недеља, 21. јун 2015.

NEW PRIMITIVS ALL OVER GRUV

NOVA NAŠA REČ 19.06.2015.

ELVIS Jr. KURTOVIĆ KONCERTNO PRVI PUT U LESKOVCU
GORAN PETRANOVIĆ RIZA, VOKAL, ZA NOVU NAŠU REČ O SVEMU PO MALO

Početkom osamdesetih godina Sarajevo je imalo vrlo živahnu kulturnu scenu, gde je gomila talentovanih mladih ljudi bila okupljena oko pokreta koji su zvali Novi primitivizam. Na ta vremena sećaju nas prvenstveno Top lista nadrealista i Zabranjeno pušenje. Grupa Elvis J. Kutrović & His meteors su bili prvi novoprimitivni bend koji dobacio do ploče, 1984. godine. Samo ime nastalo je kada je Mirko Srdić tj. Elvis J. Kurtović osnivao bend. U komšiluku je živeo izvesni Jasmin Kurtović, veliki ljubitelj rok muzike. Jasmin se oženio, dobio sina kome je dao ime Elvis, što su članovi benda odmah uzeli za zezanciju da mu je dao ime po legendarnom pevaču Elvisu Prisliju. Tako da su svom bezimenom bendu dali ime "Elvis Jasmina Kurtović". Nakon toga Jasmin Kurtović ih je tužio i sud je zabranio upotrebu tog imena, međutim da bi mu doskočili, oni ga više nisu pisali kao Jasmina već su koristili samo slovo "J" (na engleskom pogrešno izgovoreno "dži"), kako ne bi asociralo na komšiju. Tako je Mirko Srdić postao Elvis Dži Kurtović i to ne samo po nadimku, već i po imidžu sa popularnim zulufima koji su bili sastavni deo imidža Elvisa Prislija. Početkom rata u Bosni i Hercegovini, pevač grupe Goran Petranović Riza odlazi u Beograd, gde nastavlja karijeru u grupi koju naziva Elvis Jr. Kurtović. Sviraju pesme koje su snimili Elvis J. Kurović i Zabranjeno pušenje. Leskovačka publika je prvi put imala prilike da ih vidi na sjajnom nastupu u klubu „Gruv“.


