DS i SPS

Ovih dana smo svedoci silnog preganjanja koalicije okupljene oko SPS-a da udju u vladu. Na njima je samo da odaberu stranu. Onu koja je naizgled logična, jer je politika saradnje sa SRS posčednjih desetak godina evidentna, nekako ne žure da odaberu. Po gradovima diljem Srbije, pa i u Beogradu, takve koalicije se uveliko ostvaruju, ali na republičkom nivou kao da nešto čekaju. Šta?

S druge strane i DS nudi ruku pomirenja. Oni koji su glasali za "Evropsku listu" uglavnom se zgražavaju nad činjenicom da DS hoće u koaliciju sa SPS-om. Kao, kako mogu? A što ne bi mogli? Da li će im biti prvi put? Sumnjam. Sledi podsetnik:
1992. u saveznoj vladi DS je imala par ministara.
1993. Djindjić je zamalo bio premijer, čak je i kampanju vodio u tom smeru. Milošević je procenio da je jeftinije da u vladu uvuče Novu demokratiju, ali je tamo, ipak, bilo mesta i za dva člana Demokratske stranke. Istini za volju, kasnije su ih isključili iz DS.
1997. u januaru, u sred čuvenih i legendarnih protesta koalicije ZAJEDNO! zbog izborne kradje, Zoran Djindjić je krišom, da ne zna jedan od koalicionih paretnera, otišao na dogovor kod Miloševića.
2000.- posle 5. oktobra. Djindjić kao premijer i Čeda Jovanović kao potpredsednik vlade nisu imali nikakvih problema sa većinom u parlamentu, jer su uz sebe imali i otcepljeno krilo SPS-a koje je predvodio Bane Ivković.
Dakle, DS i SPS zajedno? Ništa novo, očijukanje je odavno postojalo, sad ostaje samo da se ozvaniči. Na SPS-u je da odabere.

Kako sam dobio peticu na pismenom iz srpskog

Nikada nisam dobio peticu na pismenom iz srpskog! Uvek bi se isprečio rukopis! Sve bude u redu, ali nikad nisam imao krasnopis. I, kada sam već i zaboravio na pismene zadatke, dobio sam peticu!

Naime, ima već skoro dvadeset godina kako sam završio školu. Onda se desilo da me prijateljica zamoli da nekom njenom rođaku napišem nešto za pismeni. Rekla je da imam dara za to. Tema je bila neka filozofska, kao što to dobijaju srednjoškolci. Pokušao sam da izvrdam, jer nemam pojma šta i kako. Reče ona da je njen suprug (novinar po struci) pisao zadatke, ali sada je u nekoj gužvi i nema vremena. Dobijao je “trojke”, što je meni bilo smešno. Završio fakultet, obrazovan, načitan, ima dara za pisanje, ali u srednjoj školi njegovo pisanje ne prolazi!

I, tako, kažem da ću pokušati, ne obećavam. Nije problem da filozofiram, nego da to bude na nivou nekog ko je srednjoškolac. Da nas profesorka ne “provali”. Za par minuta sam napisao! I bio najbolji u razredu, pročitan rad pred svima.

Sve se vraća... Ne znam kakav rukopis ima klinac koji je to prepisao. Nije ni važno.

Učini svoj život smisaonim

Pokušavam, nije da nije... Svaki dan razmišljam o tome. Hoću da nešto učinim od sebe, od svog života. Ali, nekako ne mogu sam. Tražio sam pomoć od roditelja. Mislio sam, ko bi mi drugi mogao pomoći? Ćale nije imao vremena da me sasluša. U stvari, saslušao me je, ali je više mislio na sutrašnji štrajk u preduzeću, kada treba da se izbore za veću platu, kao i da im se isplate zaostale plate i još neke stvari koje baš i ne razumem najbolje. On, kao član nekog sindikata, mora da bude u centru zbivanja, pa se desi da nema vremena za mene. Shvatam ga. Sam mi je rekao da smo smisao njegovog života moja sestra i ja i da je sve podredio tome. Znači, da postanemo neko ko je uspeo u životu. Nije mi baš najjasniji taj termin "uspeo u životu", ali sad, da ne sitničarim. Ima vremena za mene, možda i upišem taj fakultet o kome mašta moj ćale.

Mama je, već, imala drugi problem. Morala je da opere veš, skuva sutrašnji ručak, ispegla ćaletovo odelo za sutra... Samo sam joj još ja falio sa filozofskim pitanjima! To je i rekla, pritom dodavši da bi u toj školi mogli da imaju i neku lakšu temu za maltretiranje đaka. Još je nabacila da, "ako ja sam ne mogu da učinim svoj život smisaonim, teško da će ona to moći."

"Dobro" pomislio sam. "Idemo dalje, da vidimo koliko mogu pomoći baba i deda?"

Babu sam uhvatio u pauzi između dve serije, komšinici je prepričavala prošlu epizodu, (koju je ova zbog neke katastofe svemirskih razmera propustila, inače bi je sigurno gledala), te ni ona nije mogla da pomogne. U stvari, mogla je, ali nekako se te glupave serije ne uklapaju u moj smisao života. Odustao sam u startu i pošao da vidim koliko deda može pomoći.

