субота, 13. децембар 2014.

PEDOFILIJA SE NE DEŠAVA NEKOM DRUGOM: „MARIJIN ZAKON“ ILI PRESTANIMO DA GLEDAMO SAMO SVOJA POSLA


NOVA NAŠA REČ, 12.12.2014.


Slobodan Jovanović bio je učesnik tribine „Priča običnih ljudi“ koju su organizovali Centar za ekonomiku domaćinstva i organizacija „Žene za mir“. Nakon dvogodišnje borbe uspeo je u nameri da skupština Republike Srbije usvoji anti-pedofilski zakon poznatiji kao „Marijin zakon“, zašta je 2013. dobio Novembarsku povelju grada Novog Sada, kao i nagradu za zaštitu ljudskih prava. Po zanimanju bravar, u slobodno vreme novinar. Osnivač je fondacije „Marija Jovanović dete“ koja se bavi temom zbog koje je i došao u Leskovac. Svoje izlaganje počeo je rečima:
„26. juna 2010. godine moja ćerka Marija, tada devojčica od osam godina je oteta od svoje kuće, silovana i ubijena. Sahranjena je nakon tri dana. Ta tri dana je bilo velike medijske pompe. Pala su i velika obećanja od tadašnjeg državnog rukovodstva. U to vreme državni sekretar ministarstva pravde Slobodan Homen je obećao narukvice, pratnju za pedofile, svakojake rigorozne mere da se takve stvari više ne dešavaju. Mojoj porodici je ostalo samo da sačekamo da se ta obećanja ispune. Svedoci smo da do toga nije došlo. Nakon godinu dana ćutanja tadašnje države i tadašnje vlasti, ono što sam mogao da uradim je da napišem jedan predlog zakona. Nisam pravnik po zanimanju, pravda i pravo su za mene dva pojma koja treba da budu posledica istine ma kakva ona bila.“
Zakon je napisan, sledi borba i lobiranje da zakon uđe u proceduru za usvajanje...
„Po društvenim mrežama su osnivana razna udruženja i grupe, potpisivane peticije... Nemojte da vas iko laže, taj klik tamo bukvalno ne vredi ništa. To je samo gubljenje vremena i ispiranje nečije savesti, kao uradili smo nešto. Prava peticija je ona koja se potpiše i plati, jer svaki potpis mora biti sudski overen. Treba 30000 potpisa. Bio sam spreman da sve prodam da bi do ovga došlo. Srećom, nije došlo do toga. Tražio sam podršku i dobio je. Prvi koji je stao iza i ispred mene i blanko se potpisao je Borko Ilić, danas zamenik gradonačelnika Novog Sada. Nakon njega usledila je podrška ljudi koji su bili tada realni politički činioci u gradu Novom Sadu i Republici Srbiji. Da bi to i pored podrške koju je imalo, došlo do Vlade Srbije, odnosno Ministarstva pravde, trebalo mi je još nešto. Napisao sam otvoreno pismo, naslovio sam ga na narod, Vladu i vladare Srbije. Naslov je takav, malo škakljiv, ali to je zato jer ga nije bilo lako progurati kroz medije. Objavio ga je Pres, koji nije bio protiv vlasti, nije bio protiv države, nego je bio za običnog čoveka i njemu namenjen i njegovim rečnikom napisan. Nakon toga usledio je poziv od sekretara Ministarstva pravde Slobodana Homena, koji je rekao da je to prihvatljivo i da će ga uzeti u razmatranje. Ubrzo je Vlada zakon i usvojila, ali su se desili Đurđevdanski izbori 2012, skupština je bila raspuštena i nije bilo nikoga da usvoji taj zakon. Opet čekanje da se oformi nova Vlada, a ona je sve predloge zakona prethodnika povukla, pa samim tim i ovaj. Mediji kao mediji, težeći senzacionalizmu, prenose da pedofili Srbijom šetaju i haraju, kolju, dave... Iako je u tekstu pisalo da je svih 77 zakona povučeno, ovo je stavljeno u naslov. Zvali su me da komentarišem, ali sam ćutao, jer ne vredi se uplitati u takve razgovore, nije svrsishodno. Trebala mi je samo podrška ministra pravde Selakovića, koju sam i dobio...“
Usvajanje i šta to donosi zakon čega nije bilo ranije...
„26. marta 2013. sam bio gost skupštine Srbije i prisustvovao sednici Odbora za zakonodavstvo i ustavna pitanja gde su sve poslaničke grupe rekle da će podržati taj zakon. 