Da li je bilo bolje dok je bilo Tita

Deda, sin i unuk su junaci ove priče. Deda ima prijatelje na položajima, pa može da se uzajmljuje na sve strane! On to i radi. Porodica ni u čemu ne oskudeva. Idu na zimovanja gde su takmičenja u skijanju, letuju na egzotičnim ostrvima... Kola menjaju kad se napuni pepljara. Kuća na nekoliko spratova.
Onda deda umre, kao što je i red kod starijih osoba. Kuću i sve nasledi sin. Samo što sada oni prijatelji koji su pozajmljivali novac dedi traže da vrati pare! Odjednom, nema para! Nema više zimovanja da bi se pratili skakači na "Četiri skakaonice", Aruba, Kanari i slična Božićna i Devičanska ostrva postaju nedostižna... Kola? Pa, dobar je i "jugo 55". I porez za kuću se jedva plaća.
I šta kaže unuk na sve to?
"Ti si ćale nesposoban. Dok je deda bio živ, sve smo imali!"
Naravoučenije: Mi Titovo doba uporedjujemo sa onim posle, sa Slobinim pa sa onim tzv. demokratskim... Toliko smo uspeli da upamtimo.

Drama

PRVI ČIN:

(Na sceni je običan, stari, drveni radni sto. Na njemu su neke fascikle, zgužvani papiri, pepeljara i lampa koja je uperena u lice Petru. Petar deluje umorno i neispavano. Na jednom oku mu je primetna modrica. Za drugim, manjim stolom sedi Steva, raskopčane košulje, sako mu je prebačen preko stolice. Na njegovom stolu je pisaća mašina. Po sceni šeta Žika, takodje raskopčane košulje, sako mu je okačen na čiviluk.)

I

(Žika, Steva, Petar)

ŽIKA: 'ajde sad ti, lepi moj, da mi sve to ponoviš... Nemoj da kolutaš ocima... Budi dobar kao što si bio posle batina, pa sve lepo priznaj.
PETAR: Pa već sam priznao.
ŽIKA: (upitno) Jel'? A ja mislio da si se zezao. Ej, nemoj ti da nas ovde zajebavaš, znaš!
PETAR: Ma, ne, samo pitam šta to još da priznam.
ŽIKA: Stevo, jel' ga čuješ? (Imitira Petra) "Šta još da priznam!" Ej, ako spustim ovu moju ruku, ima da ti zagrejem šiju, znaš...
PETAR: Znam, znam, već ste mi je zagrejali...
ŽIKA: 'ajde, golube, polako priznaj, da Steva napravi zapisnik, znaš da on sporo kuca. Jebi ga, nije iš'o na daktilografski kurs da bude sekretarica...
PETAR: Pa, jebi ga...
STEVA: (skače sa stolice) Kome ti jebi ga, mamu li ti hoštaplersku, barabo...
ŽIKA: (zadržava ga) Stani, stani, gde ćeš, jesmo se lepo dogovorili da parnim danima ja ispitujem, a neparnim ti?
STEVA: (pomirljivo) Jesmo, jesmo, ali ovaj opet zajebava...
ŽIKA: Pa vidi mu oko zbog tog zajebavanja... Je li, golube, da vidimo šta smo naučili. Što ti je to oko plavo?
PETAR: Udario sam se na vrata!
ŽIKA: Jes' zajebana ova vrata kod nas u policiji. Pa ti što nisi gledao gde ideš. Vidiš šta se dešava kad si nepažljiv. Da si bio pažljiv, ne bi ni bio ovde. U stvari, bio bi, jer vi kakvi ste, mislite da mi ništa ne radimo, da spavamo... Ne, golube, neprijatelj nikad ne spava...
PETAR: Pa to i ja kažem.
ŽIKA: (zbunjeno) Koje?
PETAR: Pa da neprijatelj nikad ne spava.
ŽIKA: Ti to opet. A da ja zaboravim što je parni dan pa da pustim Stevu da te malo ispituje? (Zamahne da ga udari, ali napravi bolnu facu i zaustavi se). Uh, ne da sam iščašio rame... Imaš, bre, mnogo nezgodne bubrege, još me boli rame...
STEVA: Ja sam gladan.
ŽIKA: Koliko je to sati?
STEVA: Nemam pojma, stao mi sat, ali mora da je prošla ponoć. 'ajd' skokni po burek, tvoj je red.
ŽIKA: Ma, gde da idem sa ovom iščašenom rukom. Sve me žiga, još sad kako sam zamahnuo...(ponovo zamhuje, ovaj put obazrivo, kao da želi da vidi gde počinje da ga boli).
PETAR: Izvinite što se mešam, ali ako hoćete mogu ja da odem...
ŽIKA i STEVA: (pogledaju ga iznenadjeno i ćute nekoliko sekundi)
STEVA: E, ovo je previše. Pa, majku ti balavu, umesto da spavam na ovom dežurstvu ili gledam film na televiziji, ja se zamajavam sa tobom, a ti još zajebavaš. (Ustaje) Ima, bre, da te tako ojadim od batina, da te rodjena majka nece prepoznati! (Žiki) Znam, parni dan... Evo, ovako ćemo. Skokni ti Žiko po burek, a ja ću da ga pripazim. (Žika pokušava nešto da kaže) Znam, znam, neću mnogo, i neću po faci. Malo ću po nogama... I nogama, da me ne bi bolela ruka k'o tebe...

