glupe razloge da ne bude tako? Mislim da je kasno za to...
- Nikad nije kasno za pravu šetnju.
- Kasno je, srećo. Ne znam o čemu bi pričali dok šetamo. Mnogo smo se udaljili, mnoge priče ispričali... Sad bi to bilo prebacivanje, svađa... Ja ne želim to. Ostani mi u lepom sećanju, nemoj da kvariš. A šetnja? U nekom drugom životu. Možda tad. 
- Baš si gad.
- Ako ti kažeš. Ja ti samo kažem da se prave stvari dešavaju kad treba da se dese. Ako dođu ranije ili kasnije, onda nisu prave... Onda su imitacija.
- Glupost.
- Naizgled glupost.

среда, 13. новембар 2013.

Državni praznik

Zašto se državni praznik zove upravo tako? Zato što ga slave i praznuju samo državne firme.

среда, 28. август 2013.

Dražen Žerić Žera, Crvena jabuka: Odgojen normalnim pesmama



Dražen Žerić je postao zaštitni znak Crvene jabuke, benda koji opstaje na ovim prostorima skoro 30 godina. Ovogodišnji nastup na leskovačkoj Roštiljijadi je bio i zgodan trenutak da malo popričamo za „Novu Našu reč“.





NNR: Crvena jabuka je imala samo jedan koncert u Leskovcu, 1989.
Žera: Davno je bilo, ko bi pamtio sve nastupe...
NNR: Podsetiću te malo, jer je na tom koncertu tadašnji gitarista Nikša Bratoš dobio kamen u glavu...
Žera: To je bilo ovde? Prisećam se, kako da ne... Mada, on je stalno dobijao nešto, u Novom Sadu je dobio pet dinara u glavu. I prekinusmo taj leskovački koncert, jelda?
NNR: Moralo se, bilo je krvi po sceni... Završio Nikša je u bolnici, malo ga krpili, ali mu nije bilo ništa.
Žera: Bosanska glava...
NNR: Ali, opet smo mi kao domaćini i osvetlali obraz. Uspeo si da zaboraviš jaknu u garderobi, skoro otišao, a onda neka klinka ti vraća jaknu...
Žera: Vidiš, sad se polako vraćaju sećanja. Ima na tim koncerti svega i svačega. Nešto pamtiš, nešto ne, na kraju sve povežeš u simpatične priče. Eto, recimo, Nikša danas nema kose, sad da ga zapucaš u glavu bilo bi svačega, možeš ga ubiti. Onda je imao dosta kose, pa je mogao da podnese... (smeh)




NNR: Novi album se zove „Nek’ bude ljubav“. Još uvek nije objavljen za srpsko tržište?
Žera: Pojma nemam. Mi smo ga uradili za Jugoton, mislim da će ga ovde objaviti Siti rekords. Mi smo ga trebali izbaciti u septembru, ali je bio radijski festival u Hrvatskoj, pa smo ga objavili 15 juna, čisto da se pojavi u prodavnicama. Mada, to više i nema veze, ionako to skineš s interneta, narežeš disk i zdravo. Mi ovde, na Balkanu, nismo pratili korak. Prodali smo mašine koje prave ploče Englezima, a sad je opet svetski trend taj vinil, to pravljenje LP-ija. Jednostavno nismo uspeli da uskočimo u taj voz. Još nismo uspeli da napravimo modus tog daunloudovanja. Napraviš svoju listu, ne moraš sve od Crvene jabuke, nego prošaraš malo Bajage, malo Galije, malo ovog-onog... CD ti je mrtav, isto kao i kaseta.
NNR: Ovo je klasičan album Crvene jabuke. Znači, imamo novih pesama, dueta, obradu „Često pitam za tebe“...
Žera: To nije klasična obrada. To je moj prijatelj iz Mostara, oni su pokušali nešto da rade prije rata, sad živi u Nemačkoj i molio me je prije godinu i po dana da to otpevam. Glupo mi je da pričam, šta su političari napravili... Mi obilazimo te naše ljude koji su svuda rastuti, ne znam, od Australije, Kanade, Amerike... Oni su se snašli, mislimo da im je dobro, imaju neku sigurnost što se tiče materijalnog... Ali, njima duša umire, to je sigurno, ali ovde je još gore šta rade ljudima, kad vidiš kako žive ljudi od Makedonije do Slovenije, ali, ne bih da se mešam u to. Znači, ako možeš malo učiniti ljudima koji su otišli vani, otpjevat’ neku pesmu, tu sam. On je zaplakao kad smo mi to u Nemačkoj kod njega snimili.



