среда, 06. јануар 2016.

MAJA MILJKOVIĆ, KOŠARKAŠICA JA NE RADIM ONO ŠTO VOLIM, NEGO VOLIM ONO ŠTO RADIM

NOVA NAŠA REČ, 21.8.2015.


Maja Miljković je od svih leskovačkih košarkašica najdalje dogurala. Počela je da trenira 1999. godine u ŽKK „Dubočica“ i tu je bila do 2005., kada prelazi u beogradsko „Ušće“, iako je imala pozive bukvalno svih domaćih ekipa. Tu joj je trener bila Marina Maljković, danas selektor reprezentacije Srbije koja je nedavno postala prvak Evrope. 2007. odlazi u španski Vigo, a 2010. u Šopron u Mađarskoj, ekipu koja je tada bila među četiri najbolje u Evroligi. Sa francuskim Buržom 2011. postaje prvak Francuske i dospeva među osam najboljih ekipa u Evropi, a plasman na završni turnir nisu uspele da obezbede u dvomeču sa Valensijom koja je te godine i osvojila titulu najboljih. Iako je 2012. bilo brojnih ponuda, Maja je htela u neku ekipu koja igra Evroligu, ostaje u Francuskoj, igrajući za Tar, a sledeću sezonu provodi u Rumuniji, gde sa ekipom Targovište osvaja kup Rumunije. To je, ujedino, i jedini rumunski klub koji je u bilo kom sportu, osim fudbala, igrao Evroligu. Poslednje dve sezone je provela u ruskom Jeniseju iz Krasnojarska. Tamo je otišla da bi bila „gazda“ u ekipi. Prve sezone klub je igrao samo u ruskom prvenstvu, a prošle godine FIBA kup. Sledeće sezone igraće u Belgiji u klubu Belfus iz Namura. Radi se o najtrofejnijem belgijskom klubu, trenutno vicešampionu države, igraće FIBA kup i cilj je što bolji plasman u Evropi.
Sa mlađim reprezentativnim kategorijama bila je prvak Evrope, dvaput druga u Evropi, druga i treća na svetskom prvenstvu. Bila je kapiten mlade reprezentacije do 21 godine. 2007. i 2009. igrala sa seniorskom reprezentacijom na prvenstvu Evrope.
Poliglota
Zahvaljujući košarci postala je i poliglota. Govori engleski, španski i ruski. Francuski razume, ne treba joj prevodilac, ali ga slabo govori. S obzirom da ide u Belgiju, u sredinu gde se govori francuski, to joj je odlična prilika da i taj jezik potpuno savlada. Ruski je naučila jer je bila jedini stranac u ekipi, a kao plejmejker koji mora da vodi tim i da komanduje na terenu mora i da zna jezik, kako bi se sporazumevala sa saigračicama na terenu. Kad je otišla u Rusiju bila je ubeđena da će da ih razume, smatrajući da su slovenski jezici slični. Kad su krenuli da pričaju oko nje, nije razumela ni jednu reč. Odmah je kupila rečnik i svesku i svakodnevno učila reči, pojmove i izraze vezane i za košarku i za svakodnevni život. Čak se i kladila da će za dva meseca da ide u bioskop, jer su filmovi sinhronizovani na ruski. Nije uspela za dva, ali za četiri jeste i nije bilo problema sa razumevanjem.
Španija, provod i Razija Mujanović
Kao sportista posvećena je onome čemu radi. Ali kao mlada osoba sigurno ponekad sebi da oduška i izađe u provod. S obzirom da je bila bukvalno na četiri strane sveta, sa raznim kulturama, pitam gde joj je bio najbolji provod izvan košarke. Priznaje da, kao i svakom profesionalcu, košarka je na prvom mestu. I ako su dobri rezultati i sve drugo je dobro. Španiju pamti kao najbolje mesto, možda i što je tamo otišla sa 19 godina. Bilo je dobro društvo, mnogo sportista iz bivše Jugoslavije, studentski grad, dobra klima, zimi pada kiša, ali temperatura ne pada ispod 10 stepeni...
„Ljudi su slični nama, iako se ne razumemo, to jest sporazumevamo se ono, rukama i nogama, kako stignemo, oni hoće da pomognu. Prve godine sam igrala sa Razijom Mujanović. Uđem u salu i vidim nešto ogromno na terenu i shvatim da je to žena visoka 2,02. Znala sam za nju, ali nisam znala da igra za taj klub. Kad ste stariji glredate s kim ćete igrati, koji je klub, ko je trener. Ja sam tamo otišla jer sam znala da me trener hoće i drugo mi nije ni bilo važno. Otišla sam na slepo, ali je odlično ispalo. Razija ima srebro sa Olimpijade, kao i sa evropskog i svetskog prvenstva osvojene sa Jugoslavijom, bila je više puta najbolja igračica Evrolige. Neprocenjivo mi je iskustvo sama priča sa njom, a kamoli neki njeni košarkaški saveti. Čak smo i slobodno vreme provodile zajedno, iako je ona tada imala 41 godinu. To joj je i bila poslednja sezona koju je igrala. Bez obzira na visinu i godine i tada je sjajno igrala, imala sjanu koordinaciju, šut...“