Deda je bio sa nekim svojim penzionerima. Igrali su tablić i raspravljali o politici. Da li je ovaj bolji ili gori, da li je onaj lažov, a ovaj izdajnik... Nisam ni smeo da zatražim pomoć. Samo bih im produbio svađu i morao da slušam raspravu o tome da li je smisao u monarhiji ili republici, kapitalizmu ili socijalizmu... Ponekad, kad mi je dosadno, volim da slušam njihove rasprave, ali, ponavljam, samo kada mi je dosadno. Sada mi nije dosadno, a vremena imam sve manje.

Sestra. Ona je uvek tu kada mi ne treba. Tako je i sada. Otišla je kod svoje drugarice, verovatno traže neki smisao isprobavajući novi komplet koji je prekjuče kupljen, na nekoj rasprodaji, za koje su, srećom po njih, saznale u poslednji čas...

I tako... Shvatam da je svako učinio svoj život smislenim. Lepo po njih, ali šta ja da radim? Kako da ja svoj život učinim smislenim? Jednostavno, nemam ideju, ne vidim šta da uradim sa sobom. Zar je moguće da moj život nema smisla? Da li sam ja zombi, koji će da tumara ovim gradom? Kako mi se čini, takva je stvar. Nemam volje da ništa uradim, da se za nešto borim. Idem ovim školskim hodnikom ka učionici i ne znam šta ću da pišem. Samom sebi izgledam kao da idem na gubilište.

Onda, slučajno su se otvorila vrata susednog razreda i izašle su najlepše plave oči koje sam ikada video. Nasmešile su mi se u prolazu i otišle dalje. Hej, kako se je odjednom sve namestilo na svoje mesto i opet dobilo neki smisao!

Dnevnik u bojama, zbirka pesama

Sada već daleke 1993. super inflacija je činila svoje kod nas. Materijalna situacija je bila odvratna, došli smo u situaciju da imamo problema sa onim sitnim poklončićima, jer su bili preskupi. Krajem godine mi je palo na pamet da štampam zbirku pesama. Imao sam ih par stotina, odabrao dvadeset i krenuo uz pomoć brata i prijatelja u realizaciju. Najpre sam s bratom uradio pripremu (ja kucao, a on prelamao) na običnom kompjuteru Commodore 64. Odštampali smo jedan primerak i umnožio sam ga kod prijatelja na poslu. On je imao fotokopirnu mašinu, takav mu posao, pa se nije ni primetilo da je nešto zloupotrebljeno u privatne svrhe.
Drugo izdanje je radjeno na savremenijoj tehnici za ono vreme, nadogradjenoj PC 286, ma šta to značilo! Ukoliko, naravno, nisam zaboravio brojke i slova.
Tokom NATO bombardovanja 1999. sam bio mobilisan i poslat na Kosovo. Tamo sam došao u posed stotinak listova tanjeg kartona u raznim bojama. Služio nam je da pišemo rezultat u kartanju, a onda je meni palo na pamet da bi to mogle da budu korice za zbirku! Zato neki imaju naslovnu stranu žute, plave, zelene, crvene boje...
I tako, u nastavku ove priče imate celu zbirku, pa čitajte!


DNEVNIK U BOJAMA
ZBIRKA POLITIČKIH PESAMA

U ruci držite moju prvu zbirku političkih pesama, nastalih u poslednjih nekoliko godina. Ova knjiga predstavlja neku moju selekciju sopstvenih umotvorina i ja sam zaista lično vezan za sve te pesme. Možda ćete se upitati otkud politika u svim tim pesmama? Logično, osvrnite se oko sebe, načuljite uši, videćete, čuti i osetiti koliko smo izbombardovani onom najgorom vrstom politike, pa je zato normalno da se sve to odrazi i na nas. Zato ova zbirka ključa od politike, ali šta ćete, takvo je vreme. Duboko u sebi, nadam se da ima šanse da se nešto promeni na bolje. Naravno, do tada slušajte na RADIJU 016 emisiju “DA BOG DA CRK’O R’N’R...”


JANUAR 1994. PISAC

ART OF NOISE
Nema više ti i ja
naše vreme je odavno prošlo
ostaju samo tragovi pusti
kao obećanja prosuta bez veze...

NEMA ŠANSE...

Nema više ti i ja
promaja donosi život ulice
izgubljeni zvuk raštimovanog klavira
nestali pogled iza ugla

NEMA ŠANSE...

Nema više ti i ja
isto sunce sija nam opet
nemamo pojma šta se dešava
dok grad se pretvara u buku!

NEMA ŠANSE...
ZUMBUL

Ne vidim ništa od gomila nula što me okružuju,
osećam se, ponekad, kao kofer trgovačkog putnika,
otvaram se, zatvaram, sve po tudjim potrebama,
habaju me razni kicoši kao svatovi pesmu narodnu...

