Sve je autentično, osim muzike koja je iskorištena za izradu spota. Ovu pesmu nismo čuli. Na žalost. Ili radost, ko će ga znati... :)
понедељак, 26. децембар 2011.
субота, 17. децембар 2011.
Možda i ona pročita 46, Menjam se?
- Hvala ti. Divno sam se provela. Javiću ti se, pa da se opet vidimo za vikend. Može?
- Može, naravno i svakako. Unapred se radujem...
Rekao sam to sa blagim smeškom. Iz iskustva sam znao da od tog poziva nema ništa. Već je mnogo puta to rekla. Olako obeća poziv, ja sve otkažem čekajući i presedim kući. Ponekad dobijem sms sa izvinjenjem zbog obaveza, većinom ne...
- Samo se i nadam kako neće biti nekih obaveza da se ispreče... - nisam izdržao. Morao sam malo da budem sarkastičan.
- Znaš, ti si sjajan, samo ima nešto u tebi... Ne umem da opišem... Treba to da promeniš...
- Znam. Neopisiv sam ja...
Na trenutak sam mislima odlutao. Šta je ovo, skrivena kamera? Pa samo pre par dana ranije sam slušao sličnu priču o meni. O tome kako sam sjajan, kako imam dara za pisanje i kako je šteta da to ne završi kao neka knjiga. Samo mi fali materijal... Predložio sam mom sagovorniku da opet obidje moj blog, jer nakupilo se tamo dosta pisanija... Očigledno je da odavno nije bio tamo. Ispostavilo se da je, ipak, bio. Zgodno je to za blog, ali nije za objavljivanje, treba doraditi. Nije znao da mi pojasni šta treba i kako treba to doraditi...
I sad ovo. Ima nešto u meni, ali treba to... Doraditi? Šta mu ja to dodjem? Windows, pa da me Microsoft doradjuje? Sve je to lepo, samo kako da se menjam kad ne znam šta promeniti? I ko može da garantuje da će biti promena na bolje?
Ma, nek ide sve u... Ionako je kasno. Idem da spavam. A ti se javi. Ako nemaš obaveza...
- Može, naravno i svakako. Unapred se radujem...
Rekao sam to sa blagim smeškom. Iz iskustva sam znao da od tog poziva nema ništa. Već je mnogo puta to rekla. Olako obeća poziv, ja sve otkažem čekajući i presedim kući. Ponekad dobijem sms sa izvinjenjem zbog obaveza, većinom ne...
- Samo se i nadam kako neće biti nekih obaveza da se ispreče... - nisam izdržao. Morao sam malo da budem sarkastičan.
- Znaš, ti si sjajan, samo ima nešto u tebi... Ne umem da opišem... Treba to da promeniš...
- Znam. Neopisiv sam ja...
Na trenutak sam mislima odlutao. Šta je ovo, skrivena kamera? Pa samo pre par dana ranije sam slušao sličnu priču o meni. O tome kako sam sjajan, kako imam dara za pisanje i kako je šteta da to ne završi kao neka knjiga. Samo mi fali materijal... Predložio sam mom sagovorniku da opet obidje moj blog, jer nakupilo se tamo dosta pisanija... Očigledno je da odavno nije bio tamo. Ispostavilo se da je, ipak, bio. Zgodno je to za blog, ali nije za objavljivanje, treba doraditi. Nije znao da mi pojasni šta treba i kako treba to doraditi...
I sad ovo. Ima nešto u meni, ali treba to... Doraditi? Šta mu ja to dodjem? Windows, pa da me Microsoft doradjuje? Sve je to lepo, samo kako da se menjam kad ne znam šta promeniti? I ko može da garantuje da će biti promena na bolje?
Ma, nek ide sve u... Ionako je kasno. Idem da spavam. A ti se javi. Ako nemaš obaveza...
субота, 10. децембар 2011.
Pismo Srletu
Koliko vidim, došao red i na tebe... Jbg, usud SPO-a je da smo razjuruli sve što smo mogli! Dugačak, predugačak je spisak onih koji su bili naši članovi i danas su ko zna gde. Suviše smo se lako odricali svakog ko je, izgleda, imao malo drugačiji stav i još se drznuo da ga iznese...
Epilog je poznat - mislim da više nismo ni statistička greška u anketama...
Ako ti nešto znači, majstore, ti si potpuno u pravu što se PREOKRETA tiče! To naše PREOKRETanje je najgore gaženje našeg Statuta stranke, ali kome da pričaš?
Gotovo sam siguran da ću, prvi put od 1990. godine, na nekim izborima da zaokružim broj iza koga neće pisati ime Srpskog Pokreta Obnove.
Epilog je poznat - mislim da više nismo ni statistička greška u anketama...
Ako ti nešto znači, majstore, ti si potpuno u pravu što se PREOKRETA tiče! To naše PREOKRETanje je najgore gaženje našeg Statuta stranke, ali kome da pričaš?
Gotovo sam siguran da ću, prvi put od 1990. godine, na nekim izborima da zaokružim broj iza koga neće pisati ime Srpskog Pokreta Obnove.
понедељак, 21. новембар 2011.
Idu izbori...
Sudbinsko pitanje pred naredne izbore:
Šta nam je važnije - Kosovo je srce Srbije gde nemamo kontrolu ili Evropska unija koja se raspada?
Mislimo o tome ;)
Šta nam je važnije - Kosovo je srce Srbije gde nemamo kontrolu ili Evropska unija koja se raspada?
Mislimo o tome ;)
субота, 12. новембар 2011.
Šta bih ti rekao 01
PRVI DAN
Probudilo me sunce. Direktno kroz prozor, pravo u oči. Prišao sam prozoru, navukao zavese i vratio se u krevet. Pokušao sam da produžim da spavam. Nedelja je. Tada prespavam prepodne. Probudim se, bacim pogled na sat, okrenem se na drugu stranu i nastavim da spavam. I tako se okrećem tri-četiri puta.
Zazvonio je telefon. Ne znam šta mi je bilo da se javim, jer obično to ne radim nedeljom ujutru. Ne dam nikom da me poremeti u okretanju po krevetu. Znam da me zovu da nešto pomognem - premestim pokućstvo, okopam baštu... Sve sama fizikalija, niko da pozove na pivo i ćevape...
- Nije valjda da još spavaš? - rekla je na moje pospano „Halo“.
- Ma jok, samo ti se čini. Budan sam odavno, ima već dvadeset sekundi.
- Nikad neću da shvatim kako možeš da spavaš toliko dugo? Ej, pa pola jedanaest je!
- Nedelja je dan za odmor, pa ja odmaram.
- Od čega da mi je znati... To ti hoćeš reći da nešto radiš?
- Ha, ha, ha... – cinički sam se, kao, smejao. Onda mi je palo na pamet da joj kažem da je ona razlog neprospavane noći.
- Kasno sam legao, u cik zore. Rešio sam da ti budem zlatna ribica i ispunim želju! Da ti napišem tu pesmu da me ne gnjaviš.
- I?
- Nema i. Nešto si mi neinspirativna! Nemaš facu kojoj se pišu pesme... Pa sam se mučio dok mi glava nije klonula i iz ruke ispala olovka. Samo, ja ne odustajem, probaću opet koliko sutra. Ili danas, nikad se ne zna. Samo, moramo da se vidimo, da te pogledam malo bolje, možda bude inspirativno...
- U, još ću i ozbiljno da te shvatim. Onda hajde, diži se iz kreveta i idemo negde na jutarnju kafu.
- Jutarnja kafa u podne... E, ljudi, s kim se ja družim... OK, eto me za pola sata kod tebe!
Naravno, ekspresno sam se spremio. Završio sam one uobičajene jutarnje peripetije kao što je pranje zuba, umivanje i slično, dohvatio neku majicu i izleteo. Rekao sam pola sata i nisam imao nameru da kasnim. Samo u slučaju da treba da vidim nju nemam problema sa kašnjenjem. Jurim ko metak.
Napolju je leto uveliko hvatalo zalet. Kraj juna, svi u planovima za letovanje. Sem nje. Počela je da radi pre par meseci, nema pravo na odmor... Obećao sam joj da, u znak solidarnosti, ni ja neću nigde da idem. Sitna laž, naravno. Prava stvar je da nisam imao s kim da letujem. Bolje rečeno, imao sam s kim, ali nisam imao želju da letujem s tim osobama.
Sačekala me je ispred zgrade. Par ulica odatle je bio naš omiljeni kafić. Pomalo zavučen, imao je odličan pogled na glavnu ulicu i mogli smo iz prikrajka da gledamo ljude koji prolaze. Seli smo za sto, naručili piće. Odmah do kafića bio je lokal nekog tipa koji je izradjivao duplikate ključeva. Interesantno, radio je i sada, u nedelju. Komentarisali smo koja je njegova računica da radi nedeljom i ko to dolazi da radi duplikate ključeva u nedelju.
Iznenada se pojavila neka njena prijateljica koju nije videla odavno. Naravno, ta prijateljica nas nije videla, ali mi nju jesmo.
- Idem da je iznenadim, nismo se videle mesecima. Preselila se, pa smo se malo pogubile... Vraćam se za par minuta, čekaj me. Neka mi je torbica, da je ne vučem...
- Dobar ti štos, sigurno imaš unutra 1000 evra koji će da nestanu kad se vratiš i da ja budem lopov...
- Naravno, to mi je oduvek san...
- Baš me briga, biću lopov u tvojim očima, imaću 1000 evrića u džepu i vodim te na večeru, inspiracijo moja od 1000 evra - dobacio sam joj dok je odlazila.
Gledao sam za njom. Kažu da žensko uvek zna kada ga gledaju i onda ide još ponosnije, klizi ulicom. Delovala je inspirativno... Počele su neke slike da mi se slažu u glavi... Pojavljivala se neka priča koju je trebalo uobličiti. I sve je to nestalo čim je zamakla za ugao! Pitao sam se šta bi bilo da mogu da je gledam stalno, a da ona ne zna? Koja bi to bila inspiracija? Voajerisati, viriti iza ugla ili šta znam, ali gledati je krišom... Da ona ne zna, ili da ja ne znam da ona zna...
Pogled mi je pao na torbicu... Mozak mi je oduvek radio 300 na sat kad su kojekakve gluposti i smicalice u pitanju! I sad je bilo tako. U trenu sam pogledao oko sebe, video da me niko ne gleda. Uzeo sam torbicu, stavio je u krilo i pogledao njen sadržaj. Tu je bilo ono što sam tražio - ključevi od stana. Već sledećeg sekunda sam bio u lokalu i onaj tip mi je izradjivao duplikate! Srećom, na svežnju ih je bilo dva – verovatno od ulaza u zgradu i stana, ko bi sad proveravao.
Kad se vratila sve je bilo kao i pre. Pričali smo o toj prijateljici i koječemu, a ja sam goreo stiskajući ključeve. Koji sam ja kreten, šta će mi to, prolazilo mi je kroz glavu. Opet, svašta mogu da joj sad uradim, npr. premestim krevet iz sobe u sobu, okrećem stolice naopačke, presložim veš... Još će i policija da me uhapsi... Sve sam manje bio skoncentrisan na tok razgovora, a sve više mislio na to da ću moći da pohvatam misli koje su se pogubile kad je, pre samo par minuta, nestala iza ugla. Možda joj tada napišem tu pesmu. Pesmu koja će joj reći sve. I koju ću joj pokloniti uz reči „Evo ti pesme, ti neka je imaš...“
ZAŠTO
Zašto bih morao tebi pisati pesme?
Zar samo zato što si
jedina zvezda na ogromnom nebu
koja mi se sviđa
Zašto bih morao tebi pisati pesme?
Zar samo zato što si
moj nedosanjani san
iz koga ne žeim da se probudim
Zašto bih morao tebi pisati pesme?
Nemam pojma, a baš bih hteo
da mi neko odgovori na to
jer znam da ti nikad nećeš
(A opet ti pišem pesme)
субота, 29. октобар 2011.
Svi smo mi po malo Srbi
Kad sam okačio prethodni post, setio sam se i ovoga... Na nekom forumu (sezampro?) sam svojevremeno, pre možda deset godina, video ovu priču...
P.S. Prenosim je u orginalu, sa sitnijim korekcijama u pravopisu :)
Ovo je 100% istinita priča o Srbima u rasejanju. Za one koji sumnjaju u verodostojnost bilo kog detalja ove priče, naziv mesta i vremena dešavanja priče su originalni i proverivi na bilo kom telefonskom broju srpskog vlasnika sa teritorije države Ilinois, USA, koji nadjete na white pages. Imena likova su izmišljena, ali je njihova nacionalnost originalna.
Mesto dešavanja: USA, Ilinois, Chicago, West Suburb Rockford.
Likovi: Srbi izbeglice iz Bosne (nedavno pristigli), Miša muzika, Gajić - de uzmi jednu..., američki poštar (očigledno irskog porekla), američki farmeri, američki prasići i interventna antiteroristička jedinica groznih američkih policajaca, i jedan lokalni policajac patroldžija (pička od čoveka, preplašen ko Sloba na kontra-mitingu u Beogradu pre par godina - VOLIM I JA VAS), upravnik pošte (zvani Ljubče od milošte), i poštareva žena. Mislim da su to svi likovi, a ako sam nekog i preskočio, dopisaćemo.
Priča počinje ovako.
Chicago Land, države Iliniis i deo severne Indijane je poznat kao najveća srpska kolonija u USA. U severo-zapadnom predgradju Chicaga, nalazi se gradić Rockford. U tom gradiću, koji je poprište naše priče, živi i radi (radi samo 10%, a ostali su na grbači države) oveća kolonija Srba, izbeglica iz Bosne. Ljudi su sveže pristigli, tu su tek par godina, engleskim barataju srednje žalosno, naime celo naselje, jer ih toliko ima, može da sastavi 3 do 5 prosto proširenih rečenica. Razlog zašto ih tu na jednom mestu ima toliko, verovatno leži u činjenici da se Srbi "vuku k'o creva", a i stanovi su prilično jeftini, naši ljudi su u komšiluku, uvek možeš da se osloniš na komšiju, itd. 90% Srba u naselju, a oni su i 90% naselja, ne radi ništa. Žive na teret države i smišljaju kako da zeznu istu, ne bi li se osvetili Amerima za bomdardovanja, raspad SFRJ, osnivanje turske države na Balkanu, Slobodana Miloševića, Franju Tudjmana (a ne on je umro), ne dobijenu premiju na sportskoj prognozi 1990. za samo jedan rezultat kad je Osjek tuko Zvezdu u Osjeku 3:0, što ih jednom ostavila Fata (mater joj muslimansku)..... I još mnogo toga.
