Možda i ona pročita 51, Pesma uz koju ne igram

Godinama već me proganja pesma "Još uvek sanjam" na neobičan način. Prvi put sam je čuo na radio Nišu. Postojala je emisija koja se zvala "Spektar melodija" i u današnje vreme nikako ne bi mogla da postane kultna, kao što je nama bila. To je bilo, pa, recimo kao "pozdravi i želje slušaoca". Samo što su emitovali pop-rok muziku. Pošalješ pismo, razglednicu, dopisnicu, šta već, pozdraviš društvo, napišeš šta bi da čuješ i čekaš desetak dana da emituju. Imala je neki lud termin, svakog dana od 12.10-14.00, tako da smo uvek slušali pola emisije, zavisno od školske smene...
Raspisao sam se o nečemu što nije tema priče... Hoću ja tako, skačem s teme na temu, ali daj da se vratim...
Dakle, jako me je dojmila kad sam je prvi put čuo. Balada, prvo klavir, pa onda upada ostatak benda, svirajući sve jače i glasnije... I tekst!
"Još uvek sanjam neke bivše, a možda me neka i sad čeka..."
Imao sam petnaest godina i bavio sam se filozofskim razmišljanjima na temu "šta i kakav ću biti kroz desetak, dvadesetak, tridesetak godina"... I ovaj stih mi je dao sjajnu temu za razmišljanje! Koliko ću upamtiti neku bivšu da bih je sanjao? Samo, jedan problem se pojavio. Koju to bivšu? Falilo mi je godina, iskustva, čega već, ma falilo mi je bivših... Sve su bile sadašnje! Morao sam da osvrnem, da gledam okolo, pa da nadjem neku da bude bivša...
Ona je tu bila slučajno. Bilo je to vreme usmerenog obrazovanja, posle završene osnovne išli smo još dve godine u srednju, pa se tek onda opredeljivali za zanimanje. Tako smo, gotovo čitava generacija, nastavili zajedničko školovanje. Pojedini učenici su menjali škole zbog mesta stanovanja, roditeljskih veza i čega već. Tako je ona upala u naše okruženje... Zaboravio sam tačan razlog, ali to i nije bitno. Nismo bili isto odeljenje, pa smo se sretali samo na odmorima... Ni družili se nismo, osim ono kad te muka natera - oni su već imali pismeni, kontrolni, pa će ista pitanja da budu i nama, daj kažite šta ste imali... Ili, slučajno, posle poslednjeg časa odlazite kući, a u istom smeru idete par ulica...
Zaboravio sam što sam i nju odabrao da bude ta koju ću da pamtim godinama i da je se setim svaki put kad čujem pesmu. Nije to bila zaljubljenost, ne... Možda više zainteresovanost za neko druženje bez obaveza, pa šta ispadne... Ali, ako počnemo da se više i bolje upoznajemo, teško da ću je povezivati sa pesmom... Bolje da je gurnem u stranu, u zaborav, da je pamtim takvu kakva je sad! Da bude "neka bivša koja možda i sad čeka..."
I pamtim je! Godinama i godinama kasnije, kad god negde čujem taj refren zastanem, odslušam do kraja. Ne znam ni gde je, ni šta je sa njom. Posle tog usmerenog obrazovanja su nam se putevi totalno razišli. Dve različite škole, udaljene jedna od druge. Par sretanja slučajno na ulici, u vreme kad se žuriš da ne zakasniš na predčas. Nije izlazila na mesta gde sam ja izlazio s mojim društvom... Sigurno bih je i zaboravio da Galija nema tu hitčinu, koja nikad neće prestati da se emituje! Uvek će neki muzički urednik da, ponekad, pusti tu stvar. Ja ću da ponovim ritual. Zastanem, poslušam do kraja. I neću da igram uz tu pesmu.

Kupujmo domaće

Dogadjaj iz marketa IDEA pre par dana. Kinez treba da plati produžni kabl i pita prodavca:
"Jel' kineski?"
"Nije, nemački. Što, nećeš ga ako je kineski?"
"Neće. Odma bude bum!"
Kupujmo domaće! Hm?

Hladno pivo na ovu vrućinu? Fantastičan provod!

Bend „Hladno pivo“ postoji već 25 godina. Među ljubiteljima panka i roka su jedna od najpriznatijih i najcenjenijih koncertnih atrakcija. Do sada su objavili osam albuma, naređali gomilu hitova, nakupili silnu kilometražu u nastupima, te postali sinonim za dobru zabavu. Pritom je pevač Mile stigao da se pojavi i u par filmova („Verujem u anđele“, „Pjevajte nešto ljubavno“ za koji su radili i muziku), kao i seriji „Bitange i princeze“. O tome i još ponečemu za „Novu Našu reč“, nakon sjajnog nastupa u Nišu, govori frontmen benda Mile Kekin.