Ponešto mi proleti kroz glavu kao par vrabaca,
pa počnem da osluškujem auto-stradu kraj tebe,
ne dam tišini da ovlada mojim predvorjem,
na usnule krovove ponoćni vetar nosi moj šešir...

Uhvatim sebe gde sviram neke stare pesme,
bacim pogled na stvari oko sebe i zastanem,
neka tuga me pretvara u prigušeno svetlo,
vuče mi rukav, nagoneći mi misli ka tebi...

Na kraju, kad se cirkuske šatre sklope na zemlji,
prve hladnoće nagoveste dolazak zime i snega,
ti ćeš opet naići kao slabi zračak jutra
i čim te ugledam, opet se do besvesti zaljubim...
NO SMOKING, BOYS
Ne plači pred večernju kišu
dovoljno će suza pasti s neba
da rastera neke noćne šetače
pod rasklopljene raznobojne kišobrane
pa da nastave laganu šetnju
zaobilazeći i preskačući bare
ličeći tako na mene dok sam sinoć
pokušavao da ne vidim tvoje suze
JOŠ JEDNA O NJOJ
Groblje i sam sam
izgubljen bez tebe i mene
u ruci držim ružu
uvelu od prevelike sreće

Bunar želja ne radi
danas se, kažu, renovira
sitniš u džepu cepa ga dalje
jer ja neću da sam sam!

Komarci se roje na lampi
poneki noćni leptir strada
iz mraka šum mora nazirem
pijanac kroz noć me doziva

Šapćem ti ime drhtavim glasom
proklinjem dan što te donosi
kroz tudje suze živiš večno
vrištim, ma neću da sam sam!
VEVERICA
Džabe se skupljaju ulični svirači
pod tvojim prozorom sve nosi vetar
ni šeširi ne mogu sakriti poglede uvis...

Da me ne voliš...

Padaju zvezde kao letnji pljuskovi topli
ne veruješ da čuvam tvoje slike
a sve je isto kao nekada, mislim...

Da me ne voliš...

Tvoje će ime nositi reke andjela
iako ćeš biti skup tuge mnogim željama
kad jednom odem neću ti se vratiti...

Da me ne voliš...
UKRATKO
Ja nikad neću nositi
zlatnu krunu na glavi
samom sebi biću najbolji drug

Moja zvezda na nebu
nikad neće jače zasijati
svake noću leteću kao vetar
ja sam iznad vaših snova!
SLIKA
Sećam se zime u smrznutih ulica
tihog gradskog ludila krajem meseca...
Išao sam žurno da ne zakasnim
bez razloga na školski čas...
Na uglu kod mosta sreo sam sliku
koju imam i danas u glavi
vuneni ljubičasti šal i kapu,
par zlatastih loknica preko čela
i oči nebesko providno plave...
Korak od sreće, zanesen, stojim,
na prvi čas nikad nisam stigao...!


PROPAGANDA

Kakav radostan dan
uzimam iz tvoje ruke jabuku
kao vetar oštro grizem
umirem od gladi
nemoćan da krenem
vezan sam za tvoju milostinju
a mogu da pevam i govorim
dozvoljavaš mi osmehe
ali sumrak oko mene ostavljaš
iz četiri zida ne daš!

SREĆAN TI RODJENDAN

Ona je tu
osećam je iza sebe
ispod kreveta,
na ormanu,
kraj prozora,
smejem se njoj,
ne vidim joj lice,
boju kože,
ne osećam
njen dah,
ne čujem
zvonki glas,
bat koraka,
škripu parketa,
zveket narukvica,
ne primećujem
miris parfema
i pružam ruke
ka sredini sobe
da uhvatim je
za ruke,
možda kosu,
ili je zgrabim,
iako znam da
čvrsto prstima
stežem mrak.
Ipak je želja
jača od smrti
ona je tu!

GLAGOLI

Lebdim
pedeset metara
iznad zemlje

Vidim
da si tu negde
izmedju zvezda i grada

Želim
najzad da shvatim
koliko mi trebaš

Grlim
te još jednom
nestvarnim snovima

Puštam
tvojoj mašti
da nosi te jako

Slušam
više nema nikog
da peva našu pesmu

B M

Ne tiče me s kim si noćas
kažem, briga me,
a svi već davno znaju da lažem
i aza tobom se osvrćem.

I ova pesma nije stvorena za tebe
ova moja pesma ljubavna,
ali ti ćeš uvek biti moja inspiracija
i dok spavaš čuvaću tvoj san.

Ponekad zamišljam kako pevaš moje pesme
i svi mi na tom zavide,
ali java je tako daleko od sna
vetrovi me nose nekuda.

