недеља, 01. мај 2016.

R’N’R SEĆANjE: BIO JEDNOM JEDAN ROK END ROL

NOVA NAŠA REČ 26.02.2016.



(ili krajnje lično sećanje na „Da Bog da crk’o r’n’r...“, nekadašnju emisiju radija "016")

Klikćem ovih dana po onom jutjub kanalu, preslušavam svakojake pesme, pesmice, grupe i grupice. Ubijam vreme, što bi se reklo. Malko ja sam biram, malo mi sam kanal preporučuje razne stvari. I takooo, što bi rekao onaj Radašin, izlete od nigde grupa Petar Pan i pesma „Bio jednom jedan r’n’r“. Radi se o bendu koji je imao dva ili tri albuma objavljenih krajem prošlog veka. Ali, ovo nije priča o njima, oni su me samo podsetili na emisiju u kojoj smo ih emitovali. Uz par stotina sličnih, kvalitetnijih, manje kvalitetnijih i ostalih bendova... Tačno tako, par stotina bendova je prošlo kroz emisiju čiji je pun naziv bio „Da Bog da crk’o r’n’r kad ga svako svira“ i koja se godinama emitovala, tačnije od poslednjeg utorka u mesecu septembru 1993. do poslednjeg utorka u septembru 2002. na radiju 016. Da ne preračunavate, devet godina i nekih 426 emisija. Jedina duža pauza u emitovanju bila je tokom NATO bombardovanja Srbije.
Početak
Totalno slučajno. Dule je bio tonac, neko je zaključio da sluša i poznaje alternativnu, pop-rok i slučnu muziku, tako da je dobio svoju emisiju. U početku su se kroz emisiju provlačile i strane stvari, ali se ubrzo odustalo od toga i prešlo isključivo na domaću (tačnije ex jugoslovenske prostore). Osnovna ideja je bila da se vrte demo-snimci i tako da šansa mladim bendovima da neko čuje za njih. Tu smo prvenstveno pokušavali da neke leskovačke bendove „izreklamiramo“. Čak smo pokrenuli demo-top listu, koju smo održavali dobrih 5-6 godina, sve dok termin „demo“ nije izgubio smisao, jer se više nije znalo šta je demo-snimak, a šta zvanično izdanje. Došlo je do apsurdnih situacija, jer je svako mogao da u kućnoj radinosti naštancuje neko svoje izdanje... Danak razvoja tehnologije je, eto, platila demo-top lista koja je ukinuta.
Hvala ti Nataša Devetaković na pomoći
U to vreme (prva polovina devedesetih) u svakom gradu u Srbiji je postojala barem jedna radio stanica koja je imala sličnu emisiju. Bilo je pitanje dana kada će se svi ti ljudi povezati i skupiti na jednom mestu. Taj proces su ubrzali izdavačka kuća „Metropolis“ i Nataša Devetaković. Prvi su došli na ideju da prave novinarske promocije bendova sa svoje etikete, tako što bi skupili veselu novinarsku družinu u gradu odakle je bend. I tako, ubrzo su te ekipe bile u stalnom kontaktu i razmenjivale informacije, snimke i slične stvari.
Nataša Devetaković je radila emisiju „To je samo r’n’r“ na radio Beogradu 2. Kao neko ko prati domaću muziku i ko je u Beogradu i ko je, na kraju krajeva u samom centru tih zbivanja, služila nam je za vezu između svih tih izvođača, novinara i čega već. Treba ti telefon nekog člana neke grupe – zovi Natašu. Hoćeš neki snimak? Zovi Natašu! I Nataša je uvek izlazila u susret. Mislim da joj se nikad javno nismo zahvalili za sve, pa evo prilike! Nataša, i dalje pamtimo i zahvalni smo ti na svemu!
Naravno da će nekom ko je rođen u vreme kad je ta emisija uveliko emitovana izgledati čudno ovo što pišem, ali. draga deco, zamislite da ne postoje internet i mobilni telefoni, pa ćete, nadam se, shvatiti kako nam je bilo... Tako je, bilo je vreme kad nije postojao internet i mobilni telefon.
Slušaoci
Bili smo slušani! I ljudi su pamtili to što radimo. Naravno, to nisam znao u tom trenutku, nešto se nisam ni opterećivao time, ali sam potvrdu toga dobio 2008., dakle pet godina pošto je emisija prestala da ide u „etar“. Naime, počeo sam da radim u jednoj firmi koja se bavila veleprodajom (znači ni „r“ od radija, neki sasvim drugi svet) i posle par dana jedna od koleginica me je upitala „Da li sam ja taj Ivan Spirić koji je...“ I „Znaš li ti da je meni retko koji utorak prošao, a da nisam slušala emisiju!“ Od druge koleginice sam saznao da je ona u to vreme išla u srednju školu i stalno se sa drugom iz klupe takmičila ko zna više demo grupa za koje su, naravno, saznavali iz „Da Bog da crk’o r’n’r“. Znam i da su postojale ekipice koje su se utorkom okupljale i slušajući emisiju kartale!