8. aprila je zakon usvojen bez ijednog glasa protiv. Novo u zakonu je to što postoji nešto što se zove registar pedofila. Tu će biti svi oni koji su posle datuma usvajanja uhvaćeni i procesuirani. Kazna im se ne može umanjivati ispod zakonskog minimuma. Ne mogu biti otpuštani ranije zbog dobrog vladanja ili čega već. Nakon izdržane zatvorske kazne biće praćeni i neće moći da rade u blizini dece, znači u školama, vrtićima, luna-parkovima... bilo gde što ima veze sa decom. Ne postoji samo jedno zanimanje kojim se pedofili bave, ali ovo je vrlo važno iz prostog razloga jer dosta pedofila ima u onim profesijama kojima verujemo, to su učitelji i sveštenici, odnosno onima kojima bi decu poverili bez trunke razmišljanja. Dalje, neće moći da putuju u inostranstvo, a da se ne jave. Kada putuju negde naša država će morati biti obaveštena o tome, a takođe i ona država u koju putuju. Neki su govorili da to nije bitno, ali bitno je iz prostog razloga i red je da oni ljudi tamo znaju kakav im ološ dolazi. To ne postoji nigde u Evropi, samo kod nas, neka se oni i ugledaju malo na nas i neka primene naše standarde.“
Korisnost i zloupotrebe interneta...
„U mnogome smo i sami, kao nacija, kao društvo krivi. Kada ste poslednji put videli devojčice na ulici da igraju lastiš ili dečake da igraju fudbal na golove od cigala, ili nabacana četiri duksa? Ja se ne sećam kada sam to u Novom Sadu video. Sve to iz razloga što smo tu našu decu štitili od ulice, sklonili ih sa ulice i stavili pred računare, koje smo im kupovali u zamenu za lutke, zamenu za lopte, za igračke. Kupovali smo naše vreme da možemo da idemo da radimo i njihovu pažnju u zamenu za pažnju koju nismo stgli da im posvetimo, jer smo na poslu. Internet je jako korisna stvar. Meni je pomogao da nađem dosta stvari koje su mi trebale oko ove inicijative za anti-pedofilski zakon i vidim kako su te stvari u drugim zemljama rešene. Paralelno sa tim postoji i jedan tamni svet kojim gospodare predatori koji ne žele dobro ni nama ni našoj deci. Kao roditelji smo skloni da popustimo, kao tu je, kod kuće je, na oku nam je. Da, ali je na oku i milionima drugih! Fejsbuk je zabranjen za mlađe od 13 godina! Imam primer gde je ološ i zlikovac iz Južne Mitrovice, Srbin, novinar je uvukao devojčicu u svoje, da tako kažem kandže. Napravio je lažni profil, što je vrlo lako, stavio slike nekog dečkića od 17-18 godina, predstavio se kao sin nekog estradnog menadžera, kao neko ko poznaje te muzičke veličine i bio je dopadljiv toj curici od 13 godina. Ušao je u komunikaciju sa njom, zadobio poverenje u toj meri da mu se ona poveravala i pričala o svojim prijateljicama, šta joj se dešava u školi, šta voli, šta ne voli, šta joj roditelji kažu, ko je smara, ko je veseli... U jednom trenutku on je tražio od nje da mu pokaže grudi. Ponavljam, radi se o detetu koje ima 13 godina. Ona se sablaznila i rekla nipošto, ali joj je on zapretio da će sve ono što mu je ona u poverenju rekla o drugaricama javno objaviti, da svi vide. Dete se prepalo, on joj je obećao da je posle toga neće uznemiravati. Otišlo je dotle da je on terao da se samozadovoljava dok je on gleda. Kad je, na kraju rekla da više ne može i da će da se ubije, odgovorio joj je „Ubi se, ili ćeš biti moje pašče ili te neće biti!“ Ona se nije poveravala nikom, srećom da je jedna njena drugarica „izvukla“ to od nje, rekla svom ocu, on policiji, a policija nastavila komunikaciju s njim preko njenog profila i na kraju je uhapšen. Skoro 40 godina star i imao je svoju decu! Trenutno mu se sudi. Ovo je jedan od drastičnijih primera, koji na svu sreću, nije završio nekom tragedijom većih razmera.“
Fondacija „Marija Jovanović dete“...
„Osnovni cilj nam je bio donošenje anti-pedofilskog zakona. To smo uspeli. Prevencija pedofilije je upravo ovo što radimo. Priče i razgovori običnih ljudi, ja sa vama i vi sa mnom, razmena iskustva, da pokušamo da dođemo do zajedničkog iskustva, kako možemo pomoći jedni drugima bez da ikoga osuđujemo ili upiremo prstom u njega. Vremenom smo se otuđili. Prosto je. Jutros sam vozom krenuo iz Novog Sada u pet sati. Do Niša u kupeu nisam ni sa kim reč progovorio. Katastrofa! Šestoro nas je bilo. To je i ono zašto smo decu sklanjali sa ulice, da ih ulica ne bi vaspitavala. Sad su ulice puste, nema nikog, nema ni nas dobrih da pazimo šta se tamo dešava. Tako je i u tom vozu bilo, niko ni sa kim ne govori. Nekad je to bilo nezamislivo! Upoznaš ljude i ostaneš s njima u vezi godinama... Jedva da neko i dobar dan kaže. Svi smo se otuđili što je posledica nekog nemanja vremena i nemaštine. Gledamo samo svoja posla, što ništa dobro doneti neće .“

