Sreo sam je na ulici, slučajno. Vreo letnji dan, svi gledaju da se sklone sa sunca, samo mi ne žurimo. Nismo se dugo videli, možda mesec-dva. Taman dovoljno za priču na temu "Šta ima novo". Imali smo vremena da ćaskamo desetak minuta, tu na ulici.
Dotakli smo se uobičajenih tema, kao što je i red. Kako si ti, tvoji, šta ima na fakultetu, još koliko ispita...
"Gde ti je devojka?" potpuno iznenada je zapitala.
"Koja devojka?"
"Čudi me da je nemaš..."
"Šta je tu čudno? Kad neko izgubi devojku, reci mi da je ja nadjem!"
"Ma, jok, čudi me kako to da ti nemaš neku. Duhovit si, pametan, uvek je s tobom interesantno, a ovamo..."
"Eh, pa to ovamo je problem... Izgleda da su bitne neke druge stvari, ne samo ovo što si pobrojala. Uostalom, pa ni ti nećeš sa mnom, a čudiš se kako neka druga ne uvidja ono što ti vidiš."
"Ti i ja smo nešto drugo!"
"Naravno. I ti i ja i sve druge na ovom svetu! Sa svakom sam ja nešto drugo, nikako ono prvo" počeo sam malo da filozofiram, jer se, nekako, razgovor kretao u pravcu koji mi i nije odgovarao...
Nije stigla da odgovori. U tom trenu, odjednom, kao iz vedra neba, pojavila se ona. Nedosanjani san... Sunce posle kiše... Blagi povetarac sparnog dana... Pahulja zimske noći... Najsjajnija zvezda moga neba...
Nisu se poznavale. Do tog trena. Kurtoazno "drago mi je" i kratko pitanje upućeno meni:
"Kako si?"
Eh, kako sam? Kad te vidim više ne znam kako sam.
Žurila je i ostavila nas. Drugarica je gledala za njom. Lepršala je letnja haljinica... Gotovo uvek je bila u pantalonama, ovo je bio jedan od par letnjih dana koji su činili izuzetak! Znao sam da ću je zapamtiti ovakvu i gledao sam i ja za njom... Sekund-dva duže nego što je logično, dovoljno da usledi komentar:
"Evo, to je osoba za tebe!"
Proletelo mi je kroz glavu, da znam to i ja, ali, uvek ima neko ali... Da ne detaljišem.
"Ima malo debele noge," nastavila je "ali je zgodna!"
"Eh, šta sam doživeo. Sa drugaricom na ulici komentarišem devojke koje prolaze... Kuda ide ovaj svet!"
"Ja to za tvoje dobro. Šta fali devojci?" nasmejala se.
"Ništa. Ima malo viška. Sama si rekla da ima malo debele noge."
Zbunjeno me pogledala.
"Od kada je to tebi važno?"
"U, oduvek! Ja samo tražim nešto mog ranga. Kako sam ja savršen, jasno ti je..."
"Svašta čovek čuje od tebe!"
"Dobro, ruku na srce, oprostio bih joj noge, ali ima tu nekih drugih stvari... I ona misli isto što i ti, čudi se mom slobodnom statusu, a ovamo..."
"Opet si neozbiljan."
"Ma kakvi, to se tebi samo čini. Misliš da samo ti imaš pravo da se čudiš što, eto, nemam, neku... Prosto se začudiš kad se ispostavi da još neka tako misli?"
"Ja to za tvoje dobro. Šta te košta da probaš, videćeš da je ona za tebe!"
"Ej, hajde da se razilazimo. Upeklo sunce, udarilo ti u glavu, pa sad mene masiraš! Evo, idem da preispitam sebe i zapamtim je sa onim debelim nogama i haljinom što leprša. Videćemo se."
Preračunavam se. Prošlo je desetak godina od tada. Više je nikad nisam video tako obučenu. Ali je pamtim samo tako.
Dotakli smo se uobičajenih tema, kao što je i red. Kako si ti, tvoji, šta ima na fakultetu, još koliko ispita...
"Gde ti je devojka?" potpuno iznenada je zapitala.
"Koja devojka?"
"Čudi me da je nemaš..."
"Šta je tu čudno? Kad neko izgubi devojku, reci mi da je ja nadjem!"
"Ma, jok, čudi me kako to da ti nemaš neku. Duhovit si, pametan, uvek je s tobom interesantno, a ovamo..."
"Eh, pa to ovamo je problem... Izgleda da su bitne neke druge stvari, ne samo ovo što si pobrojala. Uostalom, pa ni ti nećeš sa mnom, a čudiš se kako neka druga ne uvidja ono što ti vidiš."
"Ti i ja smo nešto drugo!"
"Naravno. I ti i ja i sve druge na ovom svetu! Sa svakom sam ja nešto drugo, nikako ono prvo" počeo sam malo da filozofiram, jer se, nekako, razgovor kretao u pravcu koji mi i nije odgovarao...
Nije stigla da odgovori. U tom trenu, odjednom, kao iz vedra neba, pojavila se ona. Nedosanjani san... Sunce posle kiše... Blagi povetarac sparnog dana... Pahulja zimske noći... Najsjajnija zvezda moga neba...
Nisu se poznavale. Do tog trena. Kurtoazno "drago mi je" i kratko pitanje upućeno meni:
"Kako si?"
Eh, kako sam? Kad te vidim više ne znam kako sam.
Žurila je i ostavila nas. Drugarica je gledala za njom. Lepršala je letnja haljinica... Gotovo uvek je bila u pantalonama, ovo je bio jedan od par letnjih dana koji su činili izuzetak! Znao sam da ću je zapamtiti ovakvu i gledao sam i ja za njom... Sekund-dva duže nego što je logično, dovoljno da usledi komentar:
"Evo, to je osoba za tebe!"
Proletelo mi je kroz glavu, da znam to i ja, ali, uvek ima neko ali... Da ne detaljišem.
"Ima malo debele noge," nastavila je "ali je zgodna!"
"Eh, šta sam doživeo. Sa drugaricom na ulici komentarišem devojke koje prolaze... Kuda ide ovaj svet!"
"Ja to za tvoje dobro. Šta fali devojci?" nasmejala se.
"Ništa. Ima malo viška. Sama si rekla da ima malo debele noge."
Zbunjeno me pogledala.
"Od kada je to tebi važno?"
"U, oduvek! Ja samo tražim nešto mog ranga. Kako sam ja savršen, jasno ti je..."
"Svašta čovek čuje od tebe!"
"Dobro, ruku na srce, oprostio bih joj noge, ali ima tu nekih drugih stvari... I ona misli isto što i ti, čudi se mom slobodnom statusu, a ovamo..."
"Opet si neozbiljan."
"Ma kakvi, to se tebi samo čini. Misliš da samo ti imaš pravo da se čudiš što, eto, nemam, neku... Prosto se začudiš kad se ispostavi da još neka tako misli?"
"Ja to za tvoje dobro. Šta te košta da probaš, videćeš da je ona za tebe!"
"Ej, hajde da se razilazimo. Upeklo sunce, udarilo ti u glavu, pa sad mene masiraš! Evo, idem da preispitam sebe i zapamtim je sa onim debelim nogama i haljinom što leprša. Videćemo se."
Preračunavam se. Prošlo je desetak godina od tada. Više je nikad nisam video tako obučenu. Ali je pamtim samo tako.
