петак, 10. октобар 2014.

Aleksandar Stanković, čovek sa tri prijatelja

Nova Naša reč, 10.10.2014.



Nedeljom u 2...

NNR: Posle gotovo svake emisije uspevate da ustalasate javnost, jer sagovornici izgovore nešto što, naizgled, nisu imali nameru da kažu. Kako uspevate da izvučete to iz njih?
AS: Nemam pojma. U početku, kad sam krenuo raditi ja sam i svesno išao na provokaciju. To se nekako primilo i sada, moram priznati, na neki način sam postao i rob toga. Ako tako više ne radim, onda kažu da sam omekšao. Ali, kako uspijem, to ne znam. Nekad uspijem, nekad ne uspijem. Zavisi kako i u kom smeru krene emisija. Trudim se dobro se pripremiti, o svakom gostu doznati što više, ponekad i ono što ni on sam o sebi ne zna. Malo razgovaram s njegovim prijateljima, neprijateljima, informiram se kod ljudi iz njegove bliže okoline. Kad je neki značajniji gost onda su i pripreme duže i nadam se da se i to vidi. Premda, ponekad i ja lupim glavom o zid, isforsiram nešto što je bespotrebno, pa i sam pogrešim.
NNR: Publika, stiče se utisak, vašu emisiju doživljava kao neku utakmicu, gde je stalno neki sukob u najavi. Dešava se da posle emisije krenu komentari tipa „pobedio si ga“ ili „pobedio te je“...
AS: Jeste, ali je to zamka. Sa svim gostima ne bi trebala biti utakmica. Neki ljudi zavređuju potpuno drugačiji pristup i ja ga se trudim plasirati. S nekim ljudima treba jednostavno razgovarati. Ja sam s političarima izgradio takav princip razgovora, najčešće da su oni nama krivi za nešto, pa se onda na taj način tako i razgovara. Međutim, moji gosti nisu samo političari, moji gosti dolaze iz najrazličitijih profesija i tad nisu razgovori takvi. E, sad, publika očekuje da to bude tako. I onda nastaje ona priča, e vidiš ga, on radi na način ovaj mu se gost sviđa, ovaj ne, pa ima različite kriterije. Ja uvijek govorim nisu svi ljudi isti, pa ne trebaju i kriteriji biti prema svim ljudima isti.  

Gosti i problemi...

NNR: Gosti su šaroliki, od lečenih narkomana, muzičara, književnika, sportista do političara... Ko bira goste? I šta treba da ima gost da bi se pojavio u emisiji?
AS: Ja biram goste, nema tu mešanja. Treba da bude intrigantan u nečemu, provokativan, aktualan. Treba biti i pametan, ponekad. Često su mi gosti ljudi koji meni imponiraju, koji su meni izazov, ali nekad moram raditi i za publiku. Uradim emisiju koju ja ne bih gledao, ali to publika želi da vidi. Kako da pojasnim, u Hrvatskoj, a mislim da je i u Srbiji jako slična situacija, jako su gledane emisije s političarima. Meni je toga već preko glave, jer pitanja koja sam postavljao pre 13 godina mogu postaviti i sada. I dobiću potpuno iste odgovore. Nevažno je jesu li političari iz Srbije ili iz Hrvatske. Tako da mi je puno veći izazov razgovarati s ljudima koji nisu i koji ne dolaze direktno iz politike, nego dolaze iz nekih drugih sfera, da li je to sport, umjetnost, kultura, nebitno je. 
NNR: Postoji li neki gost zbog koga ste se pokajali što ste ga zvali?
AS: Uh, kako ne. Svojedobno sam razmišljao ako ti takav bude sljedeći ili onaj iza, ostavi se tog posla. Jer gost bude očajan, ja ništa ne uspem dobiti od njega. Recimo gost dođe sa preduvjerenjam da kaže šta on misli i ti njega ne možeš nikako izbaciti iz koloseka, on se uvijek vrati na ono što nije rekao. Posle takvih emisija si kažem „odi raditi nešto drugo...“ Ali, kod nekih se desilo da sam ja pokušao isprovocirati njih, a onda su oni isprovocirali mene. Kako se to doživljava kao utakmica, ima često utakmica koje sam ja izgubio. Nakon toga nije ti baš drago, ali onda razmišljaš sledeće nedelje je novi derbi, imaš mogućnost ispravke, što je olakšavajuća okolnost.
NNR: Intriganta emisija neminovno nosi probleme s urednicima. Bilo je pokušaja zabranjivanja, skidanja s programa... Kako se nosite s tim?
AS: To je normalno, nije to problem koji imam samo ja. Čim neko radi autorsku emisiju i čim tamo da malo više sebe nego što bi se očekivalo, uvijek su tu problemi. Ja sam u tim problemima opstao, a dokle ću ne znam da kažem. Neko vreme sam imao podršku urednika, neko vreme ne, ali sam tada imao podršku javnosti koja je bila prejaka da bi me se maknulo... E, sad, kad ponestane i jednog i drugog ili kad se ja zasitim, to neću raditi više. Nameravam raditi 20 godina, sad sam na petnaestoj, videćemo. Možda već u šesnaestoj sezoni neko proceni da to više nije to... Radićemo nešto drugo.