Rusija, a u komšiluku Kina i Mongolija
„Kad sam prvi put rekla da želim da idem u Sibir svi su mi rekli da je to kraj sveta, gde ću tamo... Opet, mi imamo predrasude kako to izgleda. Jesu to tajge, beskrajno prostranstvo, najbliži grad Novosibirsk, takođe milionski grad, je udaljen 12 sati vozom.  Ali, ljudi su tamo stvarno fenomenalni. Grad je sa modernim zgradama, tržnim centrima, ogromnom rekom, organizacija je na velikom nivou, baš mi je bilo prelepo. Temperature su nezaobilazna tema za nas. Drugačija je klima, ali ste jednostavno spremni za to. Ne idete nigde bez rukavica, kape, šala, dva para trenerki, ogromne jakne... Ali, opet tamo je mahom sunčano. Opet, naših -10 je hladnije od njihovih -10. Bilo je i po -40, ali si spreman na to i ne primećuješ. To mi je prelepo iskustvo. Uostalom, ne bih ostala dve godine u Krasnojarsku da mi je bilo loše. Imam tamo sjajna poznanstva, zovu me drugarice da im idem na svadbu, da svratim kad god mogu i drago mi je zbog toga...“
Rusija je zemlja gde sunce nikad ne zalazi... Kako izgleda igrati utakmice gde se prelazi iz jedne u drugu vremensku zonu? Maja priznaje da je najveći problem bio kod evropskih utakmica, kad, npr. odu u Tursku gde je šest sati vremenske razlike, pa ispada da igraju u dva ujutru.
„Sve je to bio doživljaj za mene. Na primer, iz Krasnojarska krećeš u sedam ujutru za Moskvu i stižeš istog dana u sedam ujutru. Mi smo uglavnom išli avionom do Moskve, a onda vozom do drugih gradova. Njihovi vozovi su stvarno fenomenalni. Kupei sa krevetima, obrok, sjajni uslovi... Tamo ima i puno naših ljudi. Karadžić je godinama trener, pa Kikanović, Sava Lešić... Lepo smo se družili.“
Iskustvo i planovi govore
Od trenera u Španiji je naučila da u karijeri svakog igrača postoje tri faze. Prva je kad ste mladi i kad je najvažnije da igrate u ekipi gde ćete da imate veliku minutažu, gde će najvažnije biti da igrate, a tek posle toga je rang takmičenja. Drugi deo je kad gledaš gde igraš, gde je najvažnije da osvajaš titule i trofeje. Treći stadijum je kad ti nije važno gde si, u kojoj si zemlji, nego ideš tamo gde ti ponude najveći novac.
„Ženska košarka u našoj zemlji je veoma loša, ali mi je drago što u Leskovcu stotinak devojčica u svim kategorijama trenira redovno u Aktavis akademiji. Najvažnije je da se radi, da se stvaraju igračice, valjda će Leskovac vremenom opet imati i seniorsku ekipu. Iz mog iskustva savet  je da ne treba gledati da se po svaku cenu ode iz rodnog grada. Mlade igrače ne treba da interesuje novac. Meni su nudili da odem još u osmom razredu, ali sam sačekala par godina, pa tek onda otišla, kad sam praktično prerasla sredinu. Leskovac ima odlične uslove za razvoj mladih igračica, što pokazuju dosadašnji rezultati. Ako postoji ponuda ne treba žuriti, porazgovarati sa roditeljima, sa trenerima, da se vide sve opcije. Ja sam imala podršku roditelja, pustili su me u Beograd kad sam završila drugi razred srednje škole i u potpunosti me podržavali. Karijera sportiste je puna rizika, nikad se ne zna šta nosi sutra, zato je važno i obrazovanje. Planiram da igram još 3-4 sezone, imam već dovoljno iskustva, znanja, a posle... Imam diplomu ekonomskog fakulteta, što pokazuje da sport i obrazovanje mogu zajedno. Upisala sam i Strukovne studije u Beogradu, kad završim imaću i trenersku diplomu. Primetila sam gostujući po kampovima da me te stvari interesuju i mogu deci da prenesem mnogo od onoga što znam. Zbog jezika koje govorim mogu da budem i neki sportski menadžer, savetnik nekih igrača... Da li će to biti u Leskovcu ili negde drugde, videćemo. Volela bih da se vratim u Srbiju, to je sigurno, ali o tome ćemo da pričamo kad okončam karijeru.“

