Možda i ona pročita 8, Kratke priče

Nekad sam sve svoje pesme i priče čuvao u jednom rokovniku. Kasnije, kad se pojavio kompjuter, počeo sam to da skladištim na hard-disku. Sad je to razbacano i po netu, jer nikad se ne zna kakav virus može da se zapati. Naravno, ima toga i na papiru...
No, nije to ono o čemu želim da pišem. Radi se o sledećem. Pre nekoliko godina neke svoje priče sam odštamapao na nekoliko stranica. Ona je trebala da otputuje kući, pa eto joj štiva da se edukuje i da joj brže prodje vreme. Papir je bio kopirajući, to jest odmah sam dobio i svoju kopiju koju sam čuvao. Priče su mi bile na onim malim, plastičnim, disketama, a diskete kao diskete, da ne kažem plastika kao plastika... Očas posla strada. Tako sam to pogubio pre nego što sam uspeo da ih opet vratim na hard-disk. Ako izgleda čudno ovo šetanje sa disketa na hard-disk i obrnuto, podsećam da je nekad prostor u kompjuteru za skladištenje bio jedva desetak megabajta, pa je moralo da se štedi na svakakve načine.
I tako, kada sam, konačno, našao prostora u kompjuteru i vremena da te priče prebacim, nisam mogao da nadjem svoj papir! Znam gde bi trebalo da bude, ali nije! Tražim ga par meseci, ali nikako da ga nadjem. Zvao bih nju da vidim da li ona to čuva, ali je problem to stakleno zvono ili zlatni kavez u kome živi. I, tako, okolo naokolo, sve nešto možda bude, a ne mora da znači...
Ako ona, možda, ovo pročita, neka mi javi da znam šta je bilo sa tim pričama... A možda i ja nadjem svoj primerak!

Možda i ona pročita 7, Kad odem

Idemo u rat...
U, jeeee...
To mi je bio prvi komentar... Neko u mojim godinama i rat ne shvata ozbiljno, to je nešto ne ide uz način mog života.
Realno gledano, to i nije rat. Tačno je, tamo se puca, pobunila se lokalna plemena, traže neku svoju vlast, ovi drugi im ne daju, pa malo maltretiraju jedni druge, malo se pljačkaju, siluju, pale kuće...
Ja nisam iz tog filma. Ne shvatam nasilje kao nešto nužno da bi se postigao cilj... Smatram da sve može lepo, ljudski... Možda je to i problem - nismo ljudi!
Da pre polaska sam je zvao. Bila je kući, sama, čekala da se javim. Igrao sam neku ratnu igru na kompjuteru i, zezajući se, rekao joj da idem u rat. Kao da je to normalno, kao da idem po hleb i mleko.
Onda je krenulo... Najpre sam čuo tišinu. Pa jedva čujne jecaje, kao da neko plače. Hej, šta se dešava? Jesi li to ti još uvek s druge strane? Da li ja to dobro čujem? Daj, ne drami... Šta ako sada udju u sobu mama i tata i vide te takvu?
Tek onda je krenulo... Prava provala... Ma, neka se nose i mama i tata i svi... Zašto baš ti?
Nisam znao šta da odgovorim. A i šta da odgovorim? Da nije sve tako kao što izgleda? Da se ovi što prete da će da nas biju zezaju? Ona zna da ja mislim da je to zezanje, ali ona ne misli tako!
Igrao sam se dalje... U mislima ona, na kompjuteru razbijam protivnika, iz zvučnika dopire Balašević:
"Hej, budi jaka ti
najlakše je plakati,
to nam samo Gospod svira
jesenju sonatu..."
Čoveče, puk'о sam najednom... I sve shvatio... I poželeo da se nisam ni rodio...

Mislim da imamo hit

Rekoh već, internet je čudo... U klubu obožavaoca Elvisa Jr. Kurtovicha na Facebook-u sam video kratku poruku na zidu koja je glasila: "Mislim da imamo hit". Nasmejao sam se i poslao poruku osobi koja je to postavila. Inače, to je deo priče sa prvog albuma Elvisa, nadjite ga i preslušajte, neću da prepričavam. U protivnom, teško da će vam biti jasno o čemu se piše. Zanimljiva prepiska se razvila... 
-------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
JA: Pet minuta sam se smejao kad sam procitao tvoju poruku na zidu...
Podsetilo me na vreme kad sam prvi put preslusao taj Elvisov album.

