Bila je simpatična. Na prvi pogled. Kao i mnoge druge... Na drugi pogled, e, tad mi je Milica bila još simpatičnija. Ono, imala je i mana, bar za mene, sitnijih i ne onih koje par šamara ne bi moglo da otkloni, kako bi govorio Balkanac u meni. Bez obzira na sve, uspela je da mi skrene pažnju. To je već bilo za svaku pohvalu, jer sam u tom periodu bio krajnje težak slučaj, nimalo preporučljiv za druženje, čak ni za poznanstva... Oni koji me znaju znaće na šta mislim, oni drugi će najpre, ipak, morati da me prvo upoznaju. Nema veze...
Znala je da zapali i po koju cigaretu, onako, uz kafu i u društvu. Kada sam nabacio da je to nespojivo za vezu sa mnom ništa nije rekla. Ali, zato je par dana kasnije ona nabacila kako je rešila da ne puši... Slučajno? Pa, onoliko koliko je bilo slučajno i ono što sam ja rekao...
Nije živela u istom gradu gde i ja, pa kada je otišla kući ostao sam s telefonom. I telefonskim računima, naravno. Sjajna kombinacija... Koju ne preporučujem, medju nama rečeno. Ostale su mi i misli, rasute, da ih skupljam na gomilu. I skupljao sam ih, tražeći odgovore, i, najviše od svega, trudeći se da se setim odakle mi Milica izgleda poznata? Setio sam se. Iznenada... Kako to obično i biva... Sa sećanjem je izronila i ona. Druga Milica... I grad u kome sam bio gost... I klinci iz okolnih zgrada... I magla, i kiša koja je padala na pola ulice koja nam je služila kao fudbalski teren, dok je druga polovina bila suva. I tako, par minuta, a onda je pljusnula... I mnogo toga...
Živela je u susednoj zgradi. Prozori nam se nisu "gledali", tako da je otpadala mogućnost da se gledamo i dovikujemo kroz njih. Sretali smo se svakog dana, što je i normalno za letnji raspust. Bez školskih i bilo kakvih drugih obaveza, imali smo čitav dan... Znam da su oni "ratovali" i nisu se baš mnogo voleli, bili su podeljeni na "klanove" koje su činili klinci iz pojedinih zgrada. Meni su se uvek čudili kako mogu da budem sa "onim" drugim. Eh, ja sam uvek mogao sa "onim" drugim. Takva sam, valjda, sorta... Bili su mi dobri i jedni i drugi i nisam shvatao kako im nije jasno da su isti... I Milica je bila takva.
Sada mi se činimo smešni, kada se setim samo kakvi smo bili. Ja, lik koji je tu došao sa strane i interesantan je svima, kao i svaka nova igračka, i ona, koja me privlači, ali se ne razlikuje od drugih...
Bilo je dogovora da se dopisujemo, ali nikada nijedno pismo nismo napisali. Tačnije, ja jesam, ali ga nisam poslao. Stalno sam zaboravljao, a posle su stvari u pismu bile bajate, novo nisam stigao da napišem, i, tako...
Šta je pisalo u tom pismu? Znam neke koji čuvaju sve takve stvarčice. Ja nisam od tih. Uzdam se u pamćenje. Koje mi je selektivno, pokazalo se više puta do sada. Ovde mi pamćenje nije zakazalo, barem ne potpuno. Jasno se sećam da sam napisao da mogu da prepoznam ljubav svoje drugarice, ali... Pa, to baš ne morate da znate. Nije ovo ispovedaonica. A i u taj grad vi{še nikad nisam otišao na raspust, ni leti, ni zimi... Promenila se situacija, tako, nekako iznenada...
Čuli smo se telefonom, pet godina kasnije. Spremao sam ispit iz hemije, koristio sveske iz srednje škole, a tamo je bio njen telefon. Pozvati? A zašto da ne?