Elem pomenuti sede pred zgradom, umesto avlije, i čekaju poštara ko ozebo sunce jer im on donosi, nekom pare, nekom bonove za klopu, a ponekom bogami i pismo, al' retko. Bitan detalj za celu priču je da se državne pare i bonovi isplaćuju obično 6. u mesecu. Srbi naravno ostaju Srbi, naročito kad su u rasejanju, inače su komunisti, Jugosloveni, Makedonci, Crnogorci, ili neki drugi politički ili geografski pojmovi. Pa kako to red vekovima nalaze, delegacija Srba ode 3. januara do obližnje farme svinja, te sa farmerom, amerićkim, na jedvite jade, zbog njegovog elementarnog neznanja srpskog jezika, ugovori kupovinu 10 prasića. Pritisnuti nemaštinom američkog društva, kao i nedostatkom prostora to jest livade i dvorišta, zamole istog da prasad zakolju i urede sutradan kod njega na farmi. Srbi pitaju jel O.K., a farmer kaze O.K., to je jedino što tečno zna od srpskog jezika. Budala i neznalica. Sutradan ranom zorom stigne na farmu ekipa od 12 profesionalaca, te počnu pripreme za klanje, uz bratsku raspodelu posla. Jedan kolje, drugi čereči treći dere, četvrti šuri, peti loži vatru, šesti i ostali već svak po nešto. Pucketa vatra, ključa voda, skiče prasići, ma tipična srpska idila. U neko doba pojavljuje se na vratima kuće unezverena faca prepadnutog farmera koji ne može čudom da se načudi šta se to dešava. Čovek godinama gaji svinje, a nikad ni jednu nije zaklao. On svinje kad utovi, pozove klanicu oni dodju i odvezu ih. Tako je farmer godinama ostajao uskraćen za idiličnu sliku srpske svinjokolje. Naši junaci rade li rade, nema se vremena za dangubljenje. Ipak stigne se i da se popije po jedna za "Bože pomozi", ili "da se ne radi na suvo", ali posao ne trpi. Dok voda vri, i vatrica bukti baci se i poneko parče džigerice u pepeo, onako s' nogu, "bez leba". Kad je farmer došao sebi, on otrči na telefon da pozove svoje komšije farmere da vide čudo nevidjeno. Dodjoše ljudi sa okolnih farmi. Gledaju, dive se i očima ne veruju. Neki su čak poneli i video kamere, ne bi li šta od tog čudesnog srpskog umeća i vrhunske tehnologije ukrali. Al' ni naši nisu od raskida. Ako su i sisali vesla, nisu baš pojeli camac. Kako se broj posmatrača povećavao, tako se i ekipa profesionalaca sve više uigravala pa su na kraju tako brzo i spretno "redili" da ni kamere nisu mogle da zabeleže vrhunsku tehnologiju prezentovanu rukama svetskih majstora. Sa prvim sumrakom posao je bio završen, alat opran i spakovan. Prasad na putu za Downtown Chicago u pečenjaru "BELA RADA", na pečenje. Farmeri ostadoše da blenu ko ovce, mamicu im američku glupu. Neka vide pa nek se postide.
Jeste se zagrejeli, tek sad počinje naša priča.
Badnji dan 6.januar, leta gospodnjeg 2001. Rockford, Chicago spava snom pravednika, a u jednom njegovom naselju tužni i nostalgični Srbi, daleko od rodne grude, spremaju se da u miru i sreći proslave najveći praznik pravoslavnih hrišćana. U nedostatku sopstvenog dvorišta, izadjoše pred zgrade da sa svojium komšijama proslave Badnji dan. Posno je, ali može i posno da se mezi, a nadje se i po koji balon domaće šljivovice iz otadžbine. Kako se sunce diže na horizontu, ekipa se polako zagreva, Šemsa, Nino, Šaban, Hasan, Halid, Himzo, i ostali renomirani "Srpski" pevači tuku pusto tursko, sa Mišinog stuba (ima boseove zvučnike i pojačalo od kolko 'oćeš wat-i, najjače u naselju, ma koje bre, najjače u Ameriku). Protrči i poneka Ceca ili Mira, ali retko. Teče rakija, jaka, ljuta, al' ni momci nisu od raskida. Kakvi na jelu takvi i na piću. Teško malo uz posnu hranu, al' može se. Pa jednom godišnje je Badnji dan. Ko posustane, i ukrsti očima, a Gajić trči za njim, nutka usoljenim ringlicama, sipa čašu rakije i viče: " De popi jednu matere ti, Badnji dan je, valja se!"
U neko doba u naselju se pojavljuje poštanski auto.
"Poštarrrrrrrrr!!!!!!!!!!!!", viknu neko, a sreća ozari lica prisutnih. Svakog poštar asocira na nešto drugo, a naše junake kog na pare, kog na bonove, u glavnom vole ga ko majku rodjenu. Ovo je zemlja dembelija. Oče, majko, brate, sestro, kume, poštare!
Poštar sa osmehom na licu prilazi razdraganoj gomili, oni se pozdravljaju sa njim, neki se i grle (pa to je poštar, nije makar ko), a Gajić na gotovs sa flašom i čašicom: " De popi jednu matere ti, Badnji dan je, valja se!". I dokdlanom o dlan poštar se utapa u razdraganu masu, dohvata se čašice i po srpski je stresa na iskap.
"Uraaaaaaaaaa!!!!!!! Za poštaraaaaaaaaaa!!!!!!!!!", zaori se iz desetinu grla.
Gajić pomalo iznenadjen poštarevim "secret skills", brzo se snadje te nasu još jednu. I sledeća časica dožive sudbinu prethodne i njen sadržaj volšebno nestade u poštarevom grlu.
"Uraaaaaaaaa!!!!!!!!!!!!! Uraaaaaa!!!!!!!!! Uraaaaaaaaa!!!!!!!!!!!" ovacije ko na mitingu protiv Slobe. Gajić sad već iskusno ne čeka već samo sipa. Slede 3. pa 4. pa 5. čašica i sve završavaju na isti način. Radosni usklici polako ustupaju mesto divljenju. Slede 6. pa 7. pa 8. pa 9., više niko ne progovara. Svi gledaju čudo nevidjeno, tj. čudo od poštara. I taman kad su im se oči osušile od ne treptanja, super poštar sruči i 10. čašicu na iskap i pade ko sveća.
"EEEEEEEEE!!!!!!" oteze se sa prizvukom razočaranja iz grla okupljenih navijača.
"Šta mu bi?"- upita neko.
"Šta šta mu bi, pa prefosiro se, a nije mezio!"- odgovori drugi.
"Nego da ga unesemo da malo odspava pa kad se naspava biće mu lakše".
Rečeno, učinjeno. Smestiše postara u stan u prizemlju da odspava i nastaviše sa proslavom Badnjeg dana, uz nezaobilazno poštarevo za malo pa herojsko delo.
Dan teče dalje, vreme prolazi, Srbi sve veseliji, poštar spava, itd. Sve krajnje normalno. E, ne lezi vraže. Razmažena američka populacija iz okolnih naselja iznervirana što poštara nema da im donese njihovu poštu, okrene upravnika pošte i na tečnom engleskom jezuku mu se, onako srpski rečeno, najebe mile majke. Upravnik sav prepadnut, jer ovde ko ne radi svoj posao kako treba dobije otkaz, a ne orden narodnog heroja ili direktorsku titulu, brže bolje okrene poštarevu ženu i pita da nije možda kod kuće, da mu nije pozlilo, da li se javljao? Žena ko žena, američka, nema pojma, i kaže da je na poslu. E tek sad se upravnik uprpio. Okrene 911 (policiju) i prijavi nestanak poštara. 5000 policajaca grada Chicaga krene u poteru za odbeglim ili kidnapovanim poštarom.
Posle dugotrajnog bezuspešnog traganja, jedan lokalni patroldžija, "ćoškara" srpski rečeno, nabasa na parkirana poštanska kola, ali u naselju gde žive oni krvoločni Srbi sa Balkana. Vidi on kola ali vidi i masu na ulici i zaključi da je poštar u najmanju ruku kidnapovan ako ne i zverski ubijen i iskasapljen. Odluči da njegova nadležnost tu prestaje te pozove stanicu, prijavi slučaj i zatraži pomoć. Kroz pola sata uz zaglušujuću buku sirena patrolnih kola, u pratnji jednog helikoptera, 12 marica punih pripadnika jedinice za antiteroristička dejstva američke policije, blokiralo je celo naselje. Istrčaše organi bezbednosti pod punom ratnom opremom (za obezbedjenje nesmetanog obavljanja saobraćaja kako je to voleo da kaže nas voljeni bivši predsednik i njegovi SPS, JUL, SRS pacovi, tj. portparoli za štampu), uključujući pancire, šlemove, vizire, sa automatskim puškama u rukama i "slobodankama palicama o pojasu". Srbi ko Srbi, znajući da im je savest čista, a pamet od rakije pomućena krenuše im razdragani u susret. Gajić sa flašom i čašicom u rukama i svojim neizbežnim "De popi jednu matere ti, Badnji dan je, valja se!"
No, američki policajci nisu ni 0.05 promila od američkih poštara. Ne samo da neće da popiju, nego vrište, deru se i nešto prete. Sve to bi možda imalo uticaja na pripadnike nekog drugog naroda, ali Srbe baš zabole, oni nastave da piju, panduri da urlaju, a Gajić da redom nutka svakog pandura ponaosob, "De popi jednu matere ti, Badnji dan je, valja se!" U neko doba neko od Srba štekera (oni što se štekaju pa ne piju svaku turu, već po neku i preskoče) uspe da razume postman.
"Ljudi pa ovi traže našeg poštara. Pa tako kaži brate milicajac. Govori srpski pa da te ceo svet razume. Evo ga kod Djoke u prizemlju", i pokaže prstom u pravcu Djokinog stana. Panduri jurnuše u stan i na sred trpezarijskog stola nadjoše predmet svoje potrage, uvijen u crnu najlon kesu za smeće. Krenuše da odmotaju leš jadnog poštara koji je herojski poginuo boreći se za američke nacionalne interese, kad Djokina žena skoči na pandura, udarajući ga po rukama i urlajući besno.
"Postman!", vrišti pandur pokušavajući da otrese Djokinicu sa ruke.
"Ma, ne diraj pečenicu, to je sutra za Božić, jebo majku svoju".
Ipak, pandura beše više te savladaše Djokinicu i jedan teatralno odmota telo zavijeno u crnu kesu, na trpezarijskom stolu. Kad ono poveće prase! Možete li zamisliti kakvo je zaprepašćenje nastalo medju nadobudnim američkim specijalcima. Osetiše se volovi ko da im je Senta Milenković svima rodjak u drugom kolenu.
"Ma snajka oni traže poštara", zavapi Gajić, i okrenuvši se prema jednom od pandura upita:
"De popi jednu matere ti, Badnji dan je, valja se!"
"Pa poštar je u sobi", reče besna Djokinica i pokaza u pravcu spavaće sobe.
Rezignirani panduri utrčaše u sobu i tu napokon nadjose beživotno telo poštarevo. Pokušavajući da ustanove na koji je način ubijen, jer su sad bili sigurni da je mrtav, otkriše da on hrče. Cimnuše ga i on se probudi. Zaprepašćenje je preplavilo sobu. Ne zna se ko se više zapanjio. Da li su to bili panduri pred čijim očima je mrtav poštar vaskrsao, ili poštar koji je
mamurno otvorivši oči ugledao sobu punu policajaca.
"Jesi li povredjen", konačno se snadje da progovori vodja pandura.
"Ko jel ja!", zbunjeno ce poštar, "ma ne, dobro mi je."
"Jesi li kidnapovan"- zavapi pandur u očajanju.
"Ko jel ja, ma neee, ovo su moji prijatelji i braća".
Vodja jedinice, ponižen i posramljen besno se okreće i polazi ka kolima, razmišljajući kakvi su ovo ludaci koje ni specijalna jedinica ne moze da uplaši, i ko me i posla da tražim i spasavam ludog poštara, jebem ti poštu, i poštara, i DHL, i FEDEX, i....
Gajić neumorno trči za pandurima koji se povlače ka svojim kolima, i prekljinjući nudi:
"De popi jednu matere ti, Badnji dan je, valja se!"
Panduri se povlače, brzo kako su i došli, samo ovaj put bez sirena i rotacija, a onaj sa helikopterom je ko pizda prvi pobego već odavno.
Scena izgleda ovako. Sumrak se spušta na naselje, panduri odlaze, Gajić stoji razočarano misleći na glas:
"Jebo ove američke milicajce, pa sve trezvenjaci".
Srbi se polako trezne, sutra je Božić treba nanovo pit'. Glavni junak priče, poštar kreće ka svojim kolima i usput prolazi pored Gajića koji mu se obraća sav potišten i bez nade sa onim svojim:
"De popi jednu matere ti, Badnji dan je, valja se!"
Poštar prolazi, ali se kao svaki pravi akcioni heroj okreće i na engleskom kaze:
"Samo jednu za usput"!
P.S. Prenosim je u orginalu, sa sitnijim korekcijama u pravopisu :)
Ovo je 100% istinita priča o Srbima u rasejanju. Za one koji sumnjaju u verodostojnost bilo kog detalja ove priče, naziv mesta i vremena dešavanja priče su originalni i proverivi na bilo kom telefonskom broju srpskog vlasnika sa teritorije države Ilinois, USA, koji nadjete na white pages. Imena likova su izmišljena, ali je njihova nacionalnost originalna.
Mesto dešavanja: USA, Ilinois, Chicago, West Suburb Rockford.
Likovi: Srbi izbeglice iz Bosne (nedavno pristigli), Miša muzika, Gajić - de uzmi jednu..., američki poštar (očigledno irskog porekla), američki farmeri, američki prasići i interventna antiteroristička jedinica groznih američkih policajaca, i jedan lokalni policajac patroldžija (pička od čoveka, preplašen ko Sloba na kontra-mitingu u Beogradu pre par godina - VOLIM I JA VAS), upravnik pošte (zvani Ljubče od milošte), i poštareva žena. Mislim da su to svi likovi, a ako sam nekog i preskočio, dopisaćemo.
Priča počinje ovako.
Chicago Land, države Iliniis i deo severne Indijane je poznat kao najveća srpska kolonija u USA. U severo-zapadnom predgradju Chicaga, nalazi se gradić Rockford. U tom gradiću, koji je poprište naše priče, živi i radi (radi samo 10%, a ostali su na grbači države) oveća kolonija Srba, izbeglica iz Bosne. Ljudi su sveže pristigli, tu su tek par godina, engleskim barataju srednje žalosno, naime celo naselje, jer ih toliko ima, može da sastavi 3 do 5 prosto proširenih rečenica. Razlog zašto ih tu na jednom mestu ima toliko, verovatno leži u činjenici da se Srbi "vuku k'o creva", a i stanovi su prilično jeftini, naši ljudi su u komšiluku, uvek možeš da se osloniš na komšiju, itd. 90% Srba u naselju, a oni su i 90% naselja, ne radi ništa. Žive na teret države i smišljaju kako da zeznu istu, ne bi li se osvetili Amerima za bomdardovanja, raspad SFRJ, osnivanje turske države na Balkanu, Slobodana Miloševića, Franju Tudjmana (a ne on je umro), ne dobijenu premiju na sportskoj prognozi 1990. za samo jedan rezultat kad je Osjek tuko Zvezdu u Osjeku 3:0, što ih jednom ostavila Fata (mater joj muslimansku)..... I još mnogo toga.
Elem pomenuti sede pred zgradom, umesto avlije, i čekaju poštara ko ozebo sunce jer im on donosi, nekom pare, nekom bonove za klopu, a ponekom bogami i pismo, al' retko. Bitan detalj za celu priču je da se državne pare i bonovi isplaćuju obično 6. u mesecu. Srbi naravno ostaju Srbi, naročito kad su u rasejanju, inače su komunisti, Jugosloveni, Makedonci, Crnogorci, ili neki drugi politički ili geografski pojmovi. Pa kako to red vekovima nalaze, delegacija Srba ode 3. januara do obližnje farme svinja, te sa farmerom, amerićkim, na jedvite jade, zbog njegovog elementarnog neznanja srpskog jezika, ugovori kupovinu 10 prasića. Pritisnuti nemaštinom američkog društva, kao i nedostatkom prostora to jest livade i dvorišta, zamole istog da prasad zakolju i urede sutradan kod njega na farmi. Srbi pitaju jel O.K., a farmer kaze O.K., to je jedino što tečno zna od srpskog jezika. Budala i neznalica. Sutradan ranom zorom stigne na farmu ekipa od 12 profesionalaca, te počnu pripreme za klanje, uz bratsku raspodelu posla. Jedan kolje, drugi čereči treći dere, četvrti šuri, peti loži vatru, šesti i ostali već svak po nešto. Pucketa vatra, ključa voda, skiče prasići, ma tipična srpska idila. U neko doba pojavljuje se na vratima kuće unezverena faca prepadnutog farmera koji ne može čudom da se načudi šta se to dešava. Čovek godinama gaji svinje, a nikad ni jednu nije zaklao. On svinje kad utovi, pozove klanicu oni dodju i odvezu ih. Tako je farmer godinama ostajao uskraćen za idiličnu sliku srpske svinjokolje. Naši junaci rade li rade, nema se vremena za dangubljenje. Ipak stigne se i da se popije po jedna za "Bože pomozi", ili "da se ne radi na suvo", ali posao ne trpi. Dok voda vri, i vatrica bukti baci se i poneko parče džigerice u pepeo, onako s' nogu, "bez leba". Kad je farmer došao sebi, on otrči na telefon da pozove svoje komšije farmere da vide čudo nevidjeno. Dodjoše ljudi sa okolnih farmi. Gledaju, dive se i očima ne veruju. Neki su čak poneli i video kamere, ne bi li šta od tog čudesnog srpskog umeća i vrhunske tehnologije ukrali. Al' ni naši nisu od raskida. Ako su i sisali vesla, nisu baš pojeli camac. Kako se broj posmatrača povećavao, tako se i ekipa profesionalaca sve više uigravala pa su na kraju tako brzo i spretno "redili" da ni kamere nisu mogle da zabeleže vrhunsku tehnologiju prezentovanu rukama svetskih majstora. Sa prvim sumrakom posao je bio završen, alat opran i spakovan. Prasad na putu za Downtown Chicago u pečenjaru "BELA RADA", na pečenje. Farmeri ostadoše da blenu ko ovce, mamicu im američku glupu. Neka vide pa nek se postide.
