уторак, 14. јануар 2014.

Možda i ona pročita 58, Vetrenjače

Mogao sam da pišem o mnogo čemu. Simpatične, skromne, lične priče o meni i mojim razmišljanjima. I stvarima koje su mi se desile. O ljudima koji me okružuju i s kojima provodim vreme. Ili o stvarima koje utiču na mene i ja na njih. Mnogo toga mi je na pameti... 
Ali, neeeee, ja hoću da pišem o tebi...
Mogao sam da pišem o Zoranu Djindjiću i o tome kada sam prvi put posumnjao da ima dvostruke aršine. Jedne kad je on u pitanju, druge za sve ostale. Raspisani izbori 1992. Predsednik Demokratske stranke tada je bio Dragoljub Mićunović. Pravi se izborna lista i vodi polemika ko će da bude prvi na toj listi. Kaže Djindjić da treba da bude on, nema veze ko je predsednik, ne mora predsednik da bude prvi na listi i slično tome... I bi tako. U DS-u par meseci kasnije promene, umesto Mićunovića predsednik postao Djindjić. Prodju izbori, prodje godina, opet neki izbori. Opet isto pitanje. Ko će da bude prvi na listi. Djindjić kaže: "Predsednik, ko drugi? Čim je predsednik mora da bude i prvi na listi!" Imam još mnogo na tu temu.
Ali, neeeee, ja hoću da pišem o tebi...
Mogao sam i o tome kako sam trenirao košarku par meseci.  Sajmište, velika hala je služila za više namena. Sajamska, sportska, koncerti... Počeo sam da treniram sa generacijom koja je bila godinu dana starija, moglo je nešto da bude od mene, kako reče trener... Oktobar, novembar, decembar. Utorak i četvrtak od 21.00. Termin boli glava. Nema grejanja, naravno. Napolju mraz, unutra koji stepen iznad nule. Šteta to nismo trenirali neki zimski sport. Prelazi se u "Partizan", tamo ima grejanja, ali je prostor manji. Nas par mladjih klinaca izvisi, čekaćemo proleće. Na proleće ja već našao drugo interesovanje...Mogu i o tome!
Ali, neeeee, ja hoću da pišem o tebi...
A moja bubnjarska karijera? Die Alhemitschars je nastao kao cinični odgovor na jedinice iz hemije u prvoj godini srednješkolskog obrazovanja. Niko nije imao pojma sa sviranjem, više smo bili ideja i zezanje. Ni instrumenti, ni probe, samo tekstovi i najave. Odatle smo se, kao što je red u svim svetskim bendovima, izdvojili kolega i ja i napravili duet Leva linija. I tu bi se karijera i završila, na tim tekstovima i idejama, da nije drugarima zafalio bubnjar za nastup na Gitarijadi. 'oćeš? 'oću! Pokazali su mi otprilike šta treba da radim. Zvali smo se Plave bluze. Pojavili se i raspali posle toga, jer smo gitarista i ja otišli u vojsku. Posle vojske opet zezanje, duet Napad na Gitarijadi, a na kraju Antistres produkt s kojim sam opstao više godina... Ima tu o čemu da se piše!
Ali, neeeee, ja hoću da pišem o tebi...
I tako... Već pola godine maltretiram svoje moždane vijuge. Hoću da pišem samo o tebi. Gomila svakojakih reči mi tutnji kroz glavu. Pravi mi haos! Ali ništa ne izlazi iz glave, ništa da prodje kroz olovku na papir. Samo buka, buka, buka, nepodnošljiva buka zbog tebe u mojoj glavi.

четвртак, 26. децембар 2013.