Pozdrav

ONA: E bas lijepo......
A ja se uvijek sjetim kad se elvisova kaseta (bez omota) nasla u kesi sa teglom meda a ista se nasla u mojim rukama pa onda na mermernoj ploci fontane na zeljznickoj stanici u SA (slucajno razbivena od istu) i tako se sva kaseta umeljala u med pa sam onda izvlacila traku i prala je (kunem se) i onda razvukla istu na krosnju kljena ispred tetkine kuce (ziva istina) i tako opranu i osusenu uredno sam je vratila poznatom metodom uvtanja kotacica zabodenom drvenom olovkom hahahaha i radila je posle toga ....to je moje sjecanje na Elvis Elvis Elvis J.
Pjet'o je rekao kokoski nisi neka ljepota ali dobro kokodaces!!!!!
Pozdrav back

JA: Ali kako je radila posle toga? :) Moglo li se sta razaznati? I posle tvrde da su kasete slabi nosaci zvuka...
Muzika ti je i dobra, ali rijeci... Idi kuci promeni rijeci i vrati se opet!

ONA: Da moglo onako nesto kao kroz med (maglu) ha ha ma jeste svirkala je ....kasete zakon najbolje sam voljela kad dodje vrijeme da se recka upropastena traka makazicama pa sastavlja selotejpom...ode prva strofa k vragu :)
Ali Evlis je napisao nove rijeci
Elvis je kupio svojoj djevojci dijamantsk prsten.....
Otpjevaj to jos jos jednom ali pazi ovaj put snimamo ......

JA: Znaci, ti si starija ;) generacija koja je slusala ploce i ono pucketanje i preskakanje na najlepsem delu pesme... Ovi danasnji klinci pojma nemaju kakvo je zadovoljstvo pokusavati da uklonis preskakanje tako sto stavis metalnu paru na drzac igle ili gramofon podignes u stranu za par centimetara...
Inace, moj prijatelj i ja smo "Mitove i legende" poklonili mojoj sestri za rodjendan. Hteli smo da joj poklonimo svoju plocu, pa smo trazili nesto sto niko ne zna da prelepimo omot. Elvisov LP je bio star desetak dana, idealan za tako nesto. U to vreme je malo ljudi kod nas (ja sam iz Leskovca, juzna Srbija) znalo za Elvisa. Nas dvojica smo bili medju tim srecnicima :) Zato smo i uzeli taj LP, jer nismo hteli da se potpisemo ispod bilo kakvog albuma :)))) I tako, zurkica, hajde da pustimo tu vasu plocu, kad, posle prve pesme krene ono "Dobro vece dragi slusaoci..." gde se i mi iznenadimo. Srecom, posle par pesama svi se utopili u neke svoje price, pa i nisu pazljivo slusali... Eh, sto bih voleo da znam gde je to zavrsilo...

ONA: Ja sam dobro drzeca starija djevojka hahaha
Imala ocuvane ploce pa nikada nisam probala metalna para trik (nit isla na akciju nit skuvala supu ) i nazalost nikad otisla na njihov koncert...Ali sam

Sretna sto sam odrasla i provela najljepse godine svog zivota u vremenu kad smo pusili jeftine cigare, stopali do mora, slusali puckanje sa ploca, lijepili kasete,bez mobilnih iphona ipoda i ostali dzirlo zajebancija.

Sjecam se kad sam kupila prvu prvcijatu plocu, bjese to Beastie Boys
" Licensed to Ill" i ponosito je stiskala pod miskom izlazeci iz Jugotona
ha ha bjese to poodavno.....16 godina kasnije stojim u masi i cekam da se pojave bistijevci (podrtavajuci od srece i alkohola :))) i tako se valjda covjek-zena zanese pa ne razmislja da su i ti ljudi ostarili pa kad se pojavise metuzalemi ja se prenuh iz sna hahaha medjutim skakucu momci i dalje kao da im je 20 ....
A o zavrsavanju ploca, malko je tuzo pa cu da skratim :)
Kad je poceo rat i kad sam spakovala svoje stvari i napustala stan mislila sam sta sa plocama da radim jer ih teglit ne mogu, a srce mi puca da ih ostavim (mrskom neprijatelju haha) i onda sam ih molicu lijepo "sakrila" u svoj krevet na rasklapanje :( kao da ih gore pomenuti ne moze naci i kraj price... ploce nikad vise nisu vidjene...