NNR: Kako nastaju vaše duetske pesme? Unapred odaberete nekog ili je to plod slučajnosti?
Žera: Što se tiče dueta sa Karlom (Karlo Martinović, bivši gitarista Hari Mata Harija prim. I.S.) to je nastalo iz zezanja. Ti si roker, jesi nisi, i onda smo iz zezanja uradili tu obradu Kvina. A sa Kemom se nekako desilo, mada je tu bio i Rade Šerbedžija. Prevagnulo ja na Kemu zbog onog italijanskog, jer pesma vuče pomalo na Siciliju. Kemo je došao i rekao „Joj, šta je ovo nešto brzo, za mlade...“ Lepo se složilo, sarajevski autor, Fazla, sarajevska atmosfera. Pesma „Crveni karanfili“ govore o maturantima, nekadašnjim maturama koje su bile pune plesa, pune ljubavi, gde se držalo muško-žensko za ruku... Gde se sviralo, bilo neke čarolije, gde se nije držalo muško-muško za ruku i tako dalje... Pesma govori o toj maturskoj noći koja je imala tradiciju dugu 14 godina, dešavala se na Skenderiji i to su svi prošli, od Zdravka Čolića i Indeksa, preko naše generacije i zvala se „Crveni karanfili“. Danas je to ljudima u Sarajevo čudno čuti, oni ne znaju uopšte gde je Skenderija... Zato je nastala ta pesma, da ostane nešto, da se još uvek peva o Skenderiji u Sarajevu.
 

 


NNR: Da li si vodio neku evidenciju o broju nastupa za ovih 28 godina?
Žera: Ma, neeee. Ovaj naš basista, koji s nama svira od 94 to beleži, ali to je od 94-e. Pre toga se pogubilo... Bile su te dvije velike turneje, ta jedna kad smo bili u Leskovcu i druga koja je započeta i prekinuta na pola zbog rata. Mada, danas kad kažeš turneja nema veze sa onim nekad. Tada kad kreneš nema te mesecima kući. Sad je to sviraš 3-4 dana, pa par dana ne sviraš... Nekada je bilo planski, ideš redom, kreneš s juga pa polako ka severu. Danas je smešno reći da imaš turneju. Mi smo bili u Skoplju, pa u Viroviticu, odatle u Valjevo, pa na „Bitku gusara“ u Omiš, jedan dan odmorili... I tako, nema nekog plana, kako šta naleti...
NNR: Da li ti nekad dođe da kažeš „Šta meni sve ovo treba?“
Žera: Znaš kako, kad vidiš da je mlađim ljudima draže čut’ te neke stare pesme, npr. „Zovu nas ulice“... Mene je normalna pjesma odgojila i mogu zahvalit’ Bogu što sam bio tinejdžer u doba Dugmeta, Čole, Indeksa, Kemala Montena. Muzika je sastavni deo života i treba čoveku bez obzira da li ima 50 godina ili 80, ili je reč djetetu od deset. Tako da ta pesma živi i nikad mi ne dođe da kažem „šta mi ovo treba“. 
 
 


NNR: Bilo je nekih napisa o tome da se plašiš letenja...
Žera: I sad se plašim. Ali, napali su me da sam papčina, a trebamo ić’ za Ameriku, Australiju... Rekao sam im da nema šanse, možemo ići brodom... I toliki je pritisak bio da ja na kraju pristanem. I odemo one godinu kas su srušeni oni neboderi. Najgore iskustvo ikada... Nas 28 u avionu... Neka mučna atmosfera, svi ćute, ma ne znaš s kim se voziš... Onda, kad sam to pregurao, onda je bilo, sad ti je lako, ajmo u Australiju...  Tek to je bio užas, letiš 28 sati... Sad pokušam da zaspim i prespavam. Ali, ima situacija kad se nešto dešava pa ja govorim „Šta je, šta sam vam ja rekao...“ Ja to gledam ovako. Niko više nema nikakvu odgovornost, svi smo postali neke brojke...Ako je avion star njima je u interesu da se avion sruši. Uzeće pare od osiguranja, ko te pita za 300 poginulih. Odeš i kod doktora, pa ne znaš da li igla čista ili nije. Nema više ni etike ni morala. Sve je otišlo, što kaže Balašević u Honduras. Ne verujem ja u sve to, bolje je po zemlji hodat.
NNR: Imaš dve ćerkice, bliznakinje, od 4,5 godina. Kako reaguju kad vide tatu na televiziji? I kakav si kao otac?
Žera: Sad im je već to normalno. Išle su na par koncerata. Čudno je, ali i fino što pevaju neke pesme Jabuke koje ja ne očekujem. Ne pevaju ove dečije budalaštine tipa „Đez’ba“, nego pjeva dijete „Tugo nesrećo“! Kao otac im sve dozvoljavam. I meni su sve dozvoljavali, pa tako i ja.





