Možda i ona pročita 57, Naizgled glupa stvar

Oduvek su me nervirala fensi mesta. Izaći negde samo da bi bio viđen? Kretenski. Šta ima ko da me gleda. Ili da ja nekog gledam. Kompleksi se leče na drugi način. Ali, ponekad, ne mogu da izbegnem taj kafić Moram da se vidim sa nekim, taj neko hoće samo tu, pa ja budem žrtva... Kao da idem da orem i kopam.

Stigao sam na vreme, seo za sto u samom uglu. Stigla mi je poruka da će sagovornik da zakasni, viša sila, a ja neka poručim, on plaća kad stigne. E, da ga... Em ne volim ovo mesto, em ću sam da sedim i cirkam. Uklapam se maksimalno u ambijent. Ma, zabole me.
- Konobar, hladni nes. S mlekom. Bez leda. - poručio sam i uzeo mobilni da igram igrice, ne bi li mi nekako prošlo vreme. I da ne moram da gledam skockane likove koji sede oko mene i, kao, ne gledju ko ih gleda.

Danas nije moj dan. Definitivno. Poznat glas me prenu.

- Opa, pa ko je to izašao ovde? Očigledno nas čeka neka katastrofa...

Podigao sam pogled. Stajala je tačno preko puta mene. Smeškala se kako samo ona ume.

- Zdravo - rekao sam reda radi.

- Uh, smrzla sam se od tvog pozdrava. Mogu da sednem?

- Znaš da ja tebi ništa ne mogu da zabranim.

- Šta ima novo?

- Čekam prijatelja, izgubio opkladu, a pošto on bira mesto, namerno izabrao ovo gde se ne osećam prijatno. Koji vetar tebe donosi ovde?
- Ja u prolazu, videh da sediš sam, nismo se videli odavno...

- Nismo.

- Nešto se nisi pretrgao da to promeniš.

- Hoćeš opet da se vrtimo u krug? Milion puta smo raspravljali na tu temu... Jednostavno, bilo šta bilo, ti si htela jedno, ja drugo, otišli smo svako na svoju stranu i to je to... Svako se ukopao u svoj rov i ne mrda. Takvi smo.

- Oduvek sam se pitala zašto nikad nismo otišli do kraja?
Pogledao sam je zbunjeno. Pravo u oči. Ćutali smo par sekundi.

- Kog kraja? Ne razumem...

- Znaš ti dobro...

- Da znam ne bih pitao nego odgovorio. Na kakav kraj misliš?
- Znala sam da ćeš tako odgovoriti.

- Kad si znala što si pitala?

- Ne, stvarno... Nikad nisi insistirao da idemo do kraja...

- Opet pitam kog kraja?

- Onog šetališta kraj reke...

- Što? Ti si, kao, htela da ideš do kraja?

- Jesam.

- Čudno si tu želju pokazivala. Uvek si bila umorna, bolele te noge od šetanja, htela si da sedneš da odmaraš na onim klupicama, smetalo ti sunce, komarci... Šta je trebalo, da te nosim?

- Mogao si da insistiraš...

- Mogao sam.

- Zašto nisi?

- Ti si htela da te molim? Pretim? O, Bože, s kakvom budalom sam bio... Sve si radila suprotno! Ti si bila ta koja nije htela da ide do kraja, a sad ispadam ja kriv što ti nisam čitao misli, nego slušao šta pričaš.

- Nisi ti kriv. Znaš, ipak sam ja otišla do kraja. Znaš s kim?

- Znam. Nije me briga s kim. Kad nisam ja, onda mi nije važno.

- Pa, eto, samo da znaš.

- Pa, eto, sada znam.

- Nisi neko društvo danas...

- Nije neka tema za priču...

- Hoćeš da prošetamo pored reke i odemo do kraja?
Opet sam je pogledao pravo u oči. Nije trepnula.

- Zašto imam utisak da je ta želja samo osećaj krivice? Toliko sam hteo tu šetnju s tobom, a ti nalazila neke glupe razloge da ne bude tako? Mislim da je kasno za to...

- Nikad nije kasno za pravu šetnju.

- Kasno je, srećo. Ne znam o čemu bi pričali dok šetamo. Mnogo smo se udaljili, mnoge priče ispričali... Sad bi to bilo prebacivanje, svađa... Ja ne želim to. Ostani mi u lepom sećanju, nemoj da kvariš. A šetnja? U nekom drugom životu. Možda tad. 