Jeste se zagrejeli, tek sad počinje naša priča.
Badnji dan 6.januar, leta gospodnjeg 2001. Rockford, Chicago spava snom pravednika, a u jednom njegovom naselju tužni i nostalgični Srbi, daleko od rodne grude, spremaju se da u miru i sreći proslave najveći praznik pravoslavnih hrišćana. U nedostatku sopstvenog dvorišta, izadjoše pred zgrade da sa svojium komšijama proslave Badnji dan. Posno je, ali može i posno da se mezi, a nadje se i po koji balon domaće šljivovice iz otadžbine. Kako se sunce diže na horizontu, ekipa se polako zagreva, Šemsa, Nino, Šaban, Hasan, Halid, Himzo, i ostali renomirani "Srpski" pevači tuku pusto tursko, sa Mišinog stuba (ima boseove zvučnike i pojačalo od kolko 'oćeš wat-i, najjače u naselju, ma koje bre, najjače u Ameriku). Protrči i poneka Ceca ili Mira, ali retko. Teče rakija, jaka, ljuta, al' ni momci nisu od raskida. Kakvi na jelu takvi i na piću. Teško malo uz posnu hranu, al' može se. Pa jednom godišnje je Badnji dan. Ko posustane, i ukrsti očima, a Gajić trči za njim, nutka usoljenim ringlicama, sipa čašu rakije i viče: " De popi jednu matere ti, Badnji dan je, valja se!"
U neko doba u naselju se pojavljuje poštanski auto.
"Poštarrrrrrrrr!!!!!!!!!!!!", viknu neko, a sreća ozari lica prisutnih. Svakog poštar asocira na nešto drugo, a naše junake kog na pare, kog na bonove, u glavnom vole ga ko majku rodjenu. Ovo je zemlja dembelija. Oče, majko, brate, sestro, kume, poštare!
Poštar sa osmehom na licu prilazi razdraganoj gomili, oni se pozdravljaju sa njim, neki se i grle (pa to je poštar, nije makar ko), a Gajić na gotovs sa flašom i čašicom: " De popi jednu matere ti, Badnji dan je, valja se!". I dokdlanom o dlan poštar se utapa u razdraganu masu, dohvata se čašice i po srpski je stresa na iskap.
"Uraaaaaaaaaa!!!!!!! Za poštaraaaaaaaaaa!!!!!!!!!", zaori se iz desetinu grla.
Gajić pomalo iznenadjen poštarevim "secret skills", brzo se snadje te nasu još jednu. I sledeća časica dožive sudbinu prethodne i njen sadržaj volšebno nestade u poštarevom grlu.
"Uraaaaaaaaa!!!!!!!!!!!!! Uraaaaaa!!!!!!!!! Uraaaaaaaaa!!!!!!!!!!!" ovacije ko na mitingu protiv Slobe. Gajić sad već iskusno ne čeka već samo sipa. Slede 3. pa 4. pa 5. čašica i sve završavaju na isti način. Radosni usklici polako ustupaju mesto divljenju. Slede 6. pa 7. pa 8. pa 9., više niko ne progovara. Svi gledaju čudo nevidjeno, tj. čudo od poštara. I taman kad su im se oči osušile od ne treptanja, super poštar sruči i 10. čašicu na iskap i pade ko sveća.
"EEEEEEEEE!!!!!!" oteze se sa prizvukom razočaranja iz grla okupljenih navijača.
"Šta mu bi?"- upita neko.
"Šta šta mu bi, pa prefosiro se, a nije mezio!"- odgovori drugi.
"Nego da ga unesemo da malo odspava pa kad se naspava biće mu lakše".
Rečeno, učinjeno. Smestiše postara u stan u prizemlju da odspava i nastaviše sa proslavom Badnjeg dana, uz nezaobilazno poštarevo za malo pa herojsko delo.
Dan teče dalje, vreme prolazi, Srbi sve veseliji, poštar spava, itd. Sve krajnje normalno. E, ne lezi vraže. Razmažena američka populacija iz okolnih naselja iznervirana što poštara nema da im donese njihovu poštu, okrene upravnika pošte i na tečnom engleskom jezuku mu se, onako srpski rečeno, najebe mile majke. Upravnik sav prepadnut, jer ovde ko ne radi svoj posao kako treba dobije otkaz, a ne orden narodnog heroja ili direktorsku titulu, brže bolje okrene poštarevu ženu i pita da nije možda kod kuće, da mu nije pozlilo, da li se javljao? Žena ko žena, američka, nema pojma, i kaže da je na poslu. E tek sad se upravnik uprpio. Okrene 911 (policiju) i prijavi nestanak poštara. 5000 policajaca grada Chicaga krene u poteru za odbeglim ili kidnapovanim poštarom.
Posle dugotrajnog bezuspešnog traganja, jedan lokalni patroldžija, "ćoškara" srpski rečeno, nabasa na parkirana poštanska kola, ali u naselju gde žive oni krvoločni Srbi sa Balkana. Vidi on kola ali vidi i masu na ulici i zaključi da je poštar u najmanju ruku kidnapovan ako ne i zverski ubijen i iskasapljen. Odluči da njegova nadležnost tu prestaje te pozove stanicu, prijavi slučaj i zatraži pomoć. Kroz pola sata uz zaglušujuću buku sirena patrolnih kola, u pratnji jednog helikoptera, 12 marica punih pripadnika jedinice za antiteroristička dejstva američke policije, blokiralo je celo naselje. Istrčaše organi bezbednosti pod punom ratnom opremom (za obezbedjenje nesmetanog obavljanja saobraćaja kako je to voleo da kaže nas voljeni bivši predsednik i njegovi SPS, JUL, SRS pacovi, tj. portparoli za štampu), uključujući pancire, šlemove, vizire, sa automatskim puškama u rukama i "slobodankama palicama o pojasu". Srbi ko Srbi, znajući da im je savest čista, a pamet od rakije pomućena krenuše im razdragani u susret. Gajić sa flašom i čašicom u rukama i svojim neizbežnim "De popi jednu matere ti, Badnji dan je, valja se!"
No, američki policajci nisu ni 0.05 promila od američkih poštara. Ne samo da neće da popiju, nego vrište, deru se i nešto prete. Sve to bi možda imalo uticaja na pripadnike nekog drugog naroda, ali Srbe baš zabole, oni nastave da piju, panduri da urlaju, a Gajić da redom nutka svakog pandura ponaosob, "De popi jednu matere ti, Badnji dan je, valja se!" U neko doba neko od Srba štekera (oni što se štekaju pa ne piju svaku turu, već po neku i preskoče) uspe da razume postman.
"Ljudi pa ovi traže našeg poštara. Pa tako kaži brate milicajac. Govori srpski pa da te ceo svet razume. Evo ga kod Djoke u prizemlju", i pokaže prstom u pravcu Djokinog stana. Panduri jurnuše u stan i na sred trpezarijskog stola nadjoše predmet svoje potrage, uvijen u crnu najlon kesu za smeće. Krenuše da odmotaju leš jadnog poštara koji je herojski poginuo boreći se za američke nacionalne interese, kad Djokina žena skoči na pandura, udarajući ga po rukama i urlajući besno.
"Postman!", vrišti pandur pokušavajući da otrese Djokinicu sa ruke.
"Ma, ne diraj pečenicu, to je sutra za Božić, jebo majku svoju".
Ipak, pandura beše više te savladaše Djokinicu i jedan teatralno odmota telo zavijeno u crnu kesu, na trpezarijskom stolu. Kad ono poveće prase! Možete li zamisliti kakvo je zaprepašćenje nastalo medju nadobudnim američkim specijalcima. Osetiše se volovi ko da im je Senta Milenković svima rodjak u drugom kolenu.
"Ma snajka oni traže poštara", zavapi Gajić, i okrenuvši se prema jednom od pandura upita:
"De popi jednu matere ti, Badnji dan je, valja se!"
"Pa poštar je u sobi", reče besna Djokinica i pokaza u pravcu spavaće sobe.
Rezignirani panduri utrčaše u sobu i tu napokon nadjose beživotno telo poštarevo. Pokušavajući da ustanove na koji je način ubijen, jer su sad bili sigurni da je mrtav, otkriše da on hrče. Cimnuše ga i on se probudi. Zaprepašćenje je preplavilo sobu. Ne zna se ko se više zapanjio. Da li su to bili panduri pred čijim očima je mrtav poštar vaskrsao, ili poštar koji je
mamurno otvorivši oči ugledao sobu punu policajaca.
"Jesi li povredjen", konačno se snadje da progovori vodja pandura.
"Ko jel ja!", zbunjeno ce poštar, "ma ne, dobro mi je."
"Jesi li kidnapovan"- zavapi pandur u očajanju.
"Ko jel ja, ma neee, ovo su moji prijatelji i braća".
Vodja jedinice, ponižen i posramljen besno se okreće i polazi ka kolima, razmišljajući kakvi su ovo ludaci koje ni specijalna jedinica ne moze da uplaši, i ko me i posla da tražim i spasavam ludog poštara, jebem ti poštu, i poštara, i DHL, i FEDEX, i....
Gajić neumorno trči za pandurima koji se povlače ka svojim kolima, i prekljinjući nudi:
"De popi jednu matere ti, Badnji dan je, valja se!"
Panduri se povlače, brzo kako su i došli, samo ovaj put bez sirena i rotacija, a onaj sa helikopterom je ko pizda prvi pobego već odavno.
Scena izgleda ovako. Sumrak se spušta na naselje, panduri odlaze, Gajić stoji razočarano misleći na glas:
"Jebo ove američke milicajce, pa sve trezvenjaci".
Srbi se polako trezne, sutra je Božić treba nanovo pit'. Glavni junak priče, poštar kreće ka svojim kolima i usput prolazi pored Gajića koji mu se obraća sav potišten i bez nade sa onim svojim:
"De popi jednu matere ti, Badnji dan je, valja se!"
Poštar prolazi, ali se kao svaki pravi akcioni heroj okreće i na engleskom kaze:
"Samo jednu za usput"!
четвртак, 20. октобар 2011.
Kao da je crtani film u pitanju :)
Ovo mi je stiglo na mail, da li je tačno nemam pojma.
AKO OVAJ NIJE BOSANAC, NE ZNAM KO JE...........
Ovo vredi čitanja, mene su suze oblile !!!
Radi se o jednom privatniku (zanatliji), koji je povodom radne nezgode uputio ispunjen formular svom osiguravajućem zavodu za preuzimanje nastalih troškova. Sve ovo se desilo u Švajcarskoj gde se ovaj dogadjaj mogao pročitati u Zuricher Kosmos-u. U tom formularu oštećeni je, na pitanje načina dešavanja te nezgode naveo, da je NEPLANIRANO odreagovao u jednom trenutku. Takav iskaz je za SUVI (Švajcarski osiguravajući zavod za Privatnike) bio dosta neprecizan, tako da su službenici iz osiguranja zamolili privatnika, da im to malo detaljnije objasni, jer je neophodno za daljnje razmatranje... Zanatlija odgovara na tu molbu sledeće:
"Cijenjene Dame i Gospodo,
u odgovaranju na vašu molbu za dobivanje dodatnih informacija mogu vam sljedeće reći:
Kod pitanja 3 u formularu naveo sam neplanirano reagovanje kao uzrok nesreće. Zamolili ste me da vam to pojasnim, što ovim putem želim da učinim. Kao što već znate, po zanimanju sam krovopokrivač. Tog kobnog dana nalazio sam se sam na krovu jedne šestospratnice. Kada sam završio sa svojim poslom imao sam 250kg crijepova viška na krovu koje je trebalo snijeti. Pošto nisam imao namjeru da ih u bezbroj navrata nosim stepenicama, odlučio sam da ih stavim u veliku kantu. Kanta koja inače služi za dizanje ili spuštanje tereta na visine. Sišao sam na dno i vukao sam konopac preko role dok nisam digao kantu, koja je bila vezana za isti, na visinu na kojoj mi je trebala. Konopac sam naknadno čvorom vezao i time sam stabilizovao kantu na visini šestog sprata. Nakon toga sam otišao na krov i natovario kantu da bi poslije toga sišao dole. Odvezao sam konopac u namjeri da kontrolisano spustim kantu koju sam natovario sa 250kg crijepova. Ako pročitate pitanje broj 11 iz prethodnog formulara, ustanovićete da sam u to vrijeme vagao nekih 75kg. Veoma iznenadjen povodom gubljenja dna pod nogama, izgubio sam "duhovnu prisebnost" i zaboravio u svoj toj frci da ispustim konopac iz ruku. Mogu reći da u tom trenutku nisam bio pri sebi. Mislim da ovde ne treba da navodim, da sam velikom brzinom išao prema gore. Otprilike u visini 3. sprata sam se sreo s kantom (uh). Taj susret objašnjava frakturu lobanje i lom ključne kosti. Neznatno sporije nastavio sam putanju ka vrhu i tek sam se zaustavio kad su mi vrhovi prstiju upali u rolu koja je označavala najvišu tacku. Bol koji ne mogu da vam opišem je ujedno zadužen za lomljenje 3 prsta i dva nokta. Mimo svih bolova, ja ne gubim svoju prisebnost i odrzavam se na konopcu, kojeg ne smijem da ispustim iz ruku ni po koju cjenu. Kanta, koja je u medjuvremenu stigla na cilj, pod jačinom udara izbija i lomi svoje dno. Time dolazi do izpražnjivanja iste... Kao što rekoh u prošlom formularu kod tačke 11, vagao sam 75kg i samim time znatno teži od prazne kante u tom trenutku. Kao što već možete da zamislite, počeo je veoma brz silazak. U visini 3. sprata sam ponovo sreo kantu ovaj put odozdo dolazeći. Susret koji kao posljedice nosi sljedeće: Slomljeni zglobovi na obe noge, lom lijevog koljena i ogrebotine po nogama i rukama. Ovaj put znatno usporen nastavio sam putanju ka dnu,
gdje sam pri prizemljivanju na izlomljene crijepove slomio 3 pršljena, bol koji nisam ni registrovao... Dok sam tako ležao dole, sav izlomljen na izlomljenim crijepovima i posmatrao kantu koja je bez dna visila na visini šestog sprata, ostao sam ponovo bez svoje "duhovne prisutnosti" i pustio sam konopac. Ovaj put je kanta bez ikakvih
zastoja krenula ka meni i izbila mi 3 zuba i slomila nos. Veoma mi je žao zbog svega ovoga i nadam se da sam vam ovim olakšao buduće razmatranje. U slučaju da vam nedostaju precizniji detalji, spreman sam da vam stojim na raspolaganju."
субота, 15. октобар 2011.
Šta bih ti rekao 00
"Znate li kakav je osećaj kad se svakog jutra budite i osećate bespomoćnim?