Knjige...

NNR: To nešto drugo uveliko radite. Zahvaljujući emisiji pojavila se i knjiga „Aca i sto faca“.
AS: Tako je. Ima jako malo prepričavanja same emisije u knjizi. Više sam išao na lične impresije. Mislim da one puno više otkrivaju o gostu, nego, možda, onaj sat vremena gostovanja. Jer svi mi navučemo maske, ja navučem masku, gost navuče masku kad krene ta emisija, ali prije i poslije emisije se i on i ja otkrivamo u nekim detaljima. E, o tome sam pisao u knjizi. Sa retkim gostima sam čak postao i prijatelj. Na primer sa Milkom Babović sam postao dosta blizak i ona mi je jako draga osoba. Inače, nemam potrebe za nekim prijateljima. Dvojica su došla sa mnom u Leskovac. Ne treba mi više u životu, jer imam devizu da se dobar prijatelj stiče godinama, treba vam 10-15 godina da se proverite i kad se proverimo onda je to to. Ali, sa Milkom sam se na neki način sprijateljio i ona je prekrasna osoba. Dosta sam naučio od nje. Inače, sa gostima nemam kontakta, najčešće, ako oni inzistiraju, nađemo se prije emisije.
NNR:. Pored ove pomenute knjige, imate i tri knjige pesama...
AS: Pisao sam svojedobno pjesme i pisaću ih, vjerojatno, i dalje. Imao sam neku kolumnu na jednom hrvatskom portalu. Nisam znao kako da budem drukčiji od drugih, kolumne su nekako klasična forma. S obzirom da ja imam tog nekakvog dara za pisanje poezije, nekome se o sviđa, nekome ne, i onda sam odlučio pisati kolumnu o formi stiha. I tako, nekih godinu i po, svaki dan po pesma. To je bio kao neki dnevnik. Bilo je tu svega i smeća, ali i kvalitetnih stvari. To smo posle sabrali i izašlo je u dvije knjige. 



Neke naizgled sporedne stvari...