недеља, 23. новембар 2014.

POSLUGA KAO DEO PORODICE



NOVA NAŠA REČ, 22.11.2014.
Libija je krajem prošlog veka bila obećana zemlja za naše ljude. Mnogi su tamo otišli trbuhom za kruhom. Zdravstveni radnici i građevinci su bili najbrojniji, međutim malo njih zna da je jedna Leskovčanka, Suzana Đorđević, bila u samom domu lidera Libije, Moamera el Gadafija. Ovo je njena priča.
NNR: Otkud vi u Libiji?
SĐ: U Libiji je od 1981. godine počela da radi grupa naših ljudi u rezidenciji kod predsednika Gadafija. To su morali da budu ljudi od poverenja koji su radili pri vojsci. Tako sam i ja te 1990, u julu, otišla da radim na radnom mestu negovateljice Gadafijeve dece. Postajao je konkurs pri vojsci i oni su izabirali ljude koji su ispunjavali kriterijum. Bilo je tu kuvara, konobara, ljudi za sređivanje i održavanje garderobe (vešeraj) i negovateljice koje su ujedno brinule o deci i uređenju rezidencije.
NNR: Koliko je bilo dece?
SĐ: Bilo je osmoro dece i brinuli smo se o svoj deci u zavisnosti od njihovih potreba... Budili za školu, vodile računa o njihovoj garderobi i prostorijama u kojima su boravili (svako dete je imalo svoju posebnu sobu sa kupatilom). Bilo nas je tri žene koje smo vodile računa o tome i radile po smenama. Sa decom i svima okolo smo se sporazumevali na arapskom. Učilo se velikom brzinom, a pri odlasku u Libiju smo dobili rečnike sa osnovnim stvarima vezanim za posao. Domaćini su bili jako strpljivi sa nama, ali je bilo uvek nekih starijih radnika koji su imali bolje znanje i pripomagali smo se u sporazumevanju.
NNR: Kakva su bila deca? Da li ih je otac često obilazio?
SĐ: Deca su bila kao i sva druga deca, nisu bila razmažena, ali su imali svoje momente kada su nervozni, ljuti jer ih je bilo u raznim starosnim dobima. Najstarije je imalo 19, a najmlađe pet godina. Gadafi se viđao sa svojom decom svakodnevno i onoliko koliko mu je vreme dozvoljavalo. Znao je da ustane ujutru da proveri da li su deca otišla u školu na vreme i onda sam imala susrete sa njim i razmenili bi po koju rečenicu... Nisam smela ni da pomislim da udarim dete, mogla sam samo da ga prijavim majci, ali to se nije dešavalo. Nekako se srodiš sa tom decom i bude ti ih žao, ali sam znala da povisim ton. Gadafi kao državnik je bio jedno, a kao otac i roditelj nešto drugo, sasvim običan i skroman čovek. Bio je malo strog kao otac. Vodio je računa o tome da mu se deca previše ne eksponiraju i razlikuju od ostale dece u Libiji.
NNR: Gde ste bili smešteni?
SĐ: Grupa naših ljudi imala je smeštaj i dobre uslove u naselju pored samog mora u Tripoliju. Imali smo vozače koji su nas vozili na posao.
NNR: Kako je izgledao radni dan?
SĐ: U 6 i 30h se kretalo na posao, jer u 7h sam morala da budim decu za školu. Kad deca odu u školu krećem sa sređivanjem njihove garderobe (nosim u vešeraj na pranje i peglanje)... Onda sređujem njihove sobe do dolaska iz škole. Moraju im biti sređene i sobe i garderoba vraćena u ormane. Naravno, tu smo bile i za Gadafijevu ženu, za njenu garderobu i sobu... Pošto su imali u školici pored rezidencije dodatne časove, obaveštavala tj. podsećala da im je došao nastavnik. Moje radno vreme se završavalo u 14h, sem ako nije bilo potrebe da ostanem duže. Gadafi je imao prvi brak iz koga ima sina Muhameda i drugi brak sa Safijom, sa kojom je imao sedmoro dece i jednu usvojenu devojčicu. Inače, on je imao dosta usvojene dece koje je odgajao kao svoju.
NNR: Poznato je da je Gadafi bio veliki prijatelj Jugoslavije. Bil
i ste tamo u vreme kad se Jugoslavija uveliko raspadala. Da li je Gadafi pričao sa vama (s tobom i ostalim) na tu temu?