Intervjui i najluđi intervju
Pretpostavljam da je 85% onih koji su tih godina imali neku svoju karijeru gostovalo u emisiji. Ko direktno u studiju, ko uključen telefonski, ko usnimljen na nekim koncertima ili gde već... Svi ti intervjui su obično emitovani onako kako su i snimljeni, retko su vršene korekcije na njima, jedino ako bi bilo tehničkih problema. Snimani su na kasetama, takva su vremena bila.
Najluđi intervju je sa Acom Seltikom. Izašao je album Ortodoks Kelta, čiji je on pevač, slučajno se nađemo na koncertu Goblina u KST-u u Beogradu, pa kad smo već tu... Sve te intervjue sam radio kao da smo u studiju, što znači pričamo par minuta, onda najavim pauzu dok slušamo bend, oćutimo par sekundi i nastavimo dalje. Na taj način se olakšava rad, ne mora da se priprema i montira intervju, što, u krajnjem slučaju i nije mnogo bitno za ovu priču.
Dakle, krenemo Aca i ja da pričamo, a nalazimo se u hodniku i stalno neko prolazi pored nas. Prva muzička pauza, druga, onda prilazi sa strane Bane iz grupe Džukele i nešto dobacuje. Kažem mu da nema potrebe za dobacivanjem, slobodno priđi i kaži šta misliš, intervju tome i služi. Taman je Bane završio, naleteo je Zlatko, menadžer Kelta planirajući da nešto dogovara sa Acom. Ne može, intervju je u toku, možeš samo da pitaš Acu, ali kao novinar, ne kao menadžer. Onda je naleteo i Golub iz Goblina, pa smo i njega uključili. Ni tu nije kraj, neko me pozove, pa ja odem, ali ostao je onaj reporterac da snima veselu ekipicu. Vraćam se nekoliko minuta kasnije, intervju i dalje traje, uredno se poštuje ona ideja o najavama muzičkih pauza, ali ga nema Aca Seltik, čovek koji daje intervju! Pitam o čemu se radi, kažu sad će da se vrati! Vratio se, taman da odjavimo intervju. Ni dan-danas, desetak godina nakon toga nisam siguran ko je sve učestvovao u tom razgovoru.
Obično bih, kad se vratim od negde, Duletu koji je slovio za urednika emisije, rekao imamo tog i tog za emisiju i tu bi se priča završavala. Dule ako ima vremena presluša, ako ne, ode to direktno u program. U ovom slučaju sam mu rekao da obavezno presluša, jer ja nemam pojma šta je tu sve rečeno. Pogledao me je zbunjeno, jer, logično je, kako ne znaš o čemu se pričalo u intervjuu koji si radio.
„Preslušaj, kasće ti se samo!“
U utorak mi je, kad smo to emitovali, rekao da je znao da smo svi mi ludi, ali toliko... Na žalost, ko zna gde je ta kaseta završila.
Del Arno Bend
Sa našim najpoznatijim i najstarijim rege bendom sam nekoliko puta imao zadovoljstvo da razgovaram. I službeno i neslužbeno. Braća Matić su sjajni sagovornici i još bolji ljudi. U to vreme sam radio, kako je pun naziv glasio, kao Fizičko i protiv-požarno obezbeđenje u „Graditelju“, što će reći portir-stražar, kolege su mi često izlazile u susret i menjali smo smene da bih stigao na vreme za emisiju. I tako, desi se da u jednoj od emisija bude emitovan intervju sa Jovanom Matićem, pevačem Del Arno benda. Par dana kasnije dolazim na svoj stražarski posao, a kolega kome ističe smena me pita imam li nešto od Del Arno benda i doslovce mi kaže:
„Nikad nisam slušao rege, ne sviđa mi se ta muzika. Ali, preksinoć, kad sam slušao onog kako priča... Pa onaj lik je neverovatan! Prosto sam dobio volju da preslušam to što on radi! Gde kopate te likove?“
Koncerti
Bilo je dosta bendova koje sam želeo da vidim na nekoj bini u Leskovcu. Većina je nekako uspela da nastupi kod nas. Za neke sam i sam „krivac“ jer sam ih povezivao sa organizatorima, nekad su te veze bile uspešne, nekad nisu... Knjiga onih koje bih rado video da sviraju u Leskovcu je spala na dva slova. Blok aut i Del Arno bend. Ovi prvi su se raspali, a za druge još uvek postoji nada. Dva benda sa tog spiska poželjnih je precrtao „Gruv“ prošle godine. Oružjem protiv otmičara i Elvis Jr. Kurtović. Jes’ da je ovaj Elvis samo naslednik onog Elvisa, ali je dovoljno. Uostalom, naziv emisije „Da Bog da crk’o r’n’r kad ga svako svira“ je naziv drugog albuma Elvisa J. Kurtovića.