недеља, 13. децембар 2015.

NIKOLA PAVKOVIĆ (ORUŽJEM PROTIVU OTMIČARA), O SLAVI, VRAĆANjU NA SCENU, SNALAŽENjU I NESNALAŽENjU U KARIJERI...

NOVA NAŠA REČ, 30.12.2015.
Zrenjaninski bend Oružjem protivu otmičara (OPO) ima veoma čudnu karijeru, prepunu uspona i padova. Posle prva dva albuma („Oružjem protivu otmičara“ iz 1995. i „BarbieCue“ iz 1996.) zapretili su da postanu ozbiljan bend koji će svirati u prepunim halama. Onda su se raspali. Pa opet okupili i 1998. objavili „Komadić koji nedostaje“. Pa opet raspali, pa opet okupili... Menjale se postave, sviralo, snimalo, objavljivalo, odustajalo, nastavljalo... 

* Prvi album objavili ste 1995. Žurilo se sa snimanjem i čitavom tom pričom iz straha da vam neko ne „ukrade“ ideju i objavi nešto slično. Dvadeset godina kasnije svedoci smo da se takav pop-pank zvuk nešto i nije primio na ovim prostorima. Retko koji bend svira takvu vrstu muzilke?
NP: To je bilo negde 93/94, kada smo počeli da sviramo. Svi smo slušali takvu muziku, pa je i bilo normalno da tako nešto sviramo. Uglavnom su bili neki lalala bendovi i narodnjaci. Dvadeset godina kasnije vidim da je sve ostalo isto. U principu, Srbija i ovaj region nije nešto za neku muziku. Nemamo mi puno živalja, puno ljudi, samim tim ne može da bude ni puno muzičara. Nešto malo što se pojavi jednom u 30 ili u 20 godina i to je to. U principu, ja sam toliko realan da kažem da u Srbiji nikad nije bio neki bend koji je ravan nekom osrednjem svetskom bendu. Uglavnom su bili loši bendovi ili su bili plagijati ili su bili neki bendovi koji su trenutno svirali zbog nekih para, ali nikad nismo imali neki dobar autorski bend. Što bi rekao Petar Luković (poznati novinar i rok kritičar koji je retko, retko imao pozitivne kritike o nekim albumima ex-Yu izviđača, prim. I.S.) trojka, eventualno 3+ maksimalno.
* Za OPO svakih par godina neki napisi po medijima vraćaju se na scenu... E, sad, da bi se neko vratio, on mora i da ode...
NP: Ja ne znam kako se to odlazi sa scene... Zoveš medije da im kažeš „Mi više ne sviramo?“ Stvarno bez veze... Jednostavno smo svirali, pa smo imali tu nesreću u jednom momentu, odnosno ja kao jedini iz te stare postave, imao sam tri pevačice, dvojicu basista i dvojicu bubnjara... I onda idemo da sviram, npr. u Split, i organizator pita u kojoj postavi dolazimo, a ja odgovaram da ne znam, ono koga navatam od muzičara ili ko ima slobodan vikend... Tako da je i publika s razlogom popizdela, jer svaki put dođe nova pevačica... Svirali smo sve veće gradove po Hrvatskoj, i došli zbog toga u situaciju da mesta gde smo imali 500 ljudi unutra i 200 ispred tog kluba, da na kraju prodamo po 30 karata... Ispalo da mi ljude zavitlavamo.
