четвртак, 14. мај 2015.

KOLABORACIJA

Sitno razmišljanje u cilju dolivanja ulja na rasplamtelu vatru...
Staljin, tj. komunistički SSSR je imao pakt o nenapadanju sa Hitlerom, tj. Nemačkom u prvoj polovini 1941. Shodno tome i komunisti u Jugoslaviji su imali isti taj pakt, te im to nije smetalo. Setimo se proglasa KPJ iz 4. jula 1941. i poziva na ustanak gde u prvoj rečenici piše: "Napadnuta je otadžbina proleterijata..." To što je Jugoslavija okupirana već tri i više meseci nema veze, jer to nije njihova zemlja, to je neka tuđa, što bi je branili... Dakle, iz ovog se lepo vidi da je bilo kolaboracije sa okupatorom još od odmah, dok se je Draža već uveliko lomatao po šumama i Ravnim gorama naše zemlje ponosne...
A kad ti kolaboracionista kaže da si kolaboracionista onda si siguran da on iz iskustva zna zašto ti to kaže.

DRAŽA JE NEOSUĐIVAN

Eto kakvi smo. Jedni će da umru od muke što je rehabilitovan, opet ona ista priča koju smo godinama učili u školi, za koju se ispostavlja da je pogrešna, jer to više ne piše u udžbenicima.
Drugi otvaraju rakiju staru ko zna koliko godina čuvanu za najsvečanije prilike i nazdravljaju...
Alo, bre, a što se niko ne pita da li je sud nezavisno odlučivao? Ako jeste onda je u redu. Ako nije zašto nije? I zašto sud nije nezavistan kao što bi trebalo da bude?
Podsećam samo da je pre par godina na predsedničkim izborima u Americi o tome ko će da bude predsednik odlučivao broj glasova na Floridi. Te nije izbrojano ovde, te nije odbrojano onde, pa žalba jedne strane, pa kontražalba druge. Onda je sud rekao: "Tačka! Što ste brojali brojali ste. Pobednik je taj i taj!" I bi tišina. Rekao sud i gotovo. E, kad kod nas tako nešto bude možemo da pričamo.
Ali, ovo je Srbija. Svi smo kao onaj margarin. U sve se mešamo. I sve znamo. Oni koji ne znaju kao mi su samo budale nepismene i slepe kod očiju. I brišemo ih sa liste fejsbuk prijatelja.

петак, 08. мај 2015.

SRĐAN STAMENKOVIĆ – PRVIH 25 GODINA SPORTSKOG NOVINARSTVA



NOVA NAŠA REČ 8.5.2015.