II

Predjašnji, Goran

(Goran je u uniformi. Očigledno da je važan "lik", jer Steva i Žika mahinalno staju mirno kad on udje.)

STEVA: Izvolite, druže načelniče, udjite.
GORAN: Čujem neku galamu, pa k'o velim da vidim šta radite...
ŽIKA: Eto, radimo na ovom slučaju...
GORAN: A šta je u pitanju?
ŽIKA: Pa znate, onaj slučaj što se nagomilao i nikako da uhvatimo krivca... Konačno ga ovi naši skembali na ulici dok je kupovao cigarete. Bio im je sumnjiv, prešao ulicu na crveno, pa kada ga ovi naši zaustavili nije imao ni ličnu kartu...
GORAN: (Petru) A ti li si taj... (Žiki) Pa, jel' propev'o?
ŽIKA: Jašta da je propev'o. Vi znate da kod mene i Steve svi propevaju...
GORAN: Znam, znam... Jeste li napravili zapisnik?
ŽIKA: Bas smo počeli da ga pišemo...
GORAN: U redu. Kada ga završite donesite mi ga u kancelariju. Ne spava mi se noćas, pa baš da vidim šta je sve uradio. (Podje ka vratima, pa se vrati. Obraća se Petru) Ja znam šta si sve uradio, ali da vidim da li ćeš sve da kažeš... A bolje je da sve kažeš, da se ja ne vraćam...
ŽIKA: (Čim je Goran izašao, otrči da proveri da li je ovaj zaista otišao. Stevi:) Jesi li ga, molim te, čuo? (Imitira Gorana) Čuo sam neku galamu... Šio mi ga Djura... Zna da će da bude promenjen ministar unutrašnjih poslova, pa hoće gospodin da sačuva svoje dupe... E, oćeš, malo morgen...
STEVA: Ne galami, ovde i zidovi imaju uši!
ŽIKA: I to što kažeš. A gde će zidovi da imaju uši, ako ne u policiji! Nego, da se ne gnjavimo. Golube, pevaj!
(Zatamnjenje. Steva piše, dok je Žika nagnut nad Petrom i pažljivo sluša.)

IV

Poštovani čitaoci novog remek-dela i bestselera Ivana Spirića!
Posle mega-hitova u raznim žanrovima, po prvi put imate sreću da vidite njegovo ogledanje u drami!
Ukoliko želite da pročitate nastavak ovog dela i dobijete odgovore na pitanja
- ko je Petar?
- šta je skrivio?
- hoće li Goran ostati na svom radnom mestu?
- ko će otići po burek?
- i druga pitanja

javite se da se dogovorimo kako da uplatite neznatnu sumu od 100 evra (može i u dinarskoj protivvrednosti).