Pozdrav iz Atlante (gdje zivim i radim) i nosim majice kratkih rukava usred decembra :)

JA: "Interesantna je prica kako" sam ja kupovao Elvisov prvi album vise puta. Za prvi put sam vec pisao. Posle, kad sam hteo da ga kupim za sebe nije ga bilo vise u prodaji. Onda sam ga nasao kod ulicnih prodavaca ispred SKC-a u Beogradu, negde 1988. i uzeo ga bez razmisljanja, naravno. Nakon par godina sam ga nekom pozajmio i zaboravio kome sam ga dao, pa mu se izgubio trag. Devedesetih godina sam na lokalnom radiju sa bratom radio emisiju o domacoj pop-rok sceni (kad kazem domaca, mislim na ex-Yu prostor). Gostovao nam neki tip, zaboravio sam iz kojeg benda, i imao je kod sebe disk koji je sam radio sa nekim redjim izdanjima domace muzike. Jo radosti kad videh da je tu i Elvis J. Kurtovich!!! Kakva je jurnjava bila da se to hitno iskopira, jer se ovaj vraca za Beograd... Usput, emisija se zvala "Da Bog da crk'o r'n'r kad ga svako svira"!
Posle je burazer, ni sam ne znam kako, dosao u posed dva LP-ija!
Sad je lako, internet je cudo, skinuo sam ga sa 3-4 sajta...
Tako da ja, ispalo je, iz hobija skupljam Elvisov prvi album.

Pozdrav iz Leskovca, gde sutra zvanicno dolazi zima.

Emira

Već treći put je doterivao kravatu pred ogledalom. Pomerila se milimetar kada je stavljao na sebe parfem koji mu je ona kupila za prošli susret. U principu nije voleo parfeme i sve te stvari. Vrhunac bi bio kap-dve kolonjske vode, ali ovo je bilo nešto izuzetno. Njegov godišnji sastanak sa najboljom drugaricom iz škole...
Osam godina sreću se tog dana i povere detaljnije jednom drugom šta su radili, doživeli, videli od prošlog susreta. Tada jednostavno pobegnu od svih i misle samo na taj susret, susret koji je postao pravi mali ritual. Zna se: nedelju dana ranije on je nazove telefonom i kaže da je rezervisao sto i da je čeka da dodje u pola osam. Onda bi se našalili na račun obaveza koje su imali prethodnih godinu dana i zbog kojih se nisu čuli, pomenuli svoj izgled i obećali da će svako prepoznati onog drugog prvi, jer je to samo nepuna godina kako se nisu čuli i videli... Da, bitno im je to veče...
"Mislim da je krajnje vreme da joj priznam sve" reče tiho proveravajući mašnicu na poklonu koji joj je kupio.
"Kada bude kazala da se razvela, priznaću joj da sam je voleo oduvek. Da sam je pratio, da sam uvek znao šta se dešava sa njom, da nisam mogao da izdržim, a da je ne vidim barem jednom u nedelju dana, makar i krišom."
Pozvao je taksi. Noć je već odavno bila tu. Ulične svetiljke i reklame su bojile višemilionski grad. Treperila je svetllost iz ugla proistekla od neke neispravne neonke. Eksirao je jedno žestoko piče i krenuo ka izlaznim vratima, jer je taksista trubio...
"Krajnje je vreme i da joj sve priznam, jer i ne mogu više ovako. Neka zna da su sve moje ljubavi lažne, da nijedna od onih koje sam spominjao u stvarnosti ne postoje... Postoji samo ona..."