среда, 06. јануар 2016.

MAJA MILJKOVIĆ, KOŠARKAŠICA: JA NE RADIM ONO ŠTO VOLIM, NEGO VOLIM ONO ŠTO RADIM

NOVA NAŠA REČ, 21.8.2015.


Maja Miljković je od svih leskovačkih košarkašica najdalje dogurala. Počela je da trenira 1999. godine u ŽKK „Dubočica“ i tu je bila do 2005., kada prelazi u beogradsko „Ušće“, iako je imala pozive bukvalno svih domaćih ekipa. Tu joj je trener bila Marina Maljković, danas selektor reprezentacije Srbije koja je nedavno postala prvak Evrope. 2007. odlazi u španski Vigo, a 2010. u Šopron u Mađarskoj, ekipu koja je tada bila među četiri najbolje u Evroligi. Sa francuskim Buržom 2011. postaje prvak Francuske i dospeva među osam najboljih ekipa u Evropi, a plasman na završni turnir nisu uspele da obezbede u dvomeču sa Valensijom koja je te godine i osvojila titulu najboljih. Iako je 2012. bilo brojnih ponuda, Maja je htela u neku ekipu koja igra Evroligu, ostaje u Francuskoj, igrajući za Tar, a sledeću sezonu provodi u Rumuniji, gde sa ekipom Targovište osvaja kup Rumunije. To je, ujedino, i jedini rumunski klub koji je u bilo kom sportu, osim fudbala, igrao Evroligu. Poslednje dve sezone je provela u ruskom Jeniseju iz Krasnojarska. Tamo je otišla da bi bila „gazda“ u ekipi. Prve sezone klub je igrao samo u ruskom prvenstvu, a prošle godine FIBA kup. Sledeće sezone igraće u Belgiji u klubu Belfus iz Namura. Radi se o najtrofejnijem belgijskom klubu, trenutno vicešampionu države, igraće FIBA kup i cilj je što bolji plasman u Evropi.
Sa mlađim reprezentativnim kategorijama bila je prvak Evrope, dvaput druga u Evropi, druga i treća na svetskom prvenstvu. Bila je kapiten mlade reprezentacije do 21 godine. 2007. i 2009. igrala sa seniorskom reprezentacijom na prvenstvu Evrope.
Poliglota
Zahvaljujući košarci postala je i poliglota. Govori engleski, španski i ruski. Francuski razume, ne treba joj prevodilac, ali ga slabo govori. S obzirom da ide u Belgiju, u sredinu gde se govori francuski, to joj je odlična prilika da i taj jezik potpuno savlada. Ruski je naučila jer je bila jedini stranac u ekipi, a kao plejmejker koji mora da vodi tim i da komanduje na terenu mora i da zna jezik, kako bi se sporazumevala sa saigračicama na terenu. Kad je otišla u Rusiju bila je ubeđena da će da ih razume, smatrajući da su slovenski jezici slični. Kad su krenuli da pričaju oko nje, nije razumela ni jednu reč. Odmah je kupila rečnik i svesku i svakodnevno učila reči, pojmove i izraze vezane i za košarku i za svakodnevni život. Čak se i kladila da će za dva meseca da ide u bioskop, jer su filmovi sinhronizovani na ruski. Nije uspela za dva, ali za četiri jeste i nije bilo problema sa razumevanjem.
Španija, provod i Razija Mujanović
Kao sportista posvećena je onome čemu radi. Ali kao mlada osoba sigurno ponekad sebi da oduška i izađe u provod. S obzirom da je bila bukvalno na četiri strane sveta, sa raznim kulturama, pitam gde joj je bio najbolji provod izvan košarke. Priznaje da, kao i svakom profesionalcu, košarka je na prvom mestu. I ako su dobri rezultati i sve drugo je dobro. Španiju pamti kao najbolje mesto, možda i što je tamo otišla sa 19 godina. Bilo je dobro društvo, mnogo sportista iz bivše Jugoslavije, studentski grad, dobra klima, zimi pada kiša, ali temperatura ne pada ispod 10 stepeni...
„Ljudi su slični nama, iako se ne razumemo, to jest sporazumevamo se ono, rukama i nogama, kako stignemo, oni hoće da pomognu. Prve godine sam igrala sa Razijom Mujanović. Uđem u salu i vidim nešto ogromno na terenu i shvatim da je to žena visoka 2,02. Znala sam za nju, ali nisam znala da igra za taj klub. Kad ste stariji glredate s kim ćete igrati, koji je klub, ko je trener. Ja sam tamo otišla jer sam znala da me trener hoće i drugo mi nije ni bilo važno. Otišla sam na slepo, ali je odlično ispalo. Razija ima srebro sa Olimpijade, kao i sa evropskog i svetskog prvenstva osvojene sa Jugoslavijom, bila je više puta najbolja igračica Evrolige. Neprocenjivo mi je iskustvo sama priča sa njom, a kamoli neki njeni košarkaški saveti. Čak smo i slobodno vreme provodile zajedno, iako je ona tada imala 41 godinu. To joj je i bila poslednja sezona koju je igrala. Bez obzira na visinu i godine i tada je sjajno igrala, imala sjanu koordinaciju, šut...“
