Možda i ona pročita 35, Stranica ničijeg dnevnika

Dragi moj dnevniče,
nisam ti se javljala malo duže, jer sam imala nekih obaveza. Izvini zbog toga.
Znaš i sam da nemam običaj da ti pišem o mojim razmišljanjima. Ovaj put činim izuzetak i molim te da mi ne zameriš. Potpuno sam zbunjena i ne znam šta da radim. Krenuću od početka.
Upoznala sam ga, kako to biva, sasvim slučajno. Pravila sam društvo sestri, ona je išla da se nadje sa nekim prijateljima i tu je bio i on. Nisam nešto mnogo obraćala pažnju na okupljene, uostalom ti me znaš. Ja sedim sa strane i odgovorim ako me nešto pitaju. Ionako je to sestrino društvo, pa se ja ne bih mnogo mešala tu. Nebitno. Ubrzo smo se razišli i izgledalo je da će to biti novo poznanstvo kao i gomila koje sklapam, neobavezna, površna...
Onda je počelo da se polako dešava. On ima terasu na mnogo lepom mestu, uslovno rečeno. Za vreme "Roštiljijade" bina je bila preko puta te terase, pa nas je zvao u "VIP ložu", kako je sam nazvao. Trebalo je da gledamo "Leb i sol", ali nam se nije dalo. Iako smo se dogovorili (sestra, ja i ne znam ko još), koncert je otkazan zbog iznenada proglašenog dana žalosti. U stvari, nije otkazan, samo je pomeren za nedelju uveče. Nema veze, pomislila sam, može i nedelja. Ali, u nedelju je proglašena žalost u Makedoniji i koncert je, ovaj put, definitivno otkazan. Jedino ja to nisam znala i dodjem u dogovoreno vreme. I sad, šta da se radi, kad smo već tu, izadjemo na terasu da gledamo zamenu koju su organizatori navatali. Dragan Kojić Keba! Baš je zamena, ali sad... Još i neka kišica počela da pada, ma, sve krenulo da ne može bolje... Odslušali smo 3-4 pesama i izašli da prošetamo, popili piće u kafiću i razišli smo se.
E, posle toga polako počinju da se dešavaju stvari koje me zbunjuju. On mi je već ujutru poslao sms gde mi je poželeo srećan put do posla... Uveče mi je slao citate pesama za laku noć. Najčešće Crvena jabuka, ali bilo je tu i starodgradskih bisera... Sve sami romantični momenti. Svakog vikenda me zvao da izadjemo, da prošetamo, popijemo piće... Pričali smo o običnim stvarima, tipa ko koje filmove gleda, koju muziku sluša... Ali, znali smo da se dohvatimo i teških filozofskih tema, kao što su kako je to živeti u dvoje, paranormalne pojave... Čak smo i o sportu pričali. Ma, kažem ti, dragi dnevniče, pričali smo o svemu i svačemu. Možeš zamisliti moje iznenadjenje kad me je pozvao na voćnu salatu koju je sam spremio? Hajde, da je to u nekom restoranu, ali se mučio zbog mene! To niko do sada nije uradio za mene.
Jednom me je sačekao ispred zgrade kad sam se vraćala s posla. Znaš već kakva sam zbog svakodnevnih putovanja na posao i s posla. Nervozna sam uvek, nekad više, nekad manje. Tog dana je bilo i neko grozno vreme, oblačno, hladnjikavo. On stoji ispred, čeka me i, uz smešak, iznenada je izvukao ružu i poklonio mi. Baš pažljivo! Odmah me prošao umor, nestala nervoza. Otišao je dobacivši pritom da bismo mogli opet da se vidimo sutra-prekosutra...
Dragi moj dnevniče, znam da ti je ovo smešno i da te nervira, ali ja nemam kome da se poverim, pa ću pokušati da skratim. Narezao mi je par diskova, maltretirala sam ga da mi skida nešto sa interneta par sati. Jako je pažljiv, dobronameran prema meni. Izgledalo mi je da se uporno nabacuje, ali nikad nije rekao ništa na tu temu. To mi je bilo jako čudno, ali ni ja nisam davala povoda. Barem tako mislim.
Već sam ti pisala da zbog posla ne mogu da idem na Bajagin koncert. Zvao me telefonom da čujem omiljenu pesmu!
Samo mi je jednom poslao sms koji me je zbunio. Pisalo je "Ti mene više ne voliš, jer mi se ne javljaš!" Nisam znala šta bih mu rekla, kako je mogao da shvati da ga ja volim, kad mu to nisam ničim ni napomenula, a kamoli nešto više? Odakle mu to da ga volim? Malo sam bila zbunjena, ali nisam htela da dramim. Pustila sam da vreme reši taj problem.
On se i dalje povremeno javljao, izašli bismo kad sam ja imala vremena... Za prvomajski praznik smo išli na neki izlet, na rastanku mi je rekao "Ako ti nisam danas dosadio, hajde da i večeras izadjemo!"
Dakle, jasno je da mi se uporno nabacuje. Ono što je počelo da me zbunjuje u poslednjih par meseci, počeo je da mi priča o nekoj svojoj bivšoj ljubavi?! Šta mene briga za njegove bivše? Malo mu je tužna priča, koliko sam ga shvatila. Pukla je ta veza odavno, ali, eto on je pamti i sve mu liči na, kako je sam rekao "špansku seriju". Da li hoće da me "navata" na patetiku i njegovo slomljeno srce? Stvarno nisam pametna... Bila sam fina i rekla mu da je ta "ćurka" na gubitku čim nije s njim, ali da život ide dalje. On se složio s tim. I dodao da život ide dalje za sve, samo ne za njega!
Stvarno nisam pametna...
Eto, dragi dnevniče, sad znaš zašto sam zbunjena. Videćemo šta će da donese dan, a šta noć.
Do tada, voli te i ljubi tvoja A.