* * * * * * * * * * * *

Već je kasnila čitavih dvadeset minuta, što joj se nikad ranije nije desilo. Popio je i drugi aperitiv i osećao da mu se i pogled polako muti kad ju je ugledao. Prepoznala ga je, prišla stolu i sela.
"Sada će da krene priča o ludom taksisti koji ne poznaje grad..."
"Izvini što kasnim, ali upala sam kod nekog novog taksiste, koji uz to i pojma nema sa vožnjom. Odvezao me tri bloka odavde, dok mu ja nisam pokazala put..."
"Bože, koliko je znam... Sad će da kaže da ima puno toga da mi kaže, ali ne zna odakle da počne."
"Imam toliko toga da ti kažem, ali ne znam odakle da poćnem... Šta ima novo kod tebe? Što se ne ženiš?"
"Nemam vremena... Stalno sam u gužvi na poslu, znaš kako je to s mojim poslom..." počeo je opet da laže. Bilo mu je mrsko, ali šta je mogao. A onda mu se, kao i uvek, razvezao jezik i počeo je da priča srceparajuću priču koji je pročitao u nekom TV-dodatku.
"Razvela sam se" rekla je iznenada.
"Sigurno joj je dosadila moja priča!" pomislio je pre nego je upitao:
"Kako?"
Počela je da priča kako tako više nije išlo... Sve je to već znao. Pustio je da priča, a on se usredsredio na večeru i povremeno bi klimnuo glavom i rekao:
"U pravu si..."
Poznavao je potpuno. Svaku njenu rečenicu je znao pre nego što ju je ona i zamislila. Sve mu je bilo u glavi, čitav scenario. Znao je da će na kraju zaplakati za tim ološem što joj je bio muž i da će onda doći njegovih pet minuta. Jeo je polako i povremeno bi je pogledao. Nije se izmenila. Ista ona lepotica iz srednje škole, a od tada je prošlo... Ponekad bi koja njena reč i dospela do njega, tek toliko da zna dokle je došla s pričom i koliko je još ostalo do kraja njenog monologa. U svojim mislima on je već otišao previše u maštanja i bilo je suviše lepo da bi prestao da misli na to...
"I tako, razvela sam se i shvatila da me on nije dostojan. Imam vremena da krenem iz početka. Ne želim da izlazim s muškarcima neko vreme. Ovo s tobom je naša uobičajena večera nakon okupljanja ekipe iz razreda. Shvatićeš zašto ću otići malo ranije... Izvini... Bilo je super sresti starog prijatelja opet... Vidimo se opet dogodine, zar ne?"
"Normalno, vidimo se..."
Ispratio je do izlaza i pomogao da udje u taksi. Na rastanku ga je poljubila, kao i uvek, i rekla taksisti adresu.

* * * * * * * * * * * *

Ostao je sam na uglu, dok su ljudi prolazili okolo... Pogled mu se gubio za žutim autom. Opet je nešto ispustio... Biće prilike sledeće godine... Nije znao šta da radi... Da viče, plače, moli... Onda se okrenuo, pogledao niz ulicu u vozila koja su mu dolazila u susret, iskoračio preskočivši pritom baru, podigao ruku i viknuo:

"TAKSI!"

Možda i ona pročita 6, Pesme

Podasetnik

Iz nekih starih razloga
ne mogu bez tebe ni malo
a tek ovako ne vidim
da ću negde ikad stići
nad nama kao da se skupilo
davno prokletstvo pa pritiska
krade nam svaki mogući dan
koji bismo proveli zajedno
kasno je da se menjamo
valjda imamo vremena za nas!

*****

Ja ne brinem za nas

Noćas sam tebe sanjao
na uvo ti tiho šaputao
ne čekaj zoru uzalud, zaspaćeš
ne moraš budna u novi dan.

Noćas sam o tebi maštao
čuvao te od tužnih misli
prikradao se lagano uz tebe
redjao ti zvezde po kosi.

Noćas sam samo tebe video
u sebi sam se opet zapitao
koliko treba sreći da dodje
ma, ja ne brinem za nas.

*****

Komentar na "Boemi"

"Spirice, oni su boemi zbog nacina zivota kojim inace zive, a kad popiju narucuju sve same divne starogradske pesme za srce i dusu ili i sami zapevaju takve pesme, recituju stihove, a majstori i ostali traze Sinana, Semsu, Kemala... i zavijuse slicne njima, ne recituju nego psuju, tetoviraju se JNA 75`, dok boemi pisu stihove po salvetama. Mislim da je u tome razlika. Boem je gospodin u dusi.

Pokusala sam da ti ovo prosledim na blog, ali poruka mora da sadrzi samo 300 karaktera. Sorry."

Evo, smestio ja tih 300 i više karaktera... Samo, i Žika Obretković je pisao pesme na salveti u kafani i ima i objavljenu knjigu pesama.
Eh, da... Sličnost koju sam ja našao u boemima i majstorima su litre... Da li mora da se loče da bi se recitovali stihovi? Ili, što bi rekao majstor: "Ej, kafano, tuuuuuuugooooo mooojaaaaaaaaa!" Naročito ovi naši boemi ili "boemi" iz Leskovac. Ako ima takvih.