SĐ: Gadafi je bio veliki naš prijatelj. Mi nismo bili tamo da vodimo politiku sa njim, ali je u svakom svom javnom govoru spominjao Jugoslaviju. Bilo je to vreme kada su ga pojedini ljudi oko njega prozivali zbog Srba koji su mu radili u kući. On bi rekao: ''Muslimani su mi braća po veri, a Srbi prijatelji. Čovek u životu ne može ni bez braće, a ni bez prijatelja.'' Pratio je sve, tako da je bio upućen u pravu situaciju. Uvek je pitao i brinuo za sve nas, kao da smo deo porodice...
NNR: Gadafi izbliza...
SĐ: On je važio za jednog od lepših lidera, bio je zgodan, šarmantan i jako duhovit. Kod kuće je obično bio u trenerci, dok se za javnost sređivao. Nije voleo markirane stvari, čak šta više, naš krojač mu je šio odela, košulje i pantalone. Ako bi mu doneli nešto markirano uvek bi skidali etikete. To je zato što nije hteo da baca novac na skupe stvari, garderobu...
NNR: Koliko si uspela da vidiš Libiju?
SĐ: Dosta sam putovala po Libiji sa njegovom ženom i decom ili sa njim i ženom, ali najveći utisak mi je ostavila Sahara. Kad je bilo prilike objašnjavali su mi i šta je šta. Gadafi nije srušio ni jednu zgradu ostalu od predhodnog kralja Idriza, koga je on svrgao sa vlasti. To su bile palate kralja Idriza i zgrade koje su služile njemu u to vreme, državne i privatne... Nije ni imao razloga da ih ruši, jer su zaista lepe građevine koje obeležavaju to doba, koje naravno ne može da se izbriše. Možda i podsećanje kako je živeo kralj, a kako narod, jer je narod jako loše živeo, bili su pod Italijanima i Englezima, a kralj je bio marioneta.
NNR: Kako je izgledao život u Libiji u to vreme? Iz vašeg ugla, naravno.
SĐ: Tamo je bilo socijalističko uređenje. Narod je lepo živeo. Imali su besplatno lečenje, školovanje, hrana je bila jeftina, bez poreza. Muškarac je radio i mogao da izdržava višečlanu porodicu. Vozili su se skupi automobili. Imali su subvencije, mladi bračni par je dobijao novac od države da započne zajednički život, svako novorođenče je dobijalo određenu sumu novaca, država je plaćala svako školovanje u inostranstvu, pa i lečenje. Izvozili su naftu, a uvozili sve što im je bilo potrebno. bilo je i naših proizvoda, npr. čarape Zele Veljković i još mnogo toga.
NNR: S kim ste se tamo družili, samo s našim ljudima ili ste imali i među meštanima poznanike?
SĐ: Pošto smo radili u rezidenciji, a mogli smo da budemo svaki čas ponovo pozvani na posao ili na put, jer mi nismo znali njihove planove, družili smo se između sebe, sa našim ljudima i sa ljudima koji su Libijci, a koji su isto radili za Gadafija. Naravno, upoznavali smo i druge ljude s tim što nismo smeli zbog naše bezbednosti da pričamo gde radimo.
NNR: Ko je mogao da ugrozi vašu bezbednost? I zašto?
SĐ: U Libiji je bilo dosta stranaca koji su radili tamo. Gadafi je uvek bio misteriozna ličnost za svet, mnogi ga nisu voleli, a bilo je i Libijaca koji se nisu slagali sa njegovom politikom, verovatno iz tih razloga. Jednostavno tako nam je rečeno da ne pričamo gde radimo. Pre odlaska u Libiju je svako od nas imao proveru, nije mogao da ode bilo ko.
NNR: Suprug Miodrag, kuvar, je bio u Libiji i kad je krenuo građanski rat...
SĐ: Bilo je strašno, jer je on morao da se kreće sa njima, ostao je jedini od naših i svuda išao sa njim, bio u njegovoj blizini. Naravno da je postojala velika opasnost da mu se nešto loše desi. Na sav moj nagovor da se vrati, jer sam to teško preživljavala, on nije hteo, međutim situacija je bila zaista loša i oni su mu preporučili da ide i naravno obezbedili mu bezbedan prolaz kroz teritorije koje su bile pod ratnim dejstvom. Dobio je naoružanu pratnju i ispratili su ga bezbedno do Džerbe u Tunisu do samog ulaska u avion.
NNR: Kako ti se čini sve to danas?
SĐ: I pored toga što smo u rezidenciji kod Gadafija bili posluga, osećali smo se kao deo porodice. Hvala im na tome.

