Olimpijada 2008.

Obožavam Olimpijske igre, taj svetski sajam sporta! "Nacrtam" se ispred televizora i pratim dešavanja onoliko koliko mi obaveze na poslu dozvoljavaju. Neke sportove izbegavam, kao, npr. odbojku na pesku! Koja je to glupost! Navodno, ima ogromnog interesovanja publike, a u stvari, svi gledaju preplanule polugole takmičarke ili takmičare, ko šta već preferira. Kad već pratimo odbojku, što nema i fudbala na pesku?
Ove igre ću pamtiti po tri stvari. Prva je pravi spektakl na otvaranju, prilikom paljenja plamena i onaj krug oko vrha stadiona nekoliko desetina metara nad zemljom, koji je optrčao Li Ning, gimnastičar koji je pre 20 godina na vratilu uspeo da se okrene oko one prečke četiri puta zaredom i to držeći se samo jednom rukom!
Druga je fenomen zvani Usein Bolt, Jamajčanin koji je uspeo da osvoji tri zlatne medalje, na 100, 200 i u štafeti 4x100 metara, pri tom srušivši svetske rekorde u svim tim disciplinama. Tako nešto nije pošlo za rukom nikome pre njega u 112 godina dugoj istoriji modernih Olimpijskih igara. Čovek je toliko bio ubedljiv, da je izgledalo da oni pored njega u stazi stoje! To me je podsetilo na slične podvige i trijumfe Merion Džons, za koju se kasnije ispostavilo da je bila dopingovana.
Treća stvar je Majkl Felps, čovek koji je uz osam zlata u plivanju ostvario i sedam svetskih rekorda! Jedini koji nije srušio, bio je u trci koju je dobio za stotinku! Za toliko je bio brži od našeg Milorada Čavića. Čavić je vodi svo vreme i na kraju se ispostavilo da to nije bilo dovoljno. Polemika traje i trajaće - da li je prvi Čavić ili Felps? Na tv-snimku se ne vidi, pogotovu snimak iz bazena, jer, ruku na srce, stotinka je stotinka! Ono zbog čega mi je žao što Čavić nije dobio tu trku je što mi danas znamo da je Felps srušio rekord Marka Špica, koji je na OI u Minhenu 1972. imao sedam zlata. Niko od nas ne zna koliko su to bile ubedljive pobede, da li je Špic bežao protivnicima za stotinku ili za sekundu... Tako će i Čavić, bojim se, da utone u istoriju.
No, njega to ni najmanje ne dotiče. Došao je da osvoji medalju i uspeo je. "Ulovio" sam mu i dve izjave. Na pitanje šta će da radi večeras, odgovorio je "Isto kao i sinoć, opet ću da spavam sa medaljom!" A na pitanje o planovima za budućnost, kao iz "topa" je odgovorio "Idem da oborim svetski rekord!" Kako je to samouvereno izjavio, verujem da će uspeti! Uz tebe sam, majstore, kao i cela zemlja!
Kao zemlja smo osvojili tri medalje. Srebro Čavića i dve bronze, Novak Djoković u tenisu i vaterpolisti. Po meni, malo! Zašto? Oni koji su bili "vidjeni" sa medaljama nisu uspeli da je osvoje. Neki zbog povreda (Ana Ivanović), neki su izgubili u četvrt-finalu (Jelena Janković i odbojkaši, pa i odbojkašice, ili veslači - svi su oni već osvajali medalje na svetskim i evropskim prvenstvima). Kad oni ne uspeju, onda neće ni oni koji su otišli da, ako mogu, obore državne rekorde.
To je to! Vidimo se opet u Londonu 2012.

Možda i ona pročita 2, Najlepše plave oči na svetu

Pre nekoliko godina lokalni list "Naša reč" imao je rubriku u kojoj su objavljivane tinejdžerske ljubavne priče ili tako nekako... Nisam mogao da odolim, bilo je jače od mene, pa sam i ja napisao nešto. Ovo što sledi:

NAJLEPŠE PLAVE OČI NA SVETU

Ona je imala najlepše plave oči na svetu. Ja to nisam znao, jer nisam ni nju znao, osim iz nekih priča da postoji sestra u tom gradu tamo, te da će da dodje. Naravno, sve važne stvari u našim životima počinju slučajno, pa je i ova. Nije me bilo danima da mi njena sestra najavi dolazak, mrzelo je da me zove telefonom i, veče pred njen povratak kući, ja banem. Ljubav na prvi pogled? Nikako. Nije bila tip devojke koji mene osvaja na prvi pogled. Istina, imala je stvarno najlepše plave oči, ali nije sve u očima, priznaćete.
Da ne gnjavim, ostala je još par dana, onako, kao slučajno i neplanirano, proveli smo puno vremena zajedno i sve više sam shvatao da se vezujem. Ali, glupo je bilo šta počinjati kada smo udaljeni 200 kilometara. Ionako će njena sestra da diplomira na ovom našem fakultetu i da ode, pa šta ćemo onda? Tako sam i planirao da se ponašam, ali poslednje večeri je pitala kada ću ja da dodjem u njen grad? U to vreme sam valjao neke diskove, snalazio se na trange-frange način, često išao u Beograd po robu, pa mi se učinilo zgodnim da svratim, uz put mi je, a ionako može da se desi da proširim posao? Zašto ne spojiti lepo i korisno.
Spojio sam lepo i korisno. Svratio, proveo čitav dan lomeći noge sa njom po njenom gradu, premerili smo ga uzduž i popreko. Ja sam uvek bio zahtevan turista koji sve voli da vidi i svuda da gurne nos. Uveliko nas je osvajala jesen, ali tog dana je meni bilo proleće, ono pravo, sa svim mogućim rascvetalim cvećem, i to cvećem koje cveta i na leto, i u jesen, i zimi, sve mi je toga dana cvetalo. I sam sam imao utisak da cvetam…
Kao i uvek, sve što je lepo kratko traje. Naša veza je trajala, normalno, ali uvek imate one koji su protiv vas i vaše sreće. Na našu nesreću to je bila njena sestra. Krenula je da je ubedjuje da ja nisam za nju, da sam ovakav, onakav, čak i mentalni bolesnik. E, sad, stavite se u njenu poziciju. S jedne strane ja, što bi rekli političari "mlad, lep i pametan", s druge strane rodjena sestra, koja me duže poznaje. Kome verovati?
Rekla mi je to. Nisam reagovao, možda zato što me je i ona molila, a i imao sam sjajan argument koji je celu priču sestre obarao u vodu. Naime, ona je trebala da za mene bude samo recka, osoba koju želim da odvučem u krevet. E, sad, da je ovo porno priča, pa da pišem i te stvari, ali ne, verujte mi na reč da je shvatila sama da to nije tako. Zato je naša veza nastavila da traje, ali onako, krišom, da ne zna niko, ni sestra, ni mama, ni tata. Nije problem od roditelja sakriti da si s nekim u vezi, ali kako to uraditi kada je ta osoba u drugom gradu? Meni to nije problem, ionako sam imao rodjaku tamo, pa imam gde da budem. I ona je imala sestru ovde, ali, ta sestra je bila poslednja osoba na svetu koja sme da zna za nas.
Super su nam bila sretanja ovde… Najčešće na jedan dan, jer je to najlakše. Prvi veći test je bila Nova godina. Došla, slagavši kući da ide sa društvom u neki drugi grad, pa je za prvomajske praznike otišla sa drugaricom na par dana u njenu vikendicu na planinu… Kad je već to počelo da biva komplikovano, onda se i situacija u našoj zemlji iskomplikovala. Počelo je bombardovanje, što nas je još više udaljilo, mislim u kilometrima. Ipak, uspeo sam da, i to čak dva puta, odem i do nje. Rodbina mi bila pod stresom…
"Ej, ludače, bombe padaju, došao si na dva dana i ideš tamo! Šta ako padne bomba na autobus?"
Odgovor ih je uvek ubijao u pojam:
"Neću ja to ni da znam. Bomba samo grune i mi svi odemo u p.m. i toga ne budemo ni svesni!"
Posle rata se setila da postoji i neka njena tetka, u gradu pored mog. Tako je, naprasno za njene roditelje, odlučila da drugi put u životu ode kod tetke na nedelju dana. Otišla tamo, objasnila u čemu je stvar, gostovala tri dana i došla ovde. Njeni nisu mogli da provere, srećom po nas, tetka nema telefon, imaju komšije, a nema smisla maltretirati ljude, nego će ona da im se javi iz pošte, kad izadje da prošeta. Tako je moja kuća par dana glumila poštu.
Prošlo je par godina. Veza je polako dolazila do onog stadijuma kada počnete da se pitate "dokle ovako?" I pitao sam je. Nije znala odgovor, nije htela nigde, ni tamo ni ovamo, a ni ovako. Neka prodje leto, odlučićemo na jesen, ima nekoliko meseci, složiće se kockice mozaika u priči pod nazivom "Šta želimo".
I složile se kockice. Iznenada je našla drugog. Nije se javljala, nikad nije imala vremena, ne zna kad će da radi, zvaće me… Onda mi je pukao film, logično, tražio sam objašnjenje. Bolje da nisam, jer kada vam neko kaže da postoji neko drugi, ali da ste, ipak, vi ono pravo, a da je, ipak, bolje da se ne sretnete, šta biste vi rekli, a da to nije teranje u…u mesto rodjenja…
Logično, puklo je. Rekli mi kasnije zajednički prijatelji, da je taj neki lovator, da ni njima nije jasno o čemu je reč, da je to trenutni hir, vratiće mi se ona… Ma, daj, ljudi, prodjite me se, govorio sam im. To je prošlost, uostalom, ona je počela da živi s njim. Nemamo mi više o čemu da razgovaramo, ona to ne želi…
Ona ne želi? Poželela je, još kako. Lepo je to kad neko ima para, ispunjava ti sve želje, ali vremenom shvatiš da živiš u zlatnom kavezu. I ona je shvatila. I pozvala me. I priznala sve greške priznala da je bila i budala, i glupa i naivna devojčica i da bi pobegla od njega, ali nema gde… Meni sad nije ona problem, već moji roditelji, koji navijaju za nju. Oduvek, još od samog starta. Ja sam tu samo neko prisutan reda radi, ko se ne pita. Znam da bi me terali da je pitam: "Udaj se za mene!" Ne znaju da ja to nikako ne mogu, da to nema ni smisla ni logike posle svega što je bilo. Možda mogu samo da je pitam: "PREudaj se za mene!" Hoću li to da uradim? Ne znam, dovoljno će biti i što će dobiti ovaj primerak "Naše reči"!

Lucija Tarandek

Lucija Tarandek, najinteresantnije dete koje sam sreo! Ne računaju se rodjaci :)