NNR: Kad god žele da vas diskredituju u javnosti, a nemaju neki jači argument, pominju vaše poreklo. Kako se osećate kad ne cene vaš rad, nego vam broje krvna zrnca?
AS: Ništa, šta da radim... Ja mislim da sam oguglao. Negdje u svojoj duši se grizem, ali ne zbog činjenice što sam ja to što jesam, nego zbog toga što je svijet tako naopak. Ne može biti sve idealno na ovom svijetu. Šta je, tu je. Taj pritisak u Hrvatskoj pomalo pada, mada kad čovek gleda ovu ćirilicu u Vukovaru, to se ne bi reklo, ali bolje je nego prije 10-15 godina. I ja se nadam da će za 10-15 godina biti bolje nego što je danas. Nikad to više neće biti kao što je nekad bilo, ili barem neće za našeg života, tu nisam nikakav optimist, ali, opet, nadam se da neće doći ona vremena devedesetih, da su ljudi neku pouku iz svega izvukli.
NNR: Kakav je osećaj biti u venčanici pored Mileta Kekina (pevač grupe „Hladno pivo“ prim. I.S.)?
AS: (Smeh). Moram priznati da sam ja na to i zaboravio. Ali, s obzirom da sam ja sklon egzibiciji, dobar osjećaj.  Koliko se sjećam i njemu je odgovaralo i meni, pa smo se tu zezali. I vjenčanice su nam pasovale. Dobar je on momak, bilo je lepo s njim raditi. Rado se toga setim, to je bilo prije 8-9 godina, u seriji „Bitange i princeze“. To sam tek vidio kad je bilo na ekranu i moram priznati, bio sam si malo neobičan u ulozi mlade. Zezao sam se da meni vjenčanica bolje stoji nego njemu, a to još uvijek mislim. 



Lična karta
Aleksandar Stanković je rođen 1970. godine u Bačkoj Topoli. Novinar i TV-voditelj, najpoznatiji po televizijskoj emisiji „Nedjeljom u 2“ koja je ušla u 15-u sezonu emitovanja na Hrvatskoj radio televiziji (HRT). U ovoj emisiji, koja ima veliku gledanost u čitavom regionu, do sada je ugostio skoro 550 sagovornika. Nakon što je završio Pravni fakultet u Zagrebu, novinarsku karijeru je počeo 1995. godine na  Radio Zagrebu. Do sada je objavio tri zbirke pesama, a ove godine i knjigu pod naslovom „Sto faca i Aca“ u kojoj piše o stotinu ljudi koji su učestvovali u njegovoj emisiji „Nedeljom u 2“. Oženjen je. Ima kćerku Unu. Po ocu Leskovčanin, tačnije selo Stubla kod Bojnika.

петак, 03. октобар 2014.

Možda i ona pročita 60, Dal' je moguće, da si me...

Oduvek sam znao da... Dobro, ne baš oduvek, poslednjih dvades... tridesetak godina... Ma, godine nisu važne. Važno je da su se na mene lepile ljubomorne budale bez razloga. Stalno sam slušao neke nedorečene priče tipa "znaš, on se ljuti što se družimo..."
- Pa, dobro, ko tebi bira prijatelje? - pitam zbunjen.
- Ma, on je ljuboran na tebe!
- Što na mene? Nema ništa između nas... Ti bar to znaš.
- Ma znam, i rekla sam mu, ali eto, on  mi ne veruje...
Auh, što ljubav... Ma koja ljubav, da se ne lažemo, tako se počinje, misliš da je ljubav, pa dozvoliš budali da ti upropasti život... I posle ja budem kriv... Kao onomad...
Eh, kad se setim... Sve je bilo kako je on hteo. Zbog mira u njenoj kući skoro da joj se i na ulici nisam javljao. Ko sam ja da sprečavam ljubav? Najlakše je tako, što bih se pravdao kad nema krivice, objašnjavao neobjašnjivo... Putuj igumane, ne brini za manastir. I zeznem se samo što kažem šta mislim. Par sitnica, koje začinim psovkicom.
- Jebeš ti tu ljubav kad se nema poverenja, kad ljubomora, pa još bezrazložna, odlučuje s kime će druga strana da popije kafu... Jednog dana shvatićeš da ti se krug prijatelja užasno smanjio, ali tada može biti kasno. Ali, to već nije moj izbor.
Najgore je što zvučim kao neki pamtnjaković. Neshvaćen u tom trenutku. Ali, ljubav prođe, ona se na kraju okrenula, a ono pusta ulica... I jedna budala slučajno proviri iza ugla. Naravno, ja...
- Pukla mi veza...
- Šteta.
- Nije. Moralo je tako...
- Znao sam ja to...
- Što mi nisi rekao kad si znao? Uvek si mi bio prijatelj... Zaštitnik, takoreći.
- Rekao sam. Nisi slušala.
- Nisi, jer da jesi poslušala bih te...
- Ma, nosi se, bre, njemu u zagrljaj. Imam ja mojih problema. Još će da nas vidi kako stojimo na ulici, pa opet da mene krivi za nešto nepostojeće... I laže kao onog dana da sam rekao ovo, da sam uradio ono...
- Neće, rekla sam ti da je puklo.
- Čuo sam. Šta sad hoćeš od mene? Kako da se ponašam?
- Kao uvek.
- Ne mogu. Ljubomoran sam sad ja na njega.
- ?! Nemaš razloga.
- Nije imao ni on, pa eto... Znaš, ja ovu priču stalno doživljavam iznova i iznova... I što sam stariji sve mi je manje interesantna. Smučilo mi se da me neko prodaje za nečiju ljubav, a posle mi dolazi i plače na ramenu.
- Surov si...
- Surovo realan. Zato i bežim od tog dela sa plakanjem.