- Baš si gad.

- Ako ti kažeš. Ja ti samo kažem da se prave stvari dešavaju kad treba da se dese. Ako dođu ranije ili kasnije, onda nisu prave... Onda su imitacija.

- Glupost.

- Naizgled glupost.

Državni praznik

Zašto se državni praznik zove upravo tako? Zato što ga slave i praznuju samo državne firme.

Dražen Žerić Žera, Crvena jabuka: Odgojen normalnim pesmama

Dražen Žerić je postao zaštitni znak Crvene jabuke, benda koji opstaje na ovim prostorima skoro 30 godina. Ovogodišnji nastup na leskovačkoj Roštiljijadi je bio i zgodan trenutak da malo popričamo za „Novu Našu reč“.

NNR: Crvena jabuka je imala samo jedan koncert u Leskovcu, 1989.

Žera: Davno je bilo, ko bi pamtio sve nastupe...

NNR: Podsetiću te malo, jer je na tom koncertu tadašnji gitarista Nikša Bratoš dobio kamen u glavu...

Žera: To je bilo ovde? Prisećam se, kako da ne... Mada, on je stalno dobijao nešto, u Novom Sadu je dobio pet dinara u glavu. I prekinusmo taj leskovački koncert, jel’ da?

NNR: Moralo se, bilo je krvi po sceni... Završio Nikša je u bolnici, malo ga krpili, ali mu nije bilo ništa.

Žera: Bosanska glava...

NNR: Ali, opet smo mi kao domaćini i osvetlali obraz. Uspeo si da zaboraviš jaknu u garderobi, skoro otišao, a onda neka klinka ti vraća jaknu...

Žera: Vidiš, sad se polako vraćaju sećanja. Ima na tim koncerti svega i svačega. Nešto pamtiš, nešto ne, na kraju sve povežeš u simpatične priče. Eto, recimo, Nikša danas nema kose, sad da ga zapucaš u glavu bilo bi svačega, možeš ga ubiti. Onda je imao dosta kose, pa je mogao da podnese... (smeh)

NNR: Novi album se zove „Nek’ bude ljubav“. Još uvek nije objavljen za srpsko tržište?

Žera: Pojma nemam. Mi smo ga uradili za Jugoton, mislim da će ga ovde objaviti Siti rekords. Mi smo ga trebali izbaciti u septembru, ali je bio radijski festival u Hrvatskoj, pa smo ga objavili 15 juna, čisto da se pojavi u prodavnicama. Mada, to više i nema veze, ionako to skineš s interneta, narežeš disk i zdravo. Mi ovde, na Balkanu, nismo pratili korak. Prodali smo mašine koje prave ploče Englezima, a sad je opet svetski trend taj vinil, to pravljenje LP-ija. Jednostavno nismo uspeli da uskočimo u taj voz. Još nismo uspeli da napravimo modus tog daunloudovanja. Napraviš svoju listu, ne moraš sve od Crvene jabuke, nego prošaraš malo Bajage, malo Galije, malo ovog-onog... CD ti je mrtav, isto kao i kaseta.

NNR: Ovo je klasičan album Crvene jabuke. Znači, imamo novih pesama, dueta, obradu „Često pitam za tebe“...

Žera: To nije klasična obrada. To je moj prijatelj iz Mostara, oni su pokušali nešto da rade prije rata, sad živi u Nemačkoj i molio me je prije godinu i po dana da to otpevam. Glupo mi je da pričam, šta su političari napravili... Mi obilazimo te naše ljude koji su svuda rastuti, ne znam, od Australije, Kanade, Amerike... Oni su se snašli, mislimo da im je dobro, imaju neku sigurnost što se tiče materijalnog... Ali, njima duša umire, to je sigurno, ali ovde je još gore šta rade ljudima, kad vidiš kako žive ljudi od Makedonije do Slovenije, ali, ne bih da se mešam u to. Znači, ako možeš malo učiniti ljudima koji su otišli vani, otpjevat’ neku pesmu, tu sam. On je zaplakao kad smo mi to u Nemačkoj kod njega snimili.

NNR: Kako nastaju vaše duetske pesme? Unapred odaberete nekog ili je to plod slučajnosti?