Možda i ona pričita 57, Naizgled glupa stvar

Oduvek su me nervirala fensi mesta. Izaći negde samo da bi bio viđen? Kretenski. Šta ima ko da me gleda. Ili da ja nekog gledam. Kompleksi se leče na drugi način. Ali, ponekad, ne mogu da izbegnem taj kafić Moram da se vidim sa nekim, taj neko hoće samo tu, pa ja budem žrtva... Kao da idem da orem i kopam.
Stigao sam na vreme, seo za sto u samom uglu. Stigla mi je poruka da će sagovornik da zakasni, viša sila, a ja neka poručim, on plaća kad stigne. E, da ga... Em ne volim ovo mesto, em ću sam da sedim i cirkam. Uklapam se maksimalno u ambijent. Ma, zabole me.
- Konobar, hladni nes. S mlekom. Bez leda. - poručio sam i uzeo mobilni da igram igrice, ne bi li mi nekako prošlo vreme. I da ne moram da gledam skockane likove koji sede oko mene i, kao, ne gledju ko ih gleda.
Danas nije moj dan. Definitivno. Poznat glas me prenu.
- Opa, pa ko je to izašao ovde? Očigledno nas čeka neka katastrofa...
Podigao sam pogled. Stajala je tačno preko puta mene. Smeškala se kako samo ona ume.
- Zdravo - rekao sam reda radi.
- Uh, smrzla sam se od tvog pozdrava. Mogu da sednem?
- Znaš da ja tebi ništa ne mogu da zabranim.
- Šta ima novo?
- Čekam prijatelja, izgubio opkladu, a pošto on bira mesto, namerno izabrao ovo gde se ne osećam prijatno. Koji vetar tebe donosi ovde?
- Ja u prolazu, videh da sediš sam, nismo se videli odavno...
- Nismo.
- Nešto se nisi pretrgao da to promeniš.
- Hoćeš opet da se vrtimo u krug? Milion puta smo raspravljali na tu temu... Jednostavno, bilo šta bilo, ti si htela jedno, ja drugo, otišli smo svako na svoju stranu i to je to... Svako se ukopao u svoj rov i ne mrda. Takvi smo.
- Oduvek sam se pitala zašto nikad nismo otišli do kraja?
Pogledao sam je zbunjeno. Pravo u oči. Ćutali smo par sekundi.
- Kog kraja? Ne razumem...
- Znaš ti dobro...
- Da znam ne bih pitao nego odgovorio. Na kakav kraj misliš?
- Znala sam da ćeš tako odgovoriti.
- Kad si znala što si pitala?
- Ne, stvarno... Nikad nisi insistirao da idemo do kraja...
- Opet pitam kog kraja?
- Onog šetališta kraj reke...
- Što? Ti si, kao, htela da ideš do kraja?
- Jesam.
- Čudno si tu želju pokazivala. Uvek si bila umorna, bolele te noge od šetanja, htela si da sedneš da odmaraš na onim klupicama, smetalo ti sunce, komarci... Šta je trebalo, da te nosim?
- Mogao si da insistiraš...
- Mogao sam.
- Zašto nisi?
- Ti si htela da te molim? Pretim? O, Bože, s kakvom budalom sam bio... Sve si radila suprotno! Ti si bila ta koja nije htela da ide do kraja, a sad ispadam ja kriv što ti nisam čitao misli, nego slušao šta pričaš.
- Nisi ti kriv. Znaš, ipak sam ja otišla do kraja. Znaš s kim?
- Znam. Nije me briga s kim. Kad nisam ja, onda mi nije važno.
- Pa, eto, samo da znaš.
- Pa, eto, sada znam.
- Nisi neko društvo danas...
- Nije neka tema za priču...
- Hoćeš da prošetamo pored reke i odemo do kraja?
Opet sam je pogledao pravo u oči. Nije trepnula.
- Zašto imam utisak da je ta želja samo osećaj krivice? Toliko sam hteo tu šetnju s tobom, a ti nalazila neke glupe razloge da ne bude tako? Mislim da je kasno za to...
- Nikad nije kasno za pravu šetnju.
- Kasno je, srećo. Ne znam o čemu bi pričali dok šetamo. Mnogo smo se udaljili, mnoge priče ispričali... Sad bi to bilo prebacivanje, svađa... Ja ne želim to. Ostani mi u lepom sećanju, nemoj da kvariš. A šetnja? U nekom drugom životu. Možda tad. 
- Baš si gad.
- Ako ti kažeš. Ja ti samo kažem da se prave stvari dešavaju kad treba da se dese. Ako dođu ranije ili kasnije, onda nisu prave... Onda su imitacija.
- Glupost.
- Naizgled glupost.

