Ovih dana je drvlje i kamenje bacano na sud u Hagu. Jedna od zamerki je bila i ta što je taj sud trebao da utiče na pomirenje izmedju naroda na Balkanu. Je*em ti ja pomirenje kad me sud na to tera: Ili pomaže u tome, kakogod. Iz ličnog iskistva to kažem.
Zašto? Jednostavno, imam par prijatelja u Hrvatskoj. Prijateljstva su od pre rata, naravno. I sad, šta sam ja trebao da radim? Da se svadjam s njima, jer se dešavalo to što se dešavalo? Kakve veze imamo mi sa tim? Pitao mene neko da li hoću ili neću? 'ај se lažemo da sam nešto mogao da odlučim. I sad će, opet, neko da nas miri? Bez da me pita hoću ili neću? Idi begaj, prijatelju...
Realno, kako mogu narodi da se pomire kad gledaju na istu stvar iz različitog ugla? Nekom neko heroj, nekom taj isti neko ratni zločonac. Apsolutno nebitno koja je nacionalnost u pitanju. Jedina razlika je što oni svoje haške optuženike dočekuju slaveći na ulicama, a mi Srbi za naše nemamo pojma gde su, da li su došli... Jbg, kad svu energiju ispucamo dočekujući Djokovića... I slične sportiste...
Da ne zaboravim... Vraćam se na prijatelje iz Hrvatske. Kako da me neko pomiri sa prijateljem koji je visoki oficir hrvatske vojske? U čijoj kući sam spavao pre par godina? Čoveče, pa nisam ni znao da smo nas dvojica u svadji! Ili sam ja izdajnik kad sam mogao da spavam kod takvog u kući? Hm... Misliću o tome!