- Ja sam prvenstveno pjevač. Imao sam sreće da su mi ponudili tih par uloga na filmu i seriji koje sam ja prihvatio. U Srbiji, pa i Bosni, me, interesantno, većinom ljudi prepoznaju kao glumca, a tek poslije saznaju da sam i pjevač. Kad smo svirali u Beogradu išli smo skupa sa dva taksija i taksista me prepozna i kaže momcima: „Eno ga onaj glumac! Što on radi s vama?“ Iznenadio se kad su mu rekli da pevam s njima. Vidi se da je televizija utjecajniji medij. U Hrvatskoj je drugačije. Tamo sam poznatiji kao muzičar.

Kad smo kod prepoznavanja, imaš li problema sa „žutom štampom“? Naime, pojavljuju se napisi o tome kako se „članovi benda u slobodno vreme bave normalnim stvarima, vode decu u školu, posećuju restorane, koncerte...“

- Naša „žuta štampa“ je, srećom po nas, ipak dobronamjerna, za razliku od britanske koja zakopava ličnosti o kojima piše. U ogromnoj većini slučajeva se ja pojavljujem u medijima, ostatak benda jako slabo, što je i normalno, ipak sam ja kao pjevač najzastupljeniji. To su tekstovima tipa “obitelj Kekin u šetnji gradom” i slično. Srećom po mene, jer zamisli da se pojavi “poznati pjevač Mile Kekin se ljubio sa... a ovamo glumi da je obiteljski čovjek“. Po meni je to jako glupo, ne vidim koga bi to interesiralo. Ja, npr. jako volim Toma Vejtsa. Znam koje su mu pjesme, znam da mu žena pomaže u nastajanju istih i to je to. Ostalo me ne zanima.

Raznolikost interesovanja ti se ogleda u tome što u pesmama obrađuješ teme kao što su bubašvabe, konobari, sarma, imaš političke osvrte, kao i neizbežne ljubavne teme...

- Trudim se biti drugačiji. Naši, npr. ljubavni tekstovi su svi isti. Ono “ja te volim” i to je to. Ja želim da kažem još nešto, npr. ”Ja te volim, ali volim i tvog brata.” Da dam neku širinu. Ne volim tekstove gdje ima puno simbolike, pa to i izbjegavam.

Nekada su veliki bendovi radili po principu objave album, pa krenu 3-4 meseca na turneju gde su svakog dana u drugom gradu. Danas toga nema...

- Iskreno, ne bih to volio. Imam obitelj, ne bih mogao da ne budem kući duži vremenski period. Ovako mi je lakše. Svirke su vikendom, pa se svuda stigne. Imamo sreće da nas ljudi žele čuti, pa stalno sviramo.

Ni manjeg čoveka ni većeg skakanja po bini...

- Ovo mi dođe kao rekreacija. Mada, kad pogledam, npr. Springstina. Čovjek ima preko šezdeset godina, a kao dečkić skakuće po bini. Nije ovo lako, ali dobro dođe da se čovjek malo isprazni. Spajam lijepo i korisno.

Služio si JNA u Nišu. Izjavio si kako si tada otkrio par kafića pored kasarne gde si provodio vreme. Jesi li otišao da vidiš kako to tamo danas izgleda, dvadesetak godina kasnije...

- Da, da... Bio je neki kafić, „Džoj“, puštali su Azru, što je meni pogodovalo zbog nostalgije. Nisam stigao da odem. Problem kad dođeš sa bendom je što ti neko sve isprogramira u minutu. Tonska proba, hotel, mediji, obrok. Nemam slobodnog vremena da negdje odem. Ali, sigurno ću sledeći put to pokušati. Uostalom, sad smo se ustalili sa svirkama u Nišu, dolazimo svake druge godine. (smeh).

Zašto si prestao da pišeš blog? (http://bigblog.tportal.hr/mile)

- Ja sam već 2-3 puta prestajao da pišem, pa sam se vraćao pisanju. Stekao sam dojam da sam počeo da se ponavljam, a u tom slučaju je bolje prestati na vrijeme. Naravno, nikad ne reci nikad, možda jednog dana opet počnem pisati. Čim osjetim da imam šta da kažem.