Ovih dana navršilo se punih 25 godina od kako je dopisnik dnevnog sportskog lista „Sport“ Srđan Stamenković objavio svoj prvi tekst. Pored „Sporta“ za koji i dalje piše, na radio Leskovcu je proveo 10 godina, uglavnom radeći sportske emisije i priloge, a urednik je i sportskog portala Sportska strana juga. Objavio preko 15000 tekstova i uradio preko 200 radio-prenosa sa fudbalskih, košarkaških i rukometnih terena. Dobitnik sportske nagrade grada Leskovca 2011. Dovoljan razlog za priču koja sledi.
NNR: Kako je došlo do te saradnje sa „Sportom“? Pamtite li taj prvi tekst? O čemu ste pisali?
SS: Moj otac Dušan je u to vreme bio dopisnik „Sporta“, ali kako je nastajao drugi dnevni sportski list, „Sportski žurnal“, prešao je tamo, tako da je ostalo upražnjeno mesto. Na njegovu preporuku su me uzeli na probu, jer je u to vreme bilo tako. Morate da provedete neko vreme dok ne procene da li zaslužujete da radite taj posao. Ja sam, u stvari, bio zamena, da se premosti taj period dok se ne raspiše konkurs za dopisnika. Ali, nije bilo potrebe za tim, jer su urednici bili zadovoljni, pa sam ostao na tom mestu, evo već 25 godina.
Inače, prvi tekst je izveštaj sa fudbalske utakmice, ali se ne sećam koja je tačno bila. Verovatno FK Dubočica... „Sport“ se tada prodavao u nekih 300-350.000 primeraka, čitala ga je čitava zemlja, a ja sam bio učenik drugog razreda Gimnazije u to vreme, sedamnaestogodišnjak, tako da je za mene to bila velika stvar. A i otac je rekao da nije loše za početnika.
NNR: Radio Leskovac?
SS: Kao honorarac i saradnik sam počeo da radim 1996/97, a u stalni radni odnos sam primljen 2001. Kao honorarac sam bio većinom vezan za košarku, jer je to bilo vreme uspeha KK Zdravlje. Po potrebi redakcije sam obrađivao i neke druge teme, ali leskovački sport je bio nešto mnogo drugo u odnosu na danas. Trebali je pratiti i fudbal i košarku, rukomet... Imali smo emisiju ponedeljkom, a vikendom su bili i direktni prenosi utakmica. Bilo je dosta posla, a jedno vreme smo čak imali drugi radijski program, koji je bio samo sportski. Nas 4-5 je uspevalo da radi takav celodnevni program.
NNR: Način rada nekad i sad?
SS: Strašno je velika razlika! Kad sam počinjao da radim za Sport izveštaji su se slali telefonom. Tad nije bilo mobilnih, nego samo fiksna telefonija. U to vreme je FK Dubočica bila najjači klub, pratilo se to obavezno, pa kad se pojavio bežični telefon na stadionu, moglo je da se bude bliže terenu i da se šalje izveštaj direktno sa terena. Razlog za to je bio taj što kako odmiče sezona, utakmice se odigravaju sve kasnije, ali krajnji rok za predaju teksta je isti, pa bilo leto ili zima. Dešavalo se i da izveštaj izdiktiram 5-6 minuta pre kraja utakmice, eventualno se doda nešto ako se dogodilo i to je to. Zato je taj bežični telefon bio značajan. Imaš sastav timova na papiru ispred sebe, a izveštaj diktiraš iz glave. Kasnije je tehnologija prešla na faksove, pa trk u radio, otkucaj na mašini, pa šalji faks, pa se ne vidi, jer je traka na mašini loša... Slike smo slali autobusom, a u Beogradu neko to čeka na stanici i nosi u redakciju, te crno-bele fotografije, a danas možemo da pošaljemo i na poluvremenu, u toku same utakmice. Mobilni telefoni su sve to mnogo olakšali... Tu su mejlovi, internet... Prosto je neverovatno kakav je taj tehnološki napredak bio za ovih 25 godina...
Sećam se i početka izveštavanja sa mobilnim telefonom. U Vučju je samo na jednom mestu iza gola telefon imao signal, pa sam morao tu da stojim. To su one prve Nokije, kao cigle, sa antenom na izvlačenje... Tako, sve i da nećeš, opet te svi vide i znaju šta radiš. Sad možeš i da šetaš po terenu, domet je svuda.
NNR: Najzanimiljiviji prenos?
SS: Definitivno košarka, četvrtfinalni turnir kupa SR Jugoslavije u Čačku. Zdravlje je bilo u Prvoj B ligi („koje godine“ upadam u reč. Nismo mogli da se odmah setimo i zaključili smo da „proguglam“ kad dođem kući i krenem da pišem tekst, što je još jedan dokaz o lakšem načinu rada. Ako sam dobro guglao, radi se o sezoni 1999/00, prim. I.S.). Prva utakmica tog turnira je bila sa ekipom Budućnosti koja je te sezone postala prvak SRJ bez izgubljene utakmice. Jedini poraz u domaćem takmičenju su doživeli od Zdravlja u toj kup utakmici. Niko od nas nije očekivao da Zdravlje ima promil šanse da pobedi, svi su očekivali lagani izlet i brzi povratak kući posle utakmice. Marko Cvetković je bukvalno sa zvukom sirene postigao trojku koja je odlučila pobednika. Direktan radio-renos je tekao tako da sam ja rekao „Cvetković za tri...“ i napravio pauzu u prenosu, jer je nastalo slavlje na terenu... Nikad me više ljudi posle toga nije zvalo da mi pomene porodicu zbog te dramske pauze, jer nisu znali šta se dešava, da li je Cvetković pogodio... Ali, to je trenutak kada je nemoguće ostati totalni profesionalac... Čuvena je i anegdota sa te utakmice kada je gospodin Aleksandar Vasić, poznatiji kao Aca Genta, dao treneru Budućnosti Miroslavu Muti Nikoliću sendviče, rekavši mu: „Na, nosi sendviči, na nas ne trebaju...