NNR: Kako se oseća neko ko posle trideset i više godina provedenih po koncertnim nastupima po prvi put dođe i zasvira u nekom gradu?
GP: Super! I inače volim Srbiju, živim u Beogradu. Kad sam imao 29 godina, u jednom osetljivom momentu, izabrao sam da živim u Srbiji i Beogradu, iako sam znao šta me čeka. tad smo mi Srbi iz Sarajeva, kao uostalom i ostale nacionalnosti, rado bili viđeni u npr. Kanadi. Dobijali smo odmah stanove, ali ja to sve nisam htio. Meni je zato drago, jer sam zbog toga mogao da dođem u Leskovac i konačno probam tu pljeskavicu i uštipak. To nisam nikad ranije jeo.
NNR: Tu smo se našli... Leskovački roštilj i sarajevski ćevapi! Ko je bolji?
GP: Dugo nisam išao na ćevape, kao i u Sarajevo. Dosta je neočekivano da neko iz Beograda, odnosno neko ko živi u Beogradu ode u Sarajevo, ali sam ja 2002. godine radeći „Audiciju“ i pripremajući to sa Čakijem Čabaravdićem i Ogijem Minkom otišao tamo. Čudan je čovjek, kad nešto ima ne primećuje, a kad to izgubi onda to želi. Sarajevo je imalo tu nesreću i taj rat. Lično sam to emotivno doživeo i kao neki svoj poraz. Nekako nemam više miran san posle tog vremena. 2009. godine sam sa ovom ekipom svirao u Sarajevu i svirali smo u Domu mladih. Oliver Dujmović, tamošnji menadžer nas je vodio na ćevape. E, sad, pošto sam ja živio u Sarajevu i navijao za Želju, očekivao sam da će me Olja odvesti u ćevabdžinicu gde su Željini navijači, ali ne! On me odveo u neku novootvorenu, nije to više kod Haseta, kod Ferhatovića, kod Mrkve, to je neka nova i tu sjede navijači Sarajeva i jedu ćevape. Ali, meni u tom trenutku to nije bilo bitno. Drago mi je bilo da sam sjeo tu. Moram reći i da su me Sarajlije dočekale fino, ali se ne prašta ako ste vi Sarajlija, pa ste otišli negde drugde, a pogotovu ne u Beograd!
NNR: Početkom osamdesetih to Sarajevo je iznedrilo sjajnu kreativnu ekipu okupljenu oko Novog primitivizma. Odatle smo dobili nekoliko sjajnih bendova, glumaca, režisera, slikara... Čitava kulturna scena je dobila nove obrise. Da li je danas moguće da se tako nešto desi?
GP: Po mom mišljenju Sarajevo je daleko najgore prošlo u ovom ratu. Naročito za Srbe. Dr Nele u knjizi „Fajront u Sarajevu“ kaže da je iz Sarajeva izašlo 150.000 sarajevskih Srba. Izašlo je više, a iz čitavog kraja preko 250.000. To je veliki egzodus sarajevskih Srba i zbog toga je vrlo teško, praktično nemoguće da se opet tako nešto desi. Imate grupu Zoster koja je iz Mostara, Dubioza kolektiv je iz Zenice, a iz Sarajeva je izašao Letu štuke. Tu sigurno ima talentovanih ljudi, ali jedna grupa je ipak premalo. Sarajevo je stalno izbacivalo dobre bendove, izvođače, bilo je to normalno da su ljudi ili sportisti ili muzičari. Ne vjerujem da se to više može desiti. Delom zbog rata, ali i što su loša vremena svugdje u svijetu. Sarajevo je bilo centralni grad u bivšoj Jugoslaviji, a sada je to grad koji graniči sa Republikom Srpskom, sa hrvatskim delom Bosne i Hercegovine... Desile su se velike tektonske promene, rat je završio relativno davno, a izašla je samo jedna grupa.
NNR: Kakva je situacija sa originalnim Elvis J. Kurtovićem?
GP: Ja sam Riza, pjevač originalne postave. Kad je došao rat ja sam se opredjelio za Srbiju i Beograd, gospodin Elvis je ostao u Sarajevu i ja nisam kriv što on nema grupe. On radi na radiju, ne znam šta će biti, ali znam da ja tu ne bih učestvovao sa njim u nekom projektu oko ponovnog pokretanja grupe.
NNR: Gde crpiš energiju, šta je to što te gura napred?
GP: Završavamo disk, Malkolm Muharem radi omot, stavićemo ga na jutjub i onda ću se ja isključiti sa fejsa i jutjuba. Mada, tako stalno govorim. Tako sam pričao i kad je bio album „Koševo zove“ 2011., tako i sada. Jednostavno, kao i za svaku stvar čovek se veže i onda tako to i ostane. Meni se nije desila popularnost, niti su mi se desile pare u poslu, ali opet i dalje volim to što radim, imam sjajnu ekipicu koja me prati...
NNR: Svirate na skučenom prostoru bivše Jugoslavije, da tako kažem. Srbija, Slovenija, Republika Srpska. Kakva je publika?
GP: Publika je svuda ista, nema veze da li to selo i grad. Taj naš šou obuhvata tu neku našu priču do rata. Pošto više niko neće to da radi, ja sam se dogovorio sa dr Neletom Karajlićem, koji više ne pjeva od kada je imao srčane probleme, te sam ja rekao da volim te pesme, znam ih i hoću da ih pjevam. Na kraju krajeva i učestvovao sam u pravljenju tih pjesama na razne načine. Među prvima sam od te raje počeo to da radim,  da imam grupu, štajaznam. Oni su bili intelektualci koji su tek počeli da sviraju, a onda smo se mi rokeri prilepili da pomognemo. Pored mene tu su bili i Mustafa Čengić Muće i Dražen Ričl Para, uvaženi muzičari u rokerskim krugovima. Na žalost, nama se desilo pucanje po drugom šavu, tako da je to ono što mi nismo želeli da se desi, ali se desilo i tu je ostao jedan gorak osjećaj. Jednostavno, ja sada više ne mogu, čak i da hoću, da se ufuram u ono što Sejo Sekson priča. Ja njega znam, volio sam ga, a i sada mu ne želim zlo. Ali, on jednostavno ima neku priču i gleda stvari koje je on doživio živeći u Sarajevu kao čovjek koji hoće da živi i radi u Hrvatskoj i da dolazi u Sarajevo. A ja koji sam bio na Grbavici gdje je Željin stadion, koji je bio i srpski grad, to sam doživio drugačije nego on. Stalno sam čekao da mi neko javi poginuli su ti roditelji od one druge strane. Znate, to je, na žalost, u mom slučaju, ne znam kako je kod drugih ljudi. Napravilo mi je neke probleme, što se kaže, u glavi. Onda sam ja i mimo toga pokušavao sa nekom mojoj rajom iz Hrvatske da pravim neke koncerte, pa mir je, živimo dalje... Ali to je sve bilo završeno, jer je tamo bio Elvis i radio je... Govorili su mi da ćemo raditi, ali da dođem sa Elvisom. Oni bolje znaju nego mi, to ko je gde bio, ko je šta radio, rekao. Naše ljude u Srbiji to ne interesuje, koliko sam ja primjetio. Nema tu, bio si na srpskoj strani, sad ćeš nama da sviraš. Na to kao umjetnik ne mogu da utičem, to su neke političke odluke.



 

недеља, 07. јун 2015.

ALEKSA JUGOVIĆ SRPSKA I LESKOVAČKA KOŠARKAŠKA NADA



NOVA NAŠA REČ 5. JUN 2015.