Boemi

Pre par godina je u "Politici" (ako nisam pogrešio) izašao tekst o leskovačkim kafanama i kako ih je sve manje, pa boemi nemaju, mučenici, više gde da se sastaju. Koliko se sećam, bila je i neka slika tih, tzv. boema, sa nekom tužnom facom...
E, sad... Ono što mene tera na razmišljanje je jedno prosto pitanje: zašto obični ljudi, npr. šoferi, ulični čistači i slični njima, kad se napiju u kafani su pijandure, a druga grupa ljudi, npr. novinari, književnici i slični njima, kad se napiju u kafani postaju boemi?

Možda i ona pročita 5, Sihaya

Internet je čudo. Gomila ljudi skrivena iza kompjutera s kojima možete da se dopisujete. Evo šta se meni desilo.
Upoznam... Ovo upoznam je relativan pojam, jer koliko možete znati nekog koga ne vidite - da li je ono što on(a) piše o sebi tačno? Da li je Ivan Ivana ili obrnuto... Dakle, upoznam jednu osobu i krenemo u prepisku. Ko si, odakle si, šta radiš... Pa privatna pitanja tipa brak, deca, unuci... Ja odgovorim da sam se jednom zamalo oženio i usmerim je da pročita moju priču sa bloga, jednu iz serijala "Možda i ona pročita". Pročita je ona i pošalje mi priči koju je napisao neki Haruki Murakami i koja se zove "O susretu sa 100% savršenom devojkom jednog prelepog aprilskog jutra". Tu se radi o susretu momka i devojke koji su bili 100% jedno za drugo, ali su hteli da to provere i vremenom zaboravili jedno na drugo.
To mene inspiriše da napišem nešto čega sam postao svestan pre par dana. Naime, čuo sam se posle dugo vremena sa jednom drugaricom. Pričamo, pa se dotaknemo i osoba koje znamo, a da ih ona druga strana ne sreće, za razliku od prve. Kaže mi ona da je, tako, jedna drugarica dobila ćerku, da to dete ima nekih 4-5 godina i da joj je postalo svejedno u životu. Posvetila se detetu i sve ostalo zapostavila.
To mene inspiriše da napišem ovoj internet poznanici moje vidjenje priče onog Japanca, ili odakle je već. Doslovce ovo:
"Sjajna priča... Tako je to kad se ne prepozna trenutak. Podsetilo me na vic o Muji koji ide ovako: Bila poplava. Velika, voda došla do krovova kuća! Ide spasilačka služba čamcem i skuplja ljude da se ne podave. Dodju do Muje i kažu mu "Hajd' Mujo, ulazi u čamac!" Mujo odgovara "Ja sam veliki vernik, mene će Alah spasiti!" Pogledaju oni u čudu, ali šta će, ko bi se raspravljao kad ima toliko ljudi za spasavati. Isto bi i sa drugom i trećom ekipom. Na kraju se Mujo udavi i ode na onaj svet. Tamo dodje pred Alaha i sav začudjen pita: "Kako to da meni, velikom verniku, nisi pomogao kad je trebalo?" Pogleda ga Alah zbunjeno, zatraži da mu donesu neku knjigu, pogleda u nju i kaže: "Kako, crni Mujo, nisam? Pa triput sam slao čamac po tebe!"

Tako je i s nama. Ne udjemo u čamac iz ko zna kog razloga. Ali, opet, ko zna zašto je to dobro, jer 100% ne postoji, osim u onoj priči. Možda bi se, na primer, dosad razveli... Ovako, ostaje nešto što nije mržnja :) Barem meni.

Usput, devojka iz moje priče nije napustila onog, imaju ćerku i pre par dana sam slučajno saznao (zajednička prijateljica, šta ćeš) da se posvetila detetu i da joj ostalo nije važno, ma šta to značilo. Suprug kao da ne postoji, tj. to je neko ko prolazi tu... Ta drugarica će sutra-prekosutra da dodje kod mene, pa će da mi ispriča detalje. Koji detalji, pa ja sve znam...