недеља, 23. јун 2013.

Jovan Matić, Del Arno band: Zadovoljan, bez obzira na sve

Odmah da vam kažem (napišem), Jovan Matić, pevač Del Arno benda, grupe koja 27 godina promoviše rege muziku, je jedan od najzahvalnijih sagovornika na ovoj našoj muzičkoj sceni. Čovek s kojim možete danima da pričate o svemu i svačemu, a da vam ne dosadi. I čovek koji širi pozitivnu energiju oko sebe, što nije ništa čudno. Kad neko peva tolike godine u rege bendu, drugačiji ne može da bude, osim smiren, opušten i srdačan. Uostalom, sama rege muzika ne nosi nikakvu agresiju u sebi, tako da je sve jasno. Zato sam i iskoristio priliku da se sretnemo u Nišu, gde je Del Arno bend imao koncert, pa da popričamo malo i za „Novu Našu reč.


NNR: Na paklenih tridesetak stepeni setio sam se njihovog albuma „Regeneracija, koji je izašao krajem 95. praktično je to bila 96. Sa tog albuma je urađeno 6 spotova, skinuto sedam singlova... Da je tako nešto bilo u Britaniji, Americi, danas bi nas dvojica pričali u vili sa 53 sobe, 18 kupatila i, s obzirom da je 35 stepeni Celzijusa, hladili se u bazenu... Taj bazen bi nam sad dobro došao...

Zvučaće kao floskula, ali zaista nije tako... Nije sve u parama. Ovo moje u Britaniji ne treba nikom. Ali, treba ovde, makar za ovih par stotina ljudi u svakom gradu koji će da se zakače i kažu: „Dobro je, ima neko ko misli kao i ja, ko misli na mene... To je bilo neophodno uraditi ovde i tu više nema razgovora. Sve ostalo su prazne priče. Uostalom, niko nigde odavde nije stigao. Pokušavali su mnogi da odu, ali su se na kraju vraćali. Mi smo vrlo brzo odustali od bilo kakve ideje da idemo. Radimo za ljude koji razumeju naš jezik. Svaki dan, svaki koncert potvđuje da smo bili u pravu. Mi smo se obratili velikom prostoru, gde živi preko 20 miliona ljudi i nastupi kao što je ovaj skorašnji u Skoplju ili oni u Ljubljani to potvrđuju. Sam život je u suštini isti, ista je žabokrečina u ovim državicama nastalim na raspadu one velike. Mi smo zadovoljni svojom karijerom.

 NNR: Obično bendovi sviraju jer nešto promovišu...

DAB je svirao na poziv ljudi iz Niša, koji su nas zamolili da ne ne pravimo neke preterano velike pauze između nastupa. Mi nemamo ništa novo da promovišemo, ali je lepo i volimo da se uredno družimo sa ljudima. U krajnjoj liniji to je drugi grad u Srbiji i ne možemo ga ostaviti po strani. Biće učestalije kad se konačno završi album koji već duže vreme radimo. Nadam se da će biti gotov u narednih godinu dana. Mada, setio sam se da neki povod ipak postoji. Pre dvadeset godina smo prvi put svirali u Nišu, juna 93. Ovog leta ćemo biti aktivni uglavnom na mestima na kojima nismo bili nikad ili skoro nikad. Tako smo, posle 12 godina, bili u Skoplju pre desetak dana, bićemo u Vladičinom Hanu, najverovatnije u Prokuplju, mada to još nije potvrđeno... Biće tako sve dok ne uključimo i nove pesme u program koji izvodimo.Vidi se da kružimo oko Leskovca, ali nikako da se dogodi i taj grad.
 
 NNR: Za svoj umetnički rad DAB je dobio čak i neke nagrade...
 