Možda i ona pročita 34, Cvetana

Cvetanu sam prvi put sreo na moru. Mi klinci, pri kraju osnovne škole, poslati preko sindikata, pravimo se važni i odrasli. Spazio sam je slučajno, u prolazu, stajala je s nekim tipom, par godina starijim od nje.

-Ovu razglednicu ćemo da pošaljemo mami i tati, a ovu...
Dalje i nisam slušao. Dakle, brat i sestra. Ponosan na svoj zaključak ravan barem Šerloku Holmsu, krenem da se nadjem sa nekim poznanicima. Oni su mi bili simpatični. Ej, javljaju se kući, da roditelji ne brinu.
Sad mi je sve to smešno. Balavci, koji su kod kuće uspeli da nekoliko puta izadku u "grad", ovde koriste veliko, školsko dvorište za izlazak. A, s druge strane, i gde bismo išli? Nikog ne znaš, a sve "interesne sfere" su ti tu, pred nosom. Preko dana se jurcamo po plaži, a uveče po dvorištu. E, da, i menjamo se kada smo "dežurni" tokom obedovanja. To je posebna zanimljivost. Svakog dana - druga spavaona. Tvoj posao je spremanje i raspremanje stola, kao i da uzmeš prazan tanjir od nekog ko je zbrisao supu i da mu ga vratiš sa jelom, dodaš gladnima hleba, i slično. Zato smo se i menjali, ne bi li bili na usluzi "nekom". Slučajno, naravno. Normalno, da ne bi sve bilo idealno, potrudio se neko ko je doneo odluku da se ide po spavaonama i to svakog dana neko drugi ide prvi... Tako je bilo teško pogoditi od prve ko će gde da sedi, pa smo menjali raspored oko stolova u hodu.
Ali, to sve i nema neke velike veze sa ovom pričom. Cvetanu sam sreo i sledeće godine. Uz mali napor sigurno bih se setio i koliko sam puta letovao tamo, ali nešto nisam raspoložen za takvu gimnastiku. A ako se dobro sećam, ona je bila svake godine, kad i ja. Kada sam je tačno upoznao spada u domen amnezije. Čak se ne sećam ni da li sam najpre upoznao njenog brata ili nju... Znam da smo on i ja igrali šah, valjda bili u istoj sobi... U suštini, sve dodje na svoje. Svi se tamo bili na "gomilu", godinama je ista ekipa dolazila, pa je i neizbežno da se kad-tad upoznamo. Ona je imala drugaricu koja je išla u moju školu, i koji sam sretao sledećih godinu dana u školi, da bi posle toga nestala, sigurno se preselivši negde... Pamtim i crvenu majicu, od nekog materijala sličnog najlonu i natpisa "ALL STARS". Sad se setih, trebalo je da se menjamo na par dana, ja njoj da dam koralni lančić, a zauzvrat da dobijem majicu. Jedne godine smo baš bili, onako, bliski. Imao sam super vaspitača. Zamislite čiču od pedesetak godina koji na plažu ode sa deset vaspitanika, vrati se sa šest, sutradan ode sa trojicom, dodje sa njih petnaest... Mi, klinci, žljni baš takve slobode, bili smo predmet zavisti svih ostalih koji nisu bili te sreće. Tako sam i otkrio zadovoljsto ostajanja na plaži u rane večernje sate. Plaža bez mnogo ljudi, tople more, sunce zalazi... I klinci čavrljaju u pesku.
Ne, nismo se muvali. Možda i jesmo, ali od toga ne bi bilo ništa, zbog mog stava o vezama na moru. Pa, ljudi, vratićemo se kući... A kući je nikad nisam sreo u gradu, kao ogromnu većinu vršnjaka!? Nikad nisam saznao gde je izlazila. Ni ona ni njen brat!? Znao sam i gde stanuje, i koji joj je broj telefona, ali, eto...
Jednostavno, pogubili smo se. Klasika, vratiš se s mora, vidiš se sa svojim starim društvom, za par dana zaboraviš sve...
Onda sam je sreo posle nekoliko godina. Isti lik. I stas. Bio sam u nekom ženskom društvu, ona je znala tu moju drugaricu i u prolazu joj je rekla da je nazove. Nije me prepoznala. Ako je ona ostala ista, ja nisam. A možda me "namerno" nije prepoznala. Nisam ni hteo da lupam glavu oko toga. Kada sam je sledeći put sreo, imala je "stomak" i držala nekog tipa pod ruku. Pogledao sam je u deliću sekunde, i pomislio sam:
- Završena karijera.

Napomena: fotografija iz ove priče je nastala 17.09.2007.