“ Nije za štampu šta je sve Muta rekao tom prilikom (smeh). Naravno, posle toga nastaje gomila novih problema, upravo zbog toga što niko nije očekivao da se ostaje još jedan dan. Prenos je rađen mobilnim telefonom, ali niko nije poneo punjač. U to vreme nisam imao mobilni, imali su neki igrači, tako da sam imao 4-5 telefona ispred mene, javio u redakciju sve brojeve i spremili smo se da prenosimo utakmicu dok traju baterije. Srećom, divni domaćini iz Čačka su, kad sam došao u halu, pitali da li mi treba telefon za prenos, tako da smo odradili prenos preko linije koju je platio Radio Crne Gore, jer njima to nije trebalo. Kolege iz Podgorice su otišle kući, jer im nije bilo zanimljivo da prate finalnu utakmicu. To je možda i najveće iznenađenje koje je neki leskovački klub napravio za ovih mojih 25 godina. Koliko nismo verovali u mogućnost pobede govori i činjenica da, pošto ostajemo još čitav dan, oni koji su imali kućne ljubimce zvali su komšije da im daju makar vodu...
NNR: Radio Leskovac je pratio košarkaše i u prvenstvu?
SS: Da, išlo se i na gostovanja, od Subotice do Bara i Podgorice... Sa sportistima je retko kad dosadno. Najduža putovanja su bila do Crne Gore, a jedne sezone, kad se Zdravlje borilo za povratak u najviši rang takmičenja, otišli smo dva dana ranije u Budvu, da se igrači što bolje pripreme za tu odlučujuću utakmicu. Mart mesec, dočekala nas ledena kiša koja je padala svo vreme. Hotel „Loza“, posle večere na televiziji gledamo samo crnogorsku televiziju, jer nečeg drugog nije ni bilo, osim nekih tradicionalnih italijanskih televizija... Gledamo taj RTCG 1 i Zvonko Papak, ondašnji sportski direktor kluba, iz srca i duše, bez namere da bude duhovit, rekao: „Mamu mu, koliko mi je dosadno... Šekspira bih čitao!“ Tu smo saznali šta da mu poklonimo za rođendan (smeh).
NNR: Sagovornici?
SS: Najzahvalniji sagovornici su bili košarkaši. Možda će fudbaleri da se malo naljute, ali verovatno je to i zato što sam sa košarkašima najviše i radio. Moguće i zato što su bili različiti rangovi takmičenja, jer su u Zdravlje tada dolazili i profesionalci koji znaju svoj posao i ako, na primer, izjava treba da bude 40 sekundi, onda ona i bude tu negde, par sekundi više manje. Sad se i to promenilo, nije to više neka razlika. Mada, i to je nešto što se uči i na šta klubovi moraju da obrate pažnju, na te osnovne stvari o igri, utakmici. Najzgodnij primer su i NBA igrači. Kad gledamo ove preglede u suštini se vrti dvadesetak rečenica, ali to se uči i spada pod profesionalizam.
Pamtim i finale kupa SRJ u košarci, kad je Leskovac bio domaćin, a igrali su, pored Zdravlja, Partizan, Radnički i FMP. Treneri (Nenad Trajković iz Partizana, Dušan Vujošević iz Radničkog i Aca Petrović iz FMP-a i Jovica Arsić iz Zdravlja) su bili gosti u radiju. Emisija je bila koncipirana tako da istovremeno razgovaram sa trenerima čiji se klubovi sastaju u polufinalu. Pola radija je došlo u režiju da prati uživo razgovor sa Vujoševićen i Arsićem, gde je bilo mnogo smeha... Dule Vujošević, kad ga čak i Zvezdaš upozna, teško da može da kaže nešto loše o njemu... Vrhunski sagovornik i profesionalac, barem tada kada smo razgovarali u studiju. Jovica Arsić mi je zahvalan sagovornik jer je uvek bio tu i na vreme, jedini problem je bio što ne voli da daje optimističke izjave, jer je smatrao da tako samo motiviše protivnika.
NNR: Sport u Leskovcu? Gasi se ili se polako vraća?
SS: Kad sam počeo da radim bilo je vreme nekih visina kad je Zdravlje igralo superligu i Kup Koraća sa Bešiktašom, fudbal je bio u nekim drugoligaškim grupama, a onda je usledio period velikog pada i katastrofe... Košarka u nekoj Drugoj srpskoj ligi, fudbal u Niškoj zoni, rukomet u Drugoj ligi, što je mnogo nisko za Leskovac. Poslednjih godina je krenuo neki lagani oporavak, a u poslednje dve sportske sezone leskovački sport se vraća tamo gde je i bio... Imamo klubove u drugim ligama, to nisu oni klubovi koji su bili nekad, ali se sve menja... Povratak je splet nekih okolnosti, nije vezan za neke suštinske promene u organizaciji ili odnos vlasti prema sportu. Fudbal se vratio zahvaljujući isključivo Jovanu Stankoviću, predsedniku FK Moravac. S druge strane je košarka, koja je u jednom trenutku došla do neke besmislene tačke gde postoje dva Zdravlja koja igraju neku ligu gde je jedini događaj kad oni igraju između sebe. Srećom, došlo je do nekog dogovora i do stvaranja jednog jakog kluba, a to je opet manje ili više vezano za jednog čoveka, direktora Zdravlja Igora Stojanovića. Značajnu ulogu je odigrala i lokalna vlast koja je stala iza kluba, ali razne vlasti su prethodnih godina stajale iza klubova, pa su oni nestajali i propadali. Sve to traži puno rada, ozbiljnosti i ulaganja... Realno, grad Leskovac izdvaja manje od nekih drugih sredina u našem okruženju. Da li mi štedimo ili se drugi razbacuju, reći će građani na nekim narednim izborima.