Rusija, a u komšiluku Kina i Mongolija
„Kad sam prvi put rekla da želim da idem u Sibir svi su mi rekli da je to kraj sveta, gde ću tamo... Opet, mi imamo predrasude kako to izgleda. Jesu to tajge, beskrajno prostranstvo, najbliži grad Novosibirsk, takođe milionski grad, je udaljen 12 sati vozom.  Ali, ljudi su tamo stvarno fenomenalni. Grad je sa modernim zgradama, tržnim centrima, ogromnom rekom, organizacija je na velikom nivou, baš mi je bilo prelepo. Temperature su nezaobilazna tema za nas. Drugačija je klima, ali ste jednostavno spremni za to. Ne idete nigde bez rukavica, kape, šala, dva para trenerki, ogromne jakne... Ali, opet tamo je mahom sunčano. Opet, naših -10 je hladnije od njihovih -10. Bilo je i po -40, ali si spreman na to i ne primećuješ. To mi je prelepo iskustvo. Uostalom, ne bih ostala dve godine u Krasnojarsku da mi je bilo loše. Imam tamo sjajna poznanstva, zovu me drugarice da im idem na svadbu, da svratim kad god mogu i drago mi je zbog toga...“
Rusija je zemlja gde sunce nikad ne zalazi... Kako izgleda igrati utakmice gde se prelazi iz jedne u drugu vremensku zonu? Maja priznaje da je najveći problem bio kod evropskih utakmica, kad, npr. odu u Tursku gde je šest sati vremenske razlike, pa ispada da igraju u dva ujutru.
„Sve je to bio doživljaj za mene. Na primer, iz Krasnojarska krećeš u sedam ujutru za Moskvu i stižeš istog dana u sedam ujutru. Mi smo uglavnom išli avionom do Moskve, a onda vozom do drugih gradova. Njihovi vozovi su stvarno fenomenalni. Kupei sa krevetima, obrok, sjajni uslovi... Tamo ima i puno naših ljudi. Karadžić je godinama trener, pa Kikanović, Sava Lešić... Lepo smo se družili.“
Iskustvo i planovi govore
Od trenera u Španiji je naučila da u karijeri svakog igrača postoje tri faze. Prva je kad ste mladi i kad je najvažnije da igrate u ekipi gde ćete da imate veliku minutažu, gde će najvažnije biti da igrate, a tek posle toga je rang takmičenja. Drugi deo je kad gledaš gde igraš, gde je najvažnije da osvajaš titule i trofeje. Treći stadijum je kad ti nije važno gde si, u kojoj si zemlji, nego ideš tamo gde ti ponude najveći novac.
„Ženska košarka u našoj zemlji je veoma loša, ali mi je drago što u Leskovcu stotinak devojčica u svim kategorijama trenira redovno u Aktavis akademiji. Najvažnije je da se radi, da se stvaraju igračice, valjda će Leskovac vremenom opet imati i seniorsku ekipu. Iz mog iskustva savet  je da ne treba gledati da se po svaku cenu ode iz rodnog grada. Mlade igrače ne treba da interesuje novac. Meni su nudili da odem još u osmom razredu, ali sam sačekala par godina, pa tek onda otišla, kad sam praktično prerasla sredinu. Leskovac ima odlične uslove za razvoj mladih igračica, što pokazuju dosadašnji rezultati. Ako postoji ponuda ne treba žuriti, porazgovarati sa roditeljima, sa trenerima, da se vide sve opcije. Ja sam imala podršku roditelja, pustili su me u Beograd kad sam završila drugi razred srednje škole i u potpunosti me podržavali. Karijera sportiste je puna rizika, nikad se ne zna šta nosi sutra, zato je važno i obrazovanje. Planiram da igram još 3-4 sezone, imam već dovoljno iskustva, znanja, a posle... Imam diplomu ekonomskog fakulteta, što pokazuje da sport i obrazovanje mogu zajedno. Upisala sam i Strukovne studije u Beogradu, kad završim imaću i trenersku diplomu. Primetila sam gostujući po kampovima da me te stvari interesuju i mogu deci da prenesem mnogo od onoga što znam. Zbog jezika koje govorim mogu da budem i neki sportski menadžer, savetnik nekih igrača... Da li će to biti u Leskovcu ili negde drugde, videćemo. Volela bih da se vratim u Srbiju, to je sigurno, ali o tome ćemo da pričamo kad okončam karijeru.“