петак, 07. новембар 2014.

Slobodan Popović, selektor atletske reprezentacije Srbije: IZA SVEGA STOJI RAD, NIŠTA NIJE SLUČAJNO

Nova Naša reč, 07.11.2014.

Slobodan Popović, nekada državni reprezentativac u disciplini 800 metara i član štafete 4x400 metara, državni rekorder sa i danas važećom rezultatom na 800 metara, učesnik svih najvažnijih takmičenja, danas je savezni selektor atletske reprezentacije Srbije. Kao takav sjajan je sagovornik za priču o atletici nekad i sad. Nova Naša reč je zato i iskoristila njegov boravak u Leskovcu.
NNR: Vrhunac svakog sportiste je učešće na Olimpijskim igrama. Vi ste, na žalost, doživeli da vam iz političkih razloga, zbog sankcija UN Jugoslaviji, iskomplikuju učešće na OI u Barseloni 1992. Kakva su vaša sećanja na to?
SP: Već je bilo potpuno rasulo. Ušli smo potpuno nemotivisani, sva ta dešavanja su ostavila traga. Tamo smo otišli, ali nismo imali pravo da nosimo nacionalna obeležja, nego imali neke bele trenerke, nismo imali prava da izađemo na svečani defile prilikom otvaranja... Sećam se da su Brankovića (400 metara i štafeta 4x400 metara, danas generalni sekretar ASS) i mene bukvalno izvukli iz kreveta, jer smo mi odustali, nismo ni hteli da idemo u Barselonu. Onda nas je tadašnji selektor Dane Korica ubeđivao da ipak treba da odemo, u pola devet su rekli da je u devet okupljanje i kreće se na Olimpijadu. Ne volim da se sećam te Barselone, tako da smo praktično tamo samo otišli...
NNR: 1990. na EP u Splitu je Jugoslavija otpevala svoju labudovu pesmu, postignut je najveći uspeh po broju osvojenih medalja (dva zlata, srebro i bronza). Onda dolaze godine gde je naša atletika u svetskom vrhu imala samo Topića, Perića i Jeftićevu. Tek poslednjih par godina se pojavlju novi talenti koji počinju da nam donose medalje sa najvećih takmičenja. Da li je to slučajno ili ne?
SP: Španovićeva, Bekrić, Jelača, Dudaš... su produkt našeg rada. Tu podrazumevam rad naših trenera i jedno pametno vođenje. U to vreme je savezni juniorski kapiten bio Ivica Možek. Okupljen je jedan krug ljudi, vrhunskih naših trenera koji vodili i izveli tu jednu generaciju koja će do ovih, ali i do sledećih Olimpijskih igara igrati značajnu ulogu u svetu. Kad sad analiziramo rad, imamo problem što nemamo nive Dudaše, Ivane... Teško je to pronaći u svim zemljama, svi bi voleli da imaju takve takmičare, ne samo mi... Sad se pojavljuje jedna nova mlada generacija od nekih 5-6 klinaca koje su treneri fokusirali i za koje se nadamo da će za otprilike dva olimpijska ciklusa da dođu do nekih visokih nivoa. Imali smo jedan vakuum, ali to se generacijski pojavi, da nemate talente... Sad već možemo govoriti i o kontinuitetu sjajnih rezultata, jer pored navedenih imamo i jednog Asmira Kolašinca, te Amelu Terzić, Draganu Tomašević, Miloša Raovića... Znači, imamo nekih 7-8 takmičara za koje uvek možemo da kažemo da mogu doći do finala Eropskog prvenstva, pa čak i do finala Olimpijade, a neki čak i da se upuste u borbe za medalje. To je veliko bogatstvo koje treba da