Bila je iznenadjena, a ko i ne bi? Saznao sam da je upisala višu u mom gradu, pa posle prešla na vanredno. Nismo se videli tu godinu, koliko je bila u gradu, jer sam bio u vojsci... E, JNA, JNA... I, tako, obećah da ću da je pozovem ponovo. I hoću, čim mi opet dodje pod ruku ta sveska iz hemije. Pojma nemam gde je... Da, reći će neko, postoji i 988. Da, reći ću ja, postoji. Kako za mene, tako i za nju. Ali, gde ćemo muža i dvoje dece? Nisu oni iz ove priče...
Znala je da zapali i po koju cigaretu, onako, uz kafu i u društvu. Kada sam nabacio da je to nespojivo za vezu sa mnom ništa nije rekla. Ali, zato je par dana kasnije ona nabacila kako je rešila da ne puši... Slučajno? Pa, onoliko koliko je bilo slučajno i ono što sam ja rekao...
Nije živela u istom gradu gde i ja, pa kada je otišla kući ostao sam s telefonom. I telefonskim računima, naravno. Sjajna kombinacija... Koju ne preporučujem, medju nama rečeno. Ostale su mi i misli, rasute, da ih skupljam na gomilu. I skupljao sam ih, tražeći odgovore, i, najviše od svega, trudeći se da se setim odakle mi Milica izgleda poznata? Setio sam se. Iznenada... Kako to obično i biva... Sa sećanjem je izronila i ona. Druga Milica... I grad u kome sam bio gost... I klinci iz okolnih zgrada... I magla, i kiša koja je padala na pola ulice koja nam je služila kao fudbalski teren, dok je druga polovina bila suva. I tako, par minuta, a onda je pljusnula... I mnogo toga...
Živela je u susednoj zgradi. Prozori nam se nisu "gledali", tako da je otpadala mogućnost da se gledamo i dovikujemo kroz njih. Sretali smo se svakog dana, što je i normalno za letnji raspust. Bez školskih i bilo kakvih drugih obaveza, imali smo čitav dan... Znam da su oni "ratovali" i nisu se baš mnogo voleli, bili su podeljeni na "klanove" koje su činili klinci iz pojedinih zgrada. Meni su se uvek čudili kako mogu da budem sa "onim" drugim. Eh, ja sam uvek mogao sa "onim" drugim. Takva sam, valjda, sorta... Bili su mi dobri i jedni i drugi i nisam shvatao kako im nije jasno da su isti... I Milica je bila takva.
Sada mi se činimo smešni, kada se setim samo kakvi smo bili. Ja, lik koji je tu došao sa strane i interesantan je svima, kao i svaka nova igračka, i ona, koja me privlači, ali se ne razlikuje od drugih...
Bilo je dogovora da se dopisujemo, ali nikada nijedno pismo nismo napisali. Tačnije, ja jesam, ali ga nisam poslao. Stalno sam zaboravljao, a posle su stvari u pismu bile bajate, novo nisam stigao da napišem, i, tako...
Šta je pisalo u tom pismu? Znam neke koji čuvaju sve takve stvarčice. Ja nisam od tih. Uzdam se u pamćenje. Koje mi je selektivno, pokazalo se više puta do sada. Ovde mi pamćenje nije zakazalo, barem ne potpuno. Jasno se sećam da sam napisao da mogu da prepoznam ljubav svoje drugarice, ali... Pa, to baš ne morate da znate. Nije ovo ispovedaonica. A i u taj grad vi{še nikad nisam otišao na raspust, ni leti, ni zimi... Promenila se situacija, tako, nekako iznenada...
Čuli smo se telefonom, pet godina kasnije. Spremao sam ispit iz hemije, koristio sveske iz srednje škole, a tamo je bio njen telefon. Pozvati? A zašto da ne?
Bila je iznenadjena, a ko i ne bi? Saznao sam da je upisala višu u mom gradu, pa posle prešla na vanredno. Nismo se videli tu godinu, koliko je bila u gradu, jer sam bio u vojsci... E, JNA, JNA... I, tako, obećah da ću da je pozovem ponovo. I hoću, čim mi opet dodje pod ruku ta sveska iz hemije. Pojma nemam gde je... Da, reći će neko, postoji i 988. Da, reći ću ja, postoji. Kako za mene, tako i za nju. Ali, gde ćemo muža i dvoje dece? Nisu oni iz ove priče...