I opet kažem s kim ćeš biti, briga me,
ja te ne volim,
a oko mene svi će biti veseli,
pesme pevaće.
DNEVNIK U BOJAMA

Ni stare fotografije ne mogu
da srede misli moje zbrkane
i obećanja data sebi izvrćem
neke čudne veze potežem
hvatam za gušu nepoznate ljude
da ne budu izmedju tebe i mene
nejasno je postalo mi sve!
Izbledeli likovi se mimoilaze sa mnom
probijam se trkom kroz noć
nervoznog pogleda, razrogačenih očiju, bez daha,
naizgled miran, a urlao bih svu noć
nema nje, nema nje, nema nje!
LJUBAV JE OKO NAS

Ovde više nema vremena,
ljudi su okrenuli glave,
jedni drugima broje metke,
pomalo se gubim u tom svetu.

Ovde caruju gospoda tužna,
nemaju smelosti da vide napred,
samo im je jedno na umu,
ne želim da budem prisutan.

Ovde sve više nestaje nada,
ne sreće se niko slučajno,
iza ugla ne cveta trešnja,
ja želim moj obični dan.

Ovde se pevajuu balade i marševi,
niko ne vidi dalje od nosa,
vreme je oblačno i tmurno,
previše toga mi se smučilo!
MOZAIK

Vidim sebe bez glave
tebe kako me vučeš negde
oko nas priroda se budi
ne osećam ništa ovozemaljsko...

Doživljavam te na nemoguć način
ti pojma nemaš šta nas deli
dolutaš ponekad u gradove moje
s ove strane ljubavi nema...

Ispisujem poslednju stranicu tvog spomenara
simbolika, jer uvek sam na kraju
sve su duži redovi ispred mene
pa i ti se gubiš u njima...

Gomila stvari polako se komplikuje
nigde ništa jednostavno ne srećem
osim što, ponekad, shvatim da imaš
jednostavno ime, Tamara!
KAD ODEM

Kad odem
kad me jednom više ne bude
stići će jesen u svatove tvoje
proneće glasove kroz kukuruzišta vetar
pravi se da ne čuješ

Kad odem
zaključam vrata izgubim ključ
ni ciganska muzika me neće naći
u tvojoj glavi ostaće izgubljen sat
poklopljenih kazaljki

Kad odem
zaborave me čak i neprijatelji
pamtićeš možda predgradje i nadu
zatreperiće ti srce negde pred zoru,
ej, da te ne volim
PODSTANAR

Ovde više ne stanuje vreme,
odletelo je, ne znam gde,
meni ono ne treba više,
ja sam sasvim svoj!

Ovde više ne stanuje ljubav,
otišla je zauvek s tobom,
ne delimo više ništa,
ja sam sasvim svoj!

Ovde više ne stanujem ja,
nisam onaj što otvara vrata,
polako sam postao prošlost,
ja sam sasvim svoj!
BOŽIĆNA BAJKA

Gledajući kroz mene brojiš mi poraze
dodiruješ mi lice i osećaš pustinju
iz ustiju mojih struje ledeni vetrovi
oči mi odaju sjaj prekaljenih ratnika...

Tvoja čežnja traži neke davne puteve
ideš i dalje kroz maglu vodjena instinktom
ruke ti hvataju prazninu mog lika
jer nestajem, gubim se, nema me...
LER

Izbacite me iz igre jer stalno
promašijem penale i visim u ofsajdu.
Previše mudrujem, protkan sam pesmama,
ne vidim da blesavo stojim na leru.
Kao da vučem stoleća na plećima,
guram ptice selice nazad na jug.
Čitav život prolazi kraj mene poput voza,
čini mi se da Sizif ima moj lik.
Na dnu moje čaše sami djavo sedi,
uživa gledajući moj prazan pogled.
Otići ći jednom, bez traga, tiho, lagano,
dok spavaš, noseći samo par sećanja!
ULOGA

Dolutaš ponekad u moj san
tada shvatim da nisam sam
da moja tuga nečija sreća,
postajem rob svojih praznih misli...
Trudim se da budem jak
da ne vidim gde mi idu dani
dok u meni svira posmrtni marš
najlakše je plakati ili se smejati...
Često zaboravim šta želim da radim
zaglavi se nešto u glavi i onda
vidim široku ravnicu i nebo
sasvim mirno plovim, nadam se...
POSLEDNJE SLOVO

Sedim na krevetu i gledam
belo u jednu tačku na zidu,
kroz mene lete nejasne slike,
ne čujem zvuk poslednjeg voza,
izgubljen sam za naše dimenzije.
Duša mi lebdi nekim drugim svetom
koji posmatram s visine čudne,
kružeći lagano pokušavam da sletim,
ni sam ne znam gde i kako,
nema strah da me vodi, ali
meni poznate ruke me prihvataju,
privijaju na grudi i nežno
me spuštaju na krevet

JA SPAVAM !