Kad znate da se ljubav vašeg života budi sa pogrešnom osobom?
I da se u isto vreme nadate da će ipak naći sreću.
Čak i ako to neće biti s vama."
Iz nekog filma sa Vil Smitom
NULTI DAN
Kad znate da se ljubav vašeg života budi sa pogrešnom osobom?
I da se u isto vreme nadate da će ipak naći sreću.
Čak i ako to neće biti s vama."
Iz nekog filma sa Vil Smitom
NULTI DAN
- Napiši mi pesmu! - rekla je to potpuno iznenada i pomalo me zbunila. Znala je da sam nekada pisao pesme. Obično, bez neke velike ambicije, slagao sam reči koje su izlazile iz mene.
- Što bih ti to radio? - upitao sam je, više onako, reda radi, da bih dobio na vremenu da nađem razlog da je odbijem, a da se ne uvredi. Nikad nisam pisao pesmu jer je to neko hteo da uradim, već uvek zato što sam ja to hteo da uradim. Plašio sam se da neću da pogodim njenu želju i da joj se to pisanije neće dopasti. Uostalom, retki su oni koji su videli to što sam pisao.
- Nikad mi niko nije napisao pesmu. Volela bih da imam nešto takvo, da znam da je napisano za mene.
- Ne znam šta da ti kažem... Nemam inspiraciju... Mislim, ti si moja najveća inspiracija, ali ne za pisanje pesama, ti si moja životna inspiracija... - lupetao sam, ali je imalo i istine u tome. Stalo mi je do nje, ali smo se dugo, isuviše dugo znali da bih joj odjednom rekao da želim nešto više od nje i s njom. Uvek sam sebi obećavao da ću joj to reći sutra, pa kad dođe sutra onda čekam novo sutra, pa opet sutra i vreme ide. Mada, ruku na srce, plašio sam se da me ne odbije i nastavljao sam da živim u tom planu za sutra koje nikako da dođe.
- Ej, ne seri, milion puta sam te gledala kad se glupirate i pišete pesme! I to su bile jako dobre pesme, stvarno mi se sviđaju. Znaš i sam da neke čuvam.
- Znam, ali kako misliš da se inspirišem ako govoriš reči kao što je “ne seri“. Ja, bre, nisam Bukovski, ja sam riba u horoskopu, kod mene su ptičice, cveće, leptirići...
- Sereš ko foka! Hajde plati i idemo.
- Gde idemo?
- Kasno je, idemo kući. Ja da spavam, a ti da mi napišeš pesmu.
- O, da li ti to sebi daješ na značaju i počinješ da mi uređuješ život? Nešto se ne sećam da si se udala za mene, što aplicira da ne možeš da mi komanduješ. Ili ti hoćeš da se udaš za mene, pa, pošto ne znaš kako da mi se nabaciš i kako da me zaprosiš, počinješ sa “napiši mi pesmu“ - izgovorio sam ovo sa grimasom na licu.
- Čitaš me kao knjigu! – prihvatila je zezanje.
- Pa nemoj tako da okolišaš, budi direktna i kaži mi šta hoćeš, da ne moram da se mučim da pišem... Uostalom, sama si rekla idemo kući. Tvojoj ili mojoj, pitam se?
Nasmešila se i ušla u zgradu, rekavši samo kratko “Ćao, vidimo se!“ Nastavio sam lagano kući i mislio da ispreturam po pesmama i da joj poturim neku, kao da sam baš tu napisao dva minuta pre nego da se sretnemo. To mi je jednostavnije, nego da švraljam po papiru, jer sam rezultat tog švrljanja unapred znao – prazan list. Naime, već par godina je kako ne pišem ništa. Omatorilo se, a nemam ni neku volju da škrabam, našao sam neke druge hobije. A i taj drug sa kojim sam, uzgred, znao da za veče, dok sedimo s društvom, sklepam do nekoliko pesama (među nama - stvarno su bile dobre!) se odselio u Kanadu.
Ušao sam u kuću, po navici pustio televizor da nešto priča, napravio nes i krenuo da listam pesmaricu. Možda i nađem neku... Važno je da je to njena, a i da joj nešto kažem kroz nju, možda shvati...
Zaspao sam listajući tih par stotina raskupusanih listova. Samo mi klonula glava, zadremao sam, onako obučen. TV je pričao svoju priču, tu su se neki natpametovavali, dokazujući da su neshvaćeni politički geniji, a da su oni drugi sve sami lopovi, prevaranti, izdajnici i probisveti.
- Što bih ti to radio? - upitao sam je, više onako, reda radi, da bih dobio na vremenu da nađem razlog da je odbijem, a da se ne uvredi. Nikad nisam pisao pesmu jer je to neko hteo da uradim, već uvek zato što sam ja to hteo da uradim. Plašio sam se da neću da pogodim njenu želju i da joj se to pisanije neće dopasti. Uostalom, retki su oni koji su videli to što sam pisao.
- Nikad mi niko nije napisao pesmu. Volela bih da imam nešto takvo, da znam da je napisano za mene.
- Ne znam šta da ti kažem... Nemam inspiraciju... Mislim, ti si moja najveća inspiracija, ali ne za pisanje pesama, ti si moja životna inspiracija... - lupetao sam, ali je imalo i istine u tome. Stalo mi je do nje, ali smo se dugo, isuviše dugo znali da bih joj odjednom rekao da želim nešto više od nje i s njom. Uvek sam sebi obećavao da ću joj to reći sutra, pa kad dođe sutra onda čekam novo sutra, pa opet sutra i vreme ide. Mada, ruku na srce, plašio sam se da me ne odbije i nastavljao sam da živim u tom planu za sutra koje nikako da dođe.
- Ej, ne seri, milion puta sam te gledala kad se glupirate i pišete pesme! I to su bile jako dobre pesme, stvarno mi se sviđaju. Znaš i sam da neke čuvam.
- Znam, ali kako misliš da se inspirišem ako govoriš reči kao što je “ne seri“. Ja, bre, nisam Bukovski, ja sam riba u horoskopu, kod mene su ptičice, cveće, leptirići...
- Sereš ko foka! Hajde plati i idemo.
- Gde idemo?
- Kasno je, idemo kući. Ja da spavam, a ti da mi napišeš pesmu.
- O, da li ti to sebi daješ na značaju i počinješ da mi uređuješ život? Nešto se ne sećam da si se udala za mene, što aplicira da ne možeš da mi komanduješ. Ili ti hoćeš da se udaš za mene, pa, pošto ne znaš kako da mi se nabaciš i kako da me zaprosiš, počinješ sa “napiši mi pesmu“ - izgovorio sam ovo sa grimasom na licu.
- Čitaš me kao knjigu! – prihvatila je zezanje.
- Pa nemoj tako da okolišaš, budi direktna i kaži mi šta hoćeš, da ne moram da se mučim da pišem... Uostalom, sama si rekla idemo kući. Tvojoj ili mojoj, pitam se?
Nasmešila se i ušla u zgradu, rekavši samo kratko “Ćao, vidimo se!“ Nastavio sam lagano kući i mislio da ispreturam po pesmama i da joj poturim neku, kao da sam baš tu napisao dva minuta pre nego da se sretnemo. To mi je jednostavnije, nego da švraljam po papiru, jer sam rezultat tog švrljanja unapred znao – prazan list. Naime, već par godina je kako ne pišem ništa. Omatorilo se, a nemam ni neku volju da škrabam, našao sam neke druge hobije. A i taj drug sa kojim sam, uzgred, znao da za veče, dok sedimo s društvom, sklepam do nekoliko pesama (među nama - stvarno su bile dobre!) se odselio u Kanadu.
Ušao sam u kuću, po navici pustio televizor da nešto priča, napravio nes i krenuo da listam pesmaricu. Možda i nađem neku... Važno je da je to njena, a i da joj nešto kažem kroz nju, možda shvati...
Zaspao sam listajući tih par stotina raskupusanih listova. Samo mi klonula glava, zadremao sam, onako obučen. TV je pričao svoju priču, tu su se neki natpametovavali, dokazujući da su neshvaćeni politički geniji, a da su oni drugi sve sami lopovi, prevaranti, izdajnici i probisveti.
OTRCANE FRAZE
“Napiši mi pesmu“, kažeš
i misliš da to meni lako je
kao da tu ne ide deo mene
kao da ne praznim baterije
“Ubaci mi ime u stihove“,
misliš da sve mogu za tebe
jer volim da se igram rečima,
a ne znaš da najteže govorim
i preko usta prevaljujem one reči
koje čine najprostije rečenice
“U kojoj tvojoj pesmi se nalazim“,
pitaš, jer znaš da negde te ima,
ali sigurna budi neću ti reći,
jer čemu bi onda služile tajne,
ovako mi je, ipak, sigurnije,
čuvam sebe od raznih gromova!
“Napiši mi pesmu“, kažeš
i misliš da to meni lako je
kao da tu ne ide deo mene
kao da ne praznim baterije
“Ubaci mi ime u stihove“,
misliš da sve mogu za tebe
jer volim da se igram rečima,
a ne znaš da najteže govorim
i preko usta prevaljujem one reči
koje čine najprostije rečenice
“U kojoj tvojoj pesmi se nalazim“,
pitaš, jer znaš da negde te ima,
ali sigurna budi neću ti reći,
jer čemu bi onda služile tajne,
ovako mi je, ipak, sigurnije,
čuvam sebe od raznih gromova!
среда, 5. октобар 2011.
Brojke i slova
Gledao sam statistiku posećenosti ovog mog bloga, pa prenosim neke brojke. I slova :)
Приказа странице по земљама:
Постови
Приказа странице по земљама:
| |||
| |||
| |||
| |||
| |||
| |||
| |||
| |||
| |||
|
Постови
| ||||||||||||||
| ||||||||||||||
| ||||||||||||||
| ||||||||||||||
| ||||||||||||||
| ||||||||||||||
| ||||||||||||||
| ||||||||||||||
| ||||||||||||||
|
Кључне речи за претрагу
| ||||||||||||
| ||||||||||||
| ||||||||||||
| ||||||||||||
| ||||||||||||
| ||||||||||||
| ||||||||||||
| ||||||||||||
| ||||||||||||
|
понедељак, 3. октобар 2011.
I beše Del Arno Band u Nišu
"Malerozni Del Arno bend u ovoj godini otkazao je devet koncerata zbog kiše! Sve bude u redu, a kad treba da počne nastup - provala oblaka! Opet, to nije ništa čudno, sami su krivi, poslednji (pu-pu daleko bilo poslednji, neće tako da ostane) album se zove "Vreme vode". Zato predlažem da sledeći nazovu "Vreme evra, može i dinara"! Vlada Matić se složio :) (treba li reći da se radi o gitaristi, jednom od glavnih likova benda svih ovih godina).
Ali, 30.09.2011. u Nišu im se posrećilo. Vreme fantastično, razlog za okupljanje odličan - 25 godina rada! Rege žurka može da počne!
I počela je... Ko do sada nije gledao u živo Del Arno bend ne vredi mu pričati i objašnjavati! To mu je jedan od većih promašaja u životu! Jedini problem je kako potrpati sve pesme u dva sata svirke... Nikako, ostane nešto za bis, a tek tamo krene parada hitova, što bi neki rekli! Skraćena varijanta pesama, bez pauze, pa udri! I opet nema mesta za sve, pa mora još jedan bis!
Lično, jedan od mojih favorita domaće scene je DAB. Njihovi koncerti imaju samo jednu manu - to su žurke koje ma koliko trajale, na kraju, imam utisak, da kratko traju!
Evo i delića atmosfere... Klik
Ali, 30.09.2011. u Nišu im se posrećilo. Vreme fantastično, razlog za okupljanje odličan - 25 godina rada! Rege žurka može da počne!
I počela je... Ko do sada nije gledao u živo Del Arno bend ne vredi mu pričati i objašnjavati! To mu je jedan od većih promašaja u životu! Jedini problem je kako potrpati sve pesme u dva sata svirke... Nikako, ostane nešto za bis, a tek tamo krene parada hitova, što bi neki rekli! Skraćena varijanta pesama, bez pauze, pa udri! I opet nema mesta za sve, pa mora još jedan bis!
Lično, jedan od mojih favorita domaće scene je DAB. Njihovi koncerti imaju samo jednu manu - to su žurke koje ma koliko trajale, na kraju, imam utisak, da kratko traju!
Evo i delića atmosfere... Klik
субота, 24. септембар 2011.
Del Arno band
Del Arno band je jedno od prijatnih sećanja na period dok sam radio emisiju "Da Bog da crk'o r'n'r, kad ga svako svira" na radiju 016!
U to vreme sam bio "fizičko i protivpožarno obezbedjenje", ako se dobro sećam naziva radnog mesta. Stražar i portir, što bi se reklo. Treća smena, slušam radio, "Beograd 202". Gost Jovan Matić, pevač Del Arno benda. Doneo čovek svoje ploče i od jedan po ponoći do pet ujutru uz laganu priču o regeu "maltretira" slušaoce! Ne sećam se ko je bio voditelj (možda Ljuba Ninković), ali znam da je to jedna od retkih emisija koju sam odslušao do kraja. Duša mi spava, što bi se reklo, ali nema spavanja na radnom mestu! Kad bi se zezali...
Druga priča o DAB je opet vezana za radno mesto i emisiju. Naime, emitovali smo intervju koji sam radio sa Jovanom. Čovek je zahvalan sagovornik, ima priču, što bi se reklo, ne deluje dosadno taj razgovor... I tako, red priče, red pesama Del Arno benda... Sutradan odem na posao, primopredaja smene, kad kolega kaže doslovce:
"Slušao sam ti sinoć emisiju. Pazi, ja uopšte ne slušam rege, ne volim tu vrstu muzike, ali kad sam čuo onog što ti bio gost... Čovek me oduševio! Imaš li nešto od njihove muzike, hoću da preslušam!"
Gledao sam ih nekoliko puta uživo. Svaki put su bili sve bolji, a atmosfera koju prave na koncertu se ne opisuje. Još nisu izmišljene te reči u srpskom jeziku. To morate da doživite.
Dakle, što bi sami oni rekli "DAB je tu da spaja, i ova priča nema kraja..."
U to vreme sam bio "fizičko i protivpožarno obezbedjenje", ako se dobro sećam naziva radnog mesta. Stražar i portir, što bi se reklo. Treća smena, slušam radio, "Beograd 202". Gost Jovan Matić, pevač Del Arno benda. Doneo čovek svoje ploče i od jedan po ponoći do pet ujutru uz laganu priču o regeu "maltretira" slušaoce! Ne sećam se ko je bio voditelj (možda Ljuba Ninković), ali znam da je to jedna od retkih emisija koju sam odslušao do kraja. Duša mi spava, što bi se reklo, ali nema spavanja na radnom mestu! Kad bi se zezali...
Druga priča o DAB je opet vezana za radno mesto i emisiju. Naime, emitovali smo intervju koji sam radio sa Jovanom. Čovek je zahvalan sagovornik, ima priču, što bi se reklo, ne deluje dosadno taj razgovor... I tako, red priče, red pesama Del Arno benda... Sutradan odem na posao, primopredaja smene, kad kolega kaže doslovce:
"Slušao sam ti sinoć emisiju. Pazi, ja uopšte ne slušam rege, ne volim tu vrstu muzike, ali kad sam čuo onog što ti bio gost... Čovek me oduševio! Imaš li nešto od njihove muzike, hoću da preslušam!"
Gledao sam ih nekoliko puta uživo. Svaki put su bili sve bolji, a atmosfera koju prave na koncertu se ne opisuje. Još nisu izmišljene te reči u srpskom jeziku. To morate da doživite.
Dakle, što bi sami oni rekli "DAB je tu da spaja, i ova priča nema kraja..."
среда, 21. септембар 2011.
Možda i ona pročita 45, Ona zna
- Kako stoji stvar s njom?
Izludjuje me to pitanje. Ali, neizbežno je.
- Isto kao i pre.