субота, 27. септембар 2014.

Ko još broji medalje...



Zorana Arunović, strelac koji polako prestaje da broji osvojene medalje i počinje da ih meri  kilogramima. Lakše je.

NNR: Zadovoljstvo ili obaveza promovisanje Olimpijskog druženja, takmičenja između školaraca od 4-6 razreda?
ZA: Volim kad se ovi divni mladi ljudi takmiče i druže kao na ovom Olimpijskom druženju. Za mene je to pobeda mladosti. Kad sam bila u njihovom uzrastu nisam bila nešto preterano u sportu. Možda da sam imala ovako nešto, da od nekoga učim, verovatno bih ranije počela da treniram, a počela sam da treniram sa 15 godina. Deci ovo znači, meni  mnogo znači što se družimo, jer nemam mnogo prilike u Beogradu i verujem da je ovo konkretna pobeda i za decu i za mene. 

NNR: Poruka mladima koji tek počinju da se bave sportom? Šta je tajna uspeha?
ZA: Rad, rad, rad i samo rad. Ukoliko imaju priliku ili potrebu da odustanu, neka to nikako ne rade.  Ja sam imala iks prilika da odustanem, želela sam da odustanem, čak sam to i relativno skoro pomišljala. Međutim, ne, jednostavno onaj ko je šampion to oseti u sebi i ne dopušta sebi da odustane. Tako da je moja poruka radite i ne odustajte. Rezultati sami dođu.

NNR: Lako je pričati o medaljama, uspesima. Koji ti je najteži trenutak u karijeri?
ZA: Uh, bilo ih je više, možda četvrto mesto na Olimpijskim igrama. Bila sam toliko blizu i posle toliko stvari koje su mi se izdešavale u toku takmičenja, i neposredno nakon takimčenja, toliko nekoh kontrola i trčanja, borbe da uopšte uđem u to finale... Došla sam na šesto, pa na peto, pa na treće i na kraju završila kao četvrta. Mislim da je to najteže i najvrednije iskustvo iskustvo zamene. Zlatne medalje jesu tu, to je lepo, ali ti teški trenuci su oni koji vas kale kao čoveka, kao sportistu i koji vam daju bukvalno snagu i iskustvo koje neko drugi nema, da ne pogrešite u nekom narednom trenutku.

NNR: Skupštinska iskustva... Ali ona sa balkona.
ZA: Bila sam već jednom, nakon OI u Londonu. To je bio jedan divan trenutak i to mi je tada, možda, najlepši momenat u mojoj sportskoj karijeri i životu. Kada smo izašli na balkon i kada su ljudi skandirali moje ime, bilo je fantastično i mislila sam da ne može bolje, ali kada sam izašla sa medaljom... Ovo pre neki dan je prvi put da me neko pozdravio kao medaljaša. 