POGOVOR

Baršunasta poezija, kojom se bavi Ivan Spirić u poslednjih nekoliko godina, dugo je čamila u mraku fioka njegovog radnog stola. Na našu sreću, deo tih pesama je, ipak, ugledao svetlo dana.
Sve te pesme u sebi nose ogroman pritisak politike, što se može primetiti letimičnim čitanjem. (Npr.“nema više ti i ja”; “komarci se roje na lampi”; “sve je isto kao nekada” i da ne nabrajam dalje). U poplavi jeftine politike, ova zbirka zrači optimizmom, jer na kraju, kada je pročitate shvatite da ima šanse za neka drugačija dogadjanja.
Samo spisateljstvo Spirića ne nudi rešenja, iako se ona naziru izmedju redova. Prostim slaganjem reči on gradi sliku, koju, ponekad, poruši poslednjim stihom, da bi gradnju nastavio sledećom pesmom i tako zatvorio krug. Zbog toga nije slučajno da poslednji stih zbirke glasi: “JA SPAVAM!”, i u njemu vam je sve rečeno.
Ovo je knjiga koju ću ja čuvati na vidnom mestu moje biblioteke, a sa nestrpljenjem ću očekivati sledeću!

Aleksandar Stefanović

POGOVOR UZ DRUGO IZDANJE

Upravo ste završili čitanje drugog izdanja zbirke političkih pesama “Dnevnik u bojama” Spirić Ivana, i , nadam se, da ćete se složiti sa mnom da je ova zbirka prijatno osveženje u poplavi kiča i šunda (ko su ti?) u nas.

Dugo sam se libio da napišem par reči o, kako neko reče, baršunastoj poeziji pisca. Zato snosim krivicu što ova knjiga nije došla u vaše ruke nešto ranije. Medjutim, za prave vrednosti nikada nije kasno!

Ništa novo neću reći kazivanjem da prošlost ne smemo zaboraviti i da na modernizovanim temeljima prošlosti treba gledati budućnost. Zvezda vodilja u tome svakako je ova zbirka poezije u kojoj je autor na homerovski način dao neka od rešenja kako?, čemu? i šta? dalje.

Pesme u zbirci pozivaju na sre|ivanje unutrašnjeg, pozivaju na, bez patetike, lečenje duše i svojom strukturom oživljavaju i ohrabruju ono u nama do kojeg nam je najviše stalo.

Poezija Ivana Spirića je bezvremenska, i ona se može beskrajno tumačiti. Nadam se da će nadležni i odgovorni primetiti eteričnost autorovih stihova i ubrzo uvrstiti ovu zbirku u obaveznu školsku lektiru, tako da }e se ona na}i i na policima ostalih biblioteka, a ne samo u bibliotekama pravih gurmana i ljubitelja istinske poezije.

p.s. O autoru sve najbolje!!!

u Leskovcu Predrag Jovanović

19.09.1995. g.

P.S. tri primerka knjige se nalaze u zavičajnom odeljenju biblioteke u Leskovcu, uredno zavedena kao prašnjavo izdanje!

Poseban predgovor u tim knjigma glasi:

Zašto “prašnjavo izdanje”

Svega ovoga sigurno ne bi bilo da nije, kako to već obično biva, bilo gomile slučajnosti. Da krenem redom:

Da nije bilo Andija na mestu direktora ”Naše reči” ne bi bilo kioska i mene u njemu. Onda Ana ne bi mogla da kupuje na kiosku. Zatim, ja joj ne bih pozajmio novine na čitanje, pa Vesna ne bi rekla da se udvaram na taj način. Dalje, ne bih, da izbegnem ubedjivanja, priznao da je to tačno, pa ne bih morao da Ani poklonim ovu pesmaricu (obično izdanje). I ne bi bilo posvete vezane za udvaranje. To ne bi došlo Ankici u ruke i ne bi ona tražila da se ovo nadje u ”Zavičajnom odelenju”. Pa se pojavi Ina (koja radi upravo u tom odelenju) i zatraži primerak za taj ”zavičaj”. Tu dolazi do zapleta.

Ja nikad ovo nisam doživeo toliko ozbiljno kao oni koji poseduju primerak ovog pisanija. Zato sam i mislio da Ina želi primerak za sebe. Pošto je nesporazum otklonjen i kako sam ja shvatio da je to nešto ”ozbiljno”, onda sam i rešio da to bude ”ozbiljno”. Na moj način.

Ovakve pesmarice sam zamišljao kao nešto što će u biblioteci da skuplja prašinu, pa odatle i to ”prašnjavo izdanje”. Tako su nastali ovi redovi, što znači da je ovo originalni primerak, te ga, poštovani čitaoče i pozajmljivaču iz biblioteke, tako i doživi. Hoću reći, nemoj da ga uništavaš i nemoj da ga ne vratiš!

21.11.2002. Ivan

Leskovac

P.S. U ovom trenutku radio-emisija koja se pominje na koricama knjige više se ne emituje, povremeno se pojavi na stranicama ”Naše reči”.

P.P.S. Šta je bilo sa Anom ne znam ni sam!