- Ne zna ona šta hoće, kažem ti ja...
- Ne zna. U stvari, da se ne lažemo. Zna ona šta hoće, ali ne zna kako. U stvari, zna i kako, ali je strah. Zna da je to bolno. I u emotivnom, a može lako da bude i u fizičkom smislu. I tako, korak napred, a dva nazad. Pa malo u krug, ni tamo, ni ovamo, a opet i tamo i ovamo. Nada se da će to neko drugi da reši ili će to da se reši samo od sebe. Zna da je to samo pusta, neostvariva želja i da je ona ta koja mora da preseče na koju stranu, ali eto, nada umire poslednja.
- A gde si ti u toj priči?
- Kaži mi da ti kažem... Nemi saputnik.
- Prolazi vreme...
- Odavno je prestalo da postoji...
Izludjuje me to pitanje. Ali, neizbežno je.
- Isto kao i pre.
- Ne zna ona šta hoće, kažem ti ja...
- Ne zna. U stvari, da se ne lažemo. Zna ona šta hoće, ali ne zna kako. U stvari, zna i kako, ali je strah. Zna da je to bolno. I u emotivnom, a može lako da bude i u fizičkom smislu. I tako, korak napred, a dva nazad. Pa malo u krug, ni tamo, ni ovamo, a opet i tamo i ovamo. Nada se da će to neko drugi da reši ili će to da se reši samo od sebe. Zna da je to samo pusta, neostvariva želja i da je ona ta koja mora da preseče na koju stranu, ali eto, nada umire poslednja.
- A gde si ti u toj priči?
- Kaži mi da ti kažem... Nemi saputnik.
- Prolazi vreme...
- Odavno je prestalo da postoji...
уторак, 16. август 2011.
Možda i ona pročita 44, Dva sveta
Sasvim slučajno, kako to već biva, sam je sreo. Najbolja drugarica moje dobre prijateljice, opišimo to tako. Družili smo se, izlazili zajedno, kao što to već biva... I vremenom otišli svako na svoju stranu. I to već biva nekako...
- Nikad mi nije bilo jasno šta se medju vama dešavalo? - upitala je iznenada.
- Ne razumem...
- Nisam mogla da provalim ko koga tu muva, ko se kome nabacuje...
- Ne razumem... - rekoh opet, ali sam imao zagonetan osmeh na licu.
- Razumeš, razumeš, ne pravi se naivan. Meni je izgledalo da ti juriš nju, pa ona tebe, pa opet ti nju, pa tako u krug...
- Ima neke istine u tome, ali male istine. Ako istina može biti mala. U stvari, prosto rečeno, kad sam ja hteo ona nije znala šta hoće. Kad je znala šta hoće, ja sam znao šta neću i to je to. Najprostije ti to mogu tako objasniti. Kako je ona sad? Nisam je video, nemam pojma, pola godine možda...
- Ima nekog, ne znam gde su se našli, ali ga je našla, svaka joj čast!
- Ne razumem, da li je to pohvala ili čudjenje?
- Katastrofa. Pazi, on ode kod nje kući nenajavljen. Ona kod mene, pijemo kafu. Njeni kažu da je ovde, onda on dodje da proveri samo da li je tu i ode.
- Auh. Ja bih tog odmah oterao u tri majčine. Ko je, bre, on da je proverava? I što ona to trpi? U stvari, kad malo bolje razmislim, ona je upravo takva! Ima nešto u njoj što je tera da bude žrtva, da sad mi pričamo o tome kako jadnica, eto, nema sreće. Glupo da kažem, ali ćurka je, šta ima da je žalimo, pa to je njen izbor. Uvek joj je falilo da ispolji to svoje JA. Nikad nije imala svoje misljenje. To me je najviše nerviralo kod nje. Slaže sa svim što kažem, a osećam da ne misli tako, ali ćuti, sačuvaj Bože da kaže nešto suprotno.
- Jel' znaš ti da nam je zabranjeno da te pominjemo u njegovom prisustvu?
- Ne razumem...
- On je zabranio da pričamo o tebi kad je on tu.
- Ne razumem... I to više stvari. Što, uopšte, pričate meni?
- Znaš već, kafenišemo nas tri iz komšiluka barem dvaput nedeljno. I uvek je zezamo što te ispustila. Par puta je i on bio tu, pa je ljubomoran na tebe i odatle zabrana.
- Ljubomoran na mene!? Medju nama nije bilo ništa, ne vidim razlog za ljubomoru?!
- Kaži to njemu.
- Čim nas upozna.
- Teško. Stvarno mi je žao što je to ispalo tako kako je ispalo.
- Ne brini, to nije imalo promil šanse da uspe. Mi smo dva sveta... Uostalom, pomisli samo na trenutak da li sam ja u stanju da je proveravam na onakav način. Znaš me bar toliko... I pozdravi je kad je vidiš. Nasamo, naravno - rekoh uz osmeh.
- Hoću, vidimo se.
- Ćao.
- Nikad mi nije bilo jasno šta se medju vama dešavalo? - upitala je iznenada.
- Ne razumem...
- Nisam mogla da provalim ko koga tu muva, ko se kome nabacuje...
- Ne razumem... - rekoh opet, ali sam imao zagonetan osmeh na licu.
- Razumeš, razumeš, ne pravi se naivan. Meni je izgledalo da ti juriš nju, pa ona tebe, pa opet ti nju, pa tako u krug...
- Ima neke istine u tome, ali male istine. Ako istina može biti mala. U stvari, prosto rečeno, kad sam ja hteo ona nije znala šta hoće. Kad je znala šta hoće, ja sam znao šta neću i to je to. Najprostije ti to mogu tako objasniti. Kako je ona sad? Nisam je video, nemam pojma, pola godine možda...
- Ima nekog, ne znam gde su se našli, ali ga je našla, svaka joj čast!
- Ne razumem, da li je to pohvala ili čudjenje?
- Katastrofa. Pazi, on ode kod nje kući nenajavljen. Ona kod mene, pijemo kafu. Njeni kažu da je ovde, onda on dodje da proveri samo da li je tu i ode.
- Auh. Ja bih tog odmah oterao u tri majčine. Ko je, bre, on da je proverava? I što ona to trpi? U stvari, kad malo bolje razmislim, ona je upravo takva! Ima nešto u njoj što je tera da bude žrtva, da sad mi pričamo o tome kako jadnica, eto, nema sreće. Glupo da kažem, ali ćurka je, šta ima da je žalimo, pa to je njen izbor. Uvek joj je falilo da ispolji to svoje JA. Nikad nije imala svoje misljenje. To me je najviše nerviralo kod nje. Slaže sa svim što kažem, a osećam da ne misli tako, ali ćuti, sačuvaj Bože da kaže nešto suprotno.
- Jel' znaš ti da nam je zabranjeno da te pominjemo u njegovom prisustvu?
- Ne razumem...
- On je zabranio da pričamo o tebi kad je on tu.
- Ne razumem... I to više stvari. Što, uopšte, pričate meni?
- Znaš već, kafenišemo nas tri iz komšiluka barem dvaput nedeljno. I uvek je zezamo što te ispustila. Par puta je i on bio tu, pa je ljubomoran na tebe i odatle zabrana.
- Ljubomoran na mene!? Medju nama nije bilo ništa, ne vidim razlog za ljubomoru?!
- Kaži to njemu.
- Čim nas upozna.
- Teško. Stvarno mi je žao što je to ispalo tako kako je ispalo.
- Ne brini, to nije imalo promil šanse da uspe. Mi smo dva sveta... Uostalom, pomisli samo na trenutak da li sam ja u stanju da je proveravam na onakav način. Znaš me bar toliko... I pozdravi je kad je vidiš. Nasamo, naravno - rekoh uz osmeh.
- Hoću, vidimo se.
- Ćao.
среда, 22. јун 2011.
Možda i ona pročita 43, A mogla je biti prosta priča...
Iznenada mi je zazvonio mobilni. Ovo zvuči malo glupo, jer retko kad ove moderne spravice zvone najavljeno, zar ne? Nepoznat broj. I nepoznat muški glas koji kaže:
- Dobar dan. Zovem iz Kragujevca. Ovde njen muž.
U sekundi mi je kroz glavu proletela slika... Ona! Nisam je video godinama. Od onog smešno-tužnog trenutka kad je pukla naša višegodišnja veza na daljinu. Delilo nas oko 200 kilometara. Nikad mi nije bilo jasno zašto, pogotovu način na koji se to desilo. Ja sam osoba koja voli da stvar istera do kraja, na čistinu. Sednemo k'o ljudi, porazgovaramo, pa ako može dalje dobro, ako ne razidjimo se i to je to. Ona nije htela da priča, nije htela da se vidimo, trebalo joj je neko vreme da se presabere... I brzo se presabrala, nije prošlo ni mesec dana, a preselila se kod nekog tipa. I tako smo se smestili u istoriju. Barem sam ja to mislio.
- Dobar dan.
- Ja znam sve. Ali hoću i sa tobom da popričam.
Opet fleš u mojoj glavi... O čemu ovaj priča? Šta on to zna? Kao da me isledjuju u policiji, pa idu na blef, ono "mi znamo, ali hoćemo ti da nam ispričaš!" Nikad se ne zna koliko ćeš da ispričaš, možda i saznaju nešto. Samo što ovo nije informativni policijski razgovor, a ja ne znam ni na koju temu treba da pričam!? Prosto sam zbunjen.
- Znam da je bila kod tebe. Ona je dobila dobre batine i ja je sutra pakujem i vraćam kod njenih...
E, ovo je već pravo saznanje! Samo mi nije jasno kakve veze imam ja sa tim? I šta treba da radim? Da aplaudiram? Čestitam? Svadjam se? Pretim? Šta reći čoveku koji posle predstavljanja nepoznatoj osobi kaže da je tukao sopstvenu ženu? Ćutim i slušam šta će dalje da kaže... Ionako on "sve zna"... Eh, kad bih i ja znao to sve što i on...
- Hteo sam da znam koliko to traje...
Čekaj, sad me već zbunjuješ, pomislio sam... Ako znaš što mene pitaš? Ali, dobro, igrao sam ja poker, vrlo dobro znam šta je blefiranje... I opet, na sekund, proleće slika od pre par nedelja...
Sedeo sam kući, uobičajeno veče uz fejsbuk prijatelje. I poruka od nje:
"Sećaš se mene?"
"Kako se ne bih sećao, jesu prošle godine bez ikakvog kontakta, ali te pamtim..." Usledila je klasična kratka priča o osnovnim podacima, ono gde si, šta si, kako si... Sve dok nije napisala:
"Htela bih da te vidim!"
"Imaš slike na mom profilu pa gledaj!"
"Kao i uvek, neozbiljan si. Stvarno hoću da te vidim."
Tu se zamislim. Uvek imam rezervu prema tim internet poznanstvima. Otkud znam ko je s druge strane tastature i monitora... Možda nema pametnijeg posla, pa rešio da se zeza sa mnom i na moj račun. I što bi njoj stalo posle tolikih godina da me vidi.
"Mrzi me da kuckam. Evo ti broj telefona pa me pozovi sutra, dogovorićemo se."
Pozvala je. Dogovorili smo se. Ja nisam hteo kod nje, a njoj ako je toliko stalo, postoje autobusi pa neka dodje.
"Uostalom, šta je to što ne možeš da mi kažeš telefonom, nego u lice?"
"Ništa strašno. Čućeš, videćemo se..."
Videli smo se. Sačekao sam je na stanici, red je. Otišli smo u restoran, vreme je ručka, a ja gladan. I galantan, kakvog me majka priroda stvorila.
Ispostavilo se da ima neku prijateljicu kojoj trebaju pare da joj dete ide na operaciju, pa ako mogu da pomognem. I 50 evra bi značilo...
"Čekaj, to nisi mogla da mi kažeš telefonom, nego si prešla 200 kilometara?"
"Razumi me. Posle svega mislim da mi ne bi verovao..."
"Zašto misliš da ti sada verujem?"
"Ne znam. Možda i ne veruješ, ali bar sam skupila snage da te pogledam u oči. Jebi ga, upropastila sam našu priču."
"Nisi, mogla je to biti prosta priča, ali ti si je iskomplikovala. Ko zna zašto je to dobro."
"Nije dobro. Izvini još jednom, ali..."
"Ali, prestani o prošlosti. Bilo pa prošlo. Nego, reci mi kako to da te je muž pustio da se vidiš sa bivšim na njegovom terenu?"
"Nije mi to muž!"
"?"
"Nismo venčani."
"U, jaka stvar, samo živite godinama zajedno... To mu dodje na isto."
"I ne zna da sam ovde..."
"?"
"Nisam mu rekla. Ne mora sve da zna. Ni mene ne interesuju njegove švaleracije..."
"Čekaj, čekaj... Ovo nije švaleracija, nemoj sad da praviš neka glupava poredjenja..."
"Ne uporedjujem, samo kažem da me ne interesuje šta on radi..."
"Opa, to kao da neko ima probleme u braku. Na žalost, to moraš sama da rešiš, ne vidim da ja nekako mogu da pomognem..."
"Znam. I shvatam što ne želiš da mi pomogneš. Sama sam kriva."
"Nisam rekao da ne želim, nego da ne mogu. Ako misliš da ima načina, kaži..."
"Nema. To je moja stvar..."
Ućutala je. Tišina je pretila da se previše oduži. Nisam imao nameru da to dozvolim.
"Šta ćeš da radiš kad on sazna da si bila ovde?"
"Neće da sazna!"
"Ma, takve stvari se uvek saznaju..."
"Jedino ako mu ti kažeš..."
"Kako da mu kažem? Ne znam čoveka. I šta da mu kažem - bio sam ti sa ženom na ručku?"
"Zavitlavaš me. Zaslužila sam."
"Nisi, ja samo pitam šta ako..."
"Obećaj mi jedno - nećeš da mu kažeš što sam bila."
"Čekaj, pa razlog je humanitaran, uostalom, mogla si i njega da povedeš..."
"Ne bi on to razumeo. Nije ni važno. Vreme je da se vratim kući. Drago mi je da sam te videla. Izvini za sve loše što sam ti uradila u životu. Tako je to kad si plavuša..."
I sad me zove on koji hoće da zna koliko to traje? Koje to, nepoznati sagovorniče?
- To izmedju vas dvoje...
- Ne razumem, šta podrazumevaš pod "to izmedju vas dvoje"?
- Pa to, kakva je to veza? Zabavljate se?
- Zabavljanje sa udatom ženom? Gde to ima?
- Otkad to traje?
Već mi postalo naporno...
- Koje "to"?
- To vaše vidjanje?
- Čekaj, da nešto razjasnimo... Da li ti očekuješ da ti ja pričam šta radim? Da ti se pravdam, hvalim? Ne razumem što bih to radio. Uostalom, da me bar malo znaš, znao bi da o tim stvarima ne pričam ni najboljem prijatelju, pa ne vidim razloga što bih to pričao tebi.
- U pravu si, izvini. Samo još jedno, hoće li to da traje i dalje?
- Koje "to"? Ne postoji ništa, ne postoji "to"... To na šta ti misliš se završilo odavno, pogotovu kad je počela da živi s tobom...
- U redu. Izvini na uznemiravanju...
- Nema problema, želim vam svu sreću... I probleme koje imate, a imate ih, koliko mogu da shvatim iz ovog razgovora, rešavajte sami, ne mešajte mene u to. Nisam ja deo te priče. Suviše je komplikovana. Ja volim proste priče...
- Dobar dan. Zovem iz Kragujevca. Ovde njen muž.
U sekundi mi je kroz glavu proletela slika... Ona! Nisam je video godinama. Od onog smešno-tužnog trenutka kad je pukla naša višegodišnja veza na daljinu. Delilo nas oko 200 kilometara. Nikad mi nije bilo jasno zašto, pogotovu način na koji se to desilo. Ja sam osoba koja voli da stvar istera do kraja, na čistinu. Sednemo k'o ljudi, porazgovaramo, pa ako može dalje dobro, ako ne razidjimo se i to je to. Ona nije htela da priča, nije htela da se vidimo, trebalo joj je neko vreme da se presabere... I brzo se presabrala, nije prošlo ni mesec dana, a preselila se kod nekog tipa. I tako smo se smestili u istoriju. Barem sam ja to mislio.