Žera: Što se tiče dueta sa Karlom (Karlo Martinović, bivši gitarista Hari Mata Harija prim. I.S.) to je nastalo iz zezanja. Ti si roker, jesi nisi, i onda smo iz zezanja uradili tu obradu Kvina. A sa Kemom se nekako desilo, mada je tu bio i Rade Šerbedžija. Prevagnulo ja na Kemu zbog onog italijanskog, jer pesma vuče pomalo na Siciliju. Kemo je došao i rekao „Joj, šta je ovo nešto brzo, za mlade...“ Lepo se složilo, sarajevski autor, Fazla, sarajevska atmosfera. Pesma „Crveni karanfili“ govore o maturantima, nekadašnjim maturama koje su bile pune plesa, pune ljubavi, gde se držalo muško-žensko za ruku... Gde se sviralo, bilo neke čarolije, gde se nije držalo muško-muško za ruku i tako dalje... Pesma govori o toj maturskoj noći koja je imala tradiciju dugu 14 godina, dešavala se na Skenderiji i to su svi prošli, od Zdravka Čolića i Indeksa, preko naše generacije i zvala se „Crveni karanfili“. Danas je to ljudima u Sarajevo čudno čuti, oni ne znaju uopšte gde je Skenderija... Zato je nastala ta pesma, da ostane nešto, da se još uvek peva o Skenderiji u Sarajevu.

 

 

NNR: Da li si vodio neku evidenciju o broju nastupa za ovih 28 godina?

Žera: Ma, neeee. Ovaj naš basista, koji s nama svira od 94 to beleži, ali to je od 94-e. Pre toga se pogubilo... Bile su te dvije velike turneje, ta jedna kad smo bili u Leskovcu i druga koja je započeta i prekinuta na pola zbog rata. Mada, danas kad kažeš turneja nema veze sa onim nekad. Tada kad kreneš nema te mesecima kući. Sad je to sviraš 3-4 dana, pa par dana ne sviraš... Nekada je bilo planski, ideš redom, kreneš s juga pa polako ka severu. Danas je smešno reći da imaš turneju. Mi smo bili u Skoplju, pa u Viroviticu, odatle u Valjevo, pa na „Bitku gusara“ u Omiš, jedan dan odmorili... I tako, nema nekog plana, kako šta naleti...

NNR: Da li ti nekad dođe da kažeš „Šta meni sve ovo treba?“

Žera: Znaš kako, kad vidiš da je mlađim ljudima draže čut’ te neke stare pesme, npr. „Zovu nas ulice“... Mene je normalna pjesma odgojila i mogu zahvalit’ Bogu što sam bio tinejdžer u doba Dugmeta, Čole, Indeksa, Kemala Montena. Muzika je sastavni deo života i treba čoveku bez obzira da li ima 50 godina ili 80, ili je reč djetetu od deset. Tako da ta pesma živi i nikad mi ne dođe da kažem „šta mi ovo treba“. 

 

 

NNR: Bilo je nekih napisa o tome da se plašiš letenja...

Žera: I sad se plašim. Ali, napali su me da sam papčina, a trebamo ić’ za Ameriku, Australiju... Rekao sam im da nema šanse, možemo ići brodom... I toliki je pritisak bio da ja na kraju pristanem. I odemo one godinu kas su srušeni oni neboderi. Najgore iskustvo ikada... Nas 28 u avionu... Neka mučna atmosfera, svi ćute, ma ne znaš s kim se voziš... Onda, kad sam to pregurao, onda je bilo, sad ti je lako, ajmo u Australiju...  Tek to je bio užas, letiš 28 sati... Sad pokušam da zaspim i prespavam. Ali, ima situacija kad se nešto dešava pa ja govorim „Šta je, šta sam vam ja rekao...“ Ja to gledam ovako. Niko više nema nikakvu odgovornost, svi smo postali neke brojke...Ako je avion star njima je u interesu da se avion sruši. Uzeće pare od osiguranja, ko te pita za 300 poginulih. Odeš i kod doktora, pa ne znaš da li igla čista ili nije. Nema više ni etike ni morala. Sve je otišlo, što kaže Balašević u Honduras. Ne verujem ja u sve to, bolje je po zemlji hodat’.

NNR: Imaš dve ćerkice, bliznakinje, od 4,5 godina. Kako reaguju kad vide tatu na televiziji? I kakav si kao otac?