Strale

Svaki put pred izbore se setim Straleta. Bio je stariji od mene, ne znam, možda deset godina. Ne sećam se gde smo se upoznali, mislim da je to bilo ne terasi radija 016. Ostali smo sami za stolom i nastavili razgovor. Kasnije sam ga sretao kako sa prijateljima gluvari ispred biblioteke, a ja prolazio pored njih, unosio bicikl u zgradu čiji je ulaz pored ulaza pomenute biblioteke. Ta navika mu je ostala još iz mladjih dana, kada smo izlazili i šetali na "balavom" korzou, delu grada gde su balavci kružili.
U tim susretima smo najčešće prepričavali najnoviji vic ili ogovarali lokalne političke lidere i njihove gafove, završavajući priču rečima "A kako bi drugačije?" To se odnosilo i na raznorazne afere, mućke, preglasavanja... Svučalo je kao opravdanje za nečiji loš rad, a u stvari je bio cinizam koji smo uvek koristili.
Kad sam počeo da radim u kiosku koji je bio 3-4 metara odatle, naše druženje se nastavilo u samom objektuu. Svratio bi da uzme cigarete, posedeo malo... Imao je širinu u svakom pogledu. Mogli smo da pričamo o sportu, muzici, politici... Sve ga je interesovalo, sve je pratio, odavao je utisak da sve zna.
Pred parlamentarne izbore 2004. smo iz zezanja napisali i pogodili broj glasova stranaka koje su ušle u skupštinu! I danas ga vidim, ulazi u kiosk kad su ozvaničeni rezultati, s vrata konstantuje: "Šta smo rekli? Nisu ni morali da budu izbori, mogli su da pitaju nas!" Ja dodajem da smo glupi što nismo otišli u kladionicu, kad je već bilo tako.
Strale je igrao loto. Redovno. Piroćansku kombinaciju, kako je zvao svoj način. Igrao je minimalni broj kombinacija, jer kad dobije, dobiće u jednoj koloni, što bi igrao više od toga?
Jednom je doneo novčanik koji je neko izgubio ispred ulaza biblioteke. Provirio kroz šalter, držeći novčanik sa dva prsta, i pitao: "Smeš li da ga otvoriš?"
U svom poštenju nije smeo da ga otvori. Ja jesam. Unutra su bile dve lične karte, dve zdravstvene knjižice i para, otprilike, moja ondašnja plata. Zaključili smo da su, verovatno, u pitanju brat i sestra ili supružnici. Dogovorimo se da ostane novčanik u kiosku, pa da im ga kasnije odnesemo, ako se već ne pojave odnekud, jer je moguće da je novčanik ispao kad su izašli iz auta. Pojavili su se, nisu ni znali šta su izgubili. Strale ih zaustavi, taman da udju u kola. Pogleda u tipa pa mu kaže: "Ti si taj i taj!", a onda u njegovu suprugu: "Ti si ta i ta!"
Ljudi zbunjeni, mladi bračni par...
"Gde je tebi lična karta?"
Tip ga gleda, maši se za džep i shvati da nema novčanika... Počne da bledi!
"Ne brinite se, eno vam novčanika u kiosku!"
Posle smo ga zezali što je isprepadao tipa, razglabali šta bi mi mislili o nekom da nam je tako prišao. Uglavnom smo ga rangirali u rasponu idiot-kreten-manijak!
U nedelju su opet izbori. Samo, ovaj put nećemo da pogadjamo osvojene glasove. Ja ne radim u kiosku pola godine, a njega nema već godinu i po.
Došao je u kiosk, požalio se da ga muči želudac par dana. Prokomentarisao sam da ja, obično, kad me neki organ zeza odem kod lekara. Planirao je da ode poslepodne. Dva dana kasnije zajednički prijatelj mi je rekao da su mu našli rak na želucu! Počele su terapije, sve manje je dolazio i na kraju otišao. Zauvek.

Samo ponekad

Ponekad me ubije samoća, pa čitam knjige, gledam filmove... I ne vidim ništa, fali mi koncentracija. Prosto mi beže slova, igraju svoju igru, dok pokušavamda ih ulovim i skrenem misli na nevažne stvari. Ne uspeva.
A opet, ima dana kada mi samoća savršeno odgovara. Nema nikoga, na miru mogu da čitam knjige, gledam filmove... Sedim na terasi, gledam grad koji drema, pijuckam koka-kolu, udišem proleće...
Nikako nisam mogao da shvatim kako je to moguće, da budem ponekad ovakav, ponekad onakav. Samom sebi sam bio nejasan. I onda mi je sinulo! Preseklo me poput minje to shvatanje da ne gledam gde treba, da sam otupeo osećanja zatvorivši vrata koja ne vode do razuma. Ogromna, metalna, blindirana vrata osećanja!
Shvatio sam da samo ti ponekad prodješ tim hodnicima, ne traživši ključ. Prošetaš laganim korakom, nasmešiš se, prozboriš koju i odeš ne zatvorivši vrata u suton, praćena tajnom. I nigde brave, nigde zida da te spreči da prodješ. Sve imaš otključano, sve ti je ponudjeno kao na dlanu.
I samo tada, dok šetaš kroz mene, nisam svoj i ne želim samoću. Hoću da budem tvoj. Samo tad i samo ponekad.