* Kako su izgledale te stalne promene pevačica, mada ovo stalno treba uzeti kao relativnu stvar. Četiri pevačice za dvadeset godina i nije mnogo? Da li je bilo problema za one koje su dolazile posle Dragane Mrkajić (snimila prava tri albuma, prim I.S.), jer je ona ipak svojom bojom glasa obeležila bend...
NP: Pa i nije, posle nje smo svirali sa dve pevačice, sad je tu treća, Jovana, nisam primetio da publika reaguje drugačije.  Nije se pojavila neka koja bi se ustalila i bila u bendu npr. deset godina... Pa i za Strenglerse se govori da imaju novog pevača, a on je u bendu 14 godina...
* Šta je problem pa ne može žensko da se ustali u bendu?
NP: U glavnom su to bile pevačice kojima je to bilo kao sad ću da budem popularna, slavna, nisu bile u fazonu daj da sviramo, da vežbamo... I kad to prođe, onda vidi da to nije za nju, a ja sam uložio i trud i rad, pravio pesme, snimali ih, snimali spotove, i onda ona dođe i kaže „Ja to više neću da radim!“ Sad se nadam da smo se ustalili, od letos smo u ovoj postavi, svi su zadovoljni, a šta će biti videćemo. Ali, već sam dovoljno mator da nemam nameru da opet krećem ispočetka, ovo ako ne bude to, nema više vraćanja (smeh)... Dosadi mi to, taman se nešto navežbamo, krenemo da sviramo i onda prc! Pa hajde ispočetka! Pa ja poludim, odustanem, pa me pozove neko „’ajde Nidžo da svirate!“, ja odvalim cenu da ga odbijem, on pristane, i šta ću... Skupljaj ekipu, pa kad smo se već skupili teraj dalje... E, pa, rekao sam, neću više, ovo je poslednji put (smeh).
* Inače, kad već pominjemo pevačicu, Jovana je godinu dana mlađa od prvog albuma grupe!
NP: Njoj su roditelji rekli za bend, pametni ljudi, slušali su Oružjem protivu otmičara, ha, ha... Rasli su uz taj album i odradili taj deo priče i pomogli mi. Ona je okej, savesna je, upisala je džez pevanje, to joj dobro ide. Odlično peva, odlično se snalazi, mlado, ludo, blesavo, baš kako treba da bude!
* Kako se osećaš kao autor kada vidiš, ima snimak na jutjubu, neki školski hor je izveo pesmu „Saša Ajdanov“? Imaš li informaciju koliku su pesme OPO-a zaživele?
NP: Pa to je vesela pesma, laka deci za pevanje... Oni su me kontaktirali nakon toga i pitali da li se ljutim što me nisu pitali za dozvolu... Naravno da mi je drago, ako njima odgovora, meni još više. Ja sam ih odmah okačio i na našu fejsbuk stranicu.