Izem ti život kad ti je dete sva razonoda. Naravno da je dete broj 1 u životu i sve se daje za njega, ali imam utisak da je u ovoj priči dete zaklon za životni promašaj."
Pošaljem to i zgranem se nad odgovorom:
"- Prvo sam bila u schoku - sta, jel to ovaj nepoznati internet poznanik prica o mom zivotu.. cek cek, pa i ja imam plave oci, a ne, ne znamo se, ipak je sve samo koincidencija, razlikuje se u nekim finesama ali sustinski su price iste :( na zalost."
Koliko ima nas koji se u životu sakrijemo iza nekih stvari i propustimo sve ostalo? I da li imamo snage da sebi to priznamo i pokušamo da nešto promenimo?

Memorijalno naselje Overkill

Već sam pisao o Travianu... Na ba3 serveru iz zezanja sam napravio selo koje je najudaljenije, da ne objašnjavam sad detalje. Ko igra Travian shvatiće, ko ne igra džaba mu pojašnjavati. E, sad, kad je tom selu trebalo nadenuti ime, zapelo je. Kako ga nazvati? U razgovoru sa mojim prijateljem Vladom (treba li reći da i on igra Travian?) njemu padne na pamet da ga nazovem Overkillce. Odmah sam prihvatio. Overkill je ime kojim se naš prijatelj Sale služi dok igra taj isti Travian. Navukao nas na tu zaraznu igru, pa eto, da mu se zahvalim, nazovem selo po njemu. Onda je Vladi palo na pamet da i on napravi selo pored mog, daće mu da neko slično ime... Naravno, nije bilo teško naći ime. Pošto je selo bilo desno od Overkillca, tako je i nazvano - Desno Overkillce. Onda je usledilo i Gornje Desno Overkilce, pa Levo Overkillce... Ma, čitava gomila Overkillaca, proizvevši tako nešto što smo nazvali Memorijalno naselje Overkill. Na kraju je stvorena i alijansa - Overkillovi Sledbenici, skraćeno OverSled.
Pre par dana dobio sam u igrici poruku koja me je nasmejala. Doslovce je glasila: " Super ste, polako postajem obožavatelj lika i djela Overkilla, evo imam novo selo, daću mu to ime :) ". Prosledim poruku kolegama Traviancima sa potpisom: Overkill zaraza se širi. Zahvalim se toj igračici i pitam za dozvolu da je stavim u profil. Naravno, dobio sam dozvolu.
Onda mi se desi da na drugom serveru, gde sam dva sela poklonio komšiji, a sačuvao jedno, tek' koliko da s vremena na vreme mogu da vidim šta se dešava, dobijem poruku: "Šta ćeš sad da radiš, hoćeš opet da praviš najudaljenije selo na serveru?" Sutradan mi se Vlada hvali kako, opet, na tamo nekom desetom serveru, on pravi neko selo koje će da dobije Overkill u nazivu i odakle će da se izrodi neko novo Memorijalno naselje Overkill...
Onda sam shvatio da treba pokrenuti akciju: JEBEŠ SERVER BEZ MEMORIJALNOG NASELJA OVERKILL!!!

Možda i ona pročita 4, Žrtve

Ko zbog koga živi, roditelji zbog dece ili deca zbog roditelja? Naizgled, veoma lako pitanje. Svaki roditelji bi odmah rekli da žive zbog svoje dece i da bi sve učinili za njih. Da li?
Kad dodje trenutak da to dete treba da potraži svoju sreću izvan kuće, na svetlo dana izadje usud ovog podnevlja. Ko će nas da čuva? Jel' se tako poštuju i vole roditelji koji su te stvorili i sve učinili za tebe? Da li im se tako vraća sva ta ljubav? I deca, šta će, ostanu da žive s mamom i tatom, stalno se pitajući da li bi im bilo bolje da su otišla da žive svoj život.
Sebično od strane roditelja? Misle na sebe... A mi, deca tih roditelja nemamo srce, hrabrost ili šta već, da nazovemo stvari pravim imenom i utapamo se u sredinu u kojoj smo. Naučeni smo da mame i tate najbolje znaju šta je dobro za nas. Uzimamo komšije da ne bi išli u drugi grad i grešku shvatamo kad je već debelo kasno za ispravljanje. Ili, možda, nikad nije kasno za ispraviti grešku?
Ne znam, možda pitam roditelje...