Sedmogodišnjak koji zna šta hoće
Uspeh košarkaške reprezentacije Srbije u Indijanopolisu u Americi, kada smo osvojili titulu prvaka sveta sudbonosno je uticao na, tada sedmogodišnjeg, Aleksu Jugovića. Nije mu bio problem da kasno noću s ocem prati tv prenose, umesto da kao i ostala deca uveliko spava u to vreme. Poželeo je da i on trenira i igra košarku i osvaja medalje. I tako je počelo.
Prvi trening i prvi trener Vladan Stojiljković, gde je bilo obično okupljanje klinaca, rad na osnovama motorike i kretanja, rad s loptom... Posle godinu dana trenirali su po grupama u školicama i dve godine trenirao u školi Josif Kostić. Nakon toka priključuje se KK Zdravlje, gde mu je trener Goran Stefanović. Tu ostaje do osmog razreda. Igrali su stalno utakmice, lige su bile podeljene na regione, gde su najboljih 10-15 išli par puta godišnje na savezne treninge. Aleksa je sa drugarima išao u Niš, jer je tamo bilo centar okupljanja za jug Srbije. Išao je i u letnje kampove, gde se okupi šezdesetak klinaca razvrstanih po generacijama.
Na tim kampovima su ga i primetili skauti Partizana i pozvali da nakon završenog osmog razreda nastavi rad i školovanje u Beogradu.
„To je godina kad je Partizan dogurao do finalnog turnira Evrollige. Iznenadio sam se da mene neko traži, ali mi je to bila i nagrada za rad od sedme do petnaeste godine. Nije to neki specijalni rad, ali opet sam nešto uložio, potrošio neko vreme. Moji roditelji nisu sportski radnici, tako da im nije bilo lako da me savetuju šta da uradim. Ipak sam imao 15 godina i trebalo je da se odlučim da li da načinim veliku promenu u svom životu. I tako, roditelju su rekli da je to super, da im je drago, razgovarao sam i sa trenerima, sve se svodilo da je za mene i moj napredak najbolje otići u Beograd, što sam i uradio.“
Leskovčanin kapiten reprezentacije Beograda
Naredne tri godine Aleksandar provodi u Partizanu. Potvrde kvaliteta odmah stižu. Par meseci po dolasku igrao je na turniru i bio kapiten reprezentacije Beograda, što je malo specifično. Leskovčanin, a kapiten Beograđanima. Trener Vlada Ružičić je posle par treninga izabrao Aleksu za kapitena. Razlog ne zna, ali mu je jako drago zbog toga. To je još uvek bio period prilagođavanja na promenu sredine. Prve godine je bio sa cimerom, a sledeće dve je s njim bila majka. Prve godine je išao u sportsku Gimnaziju, ali zbog treninga je prešao na vanredni oblik školovanja. Što je, opet na svoj način, bilo komplikovano, jer je upisao srednju Hemijsku u Leskovcu, pa je morao zbog ispita da putuje.
Zaigrao je 2013. na Evropskom prvenstvu juniora u dresu Srbije. Osvojili su šesto mesto, smatra da je moglo i moralo bolje, ali su u ekipi imali pehove sa povredama. Veliko iskustvo, igrali su sa Rusima, Litvancima, Turcima, Česima... Ekipama koje su godinama u vrhu evropske košarke. Smatra da talenat naše generacije nije ništa manji od ostalih i da će sigurno osvajati medalje ubuduće, kad budu igrali za „A“ ekipu. Opet, to prvanstvo je značajno iskustvo zbog priprema koje su odrađene na dugačiji način nego do tada, zatim i način igranja je turnirski, svakodnevno se igra. Ali, stručni štab je to uradio sjajno.
„Fizički smo bili pripremljeni da to izdržimo, a trener je bio tu da kad izgubimo, pobedimo, nevažno šta se desi, da nas motiviše za sledeću utakmicu, da nam pomogne da shvatimo čime treba da se bavimo i mislimo na sledeću utakmicu, a ne na ovu koja je bila. Veliko iskustvo i kad odem, nadam se, opet na neki takav turnir već znam šta me čeka i lakše će mi biti da igram. Najlepše je ipak bilo kad je svirala srpska himna, a ja znam da se to prenosi u Srbiji i moji roditelji gledaju. Predstavljati svoju zemlju je, ipak, barem meni, najznačajnije! Setio sam se i da sam kao sedmogodišnjak stajao u kuću dok je svirala himna, a naši imali zlatne medalje na grudima...“
Kad uporedi treniranje u Leskovcu i u Beogradu, smatra da je konstantno napredovao. U Leskovcu je bio u jednoj pobedničkoj ekipi, jer su stalno osvajali neke turnire, prvenstva, što mu je doneo pobednički mentalitet. U Beogradu je imao jaču konkurenciju, jer su tu dolazili klinci iz čitave Srbije, ali je taj mentalitet koji je doneo sa sobom doprineo da bude stalno među najboljima.
Aleksa sine jel’ mora ta Amerika