недеља, 13. децембар 2015.

NIKOLA PAVKOVIĆ (ORUŽJEM PROTIVU OTMIČARA), O SLAVI, VRAĆANjU NA SCENU, SNALAŽENjU I NESNALAŽENjU U KARIJERI...

NOVA NAŠA REČ, 30.12.2015.
Zrenjaninski bend Oružjem protivu otmičara (OPO) ima veoma čudnu karijeru, prepunu uspona i padova. Posle prva dva albuma („Oružjem protivu otmičara“ iz 1995. i „BarbieCue“ iz 1996.) zapretili su da postanu ozbiljan bend koji će svirati u prepunim halama. Onda su se raspali. Pa opet okupili i 1998. objavili „Komadić koji nedostaje“. Pa opet raspali, pa opet okupili... Menjale se postave, sviralo, snimalo, objavljivalo, odustajalo, nastavljalo... 

* Prvi album objavili ste 1995. Žurilo se sa snimanjem i čitavom tom pričom iz straha da vam neko ne „ukrade“ ideju i objavi nešto slično. Dvadeset godina kasnije svedoci smo da se takav pop-pank zvuk nešto i nije primio na ovim prostorima. Retko koji bend svira takvu vrstu muzilke?
NP: To je bilo negde 93/94, kada smo počeli da sviramo. Svi smo slušali takvu muziku, pa je i bilo normalno da tako nešto sviramo. Uglavnom su bili neki lalala bendovi i narodnjaci. Dvadeset godina kasnije vidim da je sve ostalo isto. U principu, Srbija i ovaj region nije nešto za neku muziku. Nemamo mi puno živalja, puno ljudi, samim tim ne može da bude ni puno muzičara. Nešto malo što se pojavi jednom u 30 ili u 20 godina i to je to. U principu, ja sam toliko realan da kažem da u Srbiji nikad nije bio neki bend koji je ravan nekom osrednjem svetskom bendu. Uglavnom su bili loši bendovi ili su bili plagijati ili su bili neki bendovi koji su trenutno svirali zbog nekih para, ali nikad nismo imali neki dobar autorski bend. Što bi rekao Petar Luković (poznati novinar i rok kritičar koji je retko, retko imao pozitivne kritike o nekim albumima ex-Yu izviđača, prim. I.S.) trojka, eventualno 3+ maksimalno.
* Za OPO svakih par godina neki napisi po medijima vraćaju se na scenu... E, sad, da bi se neko vratio, on mora i da ode...
NP: Ja ne znam kako se to odlazi sa scene... Zoveš medije da im kažeš „Mi više ne sviramo?“ Stvarno bez veze... Jednostavno smo svirali, pa smo imali tu nesreću u jednom momentu, odnosno ja kao jedini iz te stare postave, imao sam tri pevačice, dvojicu basista i dvojicu bubnjara... I onda idemo da sviram, npr. u Split, i organizator pita u kojoj postavi dolazimo, a ja odgovaram da ne znam, ono koga navatam od muzičara ili ko ima slobodan vikend... Tako da je i publika s razlogom popizdela, jer svaki put dođe nova pevačica... Svirali smo sve veće gradove po Hrvatskoj, i došli zbog toga u situaciju da mesta gde smo imali 500 ljudi unutra i 200 ispred tog kluba, da na kraju prodamo po 30 karata... Ispalo da mi ljude zavitlavamo.