Dobili smo i nagradu za „Novi optimizam jer to je došlo od ljudi koji se kao i mi bore sa vetrenjačama i od njih možemo da primimo nagradu. Bila je i „Upornost i optimizamšto mi prevodimo kao „da, tačno, jer mi smo bili veoma uporni i optimistični kad u ovoj i ovakvoj zemlji radimo to što radimo. Premda, ništa se nije promenilo, tako da je i danas ta borba kao što je bila i na početku. S druge strane, mi smo zadovoljni. Npr. u pretprodaji karte za niški koncert su lepo išle, što znači da će da bude dovoljno naših prijatelja prisutno. 
   
NNR: Kad napravi pauzu, zastane i osvrne se unazad, te baci pogled na 27-godišnju karijeru Jovan Matić pomisli na...   

Mi smo došli do nekih godina kada je naša karijera iza nas, što je dobro. Iza nas je sve u smislu videli smo, brate svašta, svirali male prostore, ogromne prostore, doživeli svakojaku vrstu priznanja i možemo da radimo iz onoga što se zove čisto zadovoljstvo. Imamo neke nove stvari da kažemo, snimamo, planiramo još koncerata da odsviramo, ali nemamo ono što smo nekad imali – presiju. Ama baš nikakva presija ne postoji da se nešto mora postići i to je dobro! Ako hiljadu ljudi sa nama u Skoplju peva našu muziku znači da je poruka stigla svuda gde treba! Ovde, kod kuće i ne očekujem da bude drugačije. Pada mi na pamet svašta što smo uradili pre ostalih. Ljudi koji nešto drugačije rade ne budu odmah prepoznati od većine. To me ne brine, ali mi, kad premotam film, pada na pamet šta smo sve uradili, tako da čak i kad bih ovog trenutka prestao da se bavim ovim, ja ću imati o čemu da pričam godinama. Sve ovo preko mi dolazi kao neka nagrada za sav ovaj trud, za to probijanje zidova i nerazumevanja... Ne treba nikako zaboraviti, mi smo prvo morali da se probijamo kroz zid nerazumevanja sopstvenih kolega, onih koji danas sa nama čine front koji se suprotstavlja ovoj turbo žgadiji koja nas je okupirala. Nekad je trebalo prvo njih ubediti da sve to ima smisla, pa da smo saveznici... Ispada da sam ogorčen, ali to mi ne pada na pamet. Ja sam zadovoljan čovek, imam svoju porodicu, imam svoju muziku, uspeo sam u onome što sam naumio, nametnuli smo jedan pravac ovde, on je izrodio mnogo dobrih bendova po čitavom regionu, a mi smo ostali, biću skroman, najbolji (smeh). Šta još čovek može da traži od sudbine? 
  
NNR: Kao čovek sa kilometnima u nogama na sceni i oko nje, muzički podmladak vidi kao...    

Pojavljuju se novi bendovi, ali više nema ko da ti to predstavi. Igrom slučaja, deca se i dalje bave muzikom. Jao si ga njima, jer imaju zaista velike prepreke s kojima moraju da se suoče. To je vrlo neprijatno, ali i, donekle, razumljivo. Sistem, onakakav kakav jeste, ta atmosfera generalne samrti ovog sistema ne samo ovde u Srbiji, nego i u svetskim razmerama,  ne ostavlja prostora za one koji kontrolišu naše živote za bilo šta što pozitivno utiče na našu svest i ako to postaviš tako onda ti je jasno zašto rok scena nema svoj prostor u medijima, zašto se ne forsira, zašto se ne dozvoljava da utiče na veći broj ljudi. Nemaš tamo umetnike čije pesme ostaju, nego imaš neke lutkice koje defiluju brzinom reklama i nestanu. Tu smo mi stigli i nema šta da se čudimo zašto je propalo. Propalo je jer ne trebate nikom. Ako vi krenete da imate masovnu publiku, to će biti ljudi koji misle. Ljudi koji misle i ovo vreme, to ne ide zajedno. Tu će neko morati da ustukne, ili ljudi ili sistem. Jednostavno, stvar rešiš vrlo elegantno, evo ovo po podrumima, a za glavnu scenu ima Farma i slične stvari za zaglupljivanje. 

NNR: I na kraju...
 
Dobra vest i divno je da neko ovo čita i šaljemo mu pozdrave.