2013. ističe stipendijski ugovor koji je imao sa Partizanom. Aleksa je osećao da je vreme da krene dalje, da proba nešto novo. Ljudi s kojima je razgovarao i koji su u sportu su mu pomenuli Ameriku. Brzo je prelomio i rešio da ide. Iz priča, iz praćenja preko medija, a pogotovu što je imao i sestru koja studira na američkom koledžu, pa je i odatle prikupio informacije i iskustvo, znao je šta ga čeka. Jedina nepoznanica je bila način sportskog rada, kako se tamo radi, koja je razlika u košarci i samom pristupu. Prvo je otišao u srednju školu, jer mu je trebala jedna godina pre koledža.
„Otišao sam preko jedne beogradske agencije koja se time bavi. Škola se nalazi u državi Tenesi. Nisam bio siguran kako i šta, gde, ta srednja škola mi je baš dobro došla, lakše sam se uklopio. Sumnjao sam u sebe, pitao se i šta mi ovo treba, ali pošto je cilj, ipak, bio koledž, ovo sam shvatio kao jedan stepenik koji moram da preskočim. A i sam način treninga je puno drugačiji, pravi treninzi me tek očekuju. Škola je uglavnom bila internacionalna, tako da sam upoznao ljude iz bukvalno celog sveta, Litvanci, Afrika, Bahrein... Kad se sad setim, to mi je ipak lep period, jer mi je u Beogradu falila ta srednja škola i to druženje, pošto sam, rekoh, išao vanredno. Tako sam to malo nadoknadio, što mi je stvarno dobro došlo, video sam da je mnogo bolje ići redovno u školu.“
Nakon toga kreće koledž. Kukvil u Tenesiju. Sjajna organizacija, biraju se časovi koji se ne poklapaju sa treninzima. Postoji tim ljudi koji, zapravo, radi za sportiste i na tome da im se omogući da istovremeno studiraju, treniraju i igraju utakmice. Postoji minimalni uspeh koji mora da postigne da bi mogao da igra, tako da nema zezanja.
„Jednostastavno, neko mi je dao stipendiju i želi da opravda to ulaganje u mene. Znači, moram da diplomiram i igram košarku, tako da je sve podređeno tom cilju. Na kraju krajeva, ja im dođem i kao reklama za uspešnost koledža.“
Nije svet mali nego je Srbija velika
„Otišao sam kod doktora i žena koja me je pregledala, kad je čula odakle sam i da sam košarkaš, rekla mi je da je Saša Danilović, jedan od najdoljih naših igrača, bio u njihovoj kući godinu dana, da mu je njen otac bio trener. Stvarno sam se iznenadio, jer sam iz priča znao da je Saša Danilović svojevremeno bio u Americi kao srednjoškolac, ali nisam imao pojma da je bio upravo u gradu gde ja studiram. Saznao sam i da ga je trener zbog visine više postavljao na mesta bliže košu, ali je Saša rekao da ili igra na mestu beka ili ide kući.“
Kukvil, Tenesi i tamošnji život
Grad Kukvil je manji od Leskovca, ali ima 12.000 studenata. Dosta ih je izvan Amerike. U Leskovcu ga uglavnom pitaju kako mu je kao Srbinu u Americi, da li je svestan da ako nešto loše uradi reći će za njega „Pa da, on je Srbije, oni su loši momci...“ Aleksa kaže da je bio u društvu jednog Amerikanca, Litvanca i muslimana koji je čitav svoj život do odlaska u Ameriku proveo na Bliskom istoku... „Uopšte nemamo predrasude jedni o drugima, razgovori su opušteni. Nema barijera osim neke jezičke, što je, opet, razumljivo. Vidim i vide da nije sve kako se predstavlja na televiziji. Mnogi i ne znaju gde je Srbija, možda su nešto načuli o nama iz medija, ali generalno mi imamo ovde svoje probleme, svoj način života i gledamo da to prebrodimo. Ima ljudi koji su i zainteresovani, jer imaju predmet u školi koji ih obavezuje da znaju. Onda iskoriste mene pa dođu da me pitaju za zbivanja. Opet, sama Amerika je toliko velika da uvek ima nekih dešavanja kod njih koje oni prate. Sad da se još bave i Evropom, ne znam, Srbijom, mnogo im je to...“
Pogled u budućnost...
U junu kreću pripreme za prvenstvo Evrope za mlade u Italiji. Plan je, naravno, da se uđe u reprezentaciju i odigra na prvenstvu najbolje što može.
Na kraju, pitam hipotetički šta će da radi kad završi koledž, u kom pravcu će da usmeri karijeru ako mu neko ponudi ili klub s kojim će da osvaja titule ili klub gde će da zaradi ogroman novac. Kaže da ne razmišlja preterano o tome. U Americi su koledž-igrači zaštićeni od prevelikog uticaja sa strane, od tih miliona i svega toga. Razmišlja se dan za dan, godina za godinu. Nema ugovora, nema obećanja dok ne završiš fakultet. Sa 24 godine, kad diplomiraš, onda razmišljaš šta i kako u sportskom smislu. Ako može košarka, može, ako ne imaš diplomu, možeš da budeš ono za šta si se školovao, doktor, advokat, profesor...
„Koliko god mi u pojedinim trenucima bilo teško, znam koji mi je cilj. Imaću diplomu, odnosno obrazovanje, a sve što postignem u sportu je samo još jedan plus. Amerika je veliko iskustvo, postoje razlike u pristupu i radu na treningu i u životu. Ja stalno napredujem i to mi je najvažnije.“