NNR: Kakvi ste u izveštavanju? Lokal-patriota ili potpuno objektivni?
SS: Ne postoji apsolutna objektivnost i realnost. Pokojni Aleksandar Tijanić je kao direktor RTS-a rekao da je normalno da vlast ima 10-20% popusta, što ne znači da druge oštećujemo. Znači, klubovi sa našeg područja imaju mali popust u odnosu na druge kad su ocene i slične stvari u pitanju. Opet, nemoguće je oceniti, na primer u fudbalu, jer imate 22 igrača, neka uđu i tri zamene to je 28 fudbalera... Praktično nemoguće da jedan čovek sve to isprati, trebao bi čitav tim za to... Pokušavam da pružim ocenu na osnovu onoga što neko može da pruži, zatim i protiv koga igra, jer nije isto pobediti prvog ili poslednjeg.
NNR: Internet portal Sportska strana juga?
SS: To je nastalo kao grupa na fejsbuku, gde sam objavljivao neke vesti i važnije rezultate iz ovog našeg kraja. to je bilo pre tri i više godina, kada su svi naši klubovi bili u ligama koje novine ili nisu ili su vrlo malo pratile, tako da tih informacija nije bilo nigde. Od toga je postao internet portal tačno 22. februara 2012. Tako smo postali i najbolji hroničar ovog napretka leskovačkog sporta. Postajemo polako i regionalni medij... S obzirom na to koji je tip vesti i koja nam je ciljna grupa izuzetno sam zadovoljan posećenošću, nisam ni pretpostavljao da to može tako da se razvija. Analitika pokazuje da nas prate u čitavom svetu, od Nigerije i Južnoafričke republike, do Južne Amerike, odakle dolazi najmanji broj poseta, jer verovatno tamo i ima najmanje Leskovčana i Srba. Interesantno je da u poslednjih 7-8 meseci dosta poseta imamo i iz Azije, ne znam, Vijetnam, Indonezija... neke zemlje za koje ne očekujem da ikog interesuje nešto na portalu. Onda sam saznao da se tamo nalaze sedišta nekih kladionica, koje verovatno prate našu prvu ligu, pa su otkrili mesto gde odmah po završetku utakmice imaju potrebne podatke. Leti se, opet, drastično poveća broj poseta iz bliskih nam turističkih centara, Grčke, Crne Gore i Bugarske... Polovina poseta bude odatle.
Od vesti se ubedljivo najviše prati fudbal, vidi se da je to najvažnija sporedna stvar na svetu. Posle toga je košarka, a ostali su daleko iza toga... Pokušavamo da ispratimo i te takozvane male sportove, manje klubove, mlade sportiste, nešto što nije atraktivno drugim medijima...
NNR: Bavili ste se i desetak godina aktivnim političkim radom u lokalu, do neke 2005. godine. Kako danas gledate na taj angažman, jer ste bili i u opoziciji i u vlasti, deo raznih koalicija...
SS: Ušao sam u politiku kao i mnogi moji prijatelji, kao opozicionar iz nekih ideala i želje za promenom i u vreme kada nije bilo mnogo takvih ljudi u Leskovcu. Kratka epizoda, da tako kažem, nekakve vlasti je bila baš kratka i nekog, iz današnjeg ugla, realnog uticaja na vlast nije ni bilo, jer se u Srbiji uticaj na vlast meri uticajem na to kako se usmeravaju ili preusmeravaju pare iz budžeta i javnih preduzeća koji imaju novac. Posle desetak godina kako nisam u politici, mogu samo da kažem da mi je drago što nisam više u tome. Bio je to divno vreme i imam svakojake uspomene na taj period života. Po pravilu se uvek sećamo lepih i zanimljivih stvari iz tog nekog opozicionog delovanja, raznih protesta, Vidovdanskog sabora, onda protesti 1996/97 godine, pa i 5. oktobar... Na žalost, ono što je bio moj ideal i cilj koji me je uvukao u politiku nije ostvaren, ali danas, kao zreliji i iskusniji čovek mogu da kažem da su to ipak oni ideali o kojima Bora Čorba peva „za ideale ginu budale“... Iskreno s ovom pameću sada, ne znam da li bih se pre dvadesetak godina uključio u neki protest ili stranku. Opet, kaže se nije normalan onaj ko nije u mladosti bundžija, a u starosti konzervativan. Tako da sam ja normalan (smeh).
Politika tad i sad su dve totalno različite stvari... Nas je vodila želja za promenom, za Evropom, za ispravljanje nekih istorijskih nepravdi... Politika je danas posao, a ja nisam za to. Možda je i tada bila posao, ali ja to nisam tako shvatao. Ako ništa drugo, lepo mi je uvek kada vidim naše sportiste sa tri prsta i čujem himnu „Bože pravde“, vidim srpsku zastavu sa kraljevskim grbom, a neki ljudi su mi svašta govorili o tome... Čini mi se da je bilo normalno da se onda kroz Srpski pokret obnove uključim u politiku, drago mi je da je nešto ostvareno, moglo je sigurno više, ali to je što je. Možda će neke nove generacije ostvariti ono što mi nismo. Za jedan život, dosta od mene...