- Dobar dan.
- Ja znam sve. Ali hoću i sa tobom da popričam.
Opet fleš u mojoj glavi... O čemu ovaj priča? Šta on to zna? Kao da me isledjuju u policiji, pa idu na blef, ono "mi znamo, ali hoćemo ti da nam ispričaš!" Nikad se ne zna koliko ćeš da ispričaš, možda i saznaju nešto. Samo što ovo nije informativni policijski razgovor, a ja ne znam ni na koju temu treba da pričam!? Prosto sam zbunjen.
- Znam da je bila kod tebe. Ona je dobila dobre batine i ja je sutra pakujem i vraćam kod njenih...
E, ovo je već pravo saznanje! Samo mi nije jasno kakve veze imam ja sa tim? I šta treba da radim? Da aplaudiram? Čestitam? Svadjam se? Pretim? Šta reći čoveku koji posle predstavljanja nepoznatoj osobi kaže da je tukao sopstvenu ženu? Ćutim i slušam šta će dalje da kaže... Ionako on "sve zna"... Eh, kad bih i ja znao to sve što i on...
- Hteo sam da znam koliko to traje...
Čekaj, sad me već zbunjuješ, pomislio sam... Ako znaš što mene pitaš? Ali, dobro, igrao sam ja poker, vrlo dobro znam šta je blefiranje... I opet, na sekund, proleće slika od pre par nedelja...
Sedeo sam kući, uobičajeno veče uz fejsbuk prijatelje. I poruka od nje:
"Sećaš se mene?"
"Kako se ne bih sećao, jesu prošle godine bez ikakvog kontakta, ali te pamtim..." Usledila je klasična kratka priča o osnovnim podacima, ono gde si, šta si, kako si... Sve dok nije napisala:
"Htela bih da te vidim!"
"Imaš slike na mom profilu pa gledaj!"
"Kao i uvek, neozbiljan si. Stvarno hoću da te vidim."
Tu se zamislim. Uvek imam rezervu prema tim internet poznanstvima. Otkud znam ko je s druge strane tastature i monitora... Možda nema pametnijeg posla, pa rešio da se zeza sa mnom i na moj račun. I što bi njoj stalo posle tolikih godina da me vidi.
"Mrzi me da kuckam. Evo ti broj telefona pa me pozovi sutra, dogovorićemo se."
Pozvala je. Dogovorili smo se. Ja nisam hteo kod nje, a njoj ako je toliko stalo, postoje autobusi pa neka dodje.
"Uostalom, šta je to što ne možeš da mi kažeš telefonom, nego u lice?"
"Ništa strašno. Čućeš, videćemo se..."
Videli smo se. Sačekao sam je na stanici, red je. Otišli smo u restoran, vreme je ručka, a ja gladan. I galantan, kakvog me majka priroda stvorila.
Ispostavilo se da ima neku prijateljicu kojoj trebaju pare da joj dete ide na operaciju, pa ako mogu da pomognem. I 50 evra bi značilo...
"Čekaj, to nisi mogla da mi kažeš telefonom, nego si prešla 200 kilometara?"
"Razumi me. Posle svega mislim da mi ne bi verovao..."
"Zašto misliš da ti sada verujem?"
"Ne znam. Možda i ne veruješ, ali bar sam skupila snage da te pogledam u oči. Jebi ga, upropastila sam našu priču."
"Nisi, mogla je to biti prosta priča, ali ti si je iskomplikovala. Ko zna zašto je to dobro."
"Nije dobro. Izvini još jednom, ali..."
"Ali, prestani o prošlosti. Bilo pa prošlo. Nego, reci mi kako to da te je muž pustio da se vidiš sa bivšim na njegovom terenu?"
"Nije mi to muž!"
"?"
"Nismo venčani."
"U, jaka stvar, samo živite godinama zajedno... To mu dodje na isto."
"I ne zna da sam ovde..."
"?"
"Nisam mu rekla. Ne mora sve da zna. Ni mene ne interesuju njegove švaleracije..."
"Čekaj, čekaj... Ovo nije švaleracija, nemoj sad da praviš neka glupava poredjenja..."
"Ne uporedjujem, samo kažem da me ne interesuje šta on radi..."
"Opa, to kao da neko ima probleme u braku. Na žalost, to moraš sama da rešiš, ne vidim da ja nekako mogu da pomognem..."
"Znam. I shvatam što ne želiš da mi pomogneš. Sama sam kriva."
"Nisam rekao da ne želim, nego da ne mogu. Ako misliš da ima načina, kaži..."
"Nema. To je moja stvar..."
Ućutala je. Tišina je pretila da se previše oduži. Nisam imao nameru da to dozvolim.
"Šta ćeš da radiš kad on sazna da si bila ovde?"
"Neće da sazna!"
"Ma, takve stvari se uvek saznaju..."
"Jedino ako mu ti kažeš..."
"Kako da mu kažem? Ne znam čoveka. I šta da mu kažem - bio sam ti sa ženom na ručku?"
"Zavitlavaš me. Zaslužila sam."
"Nisi, ja samo pitam šta ako..."
"Obećaj mi jedno - nećeš da mu kažeš što sam bila."
"Čekaj, pa razlog je humanitaran, uostalom, mogla si i njega da povedeš..."
"Ne bi on to razumeo. Nije ni važno. Vreme je da se vratim kući. Drago mi je da sam te videla. Izvini za sve loše što sam ti uradila u životu. Tako je to kad si plavuša..."
I sad me zove on koji hoće da zna koliko to traje? Koje to, nepoznati sagovorniče?
- To izmedju vas dvoje...
- Ne razumem, šta podrazumevaš pod "to izmedju vas dvoje"?
- Pa to, kakva je to veza? Zabavljate se?
- Zabavljanje sa udatom ženom? Gde to ima?
- Otkad to traje?
Već mi postalo naporno...
- Koje "to"?
- To vaše vidjanje?
- Čekaj, da nešto razjasnimo... Da li ti očekuješ da ti ja pričam šta radim? Da ti se pravdam, hvalim? Ne razumem što bih to radio. Uostalom, da me bar malo znaš, znao bi da o tim stvarima ne pričam ni najboljem prijatelju, pa ne vidim razloga što bih to pričao tebi.
- U pravu si, izvini. Samo još jedno, hoće li to da traje i dalje?
- Koje "to"? Ne postoji ništa, ne postoji "to"... To na šta ti misliš se završilo odavno, pogotovu kad je počela da živi s tobom...
- U redu. Izvini na uznemiravanju...
- Nema problema, želim vam svu sreću... I probleme koje imate, a imate ih, koliko mogu da shvatim iz ovog razgovora, rešavajte sami, ne mešajte mene u to. Nisam ja deo te priče. Suviše je komplikovana. Ja volim proste priče...
недеља, 12. јун 2011.
Sestrić
Na slici je moj sestrić Djole, djak generacije u OŠ "Vožd Karadjordje". Svojevremeno, kad je bio četvrti razred, napisao je maestralni pismeni zadatak na temu "Moja najdraža ličnost" i dobio peticu, šta drugo. Tema sam, pogadjate već, bio ja.
субота, 11. јун 2011.
Sitno razmišljanje u sitne sate...
S vremena na vreme se priupitam ko čita ovaj moj blog? Znam da su dve osobe pročitale sve ono što je ovde napisano. Jedan od te dvojice je bio u bolnici, pa iz dosade čitao. A drugi? Drugi je zreo za bolnicu.
четвртак, 19. мај 2011.
Možda i ona pročita 42, Možda i on(a) pročita (I šta sad)
Krajnje je vreme da nastane nova grana nauke, medicine, istraživačkog rada nekog koji ima nameru da doktorira... SMSologija! Zašto? Zato:
- Nemaš pojma koliko mi fališ!
- Kod mene nikad ništa nije dobro. Ne znam da li može gore! Volim te beskonačno.
- A za odlazak? Znam ja da je to lako, samo me strah da te ne izgubim. Ili da mi ne vratiš milo za drago!
- Da ti vratim šta je tvoje. Stvarno se toliko loše osećam zbog ovog. Da ne zaboraviš, VOLIM TE!
- Poljubac stigao! Uzvraćam :*
- Idem da radim nešto, dosado moja. Čujemo se.
- Toliko se radujem što ću da te vidim.
- Daleko od očiju, od srca na otkucaj.
- I ti si moja najlepša stvar koja mi se desila. I ostaću tvoja stvar sve dok ti je to želja.
- Možda ja jesam tvoja glupost, ali ti moja nisi.
- Ja samo jedno znam. Do kraja života ću samo tebe da volim. Možda ti to zvuči kao otrcana fraza, ali tako je. Poznajem sebe.
- Šta da ti kažem? Do kad ću da te volim? Večno, zauvek, dok ne umrem. Patetično, ali istinito.
- Sitnice koje život znače. I meni je lepo s tobom i nedostaješ mi...
- Uvek nekako nadješ prave reči u pravom trenutku.
- Imaš neku želju za ručak?
- Ne menjam te nizašta na svetu!
- 12 mrava, 158 nosoroga, 26 veverica, 85 buba, 13 glista, 3 komarca, 97 slonova, 43 lešinara, 1 mačka, 1 morsko prase i ja te pozdravljamo i mislimo na tebe :*
- Imaš li nekad osećaj da je neko tvoj, neko pored tebe, a da, ustvari, nije tu, već ko zna gde?
- Kakvo je to pitanje? Naravno da te ima! Šta planiram? Za početak da budem s tobom.
- Veruj mi da mislim na tebe i kad te ne vidim. Veruj da te želim i kad te ne zovem. Veruj da te ljubim i kad te ne dodirujem. Veruj da mi trebaš svakog trenutka. Slatki snovi.
- Na žalost ili na radost, samo si ti + u mom glupom, ružnom životu.
- Idem da spavam. Ljubim te i volim.
- Spavaj i odmaraj. Ljubim te :* :* :* :* :* :* :*
- Zamalo da zaboravim da ti kažem. Volim te.
- Ja sam u krevetu i pokušavam da zaspim. Ljubim te, volim te, želim te...
- Laku noć. Javiću ti se kad prodje sve, da vidim gde sam, šta sam...
- Nemaš pojma koliko mi fališ!
- Kod mene nikad ništa nije dobro. Ne znam da li može gore! Volim te beskonačno.
- A za odlazak? Znam ja da je to lako, samo me strah da te ne izgubim. Ili da mi ne vratiš milo za drago!
- Da ti vratim šta je tvoje. Stvarno se toliko loše osećam zbog ovog. Da ne zaboraviš, VOLIM TE!
- Poljubac stigao! Uzvraćam :*
- Idem da radim nešto, dosado moja. Čujemo se.
- Toliko se radujem što ću da te vidim.
- Daleko od očiju, od srca na otkucaj.
- I ti si moja najlepša stvar koja mi se desila. I ostaću tvoja stvar sve dok ti je to želja.
- Možda ja jesam tvoja glupost, ali ti moja nisi.
- Ja samo jedno znam. Do kraja života ću samo tebe da volim. Možda ti to zvuči kao otrcana fraza, ali tako je. Poznajem sebe.
- Šta da ti kažem? Do kad ću da te volim? Večno, zauvek, dok ne umrem. Patetično, ali istinito.
- Sitnice koje život znače. I meni je lepo s tobom i nedostaješ mi...
- Uvek nekako nadješ prave reči u pravom trenutku.
- Imaš neku želju za ručak?
- Ne menjam te nizašta na svetu!
- 12 mrava, 158 nosoroga, 26 veverica, 85 buba, 13 glista, 3 komarca, 97 slonova, 43 lešinara, 1 mačka, 1 morsko prase i ja te pozdravljamo i mislimo na tebe :*
- Imaš li nekad osećaj da je neko tvoj, neko pored tebe, a da, ustvari, nije tu, već ko zna gde?
- Kakvo je to pitanje? Naravno da te ima! Šta planiram? Za početak da budem s tobom.
- Veruj mi da mislim na tebe i kad te ne vidim. Veruj da te želim i kad te ne zovem. Veruj da te ljubim i kad te ne dodirujem. Veruj da mi trebaš svakog trenutka. Slatki snovi.
- Na žalost ili na radost, samo si ti + u mom glupom, ružnom životu.
- Idem da spavam. Ljubim te i volim.
- Spavaj i odmaraj. Ljubim te :* :* :* :* :* :* :*
- Zamalo da zaboravim da ti kažem. Volim te.
- Ja sam u krevetu i pokušavam da zaspim. Ljubim te, volim te, želim te...
- Laku noć. Javiću ti se kad prodje sve, da vidim gde sam, šta sam...
понедељак, 16. мај 2011.
Možda i ona pročita 41, Disciplina kičme
- Zašto ne obnovite svoju vezu? - upitala me je iznenada. Vraćali smo se kući, od čitavog društva ostali smo samo nas dvoje. Najudaljenije su nam kuće, nije naša krivica. Pogledao sam je zbunjeno.
- Prolazimo pored njene kuće, pa mi je pala na pamet. Ona nema nikog, ti si slobodan, pa probajte opet...
- Šta da probamo? Koju vezu da obnovimo?
- Tu vašu. Koliko je prošlo, ima par godina od raskida, a vidim da niste neprijatelji, čak ste vrlo bliski kad ste zajedno.
- Definiši malo bolje to bliski. Blizak sam s njom koliko i s tobom, ili bilo kojom drugaricom, pa nešto ne ulećem u vezu sa vama!
- Ma, to je drugo, ne zezaj. Ali, šta te košta da probaš i opet obnovite vezu?
- Ne može da se obnovi ono što nije bilo.
- Kako nije bilo, koliko se sećam zabavljali ste se...
- Da, da... I ja se sećam, ali to je samo bila priča za javnost. Sad već mogu i da ti ispričam, kad si već pomenula tu vezu. Sećaš se one rodjendanske žurke na koju nisi otišla i prebacivala nam danima posle zbog toga? E, tu sam je prvi put sreo. Bila je jedna od Majinih drugarica. Igrom slučaja je sela do mene, pa smo malo čavrljali, šta drugo. Bilo nas je malo više u sobi u odnosu na broj sedećih mesta, da ne kažem prepunili smo kapacitete, pa je neko stalno morao da djuska... Znaš već kakav sam ja kad su te tancen-varijante u pitanju, još kad nema mesta za sedenje, ma ne ustajem, pa ne znam šta da je... Ona je par puta pokušavala da me natera da otplešemo koji ples ali ja neumoljiv. Rekao sam joj da ću da sviram čitavu noć, ali da igram strašno mrzim... Tu smo došli na temu odakle me zna!
"Ti si onaj bubnjar Antistres produkta! Gledala sam vas jesenas, baš mi se svidjate"
"Taj sam, priznajem..."
Opet je krenuo neki lagani blok, a moj drug Vlada je uporno pokušavao da se dočepa stolice, kauča ili čega već, stao da navaljuje na mene da ustanem malo i socijalizujem se uz neki ples... Pao je i mito u vidu par pića sutra uveče, pa ona i ja krenuli da se lagano vrtimo u krug... Završila pesma, ali mesta nema, krenula sledeća, vrtimo se dalje, šta drugo. I tako, skoro pola sata! Dok se neko nije smilovao da ustane, a ja odmah startovao i seo. Tačnije, seli smo opet jedno pored drugog i nastavili priču. Mislim da smo bili zajedno više od sat vremena, što je, svakako, neuobičajeno i svi su svašta pomislili. Ustvari, nisu mislili svašta nego samo jedno - ovi se muvaju. Koje crno muvanje, kad nema gde da sedne, pa moraš da trpiš onog pored tebe ili da ideš kući. Dobro, de, preterujem, ili neka bude da je ona trpela mene...