Žera: Sad im je već to normalno. Išle su na par koncerata. Čudno je, ali i fino što pevaju neke pesme Jabuke koje ja ne očekujem. Ne pevaju ove dečije budalaštine tipa „Đez’ba“, nego pjeva dijete „Tugo nesrećo“! Kao otac im sve dozvoljavam. I meni su sve dozvoljavali, pa tako i ja.

Jovan Matić, Del Arno band: Zadovoljan, bez obzira na sve

Odmah da vam kažem (napišem), Jovan Matić, pevač Del Arno benda, grupe koja 27 godina promoviše rege muziku, je jedan od najzahvalnijih sagovornika na ovoj našoj muzičkoj sceni. Čovek s kojim možete danima da pričate o svemu i svačemu, a da vam ne dosadi. I čovek koji širi pozitivnu energiju oko sebe, što nije ništa čudno. Kad neko peva tolike godine u rege bendu, drugačiji ne može da bude, osim smiren, opušten i srdačan. Uostalom, sama rege muzika ne nosi nikakvu agresiju u sebi, tako da je sve jasno. Zato sam i iskoristio priliku da se sretnemo u Nišu, gde je Del Arno bend imao koncert, pa da popričamo malo i za „Novu Našu reč“.

NNR: Na paklenih tridesetak stepeni setio sam se njihovog albuma „Regeneracija“, koji je izašao krajem 95. praktično je to bila 96. Sa tog albuma je urađeno 6 spotova, skinuto sedam singlova... Da je tako nešto bilo u Britaniji, Americi, danas bi nas dvojica pričali u vili sa 53 sobe, 18 kupatila i, s obzirom da je 35 stepeni Celzijusa, hladili se u bazenu... Taj bazen bi nam sad dobro došao...

Zvučaće kao floskula, ali zaista nije tako... Nije sve u parama. Ovo moje u Britaniji ne treba nikom. Ali, treba ovde, makar za ovih par stotina ljudi u svakom gradu koji će da se zakače i kažu: „Dobro je, ima neko ko misli kao i ja, ko misli na mene...“ To je bilo neophodno uraditi ovde i tu više nema razgovora. Sve ostalo su prazne priče. Uostalom, niko nigde odavde nije stigao. Pokušavali su mnogi da odu, ali su se na kraju vraćali. Mi smo vrlo brzo odustali od bilo kakve ideje da idemo. Radimo za ljude koji razumeju naš jezik. Svaki dan, svaki koncert potvđuje da smo bili u pravu. Mi smo se obratili velikom prostoru, gde živi preko 20 miliona ljudi i nastupi kao što je ovaj skorašnji u Skoplju ili oni u Ljubljani to potvrđuju. Sam život je u suštini isti, ista je žabokrečina u ovim državicama nastalim na raspadu one velike. Mi smo zadovoljni svojom karijerom.

 

 NNR: Obično bendovi sviraju jer nešto promovišu...

DAB je svirao na poziv ljudi iz Niša, koji su nas zamolili da ne ne pravimo neke preterano velike pauze između nastupa. Mi nemamo ništa novo da promovišemo, ali je lepo i volimo da se uredno družimo sa ljudima. U krajnjoj liniji to je drugi grad u Srbiji i ne možemo ga ostaviti po strani. Biće učestalije kad se konačno završi album koji već duže vreme radimo. Nadam se da će biti gotov u narednih godinu dana. Mada, setio sam se da neki povod ipak postoji. Pre dvadeset godina smo prvi put svirali u Nišu, juna 93. Ovog leta ćemo biti aktivni uglavnom na mestima na kojima nismo bili nikad ili skoro nikad. Tako smo, posle 12 godina, bili u Skoplju pre desetak dana, bićemo u Vladičinom Hanu, najverovatnije u Prokuplju, mada to još nije potvrđeno... Biće tako sve dok ne uključimo i nove pesme u program koji izvodimo.Vidi se da kružimo oko Leskovca, ali nikako da se dogodi i taj grad.

 

 

 NNR: Za svoj umetnički rad DAB je dobio čak i neke nagrade...