понедељак, 04. мај 2015.

URBANE LEGENDE - OSMOSPRATNICA



NOVA NAŠA REČ, 1.5.2015.

U prošlom broju „Nove Naše reči“ Nikola Milićević bavio se našim nasušnim problemima. Dobro, ako ćemo pošteno, ne baš nasušnim, više su to navodeni problemi... U tom tekstu zaključio je da kad zaživi projekat „Leskovac na vodi“ lučka kapetanija biće u osmospratnici. Da pojasnimo malo, to je zgrada u Leskovcu kojoj smo ime nadenuli po broju spratova koje ima. U njoj su smeštene razne opštinske uprave gde upošljenici kao mravi rade za dobrobit običnog građanina leskovačkog. Poznata je po brojnim partijskim kadrovima koji su tamo uhlebljeni i po mnogim urbanim legendana nastalim zbog tog broja upošljenih.
Npr. lift... Proizvođač ni u snu nije pretpostavio da će toliko vozikanja da bude gore-dole, jer toliki upošljenici žure do svoje kancelarije, a ipak planinarenje uz stepenice je za one koji su na dijeti. Zato svi samo čekaju kad će da pukne sajla i da lift umesto na gore, krene ne dole. Pitate se zašto žure do kancelarije? Ko zakasni nema gde da sedne. Postojeći broj stolica nije predviđen za toliki broj upošljenika, kaže opet ta urbana legenda. Problem je rešen uz pomoć obližnjeg renomiranog leskovačkog ugostiteljskog objekta, pa na smenu idu malo jedni, malo drugi.
Dalje, priča koja kruži je da, uz dobru organizaciju, tamo sigurno može da se uposli još stotinak novih aktivista. Jedina opasnost je što će zgrada početi da tone pod težinom, jer, opet po urbanoj legendi, projektant nije predvideo toliki broj ljudi u zgradi, pa temelj teško da će da izdrži. E, sad... I tu ima loših i dobrih strana. Loša je, naravno, ode zgrada... Dobra je ako ta zgrada počne da se krivi na neku stranu, pa vremenom može da postane turistička atrakcija kao onaj krivi toranj u Pizi! Eto prilike da Turistički savez Leskovca obogati ponudu!
I, na kraju, moja lična poruka za upošljenike „osmospratnice.“ Kad me muka, sreća, baksuzluk ili šta već natera kod vas nemoj da mi uvećavate račune ili me bacate kroz prozor zbog ovog teksta. Samo sam preneo ono što sam čuo od vaših kolega. Znajte da volim i ja vas i hvala vam što postojite.

петак, 27. март 2015.