* Kako su izgledale te stalne promene pevačica, mada ovo stalno treba uzeti kao relativnu stvar. Četiri pevačice za dvadeset godina i nije mnogo? Da li je bilo problema za one koje su dolazile posle Dragane Mrkajić (snimila prava tri albuma, prim I.S.), jer je ona ipak svojom bojom glasa obeležila bend...
NP: Pa i nije, posle nje smo svirali sa dve pevačice, sad je tu treća, Jovana, nisam primetio da publika reaguje drugačije.  Nije se pojavila neka koja bi se ustalila i bila u bendu npr. deset godina... Pa i za Strenglerse se govori da imaju novog pevača, a on je u bendu 14 godina...
* Šta je problem pa ne može žensko da se ustali u bendu?
NP: U glavnom su to bile pevačice kojima je to bilo kao sad ću da budem popularna, slavna, nisu bile u fazonu daj da sviramo, da vežbamo... I kad to prođe, onda vidi da to nije za nju, a ja sam uložio i trud i rad, pravio pesme, snimali ih, snimali spotove, i onda ona dođe i kaže „Ja to više neću da radim!“ Sad se nadam da smo se ustalili, od letos smo u ovoj postavi, svi su zadovoljni, a šta će biti videćemo. Ali, već sam dovoljno mator da nemam nameru da opet krećem ispočetka, ovo ako ne bude to, nema više vraćanja (smeh)... Dosadi mi to, taman se nešto navežbamo, krenemo da sviramo i onda prc! Pa hajde ispočetka! Pa ja poludim, odustanem, pa me pozove neko „’ajde Nidžo da svirate!“, ja odvalim cenu da ga odbijem, on pristane, i šta ću... Skupljaj ekipu, pa kad smo se već skupili teraj dalje... E, pa, rekao sam, neću više, ovo je poslednji put (smeh).
* Inače, kad već pominjemo pevačicu, Jovana je godinu dana mlađa od prvog albuma grupe!
NP: Njoj su roditelji rekli za bend, pametni ljudi, slušali su Oružjem protivu otmičara, ha, ha... Rasli su uz taj album i odradili taj deo priče i pomogli mi. Ona je okej, savesna je, upisala je džez pevanje, to joj dobro ide. Odlično peva, odlično se snalazi, mlado, ludo, blesavo, baš kako treba da bude!
* Kako se osećaš kao autor kada vidiš, ima snimak na jutjubu, neki školski hor je izveo pesmu „Saša Ajdanov“? Imaš li informaciju koliku su pesme OPO-a zaživele?
NP: Pa to je vesela pesma, laka deci za pevanje... Oni su me kontaktirali nakon toga i pitali da li se ljutim što me nisu pitali za dozvolu... Naravno da mi je drago, ako njima odgovora, meni još više. Ja sam ih odmah okačio i na našu fejsbuk stranicu.