MARIJA ILIĆ NAJKORISNIJA IGRAČICA KADETSKE LIGE SRBIJE

NOVA NAŠA REČ 29.05.2015.



Košarkašica Aktavis Akademije Marija Ilić na nedavno završenoj kadetskoj lige Srbije po zvaničnoj statistici proglašena je za MVP, odnosno najkorisniju igračicu. Eto razloga da je malo bolje upoznamo.
Marija je rođena 1998, košarka joj je prvi i jedini izbor. Počela je da trenira 2012. u Grdelici, u košarkaškom klubu „Dabo“ kod trenera Vujice Vukadinovića. Do tada je sport uglavnom pratila preko televizije. U KK „Dabo“ je provela par meseci, dovoljno da je trener Zoran Kostadinović primeti i pozove u Aktavis Akademiju. Nije se pokajala, iako sada mora da svakodnevno putuje po 20 kilometara u jednom pravcu da bi trenirala. U klubu imaju razumevanja za taj napor, ali Mariji to ne predstavlja problem. Kaže da kad nešto voliš i želiš ništa nije teško.
Finalni turnur kadetske lige u Zrenjaninu pratila je sa tribina zbog bolesti. Priznaje da se više nervirala na tribinama, nego kad je na terenu.
„Sve je drugačije, lakše se greška vidi sa strane. Vidim gde grešimo, a, opet, nisam u mogućnosti da pomognem. Jasnije mi je bilo i što trener ponekad podigne glas.“
2014. godine bila je članica reprezentacije Srbije na prvenstvu Evrope koje je održano u mađarskom Debrecinu. Marija priznaje da joj taj poziv i igra mnogo znače.
„Neko je prepoznao moj kvalitet i smatrao da zaslužujem da branim boje svoje zemlje. Bili smo mesec dana na pripremama u Banji Koviljači i deset dana u Novom Bečeju. Stekla sam veliko iskustvo i mislim da sam tu dosta napredovala u svakom smislu. Trenirali smo naporno, dvaput dnevno, imali neki ritam na koji nisam navikla. I sam sistem takmičenja je bio nešto što do tada nisam imala prilike da iskusim. Svakodnevne utakmice, turnirski pristup takmičenju, sve je to bilo po malo čudno, nešto novo. Mislim da smo mogle da se plasiramo i bolje od tog desetog mesta, ali nismo imale sreće. Bile smo u najtežoj grupi, izgubile smo neke utakmice sa par poena, ali smo uspele da opstanemo u „A“ grupi kadetkinja.“
Kao najbolju igračicu lige sigurno su je primetili i zvali sa strane, primećujem. Priznaje da ima pozive da ode u drugu, veći sredinu, ali još uvek nije sigurna šta će da uradi. U svakom slučaju, ako odluči da ode sigurno je da će tu presuditi želja za napredovanjem. Prelazni period je septembar, ima čitavo leto da se odluči. Nije bitno gde, važnije je šta će u toj sredini moći da postigne.
„Drago mi je da sam MVP, ali ne opterećujem se time. Moje je bilo da igram, pružam maksimum, verujem da sam imala i malo sreće, a rezultat je, eto, došao. Svesna sam da to ne bih postigla da nemam uz sebe i ostale saigračice Aktavis Akademije. Sigurno da i one imaju veliku zaslugu za ovo priznanje. Pozitivnu atmosferu stalno pokušavamo da održimo i na treninzima i na utakmica, maksimalno se međusobno bodrimo, podržavamo, zato i imamo uspeha i ekipno i pojedinačno.“
Od svih elemenata košarkaške igre najbolje joj ide skok. Ume da na svoj konto ubeleži i po 40 skokova na jednoj utakmici. Iako nema neku visinu koju imaju centri, njoj nije problem da nadskače konkurenciju. Kako sama kaže, vidi samo loptu i skače da je uhvati. Deluje kao magnet, jer u većini slučajeva dešava se da lopta odbijena od koša pada tamo gde ona stoji. Kao svoju prednost vidi odraz i brze ruke, a mana na čijem će otklanjanju raditi je tehnika i šut, pogotovu slobodna bacanja. Ima više uzora, ali navodi Jelenu Milovanović, našu reprezentativku koja igra u ženskoj NBA ligi u Americi.
Kući ima brata i sestru. Gledaju je i redovno kritikuju za prikazanu igru. Svake godine donosi po medalju sa prvenstva Srbije, tako da se ukućani već navikli na to.






четвртак, 14. мај 2015.

KOLABORACIJA

Sitno razmišljanje u cilju dolivanja ulja na rasplamtelu vatru...
Staljin, tj. komunistički SSSR je imao pakt o nenapadanju sa Hitlerom, tj. Nemačkom u prvoj polovini 1941. Shodno tome i komunisti u Jugoslaviji su imali isti taj pakt, te im to nije smetalo. Setimo se proglasa KPJ iz 4. jula 1941. i poziva na ustanak gde u prvoj rečenici piše: "Napadnuta je otadžbina proleterijata..." To što je Jugoslavija okupirana već tri i više meseci nema veze, jer to nije njihova zemlja, to je neka tuđa, što bi je branili... Dakle, iz ovog se lepo vidi da je bilo kolaboracije sa okupatorom još od odmah, dok se je Draža već uveliko lomatao po šumama i Ravnim gorama naše zemlje ponosne...
A kad ti kolaboracionista kaže da si kolaboracionista onda si siguran da on iz iskustva zna zašto ti to kaže.

DRAŽA JE NEOSUĐIVAN

Eto kakvi smo. Jedni će da umru od muke što je rehabilitovan, opet ona ista priča koju smo godinama učili u školi, za koju se ispostavlja da je pogrešna, jer to više ne piše u udžbenicima.
Drugi otvaraju rakiju staru ko zna koliko godina čuvanu za najsvečanije prilike i nazdravljaju...
Alo, bre, a što se niko ne pita da li je sud nezavisno odlučivao? Ako jeste onda je u redu. Ako nije zašto nije? I zašto sud nije nezavistan kao što bi trebalo da bude?
Podsećam samo da je pre par godina na predsedničkim izborima u Americi o tome ko će da bude predsednik odlučivao broj glasova na Floridi. Te nije izbrojano ovde, te nije odbrojano onde, pa žalba jedne strane, pa kontražalba druge. Onda je sud rekao: "Tačka! Što ste brojali brojali ste. Pobednik je taj i taj!" I bi tišina. Rekao sud i gotovo. E, kad kod nas tako nešto bude možemo da pričamo.
Ali, ovo je Srbija. Svi smo kao onaj margarin. U sve se mešamo. I sve znamo. Oni koji ne znaju kao mi su samo budale nepismene i slepe kod očiju. I brišemo ih sa liste fejsbuk prijatelja.

петак, 08. мај 2015.

SRĐAN STAMENKOVIĆ – PRVIH 25 GODINA SPORTSKOG NOVINARSTVA



NOVA NAŠA REČ 8.5.2015.