POMRAČENjE SUNCA, UMA I DEČJA LOGIKA



NOVA NAŠA REČ. 27.03.2015.
Pomračenje sunca, taj fenomen koji nas povremeno zadesi, me uvek podseti na dve stvari. Kad smo bili deca u školi su nas učili kako da to najlakše pratimo. Možemo u sunce da gledamo kroz rendgenski snimak, kroz zaštitno staklo koje koriste zavarivači ili da jednostavno sami napravimo tu zaštitu. Običan komad stakla i sveća su dovoljni. Upaljenom svećom nagaravimo staklo i to je to. Tako smo i radili, gledali i uživali... I maštali o totalnom pomračenju sunca, slušajući priče roditelja kako je izgledalo šezdesetih kad ih je to zadeslio.
Mnogo godina kasnije, 1999. dogodilo se i nama to pomračenje. Na sam pomen 1999. prvo nam padne na pamet bombardovanje i pomračeni umovi koji su to uradili, ali te godine smo doživeli i 90% skrivanje sunca u sred letnjeg belog dana. Ko bi to zaboravio? Danima su mediji trubili o opasnosti, o spuštanju roletni jer je opasno ako se gleda u sunce... Ma sigurno se sećate toga. Epilog – svi se razbežali, firme radile skraćeno, gradski prevoz prešao na vanredno stanje. U preduzeću gde sam tada radio čak i portira sa službenim pištoljem poslali kući! Opasno je u firmi, kod kuće će da se sakrije?! Zašto je opasno gledati u sunce tokom pomračenja? Pa tada je, po logici, manje opasno, jer je i manja povšina sunca koja zrači! Nikad nisam ukapirao ko je to smislio i zašto. Ili smo bili samo deo nekog kolektivnog testiranja na temu „Šta mediji mogu da urade“. Neko je sedeo u nekoj prostoriji i gledao rialiti šou gde smo mi bili učesnici.
I tako, umesto da buljimo u nebo i gledamo redak fenomen mi se posakrivali po kućama... A mi retki koji smo se drznuli da izađemo i pogledamo pamtimo i da je odjednom zahladnelo. Čini mi se da i pre par dana nije bilo nešto mnogo više zainteresovanih za direktno praćenje pomračenja. Samo što je ovaj put razlog totalno drugačiji. Nije nas, bre, više briga nizašta, a kamoli za tamo neke prirodne fenomene. A i šta će komšije da kažu ako buljimo u sunce kroz neko staklo?
Osim u lično proverenom slučaju, gde je jedna šestogodišnja Teodora uz pomoć babinog rendgenskog snimka i mamina pojašnjenja pratila pomračenje. Njen komentar je bio: „Sunce je sada kao mesec! Nema mu ga jedan deo!“

понедељак, 16. март 2015.

VEČE SA VEČITIM DISIDENTOM IVANOM IVANOVIĆEM: NA SUDBINU NE MOGU DA UTIČEM

NOVA NAŠA REČ. 13.03.2015.