iskoristimo, jer oni razbijaju i medijske barijere, ljudi čuju da se dešava nešto u atletici, pojavljuju se i sponzori, ali ono što je najvažnije oni vuku i mlađe takmičare koji hoće da treniraju atletiku. To je tako posle svakog sportskog uspeha, bila to košarka, fudbal, atletika. Sad je u rukama ljudi koji se bave tim sportom da zadrže tu decu i da dalje nastave da treniraju. Atletika je sport gde nema mnogo novca, koji je težak sport, gde mora mnogo da se radi, i to bude teško.
NNR: 1989. godine je Crvena zvezda osvojila ekipni Kup evropskih šampiona u atletici. Koliko smo danas daleko od toga, da imamo jedan klub koji bi mogao da se nosi sa ostalima u Evropi?
SP: Mi danas imamo mnogo bolje pojedince, nego tada, ali imamo slabije klubove. Prosto, da bi atletski klub funkcionisao potrebno je mnogo stvari da se poklopi. Krenimo samo od činjenice da i u muškoj i u ženskoj konkurenciji imamo 20 disciplina. Znači, morate da imate ljude da vam pokriju sve te discipline. Morate da imate infrastrukturu gde će oni da treniraju. I, normalno, novac da sve to ispratite. Hoću da kažem da je to mnogo skupa igračka. U tom periodu je bio i drugačiji društveni milje, bilo je mnogo jakih klubova, Kladivar iz Celja i Olimpija iz Ljubljane u Sloveniji, pa u Hrvatskoj Mladost iz Zagreba i ASK iz Splita, osječka Slavonija, pomenuli smo Crvenu zvezdu, pa Partizan, Subotica i Niš koji su danas kao atletski centri potpuno zamrli, Radnički iz Kragujevca... To su bili klubovi koji su onda mogli i imali sve te discipline. Danas se većina klubova svela na neke sekcije po određenim grupama disciplina. To nije neuobičajeno, tako radi i većina klubova u Evropi.
NNR: Jedna smo od retkih dvorana koja nema atletsku dvoranu. Dokle je došlo do realizacije atletske dvorane?
SP: Uveliko se radi na tome.  Znam informativno od kolega koji se bave time da je prva faza završena. Najiskrenije se nadamo da ćemo jesen 2015. dočekati sa svojom dvoranom i da će naši atletičari za sezonu 2016. kao trenažni objekat koristiti našu dvoranu. Za to veliko interesovanje pokazuju i atletičari iz okolnih zemalja.
NNR: Srpska atletika za desetak godina? Hoće li biti još medalja?
SP: Ja to vidim upravo ovako – u klubovima određene grupe disciplina. Imamo, npr. Dubočicu iz Leskovca koja gaji hodače, dugoprugaše, kros-trkače i to je u redu. Oni imaju uslove za to, trenere, mogućnosti i neka se bave time. Na drugoj strani Radnički iz Kragujevca gaji troskok, skok uvis, dalj... Imaće oni i druge discipline, ali na ove će se fokusirati. Kako bude država jačala, tako će se to i širiti. Medalje već osvajamo, sada imamo obavezu, ne smemo da stanemo. Kad ćemo da imamo klubove koji će moći da budu konkurentniji...? Mi i sad kad pravimo ekipno prvenstvo stalno mučimo muku koje to discipline da uzmemo i izvučemo iz atletskog programa da može da se odazove između četiri i šest klubova... Ali, verujemo u bolje sutra.


петак, 10. октобар 2014.

Aleksandar Stanković, čovek sa tri prijatelja

Nova Naša reč, 10.10.2014.



Nedeljom u 2...