Nedavno smo svirali u Beogradu i prilazi nam neki čovek, profesor u Petoj gimnaziji u Beogradu. Ispostavlja se da je naš veliki fan, predaje neku filozofiju, sociologiju, tako nešto. I kaže gomilu primera kako na svojim predavanjima koristi tekstove benda. Zvao nas da sviramo u Gimnaziji 12. decembra, kad je Lenonov rođendan... Kako da to odbijem kad sam ušao u lektiru u toj gimnaziji (smeh). Ili nam se javi neki bend iz Zagreba koji svira obrade i imaju u repertoaru 5-6 naših pesama... Neke 97’ smo svirali u Sremskoj Mitrovici, tako nekako, i organizator pita da li mogu da puste neki bend pre nas da svira kao predgrupa. Naravno da nam to ne smeta, ali se ispostavi da ti klinci sviraju samo pesme OPO. Bilo mi je i smešno i drago i simpatično, ono, kao prvo izašli klinci koji su otprilike prva, druga godina srednje, odsvirali deset naših pesama, a onda nastupili mi. Bilo ludilo, na kraju njihovog nastupa su svirali „Mladiću moj“, pa smo i mi izašli na binu, ja uključio gitaru, Dragana pevala, ludilo...

Drago mi je sve, to je i neka potvrda kvaliteta, nije baš sve bilo uzalud.
* Šta vidiš kao najveći problem u funkcionisanju benda?
NP: Nikad se nismo osećali i ponašali kao zvezde. U tom nekom profesionalnom odnosu publika očekuje od tebe da si zvezda. To je status koji si stekao time što si poznat, što ljudi vole tvoje pesme i kad dođu na koncert i kad ti se obraćaju ti moraš da si zvezda, jer te oni tako doživljavaju. Ako nisi takav, ako se tako ne postaviš, onda si loše odradio posao i njima ta priča padne 50%. A mi smo uvek bili onako, posle svirke siđemo u publiku, daj ko šta pije, uvek je neko zezanje... Opet, i tu slavu i popularnost smo loše podneli. Ta 1995, 96, 97... Nekako to nije bilo za nas, mi smo više bili neki mali provincijalci koji nisu ni nameravali da ozbiljno sviraju i budu popularni, nekako smo želeli sve drugo samo ne to. A onda je odjednom grunulo, bili smo u svim medijima, počelo i da nam smeta... Čak smo se odricali i dela zarade da bi moglo da dođe što više ljudi na naše nastupe...
* Da li bi, sa ove distance i s ovom pameću, nešto menjao?
NP: Možda sam taj tok... Prvi album smo izdali 95., drugi 96., a raspali se 97. Pritom sam ja imao spreman i treći i četvrti album. Realno, u onoj postavi smo mogli da sviramo do danas, što bi svakako bilo drugačije. Verovatno bi više ljudi dolazilo na koncerte, ali Dragana je rešila da neće, Dada (basistkinja, prim. I.S.) i ja smo bili u braku, pa smo se razveli na vrhuncu slave, pa je bilo da bend više nikom ne treba... Jedino bih to menjao, ostalo je bilo sve savršeno, u savršenom neredu! I, poučen tim iskustvom, zabranio sam članovima benda da muvaju pevačicu. Ako žele da opstane bend, naravno (smeh).

Matija Dedić, džezer, umetnik i sin: MALO NADE ZA DžEZ KOD NAS

NOVA NAŠA REČ, 30.10.2015.



Iako se muzikom bavi već decenijama, ima uspešnu karijeru džez pijaniste, naročito u inostranstvu, na prostorima bivše Jugoslavije je jednostavno poznat kao sin doajena jugoslovenske muzike Gabi Novak i Arsena Dedića. O tome da li ga nervira kad novinari više pitaju o roditeljima nego o njemu i još nekim stvarima za Novu Našu reč govori Matija Dedić.
MD: Nema mene šta nervirati vezano za oca ili majku, ali to jednostavno koliko je veliki ponos toliko je i problem. Znači, kad pokušavaš da malo skreneš fokus na nešto drugo i da se ne bacaš u uspomene i sjećanja koja su vrlo teška u ovom trenutku, Arsen je uvek tu i neizbježan je. I sad pripremam neki koncept u svojoj glavi i biće sigurno puno teže nego što sam mislio, jer je neizbježan, vječan i svuda je oko nas. (Razgovor je vođen nepunih mesec dana nakon smrti Arsena Dedića, prim. I.S.)
NNR: Koliko su vaši roditelji uticali na vaš rad? Prvenstveno mislim na nekog klinca koji ima 5-6 godina. Jesu li vas terali da svirate, kako su vas usmeravali?
MD: Ha, ha, terala me je profesorica da vježbam, ona je bila uskog kova. Moji roditelji su bitni, ali se i živjelo u kvalitetnim vremenima. Roditelji su mi postavili na tanjur sve moguće vrijednosti i zaštitili me, okružili svime najlepšim, a s druge strane poklopila se divna okolnost da klavir i tipkanje i kopanje po njemu, u koje sam se zaljubio sa pet godina, nisam se odljubio ni sa 42. Imao sam splet svih najdivnijih okolnosti i sigurno sam na neki način tako i opstao.