Nedavno smo svirali u Beogradu i prilazi nam neki čovek, profesor u Petoj gimnaziji u Beogradu. Ispostavlja se da je naš veliki fan, predaje neku filozofiju, sociologiju, tako nešto. I kaže gomilu primera kako na svojim predavanjima koristi tekstove benda. Zvao nas da sviramo u Gimnaziji 12. decembra, kad je Lenonov rođendan... Kako da to odbijem kad sam ušao u lektiru u toj gimnaziji (smeh). Ili nam se javi neki bend iz Zagreba koji svira obrade i imaju u repertoaru 5-6 naših pesama... Neke 97’ smo svirali u Sremskoj Mitrovici, tako nekako, i organizator pita da li mogu da puste neki bend pre nas da svira kao predgrupa. Naravno da nam to ne smeta, ali se ispostavi da ti klinci sviraju samo pesme OPO. Bilo mi je i smešno i drago i simpatično, ono, kao prvo izašli klinci koji su otprilike prva, druga godina srednje, odsvirali deset naših pesama, a onda nastupili mi. Bilo ludilo, na kraju njihovog nastupa su svirali „Mladiću moj“, pa smo i mi izašli na binu, ja uključio gitaru, Dragana pevala, ludilo...

Drago mi je sve, to je i neka potvrda kvaliteta, nije baš sve bilo uzalud.
* Šta vidiš kao najveći problem u funkcionisanju benda?
NP: Nikad se nismo osećali i ponašali kao zvezde. U tom nekom profesionalnom odnosu publika očekuje od tebe da si zvezda. To je status koji si stekao time što si poznat, što ljudi vole tvoje pesme i kad dođu na koncert i kad ti se obraćaju ti moraš da si zvezda, jer te oni tako doživljavaju. Ako nisi takav, ako se tako ne postaviš, onda si loše odradio posao i njima ta priča padne 50%. A mi smo uvek bili onako, posle svirke siđemo u publiku, daj ko šta pije, uvek je neko zezanje... Opet, i tu slavu i popularnost smo loše podneli. Ta 1995, 96, 97... Nekako to nije bilo za nas, mi smo više bili neki mali provincijalci koji nisu ni nameravali da ozbiljno sviraju i budu popularni, nekako smo želeli sve drugo samo ne to. A onda je odjednom grunulo, bili smo u svim medijima, počelo i da nam smeta... Čak smo se odricali i dela zarade da bi moglo da dođe što više ljudi na naše nastupe...
* Da li bi, sa ove distance i s ovom pameću, nešto menjao?
NP: Možda sam taj tok... Prvi album smo izdali 95., drugi 96., a raspali se 97. Pritom sam ja imao spreman i treći i četvrti album. Realno, u onoj postavi smo mogli da sviramo do danas, što bi svakako bilo drugačije. Verovatno bi više ljudi dolazilo na koncerte, ali Dragana je rešila da neće, Dada (basistkinja, prim. I.S.) i ja smo bili u braku, pa smo se razveli na vrhuncu slave, pa je bilo da bend više nikom ne treba... Jedino bih to menjao, ostalo je bilo sve savršeno, u savršenom neredu! I, poučen tim iskustvom, zabranio sam članovima benda da muvaju pevačicu. Ako žele da opstane bend, naravno (smeh).