Ivan Ivanović je rođen 1936. Oplemenio je srpsku literaturu sa preko trideset izdanja. 1972. objavio roman „Crveni kralj“ koji je njegov život odveo neplaniranim putem, jer je zbog tog romana ostao bez posla profesora književnosti u kuršumlijskoj Gimnaziji i dobio dve godine zatvora zbog „krivičnog dela povrede ugleda države, njenih organa i predstavnika koje je počinio objavljujući roman“. Devedesetih godina bio aktivni član Demokratske stranke iz koje se isčlanio 6. oktobra 2000. Trenutno promoviše „Partizane“, treću knjigu trilogije „Narodna buna“.
NNR: Golgota koju ste prošli zbog knjige „Crveni kralj“ iz današnjeg ugla, 40 godina kasnije, je prosto neshvatljiva. Kako vama to izgleda danas?
I.I.: Slažem se da iz današnjeg ugla to izgleda benigno, beznačajno. Ništa tu nije toliko opasno za robiju, ali svaka knjiga, svaki akt čovekov ima vreme, nikako ne možeš da izdvojiš jedan događaj iz vremena. U to vreme to je bila bomba, a danas to uopšte nije tema. Mene je ta knjiga i napravila i uništila, ali mi je i dala smer. Posle te knjige sam čvrsto odlučio da budem pisac. Ne tamo neka nauka, neka profesura, nego da budem baš pisac, pa šta bude. Ono što sam uradio je da sam sebe istiskao kao sunđer, odnosno sve što sam mogao ja sam iz sebe izbacio.
NNR: U svojim knjigama se isključivo držite ovog našeg kraja, kraja gde ste rođeni...
I.I.: Ja za drugi kraj ne znam U Beogradu sam izbeglica, stranac, ja ne mogu da pišem o Beogradu kad ne poznajem grad. Ovde sam odrastao i jug poznajem i nosim ga u damarima! U životu moraš da radiš ono što najbolje znaš. Ja ovo znam i retko ko od mene u mojoj generaciji književno bolje poznaje ovu temu. Ako neko može nešto od tebe bolje da uradi, onda ti ne treba to da radiš. U tom smislu se verovatno nadovezujem na Boru Stankovića i Stevana Sremca koji su bili veliki pisci. Bora, npr. sem Vranja ništa nije znao. To što je živeo u Beogradu nema veze. Zato je to i moje interesovanje, jer je to teren na kom sam najjači.
NNR: Sin ste četničkog majora koji je poginuo u drugom svetskom ratu. U svojim delima pišete i o četnicima i o partizanima i doživljavate opet golgotu, jer vas kritikuju i prozivaju i jedni i drugi.
I.I.: Neka napadaju. Sada više nije ni važno. Onda je bilo opasno jer je bila velika represija. Sad je došlo ono vreme kad možeš da laješ i da te niko ne zapaža. Opet, ne znam šta je gore? Kad te neko napada, kad te goni on te i uvažava. Zamisli, jedan pisac iz Kuršumlije koji nema veze, profesor za koga niko živi ne zna, odjedanput se nalazi u centru nečega! Sad sam došao u situaciju da sam izdajem knjigu. Više uopšte knjiga nije važna i meni lično je onda bilo bolje. Bila je represija, ali sam znao gde sam, šta sam, šta radim, mada sad sam u starosti pa ne znam nove generacije kako će da prođu. Opet, ja sad ne razumem šta mi uopšte radimo. Ono što je izvesno je da je ovo jedno veliko propadanje, osipanje, ali možda će iz tog pepela i da se stvori nešto. Bez mene, ja ću da odem do tada!
NNR: 1972. ste ostali bez posla, a onda ste 2003. postali pomoćnik ministra kulture. Da li ste to doživeli i kao neki trijumf, možda satisfakciju, jer vas je država ostavila bez posla, a onda vas država zaposlila na tako visoku funkciju?
I.I.: Nije to ista država. Nisam tu funkciju prihvatio samo zbog materijalnih razloga. Opet,  tridesetak godina nisam potpisao platni spisak! Ja sam to doživeo kao određeno priznanje i rehabilitaciju! Tada još nije postojao Zakon o rehabilitaciji i mene je neka vlast, a u to vreme je to bio SPO čiji član nikad nisam bio, pozvala i ukazala mi priznanje na tome što sam godinama imao stav i bio dosledan. Meni je to bila satisfakcija! Svestan sam ja da je svaki pravnik pozvaniji od mene da se bavi državnim poslom, znao sam da ne mogu ništa da promenim! Uostalom, šta može pomoćnik koji i ne raspolaže finansijama? Ja nisam dirao ministra, on nije dirao mene i tako su prošle tri godine. Da li sam bio u politici? Bio sam u poslu, ali u politici koja odlučuje nisam bio. Više sam odlučivao dok sam bio član Demokratske stranke, ali sam odmah došao u sukob sa birokratijom! Gorica Mojović i društvo prešlo iz komunizma i odmah smo se sukobili oko načelnih stvrai! Đinđić nije hteo da se izjasni! Bio sam disident u DS-u! I kad su oni došli na vlast, ja sam seo, napisao pismo „Nisam hteo ranije da istupim iz prostog razloga što sam voleo da pobedite. Sad kad ste pobedili – upropastićete sve!“ Bio sam prorok! Na žalost, ta opozicija je stvorila sistem gde mnogi misle da je bolji bio komunizam! To je katastrofa za demokratiju, ako ljudi priželjkuju jedan takav sistem.