среда, 13. новембар 2013.

Državni praznik

Zašto se državni praznik zove upravo tako? Zato što ga slave i praznuju samo državne firme.

среда, 28. август 2013.

Dražen Žerić Žera, Crvena jabuka: Odgojen normalnim pesmama



Dražen Žerić je postao zaštitni znak Crvene jabuke, benda koji opstaje na ovim prostorima skoro 30 godina. Ovogodišnji nastup na leskovačkoj Roštiljijadi je bio i zgodan trenutak da malo popričamo za „Novu Našu reč“.





NNR: Crvena jabuka je imala samo jedan koncert u Leskovcu, 1989.
Žera: Davno je bilo, ko bi pamtio sve nastupe...
NNR: Podsetiću te malo, jer je na tom koncertu tadašnji gitarista Nikša Bratoš dobio kamen u glavu...
Žera: To je bilo ovde? Prisećam se, kako da ne... Mada, on je stalno dobijao nešto, u Novom Sadu je dobio pet dinara u glavu. I prekinusmo taj leskovački koncert, jelda?
NNR: Moralo se, bilo je krvi po sceni... Završio Nikša je u bolnici, malo ga krpili, ali mu nije bilo ništa.
Žera: Bosanska glava...
NNR: Ali, opet smo mi kao domaćini i osvetlali obraz. Uspeo si da zaboraviš jaknu u garderobi, skoro otišao, a onda neka klinka ti vraća jaknu...
Žera: Vidiš, sad se polako vraćaju sećanja. Ima na tim koncerti svega i svačega. Nešto pamtiš, nešto ne, na kraju sve povežeš u simpatične priče. Eto, recimo, Nikša danas nema kose, sad da ga zapucaš u glavu bilo bi svačega, možeš ga ubiti. Onda je imao dosta kose, pa je mogao da podnese... (smeh)




NNR: Novi album se zove „Nek’ bude ljubav“. Još uvek nije objavljen za srpsko tržište?
Žera: Pojma nemam. Mi smo ga uradili za Jugoton, mislim da će ga ovde objaviti Siti rekords. Mi smo ga trebali izbaciti u septembru, ali je bio radijski festival u Hrvatskoj, pa smo ga objavili 15 juna, čisto da se pojavi u prodavnicama. Mada, to više i nema veze, ionako to skineš s interneta, narežeš disk i zdravo. Mi ovde, na Balkanu, nismo pratili korak. Prodali smo mašine koje prave ploče Englezima, a sad je opet svetski trend taj vinil, to pravljenje LP-ija. Jednostavno nismo uspeli da uskočimo u taj voz. Još nismo uspeli da napravimo modus tog daunloudovanja. Napraviš svoju listu, ne moraš sve od Crvene jabuke, nego prošaraš malo Bajage, malo Galije, malo ovog-onog... CD ti je mrtav, isto kao i kaseta.
NNR: Ovo je klasičan album Crvene jabuke. Znači, imamo novih pesama, dueta, obradu „Često pitam za tebe“...
Žera: To nije klasična obrada. To je moj prijatelj iz Mostara, oni su pokušali nešto da rade prije rata, sad živi u Nemačkoj i molio me je prije godinu i po dana da to otpevam. Glupo mi je da pričam, šta su političari napravili... Mi obilazimo te naše ljude koji su svuda rastuti, ne znam, od Australije, Kanade, Amerike... Oni su se snašli, mislimo da im je dobro, imaju neku sigurnost što se tiče materijalnog... Ali, njima duša umire, to je sigurno, ali ovde je još gore šta rade ljudima, kad vidiš kako žive ljudi od Makedonije do Slovenije, ali, ne bih da se mešam u to. Znači, ako možeš malo učiniti ljudima koji su otišli vani, otpjevat’ neku pesmu, tu sam. On je zaplakao kad smo mi to u Nemačkoj kod njega snimili.