Sutradan uveče smo se sreli u gradu. Ona sa par drugarica i ja sa ovom dvojicom. Stajali smo par minuta u neformalnom razgovoru, što bi se reklo. U to vreme se Maja zabavljala sa Vladom, pa su se njih dvoje ubrzo izgubili negde, a nas četvoro završili u nekom kafiću. Isto se ponovilo i sutra! Sve je bilo slučajno, barem ja nisam ništa tu radio. Znaš već na one planove da sve izgleda slučajno. Ovde to stvarno nije bio slučaj. S moje strane, za onu drugu ne znam.
Da se vratim na priču. Prodje par dana, opet neko veče, srećemo se svi na gomilu, treba li reći slučajno, kad mi Maja kaže da bi nešto popričala sa mnom. Nasamo, podrazumeva se.. Penal, naravno! Isprovaljujem par fazona na račun njene veze s Vladom, koji je tu pored nas. Ono, kao, idemo u mrak da ga pravimo ljubomornim, ili ako hoće da raskine s njim neka mu sama kaže, nemoj da mene meša u to, znam da sam ja bolji frajer, ali Vlada je njen dečko, a moj drug i slično...
Udaljimo se malo od društva šetajući. Ona mi kaže da se mnogo svidjam ovoj i da bi glupo bilo da ne preduzmem nešto. Uostalom, pa svi su videli koliko smo se zbližili na žurci kod nje.
"Ćurko" kažem joj "da izvine ćurka na poredjenju. To je bilo samo zato što nije bilo mesta za sedenje, pa smo morali da sedimo jedno uz drugo... Slučajno se desilo, nije moja krivica."
"Vi ste rodjeni jedno za drugo, znam vas oboje... Juče smo tri sata pričale o tebi!"
"Hajde, nastavi, pali moju mušku sujetu!" nisam sve to shvatao ozbiljno.
"Vidim ja da nema od vas dvoje ništa. Moraću sve sama..."
"Ako, imaš moju dozvolu. Ja neću da se mešam..."
Tu smo se razišli. Ona i Vlada na jednu, a Rule i ja na drugu stranu.
Sutradan uveče se ponavlja slika, samo što mi je prišla ona! Ista rečenica, popričala bi nešto sa mnom. Tu se malo isprepadam, ovo postaje ozbiljno! Svako veče bi neka pričala sa mnom... Hajde da obavimo i to, reci, srećo, šta imaš.
"Da li ti je Maja pričala nešto o meni?"
"Nešto jeste."
"Šta, ako nije tajna?"
"Lupala nešto o sparivanju... Pitaj nju, nemoj mene, to je tvoja dobra drugarica!"
"Ja nemam ništa s tim. Ona je meni rekla da si joj rekao kako ti se svidjam i da si se raspitivao o meni..."
"Ćurka. Pa to sam mogao da pitam tebe..."
"Ona mi juče čitav dan pričala o tebi, kako ti hoćeš da se zabavljamo i sve nešto na tu temu..."
"Da skratimo. Kad nešto naumim, ja to kažem direktno, ne preko posrednika."
"Znala sam da je tako. Samo sam htela da proverim. Još jednom ti kažem da nemam ništa s tim, to je sve neka njena fantazija!"
"U redu je. Mene to ne pogadja, ne smeta mi šta drugi pričaju. Pozdravi je kad sutra pijete kafu".
Misliš da je tu bio kraj? Ma kakvi. Maja nastavila da mene davi pričama o njoj, a nju pričama o meni. Iako smo se sve redje sretali, trajalo je to mesec dana, ako ne i više. Jedne večeri je ona opet prišla da popriča sa mnom. Postalo joj neizdržljivo, jer se svakodnevno sreću i ova davi pričama o meni... Oteraće je gde ne treba!
"Glupo je da se svadjate zbog mene. Hajde da nadjemo neko zajedničko rešenje i otkačimo je. Biraj kafić!"
Nije mogla odmah, imala je neke planove, može za pola sata. E, ja nisam mogao za pola sata. Koncert "Discipline kučme", to se ne propušta. Ponudio sam joj da ide s nama. Ne voli "Disciplinu"... Onda sutra, prekosutra, kad se vidimo, imam neke idejice, pa da ih razradimo...
Došla je na koncert!
"Otkud ti, kad ne voliš disciplinu?" Igrao sam se rečima...
"Samo sam htela da čujem te idejice i idem odmah!"
"Kako misliš da ih čuješ u ovoj buci, majke ti?"
"Nastavi da mi se dereš na uvo, tad čujem!"
Ukratko, rekao sam joj da iz iskustva znam da dotična neće prestati da nas sparuje dok se ne dogode dve stvari - neko prestane da se druži s njom ili uspe da nas spari. Glup je razlog da se svadjamo, reci joj ti da smo u vezi od večeras. Sledećeg vikenda prvi put izlazimo zajedno, ima da raskinemo i to je to. Slika za javnost.
Pristala je, obećao sam da ću da je zovem u petak da dogovorimo kad se vidimo, okrenula se i otišla. Koncert je uveliko trajao! Tad sam shvatio nešto - javnost će da bude zgranuta romantikom! Smuvali se na koncertu "Discipline kičme"... Uz umilne i romantične tonove.
Sutradan je Maja zvala da proveri, kao slučajno, šta ima novo. Htela da čuje i od mene, pošto je od ove već čula. Dobro je, odvija se kako treba, pomislio sam.
Naravno, uvek ima neko ali... I petak je bila lokalna "Gitarijada". Mi učestvujemo, naravno... Ko da se dogovara i da je zove, kad ću čitave večeri da budem tamo. Pozovem da odložimo za sutra, kad ona kaže da to nije problem, ionako je planirala da ide da nas gleda!
"Onda je OK, vidimo se tamo!"
Petak veče, puna bašta, bendovi se smenjuju. Ona u publici, ja se muvam svuda samo ne pored nje. Bio sam tu par minuta, koliko da joj ostavim doboš na čuvanje. Računam, ovako će javnost da vidi da se ponašam ko neki kreten, pa nećemo mnogo da objašnjavamo zašto nismo zajedno. Čas sam iza bine, čas negde sa strane... Ma, ima me svuda, samo ne pored nje. To je primetio čak i Vlada. On, obično, ne reaguje na takve stvari, ali izgleda da sam stvarno preterao kad je morao da dodje do mene i kaže:
"Kretenu, šta glumiš ovde? Devojka ti sedi u publici, a ti stojiš iza bine! Svirali ste pre pola sata, idi dole kod nje!"
"Ne mešaj mi se u vezu! Malo čežnje neće joj smetati!"
"Ne razumem te!"
"I nećeš... Ne trudi se!"
I tako, prodje to veče, treba da se razilazimo, logično je da je ispratim. Dodjemo do njene ulice, zastanemo, koliko da završimo neku priču koji smo započeli. Pitam koju verziju ćemo da poturimo u javnost, zašto nismo zajedno, a ona priča nešto sasvim drugo. Prečula moje pitanje... Opet ja, kad je njena, priča došla do logičnog kraja, ponovim moje pitanje, a ona nastavi sa nekom trećom temom... Pa, dobro, pomislim, ako ćeš da se praviš gluva, nema problema... Mogu ja da stojim ovde do jutra. I tako prodje dvadesetak minuta u nepovezanoj priči...
Izgleda da je kasnila kući, odjednom je rekla:
"Ma, mi smo ovde iz nekog drugog razloga!"
"Ja to pomenuo par puta, ali mi se zapričali... Imaš li ideju?"
"Ja ne bih da raskidamo!"
Šah! Čekaj, pa mi se ne zabavljamo! U stvari, zabavljamo, ali za javnost! Glupo da to kažem. Mozak radi 300 na sat. Čujem sebe gde dobacujem sam sebi:
"Ti i tvoje ideje! Zabavljaj se sad, šta će da ti fali!"
"Pravo da ti kažem, ni ja nisam za raskid. Hajde da probamo, pa dokle ide.."
"E, super! Zovem te sutra da izadjemo!"
"Nestrpljivo ću čekati!"
Sutra smo se dogovorili, a ja sam zaboravio da Zvezda igra finale kupa, prenos na tv! Utakmica završava u 19:20 otprilike, a mi bi trebali da se vidimo 19:30. Glupo da je zovem i da otkazujem, pomeram termine. Prvi puta izlazimo, nema smisla... Još ako budu produžeci, pada mi na pamet... Srećom, nema produžetaka. Ali je ima moja mama.
"Ideš u grad? Super, ponesi babi ovaj buket ruža!"
Ko da kaže gde sad da nosim... Ionako sam to hiljadu puta radio!
Stižem u sekund tačno! Da ne objašnjavam kako... Kao da je sada gledam! Prelazim ulicu sakriven iza ogromnog buketa ruža. Ona zbunjena, zgranuta... Neće valjda da se blamira i čitavo veče šeta sa svim tim ružama... Odahnula je kad je čula o čemu se radi.
I tako, veče nam je prošlo u nekom šetanju, ćaskanju s prijateljima i slično. Klasika. Na kraju večeri se dogovorimo za sutra, naći ćemo se u gradu, nećemo da se nalazimo u odredjeno vreme na odredjenom mestu.
Dodje i to sutrašnje veče. Čim me ugledala doletela je do mene i rekla:
"Imam nešto da pričam s tobom!"
"Odmah?"
"Ako nemaš neke obaveze..."
Nemam. Ja sam uvek bio bez obaveza.
Krenemo lagano i ona poče sa nekom pričom šta meni treba u životu. Da, i ja sam napravio takvu facu. Uglavnom, meni treba sve ono što ona nije! Nije mi jasno kako je to procenila? I tako, prešli smo dobrih par kilometara gde je ona nabrajala razloge zbog kojih ne treba da budemo zajedno, a ja ih opovrgavao... Ko zna dokle bi to išlo da mi nije dosadilo, pa sam rekao:
"Ali, ako ti hoćeš da raskinemo, nema problema..."
- Eto, to je ta veza. Kako misliš da se to obnovi?
- Prolazimo pored njene kuće, pa mi je pala na pamet. Ona nema nikog, ti si slobodan, pa probajte opet...
- Šta da probamo? Koju vezu da obnovimo?
- Tu vašu. Koliko je prošlo, ima par godina od raskida, a vidim da niste neprijatelji, čak ste vrlo bliski kad ste zajedno.
- Definiši malo bolje to bliski. Blizak sam s njom koliko i s tobom, ili bilo kojom drugaricom, pa nešto ne ulećem u vezu sa vama!
- Ma, to je drugo, ne zezaj. Ali, šta te košta da probaš i opet obnovite vezu?
- Ne može da se obnovi ono što nije bilo.
- Kako nije bilo, koliko se sećam zabavljali ste se...
- Da, da... I ja se sećam, ali to je samo bila priča za javnost. Sad već mogu i da ti ispričam, kad si već pomenula tu vezu. Sećaš se one rodjendanske žurke na koju nisi otišla i prebacivala nam danima posle zbog toga? E, tu sam je prvi put sreo. Bila je jedna od Majinih drugarica. Igrom slučaja je sela do mene, pa smo malo čavrljali, šta drugo. Bilo nas je malo više u sobi u odnosu na broj sedećih mesta, da ne kažem prepunili smo kapacitete, pa je neko stalno morao da djuska... Znaš već kakav sam ja kad su te tancen-varijante u pitanju, još kad nema mesta za sedenje, ma ne ustajem, pa ne znam šta da je... Ona je par puta pokušavala da me natera da otplešemo koji ples ali ja neumoljiv. Rekao sam joj da ću da sviram čitavu noć, ali da igram strašno mrzim... Tu smo došli na temu odakle me zna!
"Ti si onaj bubnjar Antistres produkta! Gledala sam vas jesenas, baš mi se svidjate"
"Taj sam, priznajem..."
Opet je krenuo neki lagani blok, a moj drug Vlada je uporno pokušavao da se dočepa stolice, kauča ili čega već, stao da navaljuje na mene da ustanem malo i socijalizujem se uz neki ples... Pao je i mito u vidu par pića sutra uveče, pa ona i ja krenuli da se lagano vrtimo u krug... Završila pesma, ali mesta nema, krenula sledeća, vrtimo se dalje, šta drugo. I tako, skoro pola sata! Dok se neko nije smilovao da ustane, a ja odmah startovao i seo. Tačnije, seli smo opet jedno pored drugog i nastavili priču. Mislim da smo bili zajedno više od sat vremena, što je, svakako, neuobičajeno i svi su svašta pomislili. Ustvari, nisu mislili svašta nego samo jedno - ovi se muvaju. Koje crno muvanje, kad nema gde da sedne, pa moraš da trpiš onog pored tebe ili da ideš kući. Dobro, de, preterujem, ili neka bude da je ona trpela mene...
Sutradan uveče smo se sreli u gradu. Ona sa par drugarica i ja sa ovom dvojicom. Stajali smo par minuta u neformalnom razgovoru, što bi se reklo. U to vreme se Maja zabavljala sa Vladom, pa su se njih dvoje ubrzo izgubili negde, a nas četvoro završili u nekom kafiću. Isto se ponovilo i sutra! Sve je bilo slučajno, barem ja nisam ništa tu radio. Znaš već na one planove da sve izgleda slučajno. Ovde to stvarno nije bio slučaj. S moje strane, za onu drugu ne znam.
Da se vratim na priču. Prodje par dana, opet neko veče, srećemo se svi na gomilu, treba li reći slučajno, kad mi Maja kaže da bi nešto popričala sa mnom. Nasamo, podrazumeva se.. Penal, naravno! Isprovaljujem par fazona na račun njene veze s Vladom, koji je tu pored nas. Ono, kao, idemo u mrak da ga pravimo ljubomornim, ili ako hoće da raskine s njim neka mu sama kaže, nemoj da mene meša u to, znam da sam ja bolji frajer, ali Vlada je njen dečko, a moj drug i slično...
Udaljimo se malo od društva šetajući. Ona mi kaže da se mnogo svidjam ovoj i da bi glupo bilo da ne preduzmem nešto. Uostalom, pa svi su videli koliko smo se zbližili na žurci kod nje.
"Ćurko" kažem joj "da izvine ćurka na poredjenju. To je bilo samo zato što nije bilo mesta za sedenje, pa smo morali da sedimo jedno uz drugo... Slučajno se desilo, nije moja krivica."
"Vi ste rodjeni jedno za drugo, znam vas oboje... Juče smo tri sata pričale o tebi!"
"Hajde, nastavi, pali moju mušku sujetu!" nisam sve to shvatao ozbiljno.
"Vidim ja da nema od vas dvoje ništa. Moraću sve sama..."
"Ako, imaš moju dozvolu. Ja neću da se mešam..."
Tu smo se razišli. Ona i Vlada na jednu, a Rule i ja na drugu stranu.
Sutradan uveče se ponavlja slika, samo što mi je prišla ona! Ista rečenica, popričala bi nešto sa mnom. Tu se malo isprepadam, ovo postaje ozbiljno! Svako veče bi neka pričala sa mnom... Hajde da obavimo i to, reci, srećo, šta imaš.
"Da li ti je Maja pričala nešto o meni?"
"Nešto jeste."
"Šta, ako nije tajna?"
"Lupala nešto o sparivanju... Pitaj nju, nemoj mene, to je tvoja dobra drugarica!"
"Ja nemam ništa s tim. Ona je meni rekla da si joj rekao kako ti se svidjam i da si se raspitivao o meni..."
"Ćurka. Pa to sam mogao da pitam tebe..."
"Ona mi juče čitav dan pričala o tebi, kako ti hoćeš da se zabavljamo i sve nešto na tu temu..."
"Da skratimo. Kad nešto naumim, ja to kažem direktno, ne preko posrednika."
"Znala sam da je tako. Samo sam htela da proverim. Još jednom ti kažem da nemam ništa s tim, to je sve neka njena fantazija!"
"U redu je. Mene to ne pogadja, ne smeta mi šta drugi pričaju. Pozdravi je kad sutra pijete kafu".
