Navršilo se tri godine od kad ćaleta nema. Ko dlanom o dlan, proletelo vreme. Od svih stvari koje sam proživeo uz njega na pamet mi prvo padnu dve...
Ćale je voleo sport. Kao mlad je trenirao košarku, igrao nešto kao junior, ali nije otišao dalje od toga. Sedamdesetih godina je pisao za "Našu reč", pratio je sport, logično. Pošto je bio upošljenik "Leminda", bio je u upravi koja je vodila taj klub. Običan, fabrički, nižerazredni lokalni fudbalski klub koji je bio član neke, ne znam recimo pete-šeste lige... Odatle ide prva priča.
Igrali oni u Paraćinu, koliko se sećam. I, kako je pričao ćale, vode domaćini sa 2:0, a na poluvremenu se dogovore da im domaćini prepuste bod, kažu sudiji da je sve dogovoreni i da će utakmica da bude nerešena. Počinje drugo poluvreme, lopta ide na sve strane, ali nikako u gol. Domaći fudbaleri se pomeraju u stranu, uklizavaju u prazno, ali lopta neće u gol, pa neće. Golman se baca u stranu pre nego što igrač koji je izašao sam pred njega šutira, lopta pogadja golmana u nogu i odbija se u korner. I sve neke takve situacije. Ugurali nekako jedan gol, ali drugi nikako. Publika se smeje, očigledno da je nameštaljka... Sudija produžio utakmicu deset minuta! Ovo se dešavalo sedamdesetih godina prošlog veka, kada se nije igralo ovo zaustavno vreme, kao danas. Na kraju čovek odsvirao kraj, rekavši da ne može on da da gol umesto igrača. Znači, i kad je namešteno ne mora da bude tako do kraja!
Druga priča je opet vezana za fudbal. Vraćamo se vozom iz Beograda. Nepoznati saputnik u kupeu priča naveliko sa ćaletom o sportu. Proleće 1982. čeka se svetsko fudbalsko prvenstvo u Španiji. Pita saputnik, pošto vidi da ćale prati sve to, šta će naši da urade tamo. Kaže ćale "Ako prodjemo prvi krug biće uspeh!" Krenemo da ga pravimo ludim, te Ćira Blažević rekao da idemo u polufinale sigurno, te dobri fudbaleri, nabrajamo imena Pantelić, Sušić, Pižon Petrović, Halilhodžić, Gudelj... Odsluša ćale i kaže doslovce:
- Ne pamtite vi, ali ja pamtim Nemačku 1974. I ta ekipa je bila sjajna, predvodjena Džajićem. Ali, njih je kao i sada vodio Miljanić. A on im nije trener, nego menadžer. Svi će oni da igraju tako što će da čuvaju noge, jer treba da se prodaju na leto. Taman ispunjavaju starosni uslov!"
Tako i bi! Najbolji u ekipi bili oni koji su imali 23-24 godine, ali većina reprezentativaca igrala tako da je pokidala živce naciji...
Eto, tri godine, ali ja i danas-dan, kad iznenada ulovim neki prenos na tv mahinalno rukom podjem ka telefonu, da pozovem ćaleta i kažem mu da gleda...
Ćale je voleo sport. Kao mlad je trenirao košarku, igrao nešto kao junior, ali nije otišao dalje od toga. Sedamdesetih godina je pisao za "Našu reč", pratio je sport, logično. Pošto je bio upošljenik "Leminda", bio je u upravi koja je vodila taj klub. Običan, fabrički, nižerazredni lokalni fudbalski klub koji je bio član neke, ne znam recimo pete-šeste lige... Odatle ide prva priča.
Igrali oni u Paraćinu, koliko se sećam. I, kako je pričao ćale, vode domaćini sa 2:0, a na poluvremenu se dogovore da im domaćini prepuste bod, kažu sudiji da je sve dogovoreni i da će utakmica da bude nerešena. Počinje drugo poluvreme, lopta ide na sve strane, ali nikako u gol. Domaći fudbaleri se pomeraju u stranu, uklizavaju u prazno, ali lopta neće u gol, pa neće. Golman se baca u stranu pre nego što igrač koji je izašao sam pred njega šutira, lopta pogadja golmana u nogu i odbija se u korner. I sve neke takve situacije. Ugurali nekako jedan gol, ali drugi nikako. Publika se smeje, očigledno da je nameštaljka... Sudija produžio utakmicu deset minuta! Ovo se dešavalo sedamdesetih godina prošlog veka, kada se nije igralo ovo zaustavno vreme, kao danas. Na kraju čovek odsvirao kraj, rekavši da ne može on da da gol umesto igrača. Znači, i kad je namešteno ne mora da bude tako do kraja!
Druga priča je opet vezana za fudbal. Vraćamo se vozom iz Beograda. Nepoznati saputnik u kupeu priča naveliko sa ćaletom o sportu. Proleće 1982. čeka se svetsko fudbalsko prvenstvo u Španiji. Pita saputnik, pošto vidi da ćale prati sve to, šta će naši da urade tamo. Kaže ćale "Ako prodjemo prvi krug biće uspeh!" Krenemo da ga pravimo ludim, te Ćira Blažević rekao da idemo u polufinale sigurno, te dobri fudbaleri, nabrajamo imena Pantelić, Sušić, Pižon Petrović, Halilhodžić, Gudelj... Odsluša ćale i kaže doslovce:
- Ne pamtite vi, ali ja pamtim Nemačku 1974. I ta ekipa je bila sjajna, predvodjena Džajićem. Ali, njih je kao i sada vodio Miljanić. A on im nije trener, nego menadžer. Svi će oni da igraju tako što će da čuvaju noge, jer treba da se prodaju na leto. Taman ispunjavaju starosni uslov!"
Tako i bi! Najbolji u ekipi bili oni koji su imali 23-24 godine, ali većina reprezentativaca igrala tako da je pokidala živce naciji...
Eto, tri godine, ali ja i danas-dan, kad iznenada ulovim neki prenos na tv mahinalno rukom podjem ka telefonu, da pozovem ćaleta i kažem mu da gleda...