NNR: Posle gotovo svake emisije uspevate da ustalasate javnost, jer sagovornici izgovore nešto što, naizgled, nisu imali nameru da kažu. Kako uspevate da izvučete to iz njih?
AS: Nemam pojma. U početku, kad sam krenuo raditi ja sam i svesno išao na provokaciju. To se nekako primilo i sada, moram priznati, na neki način sam postao i rob toga. Ako tako više ne radim, onda kažu da sam omekšao. Ali, kako uspijem, to ne znam. Nekad uspijem, nekad ne uspijem. Zavisi kako i u kom smeru krene emisija. Trudim se dobro se pripremiti, o svakom gostu doznati što više, ponekad i ono što ni on sam o sebi ne zna. Malo razgovaram s njegovim prijateljima, neprijateljima, informiram se kod ljudi iz njegove bliže okoline. Kad je neki značajniji gost onda su i pripreme duže i nadam se da se i to vidi. Premda, ponekad i ja lupim glavom o zid, isforsiram nešto što je bespotrebno, pa i sam pogrešim.
NNR: Publika, stiče se utisak, vašu emisiju doživljava kao neku utakmicu, gde je stalno neki sukob u najavi. Dešava se da posle emisije krenu komentari tipa „pobedio si ga“ ili „pobedio te je“...
AS: Jeste, ali je to zamka. Sa svim gostima ne bi trebala biti utakmica. Neki ljudi zavređuju potpuno drugačiji pristup i ja ga se trudim plasirati. S nekim ljudima treba jednostavno razgovarati. Ja sam s političarima izgradio takav princip razgovora, najčešće da su oni nama krivi za nešto, pa se onda na taj način tako i razgovara. Međutim, moji gosti nisu samo političari, moji gosti dolaze iz najrazličitijih profesija i tad nisu razgovori takvi. E, sad, publika očekuje da to bude tako. I onda nastaje ona priča, e vidiš ga, on radi na način ovaj mu se gost sviđa, ovaj ne, pa ima različite kriterije. Ja uvijek govorim nisu svi ljudi isti, pa ne trebaju i kriteriji biti prema svim ljudima isti.  

Gosti i problemi...

NNR: Gosti su šaroliki, od lečenih narkomana, muzičara, književnika, sportista do političara... Ko bira goste? I šta treba da ima gost da bi se pojavio u emisiji?
AS: Ja biram goste, nema tu mešanja. Treba da bude intrigantan u nečemu, provokativan, aktualan. Treba biti i pametan, ponekad. Često su mi gosti ljudi koji meni imponiraju, koji su meni izazov, ali nekad moram raditi i za publiku. Uradim emisiju koju ja ne bih gledao, ali to publika želi da vidi. Kako da pojasnim, u Hrvatskoj, a mislim da je i u Srbiji jako slična situacija, jako su gledane emisije s političarima. Meni je toga već preko glave, jer pitanja koja sam postavljao pre 13 godina mogu postaviti i sada. I dobiću potpuno iste odgovore. Nevažno je jesu li političari iz Srbije ili iz Hrvatske. Tako da mi je puno veći izazov razgovarati s ljudima koji nisu i koji ne dolaze direktno iz politike, nego dolaze iz nekih drugih sfera, da li je to sport, umjetnost, kultura, nebitno je. 
NNR: Postoji li neki gost zbog koga ste se pokajali što ste ga zvali?
AS: Uh, kako ne. Svojedobno sam razmišljao ako ti takav bude sljedeći ili onaj iza, ostavi se tog posla. Jer gost bude očajan, ja ništa ne uspem dobiti od njega. Recimo gost dođe sa preduvjerenjam da kaže šta on misli i ti njega ne možeš nikako izbaciti iz koloseka, on se uvijek vrati na ono što nije rekao. Posle takvih emisija si kažem „odi raditi nešto drugo...“ Ali, kod nekih se desilo da sam ja pokušao isprovocirati njih, a onda su oni isprovocirali mene. Kako se to doživljava kao utakmica, ima često utakmica koje sam ja izgubio. Nakon toga nije ti baš drago, ali onda razmišljaš sledeće nedelje je novi derbi, imaš mogućnost ispravke, što je olakšavajuća okolnost.
NNR: Intriganta emisija neminovno nosi probleme s urednicima. Bilo je pokušaja zabranjivanja, skidanja s programa... Kako se nosite s tim?
AS: To je normalno, nije to problem koji imam samo ja. Čim neko radi autorsku emisiju i čim tamo da malo više sebe nego što bi se očekivalo, uvijek su tu problemi. Ja sam u tim problemima opstao, a dokle ću ne znam da kažem. Neko vreme sam imao podršku urednika, neko vreme ne, ali sam tada imao podršku javnosti koja je bila prejaka da bi me se maknulo... E, sad, kad ponestane i jednog i drugog ili kad se ja zasitim, to neću raditi više. Nameravam raditi 20 godina, sad sam na petnaestoj, videćemo. Možda već u šesnaestoj sezoni neko proceni da to više nije to... Radićemo nešto drugo.



Knjige...