NNR: Strelci imaju prednost da karijera može da im traje decenijama. Jasna Šekarić je učestvovala na sedam OI, već ima normu i za osme.
ZA: Jasna je fenomen. Ona je za mene žena zmaj. Toliko dugo biti u svetskom vrhu može samo sportista nad sportistima. Biću malo pristrastna, ali ona je za mene najbolji sportista ikada u našoj zemlji. Rekli su mi da je samo jedna gospođa u kajaku ili veslanju učestvovala na osam Olimpijada i da pokušava da se plasira na devete. Ako budem dovoljno dugo trajala na nekom visokom nivou, verujem da nije problem da nastavim da se takmičim, ali u međuvremenu, ako primetim da to više nije to i da bi bilo uzaludno u nekim kasnim četrdesetim se baviti time, za razliku od Jasne, koja je i u svojim četrdesetim jako, jako dobra, možda i prestanem. 

NNR: U poslednje vreme smo usvojili jednu ružnu osobinu, a to je da uspešnost sportista merimo kroz novac koji zarađuje.
ZA: Streljaštvo nije finansijki isplativ sport. Tako da neko sa reputacijom, možda i najboljeg na svetu, ne može da zaradi ni približno što neko zaradi u bilo kom drugom sportu. Ali, da je bilo ko od nas birao da se bavi sportom zato da bi zaradio, verujem da se ne bi bavili streljaštvom. Ja sam sama ovo izabrala zato što sam htela da se bavim sportom, tako da cela ta finansijska priča mi nije bila bitna. Koliko ima, ima i to je to. Ja volim ovaj sport i zato sam uspešna u njemu, takmičim se za svoju zemlju koju toliko volim i predstavljam je na najbolji mogući način. Nema tih para koje mogu da plate zadovoljstvo osvojenih medalja ili biti na skupštinskom balkonu.

NNR: Gde „pada“ sledeća medalja? 
ZA: Imam još par dana za odmor, a onda krećemo na finale Svetskog kupa, izuzetno takmičenje gde se takmiči samo najboljih osam iz cele godine. Videćemo, obećavam samo da ću dati sve od sebe. 


P.S. Tekst iz "Nove Naše reči" od 26.9.2014.

четвртак, 18. септембар 2014.

GORAN MARKOVIĆ - UMETNIK DESETOBOJAC

Režiser. Scenarista. Glumac. Pisac. Profesor. Kolumnista... 



NNR: Drugu polovinu prošlog veka su, vaši roditelji, Olivera i Rade Marković obeležili svojim umetničkim radom. Koliko su uticali na vaše opredeljenje, jesu li se mešali u odluke, rad...


Možete pretpostaviti da su oni bili pametni ljudi, a to znači da se nisu mešali u moj rad. Ja sam svoju profesiju izabrao, sad to mogu reći, iz čistog snobizma.  Imao sam 18 godina i posao filmskog reditelja mi se  činio jako interesantnim, ali zašto sam to uradio tada nisam znao. Kasnije, tokom života, imao sam nekoliko prilika da to preispitam i da ponovo polažem prijemni ispit sam sa sobom i onda sam ostao u tom poslu. Imao sam trenutke kada sam razmišljao da li sam za to, pošto sam ušao u sve to iz snobizma, da li ima smisla nastaviti... Nekako sam to prevazišao, ali moj otac i majka nikad se nisu mešali. Otac mi je pomogao tako što me je odvezao na studije u Prag, ostavio mi manju sumu novaca koja je trajala nekih dva meseca, a za ostalo sam se ja snalazio. I ta činjenica, da sam živeo sam u stranoj zemlji, čiji jezik nisam znao i u studentskom domu, socijalističkom, a pre toga sam sasvim lepo živeo u Beogradu, to mi je učinilo mnogo da ja naučim da se sam borim za život i da sam krojim svoju sudbinu, da sam odlučujem šta sam ja. Tako da je to bilo bitna činjenica da se nisu mešali u moj život, jer, znate, ljudi misle roditelju su neki uspešni umetnici, tako veliki umetnici pa će i deca, oni ih gurnu ili im kažu kako se to radi. Prvo niko ne zna kako se to radi, a drugo to guranje ne pali, jednostavno ne funkcioniše. Svet je pun neuspešne dece uspešnih umetnika. Znate, kad bih vam nabrojao sva imena dece poznatih umetnika koja su istrulela u pokušajima da sami nešto ostvare to bi trajalo... 