Ovih dana navršilo se punih 25 godina od kako je dopisnik dnevnog sportskog lista „Sport“ Srđan Stamenković objavio svoj prvi tekst. Pored „Sporta“ za koji i dalje piše, na radio Leskovcu je proveo 10 godina, uglavnom radeći sportske emisije i priloge, a urednik je i sportskog portala Sportska strana juga. Objavio preko 15000 tekstova i uradio preko 200 radio-prenosa sa fudbalskih, košarkaških i rukometnih terena. Dobitnik sportske nagrade grada Leskovca 2011. Dovoljan razlog za priču koja sledi.
NNR: Kako je došlo do te saradnje sa „Sportom“? Pamtite li taj prvi tekst? O čemu ste pisali?
SS: Moj otac Dušan je u to vreme bio dopisnik „Sporta“, ali kako je nastajao drugi dnevni sportski list, „Sportski žurnal“, prešao je tamo, tako da je ostalo upražnjeno mesto. Na njegovu preporuku su me uzeli na probu, jer je u to vreme bilo tako. Morate da provedete neko vreme dok ne procene da li zaslužujete da radite taj posao. Ja sam, u stvari, bio zamena, da se premosti taj period dok se ne raspiše konkurs za dopisnika. Ali, nije bilo potrebe za tim, jer su urednici bili zadovoljni, pa sam ostao na tom mestu, evo već 25 godina.
Inače, prvi tekst je izveštaj sa fudbalske utakmice, ali se ne sećam koja je tačno bila. Verovatno FK Dubočica... „Sport“ se tada prodavao u nekih 300-350.000 primeraka, čitala ga je čitava zemlja, a ja sam bio učenik drugog razreda Gimnazije u to vreme, sedamnaestogodišnjak, tako da je za mene to bila velika stvar. A i otac je rekao da nije loše za početnika.
NNR: Radio Leskovac?
SS: Kao honorarac i saradnik sam počeo da radim 1996/97, a u stalni radni odnos sam primljen 2001. Kao honorarac sam bio većinom vezan za košarku, jer je to bilo vreme uspeha KK Zdravlje. Po potrebi redakcije sam obrađivao i neke druge teme, ali leskovački sport je bio nešto mnogo drugo u odnosu na danas. Trebali je pratiti i fudbal i košarku, rukomet... Imali smo emisiju ponedeljkom, a vikendom su bili i direktni prenosi utakmica. Bilo je dosta posla, a jedno vreme smo čak imali drugi radijski program, koji je bio samo sportski. Nas 4-5 je uspevalo da radi takav celodnevni program.
NNR: Način rada nekad i sad?
SS: Strašno je velika razlika! Kad sam počinjao da radim za Sport izveštaji su se slali telefonom. Tad nije bilo mobilnih, nego samo fiksna telefonija. U to vreme je FK Dubočica bila najjači klub, pratilo se to obavezno, pa kad se pojavio bežični telefon na stadionu, moglo je da se bude bliže terenu i da se šalje izveštaj direktno sa terena. Razlog za to je bio taj što kako odmiče sezona, utakmice se odigravaju sve kasnije, ali krajnji rok za predaju teksta je isti, pa bilo leto ili zima. Dešavalo se i da izveštaj izdiktiram 5-6 minuta pre kraja utakmice, eventualno se doda nešto ako se dogodilo i to je to. Zato je taj bežični telefon bio značajan. Imaš sastav timova na papiru ispred sebe, a izveštaj diktiraš iz glave. Kasnije je tehnologija prešla na faksove, pa trk u radio, otkucaj na mašini, pa šalji faks, pa se ne vidi, jer je traka na mašini loša... Slike smo slali autobusom, a u Beogradu neko to čeka na stanici i nosi u redakciju, te crno-bele fotografije, a danas možemo da pošaljemo i na poluvremenu, u toku same utakmice. Mobilni telefoni su sve to mnogo olakšali... Tu su mejlovi, internet... Prosto je neverovatno kakav je taj tehnološki napredak bio za ovih 25 godina...
Sećam se i početka izveštavanja sa mobilnim telefonom. U Vučju je samo na jednom mestu iza gola telefon imao signal, pa sam morao tu da stojim. To su one prve Nokije, kao cigle, sa antenom na izvlačenje... Tako, sve i da nećeš, opet te svi vide i znaju šta radiš. Sad možeš i da šetaš po terenu, domet je svuda.
NNR: Najzanimiljiviji prenos?
SS: Definitivno košarka, četvrtfinalni turnir kupa SR Jugoslavije u Čačku. Zdravlje je bilo u Prvoj B ligi („koje godine“ upadam u reč. Nismo mogli da se odmah setimo i zaključili smo da „proguglam“ kad dođem kući i krenem da pišem tekst, što je još jedan dokaz o lakšem načinu rada. Ako sam dobro guglao, radi se o sezoni 1999/00, prim. I.S.). Prva utakmica tog turnira je bila sa ekipom Budućnosti koja je te sezone postala prvak SRJ bez izgubljene utakmice. Jedini poraz u domaćem takmičenju su doživeli od Zdravlja u toj kup utakmici. Niko od nas nije očekivao da Zdravlje ima promil šanse da pobedi, svi su očekivali lagani izlet i brzi povratak kući posle utakmice. Marko Cvetković je bukvalno sa zvukom sirene postigao trojku koja je odlučila pobednika. Direktan radio-renos je tekao tako da sam ja rekao „Cvetković za tri...“ i napravio pauzu u prenosu, jer je nastalo slavlje na terenu... Nikad me više ljudi posle toga nije zvalo da mi pomene porodicu zbog te dramske pauze, jer nisu znali šta se dešava, da li je Cvetković pogodio... Ali, to je trenutak kada je nemoguće ostati totalni profesionalac... Čuvena je i anegdota sa te utakmice kada je gospodin Aleksandar Vasić, poznatiji kao Aca Genta, dao treneru Budućnosti Miroslavu Muti Nikoliću sendviče, rekavši mu: „Na, nosi sendviči, na nas ne trebaju...