Sasvim slučajno, kako to već biva, sam je sreo. Najbolja drugarica moje dobre prijateljice, opišimo to tako. Družili smo se, izlazili zajedno, kao što to već biva... I vremenom otišli svako na svoju stranu. I to već biva nekako...
- Nikad mi nije bilo jasno šta se medju vama dešavalo? - upitala je iznenada.
- Ne razumem...
- Nisam mogla da provalim ko koga tu muva, ko se kome nabacuje...
- Ne razumem... - rekoh opet, ali sam imao zagonetan osmeh na licu.
- Razumeš, razumeš, ne pravi se naivan. Meni je izgledalo da ti juriš nju, pa ona tebe, pa opet ti nju, pa tako u krug...
- Ima neke istine u tome, ali male istine. Ako istina može biti mala. U stvari, prosto rečeno, kad sam ja hteo ona nije znala šta hoće. Kad je znala šta hoće, ja sam znao šta neću i to je to. Najprostije ti to mogu tako objasniti. Kako je ona sad? Nisam je video, nemam pojma, pola godine možda...
- Ima nekog, ne znam gde su se našli, ali ga je našla, svaka joj čast!
- Ne razumem, da li je to pohvala ili čudjenje?
- Katastrofa. Pazi, on ode kod nje kući nenajavljen. Ona kod mene, pijemo kafu. Njeni kažu da je ovde, onda on dodje da proveri samo da li je tu i ode.
- Auh. Ja bih tog odmah oterao u tri majčine. Ko je, bre, on da je proverava? I što ona to trpi? U stvari, kad malo bolje razmislim, ona je upravo takva! Ima nešto u njoj što je tera da bude žrtva, da sad mi pričamo o tome kako jadnica, eto, nema sreće. Glupo da kažem, ali ćurka je, šta ima da je žalimo, pa to je njen izbor. Uvek joj je falilo da ispolji to svoje JA. Nikad nije imala svoje misljenje. To me je najviše nerviralo kod nje. Slaže sa svim što kažem, a osećam da ne misli tako, ali ćuti, sačuvaj Bože da kaže nešto suprotno.
- Jel' znaš ti da nam je zabranjeno da te pominjemo u njegovom prisustvu?
- Ne razumem...
- On je zabranio da pričamo o tebi kad je on tu.
- Ne razumem... I to više stvari. Što, uopšte, pričate meni?
- Znaš već, kafenišemo nas tri iz komšiluka barem dvaput nedeljno. I uvek je zezamo što te ispustila. Par puta je i on bio tu, pa je ljubomoran na tebe i odatle zabrana.
- Ljubomoran na mene!? Medju nama nije bilo ništa, ne vidim razlog za ljubomoru?!
- Kaži to njemu.
- Čim nas upozna.
- Teško. Stvarno mi je žao što je to ispalo tako kako je ispalo.
- Ne brini, to nije imalo promil šanse da uspe. Mi smo dva sveta... Uostalom, pomisli samo na trenutak da li sam ja u stanju da je proveravam na onakav način. Znaš me bar toliko... I pozdravi je kad je vidiš. Nasamo, naravno - rekoh uz osmeh.
- Hoću, vidimo se.
- Ćao.
- Nikad mi nije bilo jasno šta se medju vama dešavalo? - upitala je iznenada.
- Ne razumem...
- Nisam mogla da provalim ko koga tu muva, ko se kome nabacuje...
- Ne razumem... - rekoh opet, ali sam imao zagonetan osmeh na licu.
- Razumeš, razumeš, ne pravi se naivan. Meni je izgledalo da ti juriš nju, pa ona tebe, pa opet ti nju, pa tako u krug...
- Ima neke istine u tome, ali male istine. Ako istina može biti mala. U stvari, prosto rečeno, kad sam ja hteo ona nije znala šta hoće. Kad je znala šta hoće, ja sam znao šta neću i to je to. Najprostije ti to mogu tako objasniti. Kako je ona sad? Nisam je video, nemam pojma, pola godine možda...
- Ima nekog, ne znam gde su se našli, ali ga je našla, svaka joj čast!
- Ne razumem, da li je to pohvala ili čudjenje?
- Katastrofa. Pazi, on ode kod nje kući nenajavljen. Ona kod mene, pijemo kafu. Njeni kažu da je ovde, onda on dodje da proveri samo da li je tu i ode.
- Auh. Ja bih tog odmah oterao u tri majčine. Ko je, bre, on da je proverava? I što ona to trpi? U stvari, kad malo bolje razmislim, ona je upravo takva! Ima nešto u njoj što je tera da bude žrtva, da sad mi pričamo o tome kako jadnica, eto, nema sreće. Glupo da kažem, ali ćurka je, šta ima da je žalimo, pa to je njen izbor. Uvek joj je falilo da ispolji to svoje JA. Nikad nije imala svoje misljenje. To me je najviše nerviralo kod nje. Slaže sa svim što kažem, a osećam da ne misli tako, ali ćuti, sačuvaj Bože da kaže nešto suprotno.
- Jel' znaš ti da nam je zabranjeno da te pominjemo u njegovom prisustvu?
- Ne razumem...
- On je zabranio da pričamo o tebi kad je on tu.
- Ne razumem... I to više stvari. Što, uopšte, pričate meni?
- Znaš već, kafenišemo nas tri iz komšiluka barem dvaput nedeljno. I uvek je zezamo što te ispustila. Par puta je i on bio tu, pa je ljubomoran na tebe i odatle zabrana.
- Ljubomoran na mene!? Medju nama nije bilo ništa, ne vidim razlog za ljubomoru?!
- Kaži to njemu.
- Čim nas upozna.
- Teško. Stvarno mi je žao što je to ispalo tako kako je ispalo.
- Ne brini, to nije imalo promil šanse da uspe. Mi smo dva sveta... Uostalom, pomisli samo na trenutak da li sam ja u stanju da je proveravam na onakav način. Znaš me bar toliko... I pozdravi je kad je vidiš. Nasamo, naravno - rekoh uz osmeh.
- Hoću, vidimo se.
- Ćao.