Izgubljena stvarnost

"Tata, hajde da gledamo neki film?"
Znao sam štao to znači. Opet neki Transformersi, Himenovi ili neke slične crtane gluposti. Moji klinci su osetili da je došlo njihovih pet minuta i fantastično ih koriste. Njima su Snežana i sedam patuljaka, Alisa u zemlji čuda, Pepeljuga, Petar Pan i slični junaci našeg detinjstva dosadni.
"Čekaj da se obrijem, pa ćemo posle da se dogovorimo!"
Bilo je sve čega sam se setio kako bih kupio malo vremena...
"Dobro, ali ne zaboravi da smo se dogovorili da i mi biramo filmove dok ti ne ozdraviš!"
"Ma, gde bih to zaboravio! To mi je najgora odluka u životu, evo mama će da vam potvrdi."
Mama nije ništa odgovorila. Samo se nasmešila i nastavila da sprema večeru.
Naime, u nedelju će biti trideseti dan kako sam pao i slomio nogu, a deseti od kako je gips samo do kolena. Sad ležim, oporavljam se. Još petnaest dana i skinuće mi gips. Klinci su rešili da mi pomognu tako što bi donosili filmove iz videoteke i zajedno bismo ih gledali. Ja sam pristao, naivno, očekujući da ću da imam pravo izbora filmova. Neverovatno, ali filmovi koji su moj izbor su uvek "upravo iznajmljeni", a ovi njihovi su tu. I tako se mi družimo. Ja zaspim posle desetak minuta, oni me bude da vidim "ovu važnu scenu kad će onaj da ga nalupa" i tako to.
Obrijao sam se i doštakao (njihov izraz pošto idem uz pomoć štaka) do kreveta. Spasila me večera, ali posle toga nije bilo izlaza. Pustili su film, a ja sam zaspao...
Probudio sam se iznenada. Samo sam otvorio oči i shvatio da je svanulo! Odavno nisam spavao ovoliko! Čitavu noć se nisam budio. Obično mi je smetao gips kad sam hteo da se okrenem na drugu stranu, ali ove noći toga nije bilo. Verovatno i organizam reaguje na poboljšano stanje, šta li je već.
U kući je bila tišina. Tako je ujutru uvek. Na stočiću pored mene doručak koji supruga spremi i ostavi da mi bude uz ruku, jer jedem u krevetu. Onda pošalje klince u školu i ode na posao. Ja sam svoj narednih 5-6 sati dok prvi školarac ne dodje kući.
Na stočiću nije bilo ničega. Verovatno se uspavala, pa nije stigla ništa da spremi. Nema veze, ionako sam pokretan, pa ću sam.
Ustao sam, otišao do kupatila, pa u kuhinju. Uzeo neku konzervu i hleba, stavio na poslužavnik, vratio se u krevet. Uključio sam TV. Nije bilo ničega sem zamrznute slike. Na sledećem kanalu isto, pa isto, pa isto... Opet stradala kablovska. Pustio sam neku romanticnu komediju na dvd-u i doručkovao.
Posle filma sam opet ustanovio da kablovska nije proradila. Ni na radiju nije bilo ničega? Samo tišina... Rešio sam da izadjem ispred kuće. Sunčan je dan, sedeću ispred i gledati automobile. Ulica u kojoj živimo i nije prometna, ali će vreme nekako da prodje. Seo sam u baštensku stolicu, prolećno sunce me blago grejalo. Nije bilo nikog da prodje. Mir. Tišina. Ni ptica da proleti. Vratio sam se u kuću. Opet ne rade mediji. Uzeo sam da listam jučerašnje novine. Neke sunčeve pege, topljenje lednika, katastrofe, ratovi... Pridremalo mi se. Sklopio sam oči, novine su pale na pod i ja zaspao.
Pogledao sam na sat kad sam se probudio. Pola šest uveče! Uh, al sam se raspavao! Čudno da me niko nije probudio. Pozvao sam ukućane. Niko se nije javio.
"Kakva vam je sad ovo igra? Ne zavitlavajte polomljenog čoveka!"
Sigurno su se negde sakrili, sad vire i gledaju šta ću da radim, krišom se smejući.
"Ustaću bez štaka i pašću, pa ćete da vidite onda!"
Tišina. Ustao sam, "štakao" po kući. Nigde ih nije bilo. Školske torbe su im bile u sobi, znači vratili se iz škole. Ženina tašna od koje se ne odvaja je tu. Možda su u komšiluku ili otišli po novo dvd mučenje.
Na kablovskoj i dalje ona ista zamrznuta slika. Probao sam da pozovem ženu telefonom. Nikakav signal iz slušalice. Mobilni isto. Nešto se čudno dogadja. Uzeo sam da čitam neku knjigu.
Pola deset je! Noć pala odavno. Ja gledam u knjigu, nemam koncentraciju da čitam. Niko se ne pojavljuje. Siguran sam da se nešto desilo! Ustao sam i krenuo polako do komšiluka.