NNR: Kako nastaju vaše duetske pesme? Unapred odaberete nekog ili je to plod slučajnosti?
Žera: Što se tiče dueta sa Karlom (Karlo Martinović, bivši gitarista Hari Mata Harija prim. I.S.) to je nastalo iz zezanja. Ti si roker, jesi nisi, i onda smo iz zezanja uradili tu obradu Kvina. A sa Kemom se nekako desilo, mada je tu bio i Rade Šerbedžija. Prevagnulo ja na Kemu zbog onog italijanskog, jer pesma vuče pomalo na Siciliju. Kemo je došao i rekao „Joj, šta je ovo nešto brzo, za mlade...“ Lepo se složilo, sarajevski autor, Fazla, sarajevska atmosfera. Pesma „Crveni karanfili“ govore o maturantima, nekadašnjim maturama koje su bile pune plesa, pune ljubavi, gde se držalo muško-žensko za ruku... Gde se sviralo, bilo neke čarolije, gde se nije držalo muško-muško za ruku i tako dalje... Pesma govori o toj maturskoj noći koja je imala tradiciju dugu 14 godina, dešavala se na Skenderiji i to su svi prošli, od Zdravka Čolića i Indeksa, preko naše generacije i zvala se „Crveni karanfili“. Danas je to ljudima u Sarajevo čudno čuti, oni ne znaju uopšte gde je Skenderija... Zato je nastala ta pesma, da ostane nešto, da se još uvek peva o Skenderiji u Sarajevu.
 

 


NNR: Da li si vodio neku evidenciju o broju nastupa za ovih 28 godina?
Žera: Ma, neeee. Ovaj naš basista, koji s nama svira od 94 to beleži, ali to je od 94-e. Pre toga se pogubilo... Bile su te dvije velike turneje, ta jedna kad smo bili u Leskovcu i druga koja je započeta i prekinuta na pola zbog rata. Mada, danas kad kažeš turneja nema veze sa onim nekad. Tada kad kreneš nema te mesecima kući. Sad je to sviraš 3-4 dana, pa par dana ne sviraš... Nekada je bilo planski, ideš redom, kreneš s juga pa polako ka severu. Danas je smešno reći da imaš turneju. Mi smo bili u Skoplju, pa u Viroviticu, odatle u Valjevo, pa na „Bitku gusara“ u Omiš, jedan dan odmorili... I tako, nema nekog plana, kako šta naleti...
NNR: Da li ti nekad dođe da kažeš „Šta meni sve ovo treba?“
Žera: Znaš kako, kad vidiš da je mlađim ljudima draže čut’ te neke stare pesme, npr. „Zovu nas ulice“... Mene je normalna pjesma odgojila i mogu zahvalit’ Bogu što sam bio tinejdžer u doba Dugmeta, Čole, Indeksa, Kemala Montena. Muzika je sastavni deo života i treba čoveku bez obzira da li ima 50 godina ili 80, ili je reč djetetu od deset. Tako da ta pesma živi i nikad mi ne dođe da kažem „šta mi ovo treba“. 
 
 


NNR: Bilo je nekih napisa o tome da se plašiš letenja...
Žera: I sad se plašim. Ali, napali su me da sam papčina, a trebamo ić’ za Ameriku, Australiju... Rekao sam im da nema šanse, možemo ići brodom... I toliki je pritisak bio da ja na kraju pristanem. I odemo one godinu kas su srušeni oni neboderi. Najgore iskustvo ikada... Nas 28 u avionu... Neka mučna atmosfera, svi ćute, ma ne znaš s kim se voziš... Onda, kad sam to pregurao, onda je bilo, sad ti je lako, ajmo u Australiju...  Tek to je bio užas, letiš 28 sati... Sad pokušam da zaspim i prespavam. Ali, ima situacija kad se nešto dešava pa ja govorim „Šta je, šta sam vam ja rekao...“ Ja to gledam ovako. Niko više nema nikakvu odgovornost, svi smo postali neke brojke...Ako je avion star njima je u interesu da se avion sruši. Uzeće pare od osiguranja, ko te pita za 300 poginulih. Odeš i kod doktora, pa ne znaš da li igla čista ili nije. Nema više ni etike ni morala. Sve je otišlo, što kaže Balašević u Honduras. Ne verujem ja u sve to, bolje je po zemlji hodat.
NNR: Imaš dve ćerkice, bliznakinje, od 4,5 godina. Kako reaguju kad vide tatu na televiziji? I kakav si kao otac?
Žera: Sad im je već to normalno. Išle su na par koncerata. Čudno je, ali i fino što pevaju neke pesme Jabuke koje ja ne očekujem. Ne pevaju ove dečije budalaštine tipa „Đez’ba“, nego pjeva dijete „Tugo nesrećo“! Kao otac im sve dozvoljavam. I meni su sve dozvoljavali, pa tako i ja.





