Noćas sam krenuo u šetnju... Bilo mi je dosta svega, izašao sam da prošetam besciljno, da odem na drugu stranu grada... Padala je kiša, nije mi smetalo. Iznenada sam shvatio da prolazim pod prozor njene zgrade. Podsvest, verovatno. Postao sam svestan toga tek kad je zapljuštalo jače. Setio sam se da moj mobilni ima radio. Stavio sam slušalice na uši i pustio neku radio-stanicu...
Prljavo kazalište i "Noćas sam izašao na kišu"... I ja sam...
Tuda sam prolazio kad bih se vraćao kući. Nekada. Živeli smo u susednim ulicama... Prodjem pored njenog prozora, bacim pogled, produžim...
Bila je generacija iza mene. Nikad se nismo družili, izlazili. U stvari, jesmo, ali na mahove, po par nedelja na svakih par godina...
Noćas sam izašao na kišu... Kiša kao da mi bistri sećanje...
Družila se malo sa mojom sestrom, par puta dolazila kod nje na kafu. I ja sam bio tu... Zasmejavao je maksimalno, do suza... Rekla je da nije imala pojma da sam duhovit. Ovoliko duhovit, da je baš zanimljivo sa mnom.
- Znam - rekao sam- pa meni nikad nije dosadno kad sam sa mnom, zašto tako ne bi bilo i drugima...
Onda smo promenili škole, promenili termine izlazaka, kao i mesta na koja smo izlazili... Da bi se slučajno sreli na letovanju, nekom lokalnom odmaralištu. Ona sa drugaricom letuje, ja sa čitavom ekipom, desetak nas! Jedne večeri je padala kiša, kao i sada. Predlagao sam da izadjemo na kišu i šetamo do obližnjeg grada. Društvo se nije složilo. Nije im se kisnulo... Sedeli smo na klupicama, pod nadstrešnicom... Ja sam imao svoje veče! Znate ono kad ste u stanju da zabavljate čitavo društvo satima... Samo, ja sam sve radio da bih zabavio samo nju. Ostali su bili, hm, pa eto, prisutni...
I sutradan je bila s nama. I prekosutra... Rekla je svima kako se znamo iz škole i to još iz osnovne, ali da ona nije imala pojma da sam duhovit... I da je tako zanimljivo sa mnom...
Vratili smo se s mora... Nastavili da se družimo još par dana. Jedne večeri sam otišao kod nje. Padala je kiša, ali nije mi smetala.
Krenula studentska godina... I opet smo se pogubili. Svako u svoj grad... I opet je prošlo par godina, a da se nismo sreli.
Dok jedne večeri nisam izašao iz kuće. Na kišu! U gradski bus, pa do grada. Zajedno smo se vozili desetak minuta. Ja išao da se vidim s prijateljem, ona negde dalje, na drugi kraj grada... Opet sam je nasmejao za par godina unapred... I opet je konstatovala da nikad nije znala da sam ja tako duhovit...
- O, da... - pomislio sam - Znaš to, samo zaboravljaš, ali ja te uvek iznovao i iznova podsećam... Dok pada kiša...
Noćas sam izašao na kišu... Možda bolje da nisam. Da ne izranjaju pohranjena sećanja...
Prljavo kazalište i "Noćas sam izašao na kišu"... I ja sam...
Tuda sam prolazio kad bih se vraćao kući. Nekada. Živeli smo u susednim ulicama... Prodjem pored njenog prozora, bacim pogled, produžim...
Bila je generacija iza mene. Nikad se nismo družili, izlazili. U stvari, jesmo, ali na mahove, po par nedelja na svakih par godina...
Noćas sam izašao na kišu... Kiša kao da mi bistri sećanje...
Družila se malo sa mojom sestrom, par puta dolazila kod nje na kafu. I ja sam bio tu... Zasmejavao je maksimalno, do suza... Rekla je da nije imala pojma da sam duhovit. Ovoliko duhovit, da je baš zanimljivo sa mnom.
- Znam - rekao sam- pa meni nikad nije dosadno kad sam sa mnom, zašto tako ne bi bilo i drugima...
Onda smo promenili škole, promenili termine izlazaka, kao i mesta na koja smo izlazili... Da bi se slučajno sreli na letovanju, nekom lokalnom odmaralištu. Ona sa drugaricom letuje, ja sa čitavom ekipom, desetak nas! Jedne večeri je padala kiša, kao i sada. Predlagao sam da izadjemo na kišu i šetamo do obližnjeg grada. Društvo se nije složilo. Nije im se kisnulo... Sedeli smo na klupicama, pod nadstrešnicom... Ja sam imao svoje veče! Znate ono kad ste u stanju da zabavljate čitavo društvo satima... Samo, ja sam sve radio da bih zabavio samo nju. Ostali su bili, hm, pa eto, prisutni...
I sutradan je bila s nama. I prekosutra... Rekla je svima kako se znamo iz škole i to još iz osnovne, ali da ona nije imala pojma da sam duhovit... I da je tako zanimljivo sa mnom...
Vratili smo se s mora... Nastavili da se družimo još par dana. Jedne večeri sam otišao kod nje. Padala je kiša, ali nije mi smetala.
Krenula studentska godina... I opet smo se pogubili. Svako u svoj grad... I opet je prošlo par godina, a da se nismo sreli.
Dok jedne večeri nisam izašao iz kuće. Na kišu! U gradski bus, pa do grada. Zajedno smo se vozili desetak minuta. Ja išao da se vidim s prijateljem, ona negde dalje, na drugi kraj grada... Opet sam je nasmejao za par godina unapred... I opet je konstatovala da nikad nije znala da sam ja tako duhovit...
- O, da... - pomislio sam - Znaš to, samo zaboravljaš, ali ja te uvek iznovao i iznova podsećam... Dok pada kiša...
Noćas sam izašao na kišu... Možda bolje da nisam. Da ne izranjaju pohranjena sećanja...