“ Nije za štampu šta je sve Muta rekao tom prilikom (smeh). Naravno, posle toga nastaje gomila novih problema, upravo zbog toga što niko nije očekivao da se ostaje još jedan dan. Prenos je rađen mobilnim telefonom, ali niko nije poneo punjač. U to vreme nisam imao mobilni, imali su neki igrači, tako da sam imao 4-5 telefona ispred mene, javio u redakciju sve brojeve i spremili smo se da prenosimo utakmicu dok traju baterije. Srećom, divni domaćini iz Čačka su, kad sam došao u halu, pitali da li mi treba telefon za prenos, tako da smo odradili prenos preko linije koju je platio Radio Crne Gore, jer njima to nije trebalo. Kolege iz Podgorice su otišle kući, jer im nije bilo zanimljivo da prate finalnu utakmicu. To je možda i najveće iznenađenje koje je neki leskovački klub napravio za ovih mojih 25 godina. Koliko nismo verovali u mogućnost pobede govori i činjenica da, pošto ostajemo još čitav dan, oni koji su imali kućne ljubimce zvali su komšije da im daju makar vodu...
NNR: Radio Leskovac je pratio košarkaše i u prvenstvu?
SS: Da, išlo se i na gostovanja, od Subotice do Bara i Podgorice... Sa sportistima je retko kad dosadno. Najduža putovanja su bila do Crne Gore, a jedne sezone, kad se Zdravlje borilo za povratak u najviši rang takmičenja, otišli smo dva dana ranije u Budvu, da se igrači što bolje pripreme za tu odlučujuću utakmicu. Mart mesec, dočekala nas ledena kiša koja je padala svo vreme. Hotel „Loza“, posle večere na televiziji gledamo samo crnogorsku televiziju, jer nečeg drugog nije ni bilo, osim nekih tradicionalnih italijanskih televizija... Gledamo taj RTCG 1 i Zvonko Papak, ondašnji sportski direktor kluba, iz srca i duše, bez namere da bude duhovit, rekao: „Mamu mu, koliko mi je dosadno... Šekspira bih čitao!“ Tu smo saznali šta da mu poklonimo za rođendan (smeh).
NNR: Sagovornici?
SS: Najzahvalniji sagovornici su bili košarkaši. Možda će fudbaleri da se malo naljute, ali verovatno je to i zato što sam sa košarkašima najviše i radio. Moguće i zato što su bili različiti rangovi takmičenja, jer su u Zdravlje tada dolazili i profesionalci koji znaju svoj posao i ako, na primer, izjava treba da bude 40 sekundi, onda ona i bude tu negde, par sekundi više manje. Sad se i to promenilo, nije to više neka razlika. Mada, i to je nešto što se uči i na šta klubovi moraju da obrate pažnju, na te osnovne stvari o igri, utakmici. Najzgodnij primer su i NBA igrači. Kad gledamo ove preglede u suštini se vrti dvadesetak rečenica, ali to se uči i spada pod profesionalizam.
Pamtim i finale kupa SRJ u košarci, kad je Leskovac bio domaćin, a igrali su, pored Zdravlja, Partizan, Radnički i FMP. Treneri (Nenad Trajković iz Partizana, Dušan Vujošević iz Radničkog i Aca Petrović iz FMP-a i Jovica Arsić iz Zdravlja) su bili gosti u radiju. Emisija je bila koncipirana tako da istovremeno razgovaram sa trenerima čiji se klubovi sastaju u polufinalu. Pola radija je došlo u režiju da prati uživo razgovor sa Vujoševićen i Arsićem, gde je bilo mnogo smeha... Dule Vujošević, kad ga čak i Zvezdaš upozna, teško da može da kaže nešto loše o njemu... Vrhunski sagovornik i profesionalac, barem tada kada smo razgovarali u studiju. Jovica Arsić mi je zahvalan sagovornik jer je uvek bio tu i na vreme, jedini problem je bio što ne voli da daje optimističke izjave, jer je smatrao da tako samo motiviše protivnika.
NNR: Sport u Leskovcu? Gasi se ili se polako vraća?
SS: Kad sam počeo da radim bilo je vreme nekih visina kad je Zdravlje igralo superligu i Kup Koraća sa Bešiktašom, fudbal je bio u nekim drugoligaškim grupama, a onda je usledio period velikog pada i katastrofe... Košarka u nekoj Drugoj srpskoj ligi, fudbal u Niškoj zoni, rukomet u Drugoj ligi, što je mnogo nisko za Leskovac. Poslednjih godina je krenuo neki lagani oporavak, a u poslednje dve sportske sezone leskovački sport se vraća tamo gde je i bio... Imamo klubove u drugim ligama, to nisu oni klubovi koji su bili nekad, ali se sve menja... Povratak je splet nekih okolnosti, nije vezan za neke suštinske promene u organizaciji ili odnos vlasti prema sportu. Fudbal se vratio zahvaljujući isključivo Jovanu Stankoviću, predsedniku FK Moravac. S druge strane je košarka, koja je u jednom trenutku došla do neke besmislene tačke gde postoje dva Zdravlja koja igraju neku ligu gde je jedini događaj kad oni igraju između sebe. Srećom, došlo je do nekog dogovora i do stvaranja jednog jakog kluba, a to je opet manje ili više vezano za jednog čoveka, direktora Zdravlja Igora Stojanovića. Značajnu ulogu je odigrala i lokalna vlast koja je stala iza kluba, ali razne vlasti su prethodnih godina stajale iza klubova, pa su oni nestajali i propadali. Sve to traži puno rada, ozbiljnosti i ulaganja... Realno, grad Leskovac izdvaja manje od nekih drugih sredina u našem okruženju. Da li mi štedimo ili se drugi razbacuju, reći će građani na nekim narednim izborima.