недеља, 23. јун 2013.

Jovan Matić, Del Arno band: Zadovoljan, bez obzira na sve

Odmah da vam kažem (napišem), Jovan Matić, pevač Del Arno benda, grupe koja 27 godina promoviše rege muziku, je jedan od najzahvalnijih sagovornika na ovoj našoj muzičkoj sceni. Čovek s kojim možete danima da pričate o svemu i svačemu, a da vam ne dosadi. I čovek koji širi pozitivnu energiju oko sebe, što nije ništa čudno. Kad neko peva tolike godine u rege bendu, drugačiji ne može da bude, osim smiren, opušten i srdačan. Uostalom, sama rege muzika ne nosi nikakvu agresiju u sebi, tako da je sve jasno. Zato sam i iskoristio priliku da se sretnemo u Nišu, gde je Del Arno bend imao koncert, pa da popričamo malo i za „Novu Našu reč.


NNR: Na paklenih tridesetak stepeni setio sam se njihovog albuma „Regeneracija, koji je izašao krajem 95. praktično je to bila 96. Sa tog albuma je urađeno 6 spotova, skinuto sedam singlova... Da je tako nešto bilo u Britaniji, Americi, danas bi nas dvojica pričali u vili sa 53 sobe, 18 kupatila i, s obzirom da je 35 stepeni Celzijusa, hladili se u bazenu... Taj bazen bi nam sad dobro došao...

Zvučaće kao floskula, ali zaista nije tako... Nije sve u parama. Ovo moje u Britaniji ne treba nikom. Ali, treba ovde, makar za ovih par stotina ljudi u svakom gradu koji će da se zakače i kažu: „Dobro je, ima neko ko misli kao i ja, ko misli na mene... To je bilo neophodno uraditi ovde i tu više nema razgovora. Sve ostalo su prazne priče. Uostalom, niko nigde odavde nije stigao. Pokušavali su mnogi da odu, ali su se na kraju vraćali. Mi smo vrlo brzo odustali od bilo kakve ideje da idemo. Radimo za ljude koji razumeju naš jezik. Svaki dan, svaki koncert potvđuje da smo bili u pravu. Mi smo se obratili velikom prostoru, gde živi preko 20 miliona ljudi i nastupi kao što je ovaj skorašnji u Skoplju ili oni u Ljubljani to potvrđuju. Sam život je u suštini isti, ista je žabokrečina u ovim državicama nastalim na raspadu one velike. Mi smo zadovoljni svojom karijerom.

 NNR: Obično bendovi sviraju jer nešto promovišu...

DAB je svirao na poziv ljudi iz Niša, koji su nas zamolili da ne ne pravimo neke preterano velike pauze između nastupa. Mi nemamo ništa novo da promovišemo, ali je lepo i volimo da se uredno družimo sa ljudima. U krajnjoj liniji to je drugi grad u Srbiji i ne možemo ga ostaviti po strani. Biće učestalije kad se konačno završi album koji već duže vreme radimo. Nadam se da će biti gotov u narednih godinu dana. Mada, setio sam se da neki povod ipak postoji. Pre dvadeset godina smo prvi put svirali u Nišu, juna 93. Ovog leta ćemo biti aktivni uglavnom na mestima na kojima nismo bili nikad ili skoro nikad. Tako smo, posle 12 godina, bili u Skoplju pre desetak dana, bićemo u Vladičinom Hanu, najverovatnije u Prokuplju, mada to još nije potvrđeno... Biće tako sve dok ne uključimo i nove pesme u program koji izvodimo.Vidi se da kružimo oko Leskovca, ali nikako da se dogodi i taj grad.
 
 NNR: Za svoj umetnički rad DAB je dobio čak i neke nagrade...
 