 

Dobili smo i nagradu za „Novi optimizam“ jer to je došlo od ljudi koji se kao i mi bore sa vetrenjačama i od njih možemo da primimo nagradu. Bila je i „Upornost i optimizam“ što mi prevodimo kao „da, tačno, jer mi smo bili veoma uporni i optimistični kad u ovoj i ovakvoj zemlji radimo to što radimo.“ Premda, ništa se nije promenilo, tako da je i danas ta borba kao što je bila i na početku. S druge strane, mi smo zadovoljni. Npr. u pretprodaji karte za niški koncert su lepo išle, što znači da će da bude dovoljno naših prijatelja prisutno. 

   

NNR: Kad napravi pauzu, zastane i osvrne se unazad, te baci pogled na 27-godišnju karijeru Jovan Matić pomisli na...   

Mi smo došli do nekih godina kada je naša karijera iza nas, što je dobro. Iza nas je sve u smislu videli smo, brate svašta, svirali male prostore, ogromne prostore, doživeli svakojaku vrstu priznanja i možemo da radimo iz onoga što se zove čisto zadovoljstvo. Imamo neke nove stvari da kažemo, snimamo, planiramo još koncerata da odsviramo, ali nemamo ono što smo nekad imali – presiju. Ama baš nikakva presija ne postoji da se nešto mora postići i to je dobro! Ako hiljadu ljudi sa nama u Skoplju peva našu muziku znači da je poruka stigla svuda gde treba! Ovde, kod kuće i ne očekujem da bude drugačije. Pada mi na pamet svašta što smo uradili pre ostalih. Ljudi koji nešto drugačije rade ne budu odmah prepoznati od većine. To me ne brine, ali mi, kad premotam film, pada na pamet šta smo sve uradili, tako da čak i kad bih ovog trenutka prestao da se bavim ovim, ja ću imati o čemu da pričam godinama. Sve ovo preko mi dolazi kao neka nagrada za sav ovaj trud, za to probijanje zidova i nerazumevanja... Ne treba nikako zaboraviti, mi smo prvo morali da se probijamo kroz zid nerazumevanja sopstvenih kolega, onih koji danas sa nama čine front koji se suprotstavlja ovoj turbo žgadiji koja nas je okupirala. Nekad je trebalo prvo njih ubediti da sve to ima smisla, pa da smo saveznici... Ispada da sam ogorčen, ali to mi ne pada na pamet. Ja sam zadovoljan čovek, imam svoju porodicu, imam svoju muziku, uspeo sam u onome što sam naumio, nametnuli smo jedan pravac ovde, on je izrodio mnogo dobrih bendova po čitavom regionu, a mi smo ostali, biću skroman, najbolji (smeh). Šta još čovek može da traži od sudbine? 

  

NNR: Kao čovek sa kilometnima u nogama na sceni i oko nje, muzički podmladak vidi kao...    

Pojavljuju se novi bendovi, ali više nema ko da ti to predstavi. Igrom slučaja, deca se i dalje bave muzikom. Jao si ga njima, jer imaju zaista velike prepreke s kojima moraju da se suoče. To je vrlo neprijatno, ali i, donekle, razumljivo. Sistem, onakakav kakav jeste, ta atmosfera generalne samrti ovog sistema ne samo ovde u Srbiji, nego i u svetskim razmerama,  ne ostavlja prostora za one koji kontrolišu naše živote za bilo šta što pozitivno utiče na našu svest i ako to postaviš tako onda ti je jasno zašto rok scena nema svoj prostor u medijima, zašto se ne forsira, zašto se ne dozvoljava da utiče na veći broj ljudi. Nemaš tamo umetnike čije pesme ostaju, nego imaš neke lutkice koje defiluju brzinom reklama i nestanu. Tu smo mi stigli i nema šta da se čudimo zašto je propalo. Propalo je jer ne trebate nikom. Ako vi krenete da imate masovnu publiku, to će biti ljudi koji misle. Ljudi koji misle i ovo vreme, to ne ide zajedno. Tu će neko morati da ustukne, ili ljudi ili sistem. Jednostavno, stvar rešiš vrlo elegantno, evo ovo po podrumima, a za glavnu scenu ima Farma i slične stvari za zaglupljivanje. 

 

NNR: I na kraju...

 

Dobra vest i divno je da neko ovo čita i šaljemo mu pozdrave.

Možda i ona pročita 56, Deja vu

"Javiću ti se čim se malo presaberem. Čim malo sredim misli."
Iznenada je to rekla. Zbunio sam se, ništa mi nije jasno. Koje presabiranje, koje misli...