Misliš da je tu bio kraj? Ma kakvi. Maja nastavila da mene davi pričama o njoj, a nju pričama o meni. Iako smo se sve redje sretali, trajalo je to mesec dana, ako ne i više. Jedne večeri je ona opet prišla da popriča sa mnom. Postalo joj neizdržljivo, jer se svakodnevno sreću i ova davi pričama o meni... Oteraće je gde ne treba!
"Glupo je da se svadjate zbog mene. Hajde da nadjemo neko zajedničko rešenje i otkačimo je. Biraj kafić!"
Nije mogla odmah, imala je neke planove, može za pola sata. E, ja nisam mogao za pola sata. Koncert "Discipline kučme", to se ne propušta. Ponudio sam joj da ide s nama. Ne voli "Disciplinu"... Onda sutra, prekosutra, kad se vidimo, imam neke idejice, pa da ih razradimo...
Došla je na koncert!
"Otkud ti, kad ne voliš disciplinu?" Igrao sam se rečima...
"Samo sam htela da čujem te idejice i idem odmah!"
"Kako misliš da ih čuješ u ovoj buci, majke ti?"
"Nastavi da mi se dereš na uvo, tad čujem!"
Ukratko, rekao sam joj da iz iskustva znam da dotična neće prestati da nas sparuje dok se ne dogode dve stvari - neko prestane da se druži s njom ili uspe da nas spari. Glup je razlog da se svadjamo, reci joj ti da smo u vezi od večeras. Sledećeg vikenda prvi put izlazimo zajedno, ima da raskinemo i to je to. Slika za javnost.
Pristala je, obećao sam da ću da je zovem u petak da dogovorimo kad se vidimo, okrenula se i otišla. Koncert je uveliko trajao! Tad sam shvatio nešto - javnost će da bude zgranuta romantikom! Smuvali se na koncertu "Discipline kičme"... Uz umilne i romantične tonove.
Sutradan je Maja zvala da proveri, kao slučajno, šta ima novo. Htela da čuje i od mene, pošto je od ove već čula. Dobro je, odvija se kako treba, pomislio sam.
Naravno, uvek ima neko ali... I petak je bila lokalna "Gitarijada". Mi učestvujemo, naravno... Ko da se dogovara i da je zove, kad ću čitave večeri da budem tamo. Pozovem da odložimo za sutra, kad ona kaže da to nije problem, ionako je planirala da ide da nas gleda!
"Onda je OK, vidimo se tamo!"
Petak veče, puna bašta, bendovi se smenjuju. Ona u publici, ja se muvam svuda samo ne pored nje. Bio sam tu par minuta, koliko da joj ostavim doboš na čuvanje. Računam, ovako će javnost da vidi da se ponašam ko neki kreten, pa nećemo mnogo da objašnjavamo zašto nismo zajedno. Čas sam iza bine, čas negde sa strane... Ma, ima me svuda, samo ne pored nje. To je primetio čak i Vlada. On, obično, ne reaguje na takve stvari, ali izgleda da sam stvarno preterao kad je morao da dodje do mene i kaže:
"Kretenu, šta glumiš ovde? Devojka ti sedi u publici, a ti stojiš iza bine! Svirali ste pre pola sata, idi dole kod nje!"
"Ne mešaj mi se u vezu! Malo čežnje neće joj smetati!"
"Ne razumem te!"
"I nećeš... Ne trudi se!"
I tako, prodje to veče, treba da se razilazimo, logično je da je ispratim. Dodjemo do njene ulice, zastanemo, koliko da završimo neku priču koji smo započeli. Pitam koju verziju ćemo da poturimo u javnost, zašto nismo zajedno, a ona priča nešto sasvim drugo. Prečula moje pitanje... Opet ja, kad je njena, priča došla do logičnog kraja, ponovim moje pitanje, a ona nastavi sa nekom trećom temom... Pa, dobro, pomislim, ako ćeš da se praviš gluva, nema problema... Mogu ja da stojim ovde do jutra. I tako prodje dvadesetak minuta u nepovezanoj priči...
Izgleda da je kasnila kući, odjednom je rekla:
"Ma, mi smo ovde iz nekog drugog razloga!"
"Ja to pomenuo par puta, ali mi se zapričali... Imaš li ideju?"
"Ja ne bih da raskidamo!"
Šah! Čekaj, pa mi se ne zabavljamo! U stvari, zabavljamo, ali za javnost! Glupo da to kažem. Mozak radi 300 na sat. Čujem sebe gde dobacujem sam sebi:
"Ti i tvoje ideje! Zabavljaj se sad, šta će da ti fali!"
"Pravo da ti kažem, ni ja nisam za raskid. Hajde da probamo, pa dokle ide.."
"E, super! Zovem te sutra da izadjemo!"
"Nestrpljivo ću čekati!"
Sutra smo se dogovorili, a ja sam zaboravio da Zvezda igra finale kupa, prenos na tv! Utakmica završava u 19:20 otprilike, a mi bi trebali da se vidimo 19:30. Glupo da je zovem i da otkazujem, pomeram termine. Prvi puta izlazimo, nema smisla... Još ako budu produžeci, pada mi na pamet... Srećom, nema produžetaka. Ali je ima moja mama.
"Ideš u grad? Super, ponesi babi ovaj buket ruža!"
Ko da kaže gde sad da nosim... Ionako sam to hiljadu puta radio!
Stižem u sekund tačno! Da ne objašnjavam kako... Kao da je sada gledam! Prelazim ulicu sakriven iza ogromnog buketa ruža. Ona zbunjena, zgranuta... Neće valjda da se blamira i čitavo veče šeta sa svim tim ružama... Odahnula je kad je čula o čemu se radi.
I tako, veče nam je prošlo u nekom šetanju, ćaskanju s prijateljima i slično. Klasika. Na kraju večeri se dogovorimo za sutra, naći ćemo se u gradu, nećemo da se nalazimo u odredjeno vreme na odredjenom mestu.
Dodje i to sutrašnje veče. Čim me ugledala doletela je do mene i rekla:
"Imam nešto da pričam s tobom!"
"Odmah?"
"Ako nemaš neke obaveze..."
Nemam. Ja sam uvek bio bez obaveza.
Krenemo lagano i ona poče sa nekom pričom šta meni treba u životu. Da, i ja sam napravio takvu facu. Uglavnom, meni treba sve ono što ona nije! Nije mi jasno kako je to procenila? I tako, prešli smo dobrih par kilometara gde je ona nabrajala razloge zbog kojih ne treba da budemo zajedno, a ja ih opovrgavao... Ko zna dokle bi to išlo da mi nije dosadilo, pa sam rekao:
"Ali, ako ti hoćeš da raskinemo, nema problema..."
- Eto, to je ta veza. Kako misliš da se to obnovi?
уторак, 26. април 2011.
Možda i ona pročita 40, Andjeo čuvar
Znate li za onu priču, verovanje, štajeveć, kako svako od nas ima nekog svog andjela čuvara koji ima zadatak da pazi na nas? Nedavno sam čitao neku knjigu koja se bavi tom tematikom, pa me to nateralo na razmišljanje...
Ako postoji, taj moj čuvar me baš zbunjuje... Nekako me uvek navede na neki put koji je, u stvari, raskrsnica. Nemam nekih problema da ga shvatim osim kad je ženski svet u pitanju. Taman nadjem neku osobu za koju pomislim da je moguća neka kombinacija, kad se u roku od dan-dva pojavi druga za koju pomislim to isto. I ja šta ću, kud ću, dok se odlučim gde i kako, odoše obe... Počeo sam da hvatam sebe kako u situaciji kad se pojavi neka interesantna osoba gledam okolo da vidim gde je ta druga, kad će i kako da se pojavi i ušeta u moj život...
I tako to godinama... Onda se jednom desilo čudo! Šetamo ona i ja, kad se, iznenada, pojavila jedna bivša! Do tada su uvek bile nove, ali ovaj put se pojavila ta bivša draga, koju nisam video godinama! Pomislih da se moj andjeo ispucao i počeo da mi šalje stare ljubavi... A stare ljubavi ko pročitane knjige, ako nema ništa drugo može i to da prodje. I tako, udje ta lako u kombinaciju, što joj i nije bilo teško kad je imala bivšu za konkurenciju... Bila je tu nekoliko vremenskih jedinica i otišla, kako to već obično biva...
Ja sam se vremenom otudjio. Postao asocijalno lenj zbog inerneta, kako me je već opisala jedna poznanica. Ne izlazim, ne družim se na javnim mestima, samo sedim kući i pičim Travian ili ćaskam preko fejsa, skajpa ili gdeveć... Eventualno neki film ili utakmica na tv... U takvim okolnostima teško je naći neku osobu, a da nije virtuelna. Prepustio sam to mom andjelu, neka se muči da mi nekako "navata" nešto. Uspeo je, naravno. Neka virtuelna poznanstva su se pretvorila u javni skup, slučajno druženje, piće u kafiću, znate kako to već ide... Trebalo je par meseci, ma skoro pola godine da se razlenjim i socijalizujem, pa da pomislim kako, možda, može da nastane neka kombinacija. Hoće biti, neće biti, vagam ja i sve čekam da andjeo čuvar ubaci neku protivtežu. On kao da spava! Ulenjio se, šta li mu je... Pokušavam da rastumačim šta to znači, možda je on sve to do sada radio jer je čekao da upoznam onu pravu, jednu i jedinu?
Ma, kakvi... Jedne večeri mi se preko skajpa javila ona već pomenuta, ona što joj je konkurencija bila bivša... Ne može bez mene, moramo da se vidimo, moramo ovo, moramo ono, ostaviće sve, posao, decu, kuću... Naravno, ja ni tamo ni ovamo, nego se samo upletem još više. Po običaju, uvek zakomplikujem stvari...
I tako, ubi me andjeo u pojam! Izgleda da je to što sam ja protumačio kao ćutajuće odobravanje s njegove strane, bilo samo upoznavanje tehnologije. Nije znao da se služi internetom, pa dok je ušao u "fazon"...
Ako postoji, taj moj čuvar me baš zbunjuje... Nekako me uvek navede na neki put koji je, u stvari, raskrsnica. Nemam nekih problema da ga shvatim osim kad je ženski svet u pitanju. Taman nadjem neku osobu za koju pomislim da je moguća neka kombinacija, kad se u roku od dan-dva pojavi druga za koju pomislim to isto. I ja šta ću, kud ću, dok se odlučim gde i kako, odoše obe... Počeo sam da hvatam sebe kako u situaciji kad se pojavi neka interesantna osoba gledam okolo da vidim gde je ta druga, kad će i kako da se pojavi i ušeta u moj život...
I tako to godinama... Onda se jednom desilo čudo! Šetamo ona i ja, kad se, iznenada, pojavila jedna bivša! Do tada su uvek bile nove, ali ovaj put se pojavila ta bivša draga, koju nisam video godinama! Pomislih da se moj andjeo ispucao i počeo da mi šalje stare ljubavi... A stare ljubavi ko pročitane knjige, ako nema ništa drugo može i to da prodje. I tako, udje ta lako u kombinaciju, što joj i nije bilo teško kad je imala bivšu za konkurenciju... Bila je tu nekoliko vremenskih jedinica i otišla, kako to već obično biva...
Ja sam se vremenom otudjio. Postao asocijalno lenj zbog inerneta, kako me je već opisala jedna poznanica. Ne izlazim, ne družim se na javnim mestima, samo sedim kući i pičim Travian ili ćaskam preko fejsa, skajpa ili gdeveć... Eventualno neki film ili utakmica na tv... U takvim okolnostima teško je naći neku osobu, a da nije virtuelna. Prepustio sam to mom andjelu, neka se muči da mi nekako "navata" nešto. Uspeo je, naravno. Neka virtuelna poznanstva su se pretvorila u javni skup, slučajno druženje, piće u kafiću, znate kako to već ide... Trebalo je par meseci, ma skoro pola godine da se razlenjim i socijalizujem, pa da pomislim kako, možda, može da nastane neka kombinacija. Hoće biti, neće biti, vagam ja i sve čekam da andjeo čuvar ubaci neku protivtežu. On kao da spava! Ulenjio se, šta li mu je... Pokušavam da rastumačim šta to znači, možda je on sve to do sada radio jer je čekao da upoznam onu pravu, jednu i jedinu?
Ma, kakvi... Jedne večeri mi se preko skajpa javila ona već pomenuta, ona što joj je konkurencija bila bivša... Ne može bez mene, moramo da se vidimo, moramo ovo, moramo ono, ostaviće sve, posao, decu, kuću... Naravno, ja ni tamo ni ovamo, nego se samo upletem još više. Po običaju, uvek zakomplikujem stvari...
I tako, ubi me andjeo u pojam! Izgleda da je to što sam ja protumačio kao ćutajuće odobravanje s njegove strane, bilo samo upoznavanje tehnologije. Nije znao da se služi internetom, pa dok je ušao u "fazon"...
петак, 22. април 2011.
Kako sam počeo da pišem pesme
Krenulo je kroz rok-bend. Tačnije, kroz ideju da napravimo rok-bend, a kako niko nije znao da svira, mi smo samo spremali tekstove, jer je to bilo najlakše i najbrže dolazilo do publike, tačnije školskih drugova i drugarica. To su samo preradjeni tekstovi ondašnjih hitova, preobličeni da podsećaju na našu surovu srednjošklosku realnost. Bend se zvao Die Alchemitschars. Die je umesto onog The, pošto smo mi učili nemački, a ne engleski. U trenutku nastajanja benda svi članovi su imali jedinice iz hemije, pa je najlogičnije bilo da se zovemo Alhemičari :) Od svih gluposti sam zapamtio samo početak hita posvećen profesoru biologije: "Zašto tebe da nosim na duši, nema smisla, dvojku mi ne daješ..." (Ili u originalu "Zašto tebe da nosim na duši, nema smisla, da ratujem s tobom..." - Riblja čorba). Čim je došao raspust i bend se rasturio, pogotovu što smo upisali razne smerove u različitim školama i redje se sretali... Mada, ruku na srce, ionako je to bila samo ideja, što bi se danas reklo, virtuelan bend. Sve tekstove smo radili prijatelj i ja, a ostali su statirali u kukuruzu. :) Ja sam imao još par tekstića koji nisu ličili ni na šta... Tačnije, suviše su bili "svoji" da bi ličili na pesmu koja je prepevana, čak su mogli 'ladno da se pevaju na tu melodiju, a da se ne prepozna da su "kradeni"... I tako je krenulo, malo po malo, za desetak godina se nakupilo dosta toga.
Na kraju sam shvatio da su te pesme, u stvari, moj dnevnik. Uvek sam hteo da vodim svoj dnevnik, ali je bio problem što nisam hteo da to neko pročita. Pošto ništa ne može da se sakrije, nisam ni pokušsavao da pišem. Dok jednog dana nisam seo i pročitao sve pesme koje sam u tom trenutku napisao, mozda pedesetak njih... Do tada se sve svodilo na to da napišem i stavim u fasciklu da "odleži". Shvatio sam da je svaka vezana za neki dogadjaj i da je svaka pesma veza za nešto!!! Iz toga se kasnije izrodila pesmarica samoobjavljena pod nazivom "Dnevnik u bojama"... No, to je, opet, neka nova priča...
Na kraju sam shvatio da su te pesme, u stvari, moj dnevnik. Uvek sam hteo da vodim svoj dnevnik, ali je bio problem što nisam hteo da to neko pročita. Pošto ništa ne može da se sakrije, nisam ni pokušsavao da pišem. Dok jednog dana nisam seo i pročitao sve pesme koje sam u tom trenutku napisao, mozda pedesetak njih... Do tada se sve svodilo na to da napišem i stavim u fasciklu da "odleži". Shvatio sam da je svaka vezana za neki dogadjaj i da je svaka pesma veza za nešto!!! Iz toga se kasnije izrodila pesmarica samoobjavljena pod nazivom "Dnevnik u bojama"... No, to je, opet, neka nova priča...
Пријавите се на:
Постови (Atom)