NNR: U Vašim filmovima su igrali vaši roditelji. Da li ste tokom rada zaboravljali da ste porodica ili je bilo mešanja u rad u stilu „Ćuti mali, nemaš ti pojma“ ili „Tata, mama ne radi se to tako...“ 


Znate, film je do te mere teška rabota, da vi posle pet minuta rada na filmu zaboravite na te porodične relacije i počnete da rešavate probleme koji su umetnički i stvaralački. To su zajednički problemi, jer je film zajednička umetnost. Drugo, reditelji nisu neki koji izdaju naređenja, glumci nisu robovi koji bespogovorno slušaju. To je jedna fina relacija poverenja, davanja i primanja i da toga nema, onda ne bi bilo ni glume. U krajnjoj definiciji reditelji su publika. Pošto se film snima mašinom, onda su glumci ti koji glume na parče, sad se snima početak, pa kraj, pa sredina...  moraju da imaju nekog ko će da ih odgleda i da im pruži uverljiv dokaz da je to što su radili dobro ili ne. I reditelj, ako je dobar, onda je on publika. Glumci to osećaju, znaju to. Ja sam odrastao sa glumcima i ja sam bio dobra publika, što mi je olakšavalo rad...


NNR: Radili ste kao režiser, kao scenarista, kao glumac, čak i kao montažer... Nije li to velika svestranost, da u svakom tom segmentu nađete sebe?


Ja sam i pisao pozorišne komade, 34 godine bio profesor na Fakultetu dramskih umetnosti i režije... Radoholik sam popriličan. Sad sam bio na odmoru i nosio sam kompjuter i radio. To možda i nije baš tako dobro, ali ja ne mogu da se npr. deset dana otkačim od svega, da budem deset dana slobodan čovek koji će da pliva, sedi u kafiću i pije kaficu. Ne, ja sam pola dana plivao i sedeo u kafiću, a pola dana sedeo za kompjuterom i radio. To mi je i vrlina i mana. Znam da sam mnogo izgubio time, ali sam mnogo i dobio.  


NNR: Zašto film gubi publiku u bioskopima? 


Promenile su se okolnosti pojavom televizije, pa interneta, itd. Mediji su se potpuno promenili. Nemoguće je vratiti publiku u onaj klasičan bioskop, kao što su „20. oktobar“ ili „Kozara“ (bioskopi u Beogradu, koji više ne postoje – prim. I.S.) Moguće je prilagoditi se. Ja sam uvek bio fleksibilan. Kad se pojavio prvi kompjuter, Spektrum, ja sam ga kupio i počeo da ispitujem tu mašinu. Vrlo je bitno da pratite razvoj medija i da učestvujete u tome. Svi se ponašaju kao da je došlo do nekog ubistva filma, kao da je to neki mrtvac. A on nije ubijen, on je samo promenio formu, taj dramski način izražavanja. Najviše u tehnološkom smislu. Danas imate digitalne mogućnosti, kakve nisu postojale nikada. Ako hoćete, kupićete jedan foto-aparat od 1200 dolara koji ima dobar video i uzećete lap-top računar i napravićete film. Problem je što nemate gde da ga prikažete. To je druga priča. Ali, film je moguće napraviti. Svako danas može da napravi film u kućnoj radinosti, sa prijateljima, bez pravih glumaca, produkcije, dekora, zvuka... 


NNR: Pored rada na filmu, pisali ste i knjige, kolumne...  