NNR: To nešto drugo uveliko radite. Zahvaljujući emisiji pojavila se i knjiga „Aca i sto faca“.
AS: Tako je. Ima jako malo prepričavanja same emisije u knjizi. Više sam išao na lične impresije. Mislim da one puno više otkrivaju o gostu, nego, možda, onaj sat vremena gostovanja. Jer svi mi navučemo maske, ja navučem masku, gost navuče masku kad krene ta emisija, ali prije i poslije emisije se i on i ja otkrivamo u nekim detaljima. E, o tome sam pisao u knjizi. Sa retkim gostima sam čak postao i prijatelj. Na primer sa Milkom Babović sam postao dosta blizak i ona mi je jako draga osoba. Inače, nemam potrebe za nekim prijateljima. Dvojica su došla sa mnom u Leskovac. Ne treba mi više u životu, jer imam devizu da se dobar prijatelj stiče godinama, treba vam 10-15 godina da se proverite i kad se proverimo onda je to to. Ali, sa Milkom sam se na neki način sprijateljio i ona je prekrasna osoba. Dosta sam naučio od nje. Inače, sa gostima nemam kontakta, najčešće, ako oni inzistiraju, nađemo se prije emisije.
NNR:. Pored ove pomenute knjige, imate i tri knjige pesama...
AS: Pisao sam svojedobno pjesme i pisaću ih, vjerojatno, i dalje. Imao sam neku kolumnu na jednom hrvatskom portalu. Nisam znao kako da budem drukčiji od drugih, kolumne su nekako klasična forma. S obzirom da ja imam tog nekakvog dara za pisanje poezije, nekome se o sviđa, nekome ne, i onda sam odlučio pisati kolumnu o formi stiha. I tako, nekih godinu i po, svaki dan po pesma. To je bio kao neki dnevnik. Bilo je tu svega i smeća, ali i kvalitetnih stvari. To smo posle sabrali i izašlo je u dvije knjige. 



Neke naizgled sporedne stvari...

NNR: Kad god žele da vas diskredituju u javnosti, a nemaju neki jači argument, pominju vaše poreklo. Kako se osećate kad ne cene vaš rad, nego vam broje krvna zrnca?
AS: Ništa, šta da radim... Ja mislim da sam oguglao. Negdje u svojoj duši se grizem, ali ne zbog činjenice što sam ja to što jesam, nego zbog toga što je svijet tako naopak. Ne može biti sve idealno na ovom svijetu. Šta je, tu je. Taj pritisak u Hrvatskoj pomalo pada, mada kad čovek gleda ovu ćirilicu u Vukovaru, to se ne bi reklo, ali bolje je nego prije 10-15 godina. I ja se nadam da će za 10-15 godina biti bolje nego što je danas. Nikad to više neće biti kao što je nekad bilo, ili barem neće za našeg života, tu nisam nikakav optimist, ali, opet, nadam se da neće doći ona vremena devedesetih, da su ljudi neku pouku iz svega izvukli.
NNR: Kakav je osećaj biti u venčanici pored Mileta Kekina (pevač grupe „Hladno pivo“ prim. I.S.)?
AS: (Smeh). Moram priznati da sam ja na to i zaboravio. Ali, s obzirom da sam ja sklon egzibiciji, dobar osjećaj.  Koliko se sjećam i njemu je odgovaralo i meni, pa smo se tu zezali. I vjenčanice su nam pasovale. Dobar je on momak, bilo je lepo s njim raditi. Rado se toga setim, to je bilo prije 8-9 godina, u seriji „Bitange i princeze“. To sam tek vidio kad je bilo na ekranu i moram priznati, bio sam si malo neobičan u ulozi mlade. Zezao sam se da meni vjenčanica bolje stoji nego njemu, a to još uvijek mislim. 



Lična karta
Aleksandar Stanković je rođen 1970. godine u Bačkoj Topoli. Novinar i TV-voditelj, najpoznatiji po televizijskoj emisiji „Nedjeljom u 2“ koja je ušla u 15-u sezonu emitovanja na Hrvatskoj radio televiziji (HRT). U ovoj emisiji, koja ima veliku gledanost u čitavom regionu, do sada je ugostio skoro 550 sagovornika. Nakon što je završio Pravni fakultet u Zagrebu, novinarsku karijeru je počeo 1995. godine na  Radio Zagrebu. Do sada je objavio tri zbirke pesama, a ove godine i knjigu pod naslovom „Sto faca i Aca“ u kojoj piše o stotinu ljudi koji su učestvovali u njegovoj emisiji „Nedeljom u 2“. Oženjen je. Ima kćerku Unu. Po ocu Leskovčanin, tačnije selo Stubla kod Bojnika.