Dobili smo i nagradu za „Novi optimizam jer to je došlo od ljudi koji se kao i mi bore sa vetrenjačama i od njih možemo da primimo nagradu. Bila je i „Upornost i optimizamšto mi prevodimo kao „da, tačno, jer mi smo bili veoma uporni i optimistični kad u ovoj i ovakvoj zemlji radimo to što radimo. Premda, ništa se nije promenilo, tako da je i danas ta borba kao što je bila i na početku. S druge strane, mi smo zadovoljni. Npr. u pretprodaji karte za niški koncert su lepo išle, što znači da će da bude dovoljno naših prijatelja prisutno. 
   
NNR: Kad napravi pauzu, zastane i osvrne se unazad, te baci pogled na 27-godišnju karijeru Jovan Matić pomisli na...   

Mi smo došli do nekih godina kada je naša karijera iza nas, što je dobro. Iza nas je sve u smislu videli smo, brate svašta, svirali male prostore, ogromne prostore, doživeli svakojaku vrstu priznanja i možemo da radimo iz onoga što se zove čisto zadovoljstvo. Imamo neke nove stvari da kažemo, snimamo, planiramo još koncerata da odsviramo, ali nemamo ono što smo nekad imali – presiju. Ama baš nikakva presija ne postoji da se nešto mora postići i to je dobro! Ako hiljadu ljudi sa nama u Skoplju peva našu muziku znači da je poruka stigla svuda gde treba! Ovde, kod kuće i ne očekujem da bude drugačije. Pada mi na pamet svašta što smo uradili pre ostalih. Ljudi koji nešto drugačije rade ne budu odmah prepoznati od većine. To me ne brine, ali mi, kad premotam film, pada na pamet šta smo sve uradili, tako da čak i kad bih ovog trenutka prestao da se bavim ovim, ja ću imati o čemu da pričam godinama. Sve ovo preko mi dolazi kao neka nagrada za sav ovaj trud, za to probijanje zidova i nerazumevanja... Ne treba nikako zaboraviti, mi smo prvo morali da se probijamo kroz zid nerazumevanja sopstvenih kolega, onih koji danas sa nama čine front koji se suprotstavlja ovoj turbo žgadiji koja nas je okupirala. Nekad je trebalo prvo njih ubediti da sve to ima smisla, pa da smo saveznici... Ispada da sam ogorčen, ali to mi ne pada na pamet. Ja sam zadovoljan čovek, imam svoju porodicu, imam svoju muziku, uspeo sam u onome što sam naumio, nametnuli smo jedan pravac ovde, on je izrodio mnogo dobrih bendova po čitavom regionu, a mi smo ostali, biću skroman, najbolji (smeh). Šta još čovek može da traži od sudbine? 
  
NNR: Kao čovek sa kilometnima u nogama na sceni i oko nje, muzički podmladak vidi kao...    

Pojavljuju se novi bendovi, ali više nema ko da ti to predstavi. Igrom slučaja, deca se i dalje bave muzikom. Jao si ga njima, jer imaju zaista velike prepreke s kojima moraju da se suoče. To je vrlo neprijatno, ali i, donekle, razumljivo. Sistem, onakakav kakav jeste, ta atmosfera generalne samrti ovog sistema ne samo ovde u Srbiji, nego i u svetskim razmerama,  ne ostavlja prostora za one koji kontrolišu naše živote za bilo šta što pozitivno utiče na našu svest i ako to postaviš tako onda ti je jasno zašto rok scena nema svoj prostor u medijima, zašto se ne forsira, zašto se ne dozvoljava da utiče na veći broj ljudi. Nemaš tamo umetnike čije pesme ostaju, nego imaš neke lutkice koje defiluju brzinom reklama i nestanu. Tu smo mi stigli i nema šta da se čudimo zašto je propalo. Propalo je jer ne trebate nikom. Ako vi krenete da imate masovnu publiku, to će biti ljudi koji misle. Ljudi koji misle i ovo vreme, to ne ide zajedno. Tu će neko morati da ustukne, ili ljudi ili sistem. Jednostavno, stvar rešiš vrlo elegantno, evo ovo po podrumima, a za glavnu scenu ima Farma i slične stvari za zaglupljivanje. 

