Laku noć

Svako veče, pre nego zaspim, "vrtim" radio-stanice. Pokušavam da nadjem nekog ludog muzičkog urednika koji će da se prevari i pusti moju omiljenu pesmu. Tekst ide ovako:

Da te ne volim
ti nikad srećna bila ne bi
iz tvojih očiju bi suza lila
i život bi živela prazan...

Ali, ne, nikada dosad tu pesmu nisam čuo. Znam i zašto. Niko je nije otpevao i snimio. Ona samo stoji u mojoj glavi. Čeka... Nadam se da će je neko naći.
Muči me nesanica zbog toga, ali sam ipak pospan. Laku noć.

Možda i ona pročita 17, Prijatelji i rodjaci

Nekada smo se sretali svakih 3-4 dana. Ili ja kod nje ili ona kod mene... Pijuckali piće, gledali filmove, komentarisali zbivanja... Nekad sami, nekad u društvu. U pauzama izmedju smo se zivkali telefonom... "Halo, e, imaš na tom i tom kanalu..." i nastavili da pričamo i po pola sata! Ma, i više...
Kad bi neko od nas otputovao, makara na dan-dva, morala se uzeti neka sitnica. Za sećanje...
Vremenom se to proredilo... Ne znam zašto. Da li sam ja hteo korak više, ili ona korak manje, da li smo koračali pogrešnom stranom ulice, možda i sa drugim osobama, nemam pojma. Jednostavno smo proredili i poklone, i telefoniranje i susrete. Čak se dešavalo da se i na ulici mimoidjemo i ne javimo, što je, moram da priznam, jedno potpuno novo osećanje za mene. Kao da joj je ponestalo vremena za mene. Slabo se ja tu snalazim.
Sad je doživljavam kao i rodbinu. Znate već da prijatelje birate, a rodbinu dobijate činom rodjenja. Dugo mi je trebalo da shvatim da je ona sa liste prijatelja prešla na listu rodjaka, bez obzira što je to biološki nemoguće. Ali, ja moje rodjake srećem periodično! Kad je neka slava, eto nas! Rodjendani - obavezno se vidjamo. Pa i tužni skupovi kao što su sahrane i parastosi dovode do novog okupljanja rodbine... Naša vidjanja su postala deo tih okupljanja...
I, eto, ja sad imam još jednu sestru. Pre par dana sam shvatio da je postala sestra. Bez nekog razloga sam hteo da je pozovem i odustao baš zbog toga - nisam imao razlog. Rodjendani su prošli, niko se ne udaje ili ženi, daleko bilo nema ni parastosa... Neki uobičajeni razlozi tipa "film, kafica, šetnja" su mi postali strani kad je ona u pitanju...
Na koju li stranu mi to idemo?

Email Vladi

Šta da ti kažem, sve znaš...
Sanjao sam ćaleta pre neki dan. Ja, inače, kad sanjam znam da sanjam, ma kako to zvučalo čudno. Npr. kad sanjam nekog ko je umro znam u tom snu da je taj umro!
Ćaleta sam sanjao u staroj kući, ušao sam u sobu i on je bio tu. Ja ga ne pamtim takvog, video sam ga na par slika kad je izgledao tako - mlad, crnokos, kratko podšišan...
Udjem, pogledam ga i kažem:
"Šta ti radiš ovde?"
Ćale gleda u mene, ćuti...
"Jel' te strefila srčka, šta se sad šetaš po kući..."
"Ti ćeš da mi kažeš gde ja da se šetam" odgovori ćale.
Ne primećujem da govori, ali znam šta je rekao?!
"Ma, ne, ja samo da proverim da li ti znaš šta je bilo. Jel' znaš šta ti se desilo?" - pitam ga.
"Naravno da znam!"
"E, kad znaš, onda možemo da pričamo dalje. Jesi li video babu i Dejana?"
"Babu sam video, a Dejana još nisam, jer je on na..." - i tu se probudim.

* * *
Kad je baba Jelena umrla sanjao sam je u onom njenom stanu u Paraćinu, da ne dužim sad kako i šta. Pitala me da li mi se svidjaju kreveti koje je kupila?! Ja joj rekao da mane krevete, nego da mi kaže je li videla Dejana. Baba odgovori da jeste i pita hoću li da ga pozove da se vidimo. Naravno, kažem ja. Izadje ona iz stana i udje Dejan!!! Ja pridjem da ga zagrlim, a on porastao... Viši od mene bar pola metra! Kako sam ga zagrlio, počnem da padam i kad sam kolenom dotakao pod, probudim se...