NNR: Kad ste shvatili da su vaši roditelji jugoslovenske zvezde, da su veoma bitni kao autori i izvođači na muzičkoj sceni?
MD: Mislim da sam to shvatio onda kad sam i shvatio da ih, na žalost, veoma često nema doma. Sve je to u redu, ali je puno ljepša faza kad sam, na primer, otkrio Arsenov album „Svjedoci priče“. to je divan period, kad shvatiš šta su roditelji radili i koliko vam je to blisko, čak i u ovome što danas radim. Ja sam se sakrio i našao svoj mir u džez glazbi i improvizaciji, ali još divniji je period za mene od te spoznaje da su roditelji bitni, to što sam shvatio šta Arsen, u stvari, radi, kakva je to kvaliteta. Danas, kad gledamo ko sve peva i ko sve radi, kad vidiš kakva je Gabi pjevačica, jer na prvu otpjeva jedan tejp u studiju, a pritom je žena koja puši i ide na pijacu, i to se stavi na disk... To su fenomenalne stvari.
Džez kao način života...
NNR: Otkud interesovanje za džez? Pogotovu za bavljenje tom vrstom muzike.
MD: Ono što sam već rekao... Veliki je utjecaj roditelja na sve to. Ja sam se tu stvorio kao još neko ko se bavi glazbom. Mislim da sam spasio glavu time što sam otišao u improvizirano, nešto što je vrlo daleko ocu, koji je čovjek strogih i zadanih formi, kod njega nema nikakvih potreba niti vremena za improvizaciju i majke koja je pjevačica. Mislim da bih sigurno poginuo da sam pisao pjesme ili da sam pjevao. Ovako sam našao svoju sreću u nečemu što me je, ako je ikako drugčije moguće, vrlo teško za usporedit direktno sa onim što rade moji rodtilji. Neću reći da je to bio moj bunt, to je bio moj odgovor na nešto što me od neke petnaeste godine stiskalo, a onda sam sa osamnaest otišao u Grac, ostao šest godina, ispekao taj neki svoj zanat.
NNR: Kako izgleda svirati džez na ovim prostorima? Ima li scene u Srbji, Hrvatskoj...
MD: Ma, ne postoji scena. To što sad ja sviram džez tu ili što Vasil Hadžimanov često svira po Hrvatskoj, to je sad stvar što smo i jedan i drugi malo eksponiraniji nego ostali. Divne kolege i mlađi sviraju sve bolje, ali to nema veze s time da li scena postoji. Možda je u Srbiji stanje malo bolje nego u Hrvatskoj, ali sve skupa je to vrlo tužno. Eto, spominjem Vasila i još neke kolege, imali smo sreće da smo se generacijski postavili i napravili neki mali bend u nekim svetlijim i boljim vremenima. Ali, smatram da smo i jedan i drugi krenuli iza 2010. godine ko zna da li bi i jedan i drugi bili to što danas jesmo. Mladima, na žalost, preporučujem da bježe, apsolutno je sve jasno. Neka napuštaju ove terene, gdje nažalost i očito, neke velike sreće nema.
NNR: Koji je profil publike koji dolazi na vaše koncerte?
MD: Rezultat školstva, medija i svega je takav da mladih na mojim koncertima nema, a one koje vidim su apsolutno iste face koje sam gledao i polovicom devedesetih, kad sam negdje i krenuo s karijerom. Pomaka nikakvih nema, ostalo je sve isto. Imamo te komercijalne televizije, školstvo i sve je to dalo svoje rezultate, planski i ne znam čija je to bila ideja da se ovi tereni zagade lošim i da se ljudi tako usmjeravaju. Mada, nisu mladi ni krivi, neki dođu na moj koncert, neki i kažu „Joj, kako je to super, nismo znali...“ Ljudi ovde nemaju mogućnost, niti edukaciji, da to vide na televiziji, tako da ih ne možemo ni kriviti toliko. Nećemo imenovati šefove na televizijama ni kod vas ni kod nas, ali mislim da su mediji napravili tu neku priču, plus ova neka hejterska vremena koja definitivno nisu sklona ničemu što je uspješno, što predstavlja zemlju i van njenih granica.