Izašao sam na ulicu. Nigde nikog, u komšijskim kućama negde ima svetla, negde nema. Krenem kod komšije preko puta. Zvonim, niko ne otvara. Odem do susedne kuće. Opet niko ne otvara na zvono. Tako je bilo i u sledeće dve kuće. U petu sam ušao. Prazna kuća. Izgleda kao i uvek, samo nema nikog! Jel' ja sanjam?
Prošao sam čitavu ulicu, drao se na ulici dozivajući. Nigde niko!
Već sam se zamorio, pa sam se vratio kući. Uzeo sam da jedem nešto, čisto iz navike. Seo u fotelju, legao u krevet i zaspao.
Čim sam otvorio oči pogledao sam na sat. Deset ujutro! Ustao sam iz kreveta, obišao kuću. Sve je kao sinoć. Tašna i djačke torbe na svojim mestima, a vlasnika tih stvari nema!? Televizija, radio, telefonija ne rade.
Izašao sam na ulicu. Opet nema nikog. Ušao sam u prodavnicu. Otključana, niko ne radi. Osetio sam glad. Uzeo hleba i mleko. Hleb je bio svež, kao da su ga upravo doneli. Došao sam do kase, pogledao u kameru koja je, običnim danom, snimala. Nasmešio sam se i rekao:
"Dobra vam je ova skrivena kamera!"
Vratio sam se kući. I dalje mi ništa nije bilo jasno. Nagledao sam se svakakvih skrivenih kamera. Ovo je, ipak, previše. Nemoguće je da neko isprazni čitavu ulicu da bi mene snimali?! Možda i jeste? Ustao sam i polako krenuo u susednu ulicu. Isto kao u mojoj! U trećoj takodje! Ovo više nije skrivena kamera, ovo je "Zona sumraka"!
Noga je, zbog napora, počela da otiče i da boli. To me podsetilo da sam otišao malo dalje nego što bih trebao. Sad se nekako trebalo vratiti. Ispred neke kuće je bio parkiran auto. Onaj model bez kvačila! Idealan za vožnju u mom slučaju! Dvoumio sam se par sekundi, zatim ušao u kuću. Naravno, ni ovde nije bilo nikog! Ključevi su bili na ormariću, odmah uz ulazna vrata.
Seo sam u auto, pokrenuo ga i dovezao do kuće. Dovukao se u krevet, utvrdio da mediji i dalje ne rade i zaspao.
Novo budjenje u deset ujutru! Danas ću autom u grad, da vidim šta se dešava. Čoveče, koja "Zona sumraka". Pa ja sam jedini stanovnik ovog grada. Jedini! Nema ni životinja, barem ih ja ne vidim!
Ušao sam u zgradu policije. Samo prazne kancelarije i ništa drugo! Za razliku od filmova koje sam gledao sa ovakvom tematikom, na ulicama nije bilo papira koje je nosio vetar. Sve je bilo kao i obično, samo nije bilo živih bića! Vratio sam se kući.
Buljio sam u sliku na tv. Neki pevač otvorenih usta. Slika stoji tako već par dana. Pogledao sam na kalendar i zaokružen dan kad treba da skinem gips. Ko će da ga skine? Sam ću to i da uradim, ali šta ću posle? Nemam pojma sa medicinom, a treba da idem na rehabilitaciju. Sutra ću u biblioteku, valjda nešto ima tamo u knjigama...
U jedanaest sati sam ušao u biblioteku. Dva sata sa pauzama sam šetao izmedju rafova sa knjigama i odustao. Vidim neku zanimljivu knjigu, prelistam je, pa dalje... Ako tako nastavim, godine će da prodju! Izašao sam na ulicu, seo u onaj auto. Interesantno da pokazivač potrošnje goriva nije mrdnuo sa tačke na kojoj je bio kad sam se prvi put provozao. Ili je pokvaren ili ja stvarno živim u nekoj izgubljenoj stvarnosti.
Počeo sam da razmišljam da krenem do susednog grada. Ali, šta ako ostanem bez goriva u na pola puta? Probaću da nadjem neke flaše, kante, odem na pumpu i sipam za svaki slučaj. Eh, da mi nije ovog gipsa...
Probudila me zvonjava telefona! Dok sam shvatio šta se dešava prestao je da zvoni! Bacio sam pogled na "Missed calls" i video da me zove supruga! Kao i svakog jutra, pozove s posla da vidi kako sam.
Pozvao sam je. Javila se!
"Molim te, ako možeš dodji odmah kući, ne osećam se najbolje!"
Bila je tu za desetak minuta, dovezao je kolega, moj školski drug. Seo je prekoputa mene, ona skuvala kafu.
"Nećete mi verovati" počeo sam priču.
Narednih pola sata su ćutali i gledali u mene. Povremeno srknuli kafu. Nisam mogao da prokljuvim šta misle na osnovu izgleda njihovih faca.
"Stvarno čudan san, zar ne?" upitah na kraju.
"Srce, da te ja pitam nešto... Ti si se sinoć obrijao? Jesi, videla sam te. Pogledaj se, brada ti je bar tri-četiri dana stara!"