NNR: Kakvi ste u izveštavanju? Lokal-patriota ili potpuno objektivni?
SS: Ne postoji apsolutna objektivnost i realnost. Pokojni Aleksandar Tijanić je kao direktor RTS-a rekao da je normalno da vlast ima 10-20% popusta, što ne znači da druge oštećujemo. Znači, klubovi sa našeg područja imaju mali popust u odnosu na druge kad su ocene i slične stvari u pitanju. Opet, nemoguće je oceniti, na primer u fudbalu, jer imate 22 igrača, neka uđu i tri zamene to je 28 fudbalera... Praktično nemoguće da jedan čovek sve to isprati, trebao bi čitav tim za to... Pokušavam da pružim ocenu na osnovu onoga što neko može da pruži, zatim i protiv koga igra, jer nije isto pobediti prvog ili poslednjeg.
NNR: Internet portal Sportska strana juga?
SS: To je nastalo kao grupa na fejsbuku, gde sam objavljivao neke vesti i važnije rezultate iz ovog našeg kraja. to je bilo pre tri i više godina, kada su svi naši klubovi bili u ligama koje novine ili nisu ili su vrlo malo pratile, tako da tih informacija nije bilo nigde. Od toga je postao internet portal tačno 22. februara 2012. Tako smo postali i najbolji hroničar ovog napretka leskovačkog sporta. Postajemo polako i regionalni medij... S obzirom na to koji je tip vesti i koja nam je ciljna grupa izuzetno sam zadovoljan posećenošću, nisam ni pretpostavljao da to može tako da se razvija. Analitika pokazuje da nas prate u čitavom svetu, od Nigerije i Južnoafričke republike, do Južne Amerike, odakle dolazi najmanji broj poseta, jer verovatno tamo i ima najmanje Leskovčana i Srba. Interesantno je da u poslednjih 7-8 meseci dosta poseta imamo i iz Azije, ne znam, Vijetnam, Indonezija... neke zemlje za koje ne očekujem da ikog interesuje nešto na portalu. Onda sam saznao da se tamo nalaze sedišta nekih kladionica, koje verovatno prate našu prvu ligu, pa su otkrili mesto gde odmah po završetku utakmice imaju potrebne podatke. Leti se, opet, drastično poveća broj poseta iz bliskih nam turističkih centara, Grčke, Crne Gore i Bugarske... Polovina poseta bude odatle.
Od vesti se ubedljivo najviše prati fudbal, vidi se da je to najvažnija sporedna stvar na svetu. Posle toga je košarka, a ostali su daleko iza toga... Pokušavamo da ispratimo i te takozvane male sportove, manje klubove, mlade sportiste, nešto što nije atraktivno drugim medijima...
NNR: Bavili ste se i desetak godina aktivnim političkim radom u lokalu, do neke 2005. godine. Kako danas gledate na taj angažman, jer ste bili i u opoziciji i u vlasti, deo raznih koalicija...
SS: Ušao sam u politiku kao i mnogi moji prijatelji, kao opozicionar iz nekih ideala i želje za promenom i u vreme kada nije bilo mnogo takvih ljudi u Leskovcu. Kratka epizoda, da tako kažem, nekakve vlasti je bila baš kratka i nekog, iz današnjeg ugla, realnog uticaja na vlast nije ni bilo, jer se u Srbiji uticaj na vlast meri uticajem na to kako se usmeravaju ili preusmeravaju pare iz budžeta i javnih preduzeća koji imaju novac. Posle desetak godina kako nisam u politici, mogu samo da kažem da mi je drago što nisam više u tome. Bio je to divno vreme i imam svakojake uspomene na taj period života. Po pravilu se uvek sećamo lepih i zanimljivih stvari iz tog nekog opozicionog delovanja, raznih protesta, Vidovdanskog sabora, onda protesti 1996/97 godine, pa i 5. oktobar... Na žalost, ono što je bio moj ideal i cilj koji me je uvukao u politiku nije ostvaren, ali danas, kao zreliji i iskusniji čovek mogu da kažem da su to ipak oni ideali o kojima Bora Čorba peva „za ideale ginu budale“... Iskreno s ovom pameću sada, ne znam da li bih se pre dvadesetak godina uključio u neki protest ili stranku. Opet, kaže se nije normalan onaj ko nije u mladosti bundžija, a u starosti konzervativan. Tako da sam ja normalan (smeh).
Politika tad i sad su dve totalno različite stvari... Nas je vodila želja za promenom, za Evropom, za ispravljanje nekih istorijskih nepravdi... Politika je danas posao, a ja nisam za to. Možda je i tada bila posao, ali ja to nisam tako shvatao. Ako ništa drugo, lepo mi je uvek kada vidim naše sportiste sa tri prsta i čujem himnu „Bože pravde“, vidim srpsku zastavu sa kraljevskim grbom, a neki ljudi su mi svašta govorili o tome... Čini mi se da je bilo normalno da se onda kroz Srpski pokret obnove uključim u politiku, drago mi je da je nešto ostvareno, moglo je sigurno više, ali to je što je. Možda će neke nove generacije ostvariti ono što mi nismo. Za jedan život, dosta od mene...