Popularnost i nastupi

MD: Krajem maja sam imao zadnji koncert sa Arsenom u Splitu. Nikada ne bih pomislio da će to biti poslednji, ali na žalost bio je. Faliće mi definitivno. Bili si to i teški i zanimljivi koncerti i borba oca i sina i svašta se tu dešavalo... Ne mogu to uspoređivati s ničim drugim. Mi smo dva svijeta. On je ono, zadana forma, a ja sam improvizator! Malo je on meni konkurencija, pa sam opet ja njemu tu... Kad krenem da improvizujem nije me gledao popreko, ono u stilu „šta to radiš?“, ali bi se samo stvorio tu! Kao Majls Dejvis, točno taj koncept, gdje je muzičaru bilo jasno da stane u tom trenutku i privodi svoju priču kraju. Došao bi mi s leđa, osjetio bih ga i znao da trebam ići u fejd-aut. Super i nevjerovatni su mi bili ti koncerti. Bilo bi tek zanimljivije, mislio sam kako će to biti sada kad Arsen pređe osamdesetu, ja sam se bližio ka 45-oj, ali, eto, nije se dalo. Proveo sam nevjerovatnih deset godina s njim na sceni.
NNR: Da li ste zbog toga cenjeniji i priznatiji u inostranstvu? U Americi puno više ljudi zna za vas i vaš rad nego u rođenoj zemlji.
MD: Na žalost, da. Nigdje ne cvetaju ruže, ali čovjek ne može vjerovati da cijeli ovaj teren, gde god da se okreneš, na par stotina kilometara od nas i dalje idu džez festivali koji su krcati, koje podupiru sponzori i ministarstva. Definitivno je najveći problem kod nas. Leskovac mi je super po tom pitanju. Bio sam i u Nišu i došla je ekipa, to su stvarno neki prijatelji. Kod vas u Srbiji još i postoji neka nada, ali žalosno da u Zagrebu je stanje takvo, da nemam gde otići na neko dešavanje. Sretan si kad odeš da sviraš vani, ali volio bi čovjek da to funkcionira i kod njega, da je zemlja zdrava. Ponavljam, i u zemljama u kojima sviram, a to su zemlje najvećih evropskih kriza tipa Španjolska, Italija, apsolutno sve ide svojim nekim tijekom i mi smo tu van konkurencije. Na žalost, ne vidim kako ćemo imati nade dok imamo sve te rijalite i ta ludila.
NNR: S kim najčešće da sarađujete?
MD: Komercijalnije sa Masimom Savićem, Džibonijem i Zoranom Predinom, plus kolege iz džeza. Sa Masimom izvodimo i džez standarde. Imam kolegicu Tamaru Obrovac s kojom često nastupam vani, a tu je i majka.
NNR: Hoćete li i kako ćete upamtiti Leskovac?
MD: Nastupi sa Masimom su raznoliki. Kad je neki nightclub u pitanju, onda ljudi dođu i da se vide i ispričaju, ne možeš ih ti baš nešto... Par kolega bi sigurno bilo najsretnije da sam vodio neke edukacijske razgovore, ali na koncertu se jedna žena baš isticala u toj gomili ljudi, pa sam nju morao osobno nekako da smirim. To je jedna vrsta priče, ali definitivno je bitnije to i po ćemu ću se sjećati svega je da je organizacija i gostoprimstvo bilo super.