Ja to shvatam kao jednu delatnost. U mojoj glavi je to sve jedno isto. Samo su izražajna sredstva različita, tehnički je to drugačije. Uzmimo da sam ja desetobojac, da radim to kao što rade desetobojci. Neko voli samo da bude šprinter, neko baca kladivo, skače, a ja radim sve. I to je moj način, meni je u glavi da se bavim atletikom ili dramskom umetnošću, kako god hoćete. Ne kažem da je moj prilaz stvarima bolji nego kod drugih, jer postoje reditelji koji su čitavog života snimali jedan jedini film. Klod Šabro je, recimo napravio 80 vrlo sličnih filmova i svaki je vrlo interesantan, ali se stalno ponavljao. Ja recimo nikad nisam ponovio svoj film, napravio neki koji je sličan prethodnom. Kad sam napravio „Specijalno vaspitanje“, onda sam uradio „Nacionalnu klasu“ koji nikakve veze nema sa prethodnim. Pa „Majstori, majstori“ koji takođe nema veze, zatim „Tajvanska kanasta“, „Variola vera“ itd. To su sve žanrovski i stilski potpuno različiti filmovi. Meni je jednostavno dosadno da se bavim jednom te istom stvari čitavog života. Ja čim nešto uradim, ja to zakopam i zaboravim, kao da nije ni bilo.  


NNR: Ima li neki scenario koji ste pretočili, ali niste pretočili u film?


Imam mnogo i mojih scenarija koje nisam pretočio u film. Sad sam godinu i po dana potrošio spremajući materijal za film koji se zove „Goli otok“ i nikad to neću snimiti, jer nema ko to da finansira. Imam nekoliko scenarija u podrumu koji su bolji od onog što sam uradio. Ali, jednostavno nisu bile okolnosti. Vi radite ono što možete, a ne što želite. Naš posao je takav, radite, pokušavate, pokušavate i jednog dana vam, možda, uspe. Zato neupeh ne smete da shvatate tragično, jer je to takav posao.  


NNR: Da li je danas teže snimiti film nego, npr. pre 30 godina? 


Jeste, jeste. Opšte okolnosti su vrlo loše. Država ne pomaže film, nema bioskopa, tako da je, zapravo, od tržišta i nekog mecene koji se zove država nemoguće dobiti novac. Tako da je svaki film neviđena avantura oko finansiranja. 


NNR: Zbog filma „Turneja“ bilo je napada na Vas, proglasili su vas osobom koja je snimila antisrpski film... 


Imao sam više napada, npr. u radnji me je jedan mladić napao, skoro fizički, krenuo da vređa. Ne možete vi da dirate teme koje su tako škakljive, a da pritom ne dođe i do problema. Čak sam ja u filmu citirao Frojda, koji ima objašnjenje za te šovinističke i nacionalističke ispade. On to zove narcizam malih razlika. Ukratko, zašto mrzite nekog ko je Hrvat i Hrvat mrzi vas? A ne mrzite Eskima, Mongolca ili nekog ko je mnogo različitiji od vas? Zato što je to vrlo bitno, da taj koga mrzite bude veoma sličan vama. Radi se o mehanizmu da vi imate problem koji ne možete da rešite sami sa sobom, niste sposobni da to razrešite. Onda nađete nekog ko vam je veoma sličan, a ipak malo različit i prebacite na njega svu mržnju. I on je kriv za sve. Neki vaš dvojnik u ogledalu. Tako za svakog Srbina je Hrvat ili za Hrvat Srbin je sjajan primer, nešto što sam ja, a on je neko drugo đubre... Tako ja to shvatam, akademski, nemam nikakav emotivni problem sa tom mržnjom. To je patologija, jednostavno objašnjiva, ali koja ne amnestira nikog. Jer ne možete da amnestirate nasilje.  


NNR: Šta novo spremate?
 

Od moje knjige spremam jedan pozorišni komad s pevanjem. Biće to jedna zgodna pričica i predstavljaće i jednu malu istoriju šlagera. Priča počinje 1939, završava se 1958. godine i biće obuhvaćeni predratni, ratni kao „Lili Marlen“ i posleratni šlageri, Vojkan Popović, moja majka i tako to... Biće to jedan vrlo zabavan, a opet vrlo dubok presek istorijata jedne pozorišne trupe. Tema je kako nastaje i kako umire jedno pozorište.



P.S. Tekst iz "Nove Naše reči" obajvljen 19.09.2014.