Možda i ona pročita

Jednoga dana ću, možda, poželeti da te pozovem, a neću znati kako da to ispadne, kao, slučajno. I ti ćeš, možda, poželeti da me pozoveš, a nećeš znati kako da to ispadne, kao, slučajno. Zato ti dajem da mi čuvaš ovu stvarčicu, moj najdraži poklon koji sam dobio u životu. Neka ga kod tebe, jer u ovom trenutku, iz nekih razloga, ne mogu da ga nosim, a ne mogi ni da ga držim u kući. Jednom ću, možda, pozvati da ti kažem da je dosta čuvanja i da mi ga vratiš. Svaki put kad zazvoni telefon misliću da si ti i da me zoveš da me pitaš: "Treba li još uvek da čuvam?"

Moj prijatelj objavio zbirku pesama

Negde početkom 2001, ako me sećanje ne vara, direktor leskovačke biblioteke postao je Nebojša Krstić. Pošto se znamo nekoliko godina, otišao sam kod direktora na kafu. Već je prošlo par meseci od njegovog izbora, pustio sam rodjake, stranačke aktiviste i ostale da se istutnje i svratio do njega. Bio je u svojoj kancelariji, logično, gde bi drugde. Na poklon sam mu poneo moju samoizdat varijantu zbirku pesama (o kojoj sam već pisao na ovom blogu). Tada sam saznao da i on piše pesme, čak mi je i pročitao par njih. Rekao je da ih ima dovoljno za objavljivanje i da će probati da to uradi.
I uradio je! Prošlo je samo sedam godina od tada... Jurio je izdavača, tražio pomoć... Ali, ovo je Srbija. Tu ćemo ti pomoći samo ako imamo procenat! Mučenik je sam ukuckavao pesme u kompjuter, prijatellji mu radili prelom... Srbijo, šta bi ti da tvoji gradjani ne rade u inat?
I tako, "To kod nas ne može da bude", izdanje Fileksa. Moram da priznam da ja ne volim da čitam pesme. Ne znam zašto, ali, eto, nemam živaca da to čitam. Nenkove sam pročitao. I izabrao par njih. Ostale pesme ćete morati da pročitate sami, jer sam lenj da više prekucavam.

U TEŠKOM TRENU

Ja skrivah tajnu,
Tajna se preda,
Devojku bajnu,
Sladju od meda.

I gajih ružu,
Ruža mi svenu,
Ne skrivah suzu,
Voleh tu ženu.

Što voleh ženu,
Žena me slaga,
Ostavi senu,
Ode bez traga.

***

Ja nosih tugu,
Tuga me sruši,
Mrak sakri dugu,
U mojoj duši.

I tražih vina,
Vino me opi,
Ko pesma fina,
Što dušu topi.

Pa pesme pisah,
Pesmom zvah sreću,
Vazduh što disah,
Znam više neću.

***

Ja sebe dadoh,
Dadoh za laži,
U srcu znadoh,
Tuga me traži.

I srce slagah,
Kad podjoh tamo,
Za srećom tragah,
bol nadjoh samo.

Kad pustih suzu,
Suza ne krenu,
Sudbo! Izustih,
U teškom trenu.

SAN

Preko sna,
Iza brda,
Preko reke,
U daljine.

Preko sna,
Iza gora,
Preko mora,
U dubine.

Preko sna,
Iza dna,
Preko neba,
U visine.

Sve daljine,
I dubine,
Tiho lete,
U visine.

Sve dubine,
I visine,
Mirno plove,
Kroz daljine.

Sve visine,
I daljine,
Ćutke tonu,
U dubine.

DEO MOGA SVETA

Ja ne želim suze
U očima tvojim,
Doneću ti tugu,
Za tebe se bojim.

Ne, neću ti prići,
Želim da te gledam.
Ne mogu te stići,
Moram da se predam.

Ne, neću ti reći,
Bolje je ovako,
Preko snova preći,
Mogu samo tako.

Ne, ne moraš znati,
Meni to ne smeta,
Pesmom ću ti dati,
Deo moga sveta.

Ja ne želim suze,
U očima tvojim,
Doneću ti tugu,
Za tebe se bojim.