"Ma, nema veze s tobom. Nešto mi je dosta svega. Znaš već moju porodičnu situaciju, roditelji me ne razumeju, stalno se svadjamo..."
Znam. I ne znam kakve veze to ima sa mnom... I koliko je to "čim se presaberem"? I šta ako ne mogu da čekam, pa te pozovem?
"Pozovi, samo možda nisam kući, neću moći da pričam, štajaznam..."

Prodje par dana, ona se još presabira. Prodju dve nedelje, ne izdržim, pozovem je. Telefon je uporno zvonio, ali se niko nije javio. I tako narednih par sati... I sutradan. Tek se prekosutra javila.
"Izvini, mnogo sam umorna, problemi na poslu. Jedva pričam. Kako si? Drago mi je da si dobro. Čujemo se, idem da spavam... Da, da u pola deset uveče, pa ti vidi kako mi je..."

Oladi me 'ladno, rekao bih. Dobro, kad je takva stvar, onda ću da čekam da se ona javi. Neka se presabira, štaliveć treba da uradi sa sobom. Posle dve nedelje nisam izdržao, opet sam je pozvao. Nisam navikao da mi drage osobe iz života izlaze ćutke, bez objašnjenja, bez zbogom, psovki, bilo kako, samo da to ne bude tišina. Bolje da nisam zvao. Javio se nepoznat muški glas.

"Halo, treba mi ona, s kim pričam?"

"Ovde njen verenik!"

"Uh, izvinite, ipak sam pogrešio broj!" rekoh i spustih slušalicu. Čini mi se da se brzo presabrala i sredila misli. Nema veze, poštujem njen izbor, pomislio sam i obrisao njen broj iz automatskog biranja. Stvarno je glupo da zovem, odjednom sam izgubio motiv i bilo kakav razlog za priču...

Ali, ona nije. Trebalo joj je dugo, dosta dugo da se presabere i javi se.

"Sećaš se mene? Obećala sam da ću da se javim!"
"Neverovatno, mislio sam da je to tvoje obećanje ludom radovanje..."

Kao u bajci. Ispalo je da sam ja čekao godinama da se javi. Verenik je u medjuvremenu negde zaturen, te smo mi krenuli opet sa one tačke gde se sve prekinulo. Kao da ništa nije bilo, kao da je prošlo par dana tišine, a ne par godina. Sve bi bilo idilično da nema tog crva sumnje koji je mene grickao iznutra... Šta ako opet, šta ako opet... Ma, ako i bude to opet lupaću glavu tada.
I desilo se to opet. Iznenada je rekla da mora da se presabere i da će se javiti čim vidi gde će i šta će.

Već vidjeno? Još kako vidjeno! Idi, lutko, presabiraj se. Nisam verovao da mi se to opet dešava! Šta sam, bre, ja? Lepak za presabiranje u iznenadnim tišinama? Čovek koji gubi drage osobe bez reči? Jedan moj prijatelj mi je davno rekao da, kad želiš znati ko ti je pravi prijatelj, pozajmi mu pare! Ne on tebi, ti njemu! Nije ni slutio koliko je u pravu i koliko ja hoću da je stavim na tu poslednju proveru. Da platim, pa da znam koliki mi je prijatelj. Samo treba da je pozovem i ponudim pozajmicu, znam da je u škripcu. Samo... Samo što se plašim da može opet da bude kao što je bilo. I da opet ode bez reči, da se presabere... A to ne bih mogao podnesem. Dosta je bilo dvaput. I previše za moj pojam...

Ujkino

Ko bi rekao, Danica završila osnovnu školu! Iskonsku lepotu i inteligenciju koju vidite je, jasno je sasvim, povukla na ujku!

Možda i ona pročita 55, O sećanjima

Oduvek sam slušao Balaševića. Imao je neki šmek, neke pesme koje su mi godile. Ali, nikad se nisam prepoznao u nekoj njegovoj pesmi. Pojedini stihovi, to da, ali čitava pesma, e, to ne. Naravno, u neprepoznavanje ne ubrajam one političke pesme tipa "Honduras", "SlobodaNe" i slične. I tako je to trajalo godinama... Album, po album, pesma po pesma. Neka više, neka mi se manje sviđa, ali mene nema tamo. Sve do trenutka kad sam prvi put čuo onaj album sa zbunjujućim nazivom pesama. Naime, svaka pesma je imala neko žensko ime u nazivu. Radilo se o tome da je panonski mornar od početnih slova pesama napisao "Olja je najbolja", no to nije bitno.