NNR: I na kraju...
 
Dobra vest i divno je da neko ovo čita i šaljemo mu pozdrave.




петак, 14. јун 2013.

Možda i ona pročita 56, Deja vu

"Javiću ti se čim se malo presaberem. Čim malo sredim misli."
Iznenada je to rekla. Zbunio sam se, ništa mi nije jasno. Koje presabiranje, koje misli...
"Ma, nema veze s tobom. Nešto mi je dosta svega. Znaš već moju porodičnu situaciju, roditelji me ne razumeju, stalno se svadjamo..."
Znam. I ne znam kakve veze to ima sa mnom... I koliko je to "čim se presaberem"? I šta ako ne mogu da čekam, pa te pozovem?
"Pozovi, samo možda nisam kući, neću moći da pričam, štajaznam..."
Prodje par dana, ona se još presabira. Prodju dve nedelje, ne izdržim, pozovem je. Telefon je uporno zvonio, ali se niko nije javio. I tako narednih par sati... I sutradan. Tek se prekosutra javila.
"Izvini, mnogo sam umorna, problemi na poslu. Jedva pričam. Kako si? Drago mi je da si dobro. Čujemo se, idem da spavam... Da, da u pola deset uveče, pa ti vidi kako mi je..."
Oladi me 'ladno, rekao bih. Dobro, kad je takva stvar, onda ću da čekam da se ona javi. Neka se presabira, štaliveć treba da uradi sa sobom. Posle dve nedelje nisam izdržao, opet sam je pozvao. Nisam navikao da mi drage osobe iz života izlaze ćutke, bez objašnjenja, bez zbogom, psovki, bilo kako, samo da to ne bude tišina. Bolje da nisam zvao. Javio se nepoznat muški glas.
"Halo, treba mi ona, s kim pričam?"
"Ovde njen verenik!"
"Uh, izvinite, ipak sam pogrešio broj!" rekoh i spustih slušalicu. Čini mi se da se brzo presabrala i sredila misli. Nema veze, poštujem njen izbor, pomislio sam i obrisao njen broj iz automatskog biranja. Stvarno je glupo da zovem, odjednom sam izgubio motiv i bilo kakav razlog za priču...
Ali, ona nije. Trebalo joj je dugo, dosta dugo da se presabere i javi se.
"Sećaš se mene? Obećala sam da ću da se javim!"
"Neverovatno, mislio sam da je to tvoje obećanje ludom radovanje..."
Kao u bajci. Ispalo je da sam ja čekao godinama da se javi. Verenik je u medjuvremenu negde zaturen, te smo mi krenuli opet sa one tačke gde se sve prekinulo. Kao da ništa nije bilo, kao da je prošlo par dana tišine, a ne par godina. Sve bi bilo idilično da nema tog crva sumnje koji je mene grickao iznutra... Šta ako opet, šta ako opet... Ma, ako i bude to opet lupaću glavu tada.
I desilo se to opet. Iznenada je rekla da mora da se presabere i da će se javiti čim vidi gde će i šta će.
Već vidjeno? Još kako vidjeno! Idi, lutko, presabiraj se. Nisam verovao da mi se to opet dešava! Šta sam, bre, ja? Lepak za presabiranje u iznenadnim tišinama? Čovek koji gubi drage osobe bez reči? Jedan moj prijatelj mi je davno rekao da, kad želiš znati ko ti je pravi prijatelj, pozajmi mu pare! Ne on tebi, ti njemu! Nije ni slutio koliko je u pravu i koliko ja hoću da je stavim na tu poslednju proveru. Da platim, pa da znam koliki mi je prijatelj. Samo treba da je pozovem i ponudim pozajmicu, znam da je u škripcu. Samo... Samo što se plašim da može opet da bude kao što je bilo. I da opet ode bez reči, da se presabere... A to ne bih mogao podnesem. Dosta je bilo dvaput. I previše za moj pojam...

петак, 31. мај 2013.

Ujkino


Ko bi rekao, Danica završila osnovnu školu! Iskonsku lepotu i inteligenciju koju vidite je, jasno je sasvim, povukla na ujku!