Nemam više živaca. Čak i ako sam ih ikada imao, sada ih više nemam. Osećam da smo našu šansu propustili. Kao onaj fudbaler iz Gane, onaj što je promašio penal u 122. minutu, pa mu reprezentacija ispala i polufinale ostalo samo san. Može sad on da narednih hiljadu penala pretvori u golove, džabe, promašio si, brate, onaj, ili-jesi-ili-nisi. Sad maštaj šta bi bilo kad bi bilo, ali taj neuhvaćeni trenutak nepovratno ode.
Gledam je... Nekad krišom, nekad direktno. Lik je isti. Ponašanje je isto. Plane zbog glupe sitnice, plaši se krupnih stvari. I spas traži u bekstvu. Od stvarnosti, od mene, od nas... To bekstvo je ključ. Čim treba da se prelomi na koju stranu, vrati se korak-dva unazad i počne da premišlja.
Eto je tu, na metar-dva. Zagledana negde u daljinu. Ćutimo... Šta bi i rekli? Dele nas godine i moj strah od njenog novog bekstva. Osećam da medjusobno dugujemo neke priče koje se teško pričaju. I lakše je iznova pobeći, neko prevaliti preko usana neke stvari...
Šum mora, talasi i sunce što peče. Bežim i ja. U hladovinu.
Gledam je... Nekad krišom, nekad direktno. Lik je isti. Ponašanje je isto. Plane zbog glupe sitnice, plaši se krupnih stvari. I spas traži u bekstvu. Od stvarnosti, od mene, od nas... To bekstvo je ključ. Čim treba da se prelomi na koju stranu, vrati se korak-dva unazad i počne da premišlja.
Eto je tu, na metar-dva. Zagledana negde u daljinu. Ćutimo... Šta bi i rekli? Dele nas godine i moj strah od njenog novog bekstva. Osećam da medjusobno dugujemo neke priče koje se teško pričaju. I lakše je iznova pobeći, neko prevaliti preko usana neke stvari...
Šum mora, talasi i sunce što peče. Bežim i ja. U hladovinu.