UMESTO POGOVORA

Jesam sve i svakom po želji,
u vremenu prošlom,
sadašnjem i budućem,
Jesam i snažniji i slabiji,
mudriji.
Svašta mogu, sve mogu.
Samo ne mogu iskreno priznajem,
Ni juče, ni danas, ni sutra.
Nisam, neću i ne mogu,
da budem
bivši član
SRPSKOG POKRETA OBNOVE

Eurosong

Moram da priznam da već par godina ne propuštam finale Evrovizije. Sedim uz kompjuter, igram igrice, bacim pogled na tv i prodje vreme. Smenjuju se razni, svakakvi izvodjači. Bukvalni svakavi!
Pre dvadesetak godina (Vajta, Srebrna krila, Daniel, Tajči, Riva i ko je sve već bio) sam to gledao jer smo imali dva tv programa, pa si, obrni-okreni, gledao ono što ima na programu. Obavezno je bio dirigent koji je vodio orkestar, sve pesmice su bile u sladunjavom pop-fazonu. Skandinavci su na glasanju delili bodove izmedju sebe, Džoni Logan je stalno pobedjivao i to je bilo to. Onda je SFRJ počela da se cepa po šavovima, Bebi Dol je otpevala "Brazil" bila pri kraju (ako ne i poslednja) i više nas nije bilo. Do pre neku godinu, kad je Željko Joksimović bio drugi i kod nas odmah poraslo interesovanje za takmičenje. Uostalom, čim neko naš pobedjuje, odmah raste interesovanje, pa makar pobedjivali i u pljuvanju u dalj.
Onda smo se malko džapali s Crnogorcima ko će da ide da predstavlja instant zajednicu Srbije i Crne Gore, da bi prvi nastup Srbije odmah doneo i pobedu! Marija Šerifović preko noći postaje ultra-star! U parlamentu počinje debata čiji je njen deda član! Malo li je na ovu skupoću, rekli bi neki.
I, tako, svake godine zapamtim neke likove. Više to nije takmičenje sladunjavih pop-pesmica. Žanrova ima svih vrsta! Estonci pobede sa rep pesmom, Nemci pošalju kantri, Finci hevimetalce, pa još pod ružnim maskama, Litvanci su pre neku godinu otpevali nešto što je imalo tekst: "Mi smo pobednici Evrovizije, zato glasajte za nas, jer glasate za pobednika". Ili onaj opičeni Ukrajinac, Verka Serdučka, kako li se već zove... Pa Turci sa nekom ska pesmom! Ko bi sve popamtio. Eh, da... Da ne ispustim, energična gitarska pesma, sve pršti, bend iz Andore, Anonymous - "Lets save the world"! Ispali 2007. u polufinalu, a u finalu sam video da neko u publici maše transparentom na kome je pisalo "Where is Andora"... Gde bi bila? Ispali, jer, što reče neki Britanac "ko je nama kriv što nemamo dijasporu, pa nema ko da glasa za nas!" I što vam se država nije raspala, dodao bih ja.
Ove godine moj favorit nije najsjajnije prošao. Ali, pesma i nastup... Vrh novog primitivizma! Elvir Laković Laka i pesma "Pokušaj", predstavnik Bosne i Hercegovine. Toliko toga u nepuna tri minuta! Svaka čast, majstore koji si sve to osmislio! To mi je toliko glupo i energično da je fenomenalno! Pogodite kojom pesmom mi ovih dana zvoni mobilni telefon?

Elvir Laković Laka - Pokušaj

Ne silazi sa čardaka reko mi je pevač Laka
Ne klepeći nanulama nemoj da se praviš dama
Ne silazi sa čardaka rek'o mi je lično Laka
Ne silazi sa čardaka dok ti nije ljubav jaka.

Na moju omiljenu foru prevarim faunu i floru
da život nije postao u moru, nego od ljubavi, ljubavi

Kolike protraćismo dane, ležeći, jedući banane
pa spadosmo na niske grane
bez ljubavi, ljubavi, ljubavi, ljubavi, bez ljubavi

Pokušaću da te poljubim, a ti se pravi luda
Pokušaću da te probudim, a ti se pravi budna.