NNR: Da li za vas može da se kaže „Jednom disident, uvek disident“?
I.I.: Neko od novinara je napisao „Večiti disident“ i mislim da je to najtačnija karakteristika. Znači, čovek koji se ne slaže. Neko to kaže konfliktna ličnost! Pa i neka sam. Ne može neko tek tako da me ubedi zato što obećava, nešto priča... Moram ja to da proverim! Čim uđeš u proveru, tog momenta se sukobljavaš sa vlašću jer svaka vlast je velika prevara!
NNR: 2009. je sud doneo odluku o vašoj rehabilitaciji, ali i tu postoje neke začkoljice i apsurdi...
I.I.: Meni politička rehabilitacija nije bila potrebna, jer je moje delo ostalo! Dobro je što su poništene te presude, ali taj zakon sadrži još jednu stavku koju ova država ne priznaje. To je rehabilitaciono obeštećenje i ja se zbog toga sada sudim sa državom, jer ako sam rehabilitovan onda treba da me obeštete! To ova vlast i Ministarstvo pravde odbija, odnosno odbijaju da primene zakon! Nema nekog obrazloženja, možda što nisam bio u zatvoru... Tamo postoji član 26 koji je vrlo precizan, međutim Ministarstvo pravde ne želi da ga prizna. Verovatno čekaju da umrem, kao ono o rehabilitaciji četnika, donet je zakon da su bili antifašistički borci. Ne mogu ja da ubedim Žiku Stojkovića i Rakića, svaka čast njima, oni tako misle, ali četnicima je priznato da su antifašisti i da li je jedan od njih dobio penziju? Nije nijedan, a borci još uvek imaju penzije! To je jedna velika nepravda i, na žalost, demokratska vlast je sve učinila da ne primeni zakon! Godine čine svoje, sve je manje onih koji imaju pravo an tu penziju... Ali, ja moram da se i dalje borim! Kao onaj Hemingvejev ribar! Neka mi isplate, odmah pristajem da to dam nekom sirotištu! Važno mi je da se izborim za princip! Lično mi ništa ne treba, živim skromno, penzija mi pokriva elementarno i meni je to dosta. Važan mi je princip da država ne progoni one koji ne misle kao ona!
NNR: Da li sebe doživljavate kao nekog ko juri vetrenjače, kao nekog ko ispravlja krivu Drinu...?
I.I.: Ne! Ali, sve to stoji! Ja sam se, na primer, jako puno bavio Radetom Draincem, pesnikom! On je bio najbuntovnija ličnost u celokupnoj našoj književnosti. On je svoj život doživljavao kao jednu veliku borbu za istinu, za pravo čoveka. Možda svega toga ima i kod mene, ali ja sam skroman. Ne što hoću, nego me je život na to naterao. Važno mi je da delo napišem, da ga završim. Ne mogu da kažem me sudbina ne interesuje, ali na to ne mogu da utičem! Ja sam svoj život posvetio literaturi. Nema meni drugog života, sem u literaturi! Kao sveštenik, kaluđer koji veruje u Boga i čitav život provodi u manastiru! Ja sam život proveo u literaturi i sve drugo mi nije bilo važno.
NNR: Na kraju, da malo pogledamo u budućnost. Kako vi vidite našu zemlju i šta lično planirate?
I.I.: Ja sam pristalica Evropske unije. Nisam za to da se izdvajamo od drugog sveta. Mi smo stari, evropski narod sa mnogo kvaliteta koji mora da uredi sopstvene odnose. Jesmo pogubili za vreme Miloševića sve što se moglo, ali to se više ne može vratiti! Taj ko sad zagovara nove ratove nema pojma! Znači, vidim Srbiju pre svega kao pravnu i uređenu državu! Ako Evropa bude kvalitetna i Srbija će biti takva! Evropa još uvek nije formirana, još se ne zna šta je to unija, još to nije sređeno. Voleo bih da idemo demokratskim putem. Nikakav ekstrem, nikakav komunizam! To su za mene dve najopasnije stvari.
Planiram da napišem još samo jednu knjigu i na njoj već radim. Fasciniraju me i opsedaju tri pisca: Sremac, Domanović i Bora Stanković! I do kraja ću da radim esej o njima! Sve što sam uradio dugujem njima! Oni su pre mene sve uradili, ja sam došao na gotovo. Bilo je to vreme kad su malom Srbijom koračali veliki ljudi! Sad Srbijom niko ne korača, nema hrabrih ljudi, nema pobune, po prvi put nema bune! Zato se moje knjige zovu „Narodna buna“! Bunu smatram najvećim dostignućem ljudi! Ljudi neće da trpe okupatora, bre! Ne treba da trpe ni svoga, jer te i tvoja vlast okupira! Ja sam već bivši čovek, voleo bih da dođu mladi koji se ne mire! I verovatno će da dođu, mora da dođe jedna druga generacija koja neće da prihvati ovo stanje! Bio bih prezadovoljan da dođe, ali ja da je vidim neću!