"Spalio je juli seno
A Tisa nezapamćeno opala..." 

Opet Vojvodina i ravnica, pomislio sam. OK, čovek tamo živi, nije ni čudo što inspiraciju nalazi u okruženju. I tako, mic po mic, stih po stih, odjednom izlete suština:
"Nije nesreća što me se ona ne seća
Ma kakvi, nesreća je što se ja nje sećam..."
Auh, pogodio je suštinu u par reči... Čim se završila pesma, odmah sam je pustio opet. I više obratio pažnju na tekst. Naređale su mi se slike u glavi... Njen stari koji:
"Prema meni nikad zao 

nekako je znao da mu volim kćer...", 

pa u prenesenom značenju: 

"Molila se Bogu Suše 

da što duže ne da mi otploviti..., 

sve do dela gde:
"Zaklela me da je čekam
Da će me se cela veka sećati
Na promaji žar malakše...
Ima l' ista lakše neg' obećati?"

I opet refren:
"Nije nesreća što me se ona ne seća
Ma kakvi, nesreća je što se ja nje sećam..."

Rekoh već, izronile su slike. Ona i ja, kako to već biva. Veza u kojoj su svi u našem okruženju videli svetlu budućnost. Da se ne lažemo, video sam je i ja. Ali, nikad nisam saznao šta je ona videla. Izgubio sam je na nekoj životnoj raskrsnici. Ili je ona iskoristila moju nepažnju i skrenula na crveno. Kad sam se okrenuo više je nije bilo.
Tražio sam je, nije da nisam. Da ne dužim, s njene strane je stalno bio onaj signal za zauzetu vezu. Jednom, drugi put, mesecima, prođe i godina. Odustao sam. To je još lakše, nego obećati. Ali je nisam zaboravio.
Onda sam je sreo na ulici. Slučajno, kako već biva. Višemilionski grad ne daje priliku da nekog sretnete slučajno, ali, eto, dešava se. Skoro da sam rekao "Zdravo" i pružio ruku u znak pozdrava. Ona je gledala kroz mene, ne prepoznajući me. Mimoišli smo se kako totalni stranci.
Pomirio sam se sa realnošću. To je to. Možda joj samo nekad, ako ikad budem u prilici, preko radija pošaljem pozdrav uz neku pesmu... Koju? Godinama sam smišljao i nijedna nije zadovoljavala kriterijume... Sve do pojave već pomenute pesme Đorđa Balaševića.

Nisam bio u prilici da je pozdravim tako. Iznenada se javila. Zazvonio je telefon. Glas sam joj odmah prepoznao. Bio sam zbunjen... Priznala je puno toga. Da je svaki dan mislila na mene. Da joj je žao. Da razume ako sam ljut na nju i ne želim da je čujem. Da je sve upropastila...

Upropastila? Ništa ti, lutko, nisi upropastila. Ustvari, kad malo bolje razmislim, jesi! Upropastila si mi trud. Jednu sam Balaševićevu pesmu našao gde sam se stoposto prepoznao i ispostavilo se da nije baš tako. A znaš li ti koliko on pesama ima?

Možda i ona pročita 54, Notting Hill

Film "Notting Hill", finu, romantičnu komedijicu za opuštanje, sam gledao četiri puta. I svaki put je to pratio neki dogadjaj. Ustvari, gledao sam ga više puta, ova brojka se odnosi na gledanje od početka do kraja.
Prvi put je bilo u bioskopu. Sa njom, kao neumornom pratiljom filmskih dešavanja. U to vreme sam pokušavao da pronadjem neke prijatelje iz susednih država, telefonske linije još uvek nisu funkcionisale, pa je internet bio zgodna stvar. Kraj 20. veka, a mi u srednjem veku... Dopisivao sam se sa Marinom iz Zagreba, bilo je tu mailova i mailova. Od svega što sam napisao, pamtim samo da sam joj preporučio ovaj film... I da ga je i pogledala zbog moje preporuke.
Drugi put ga je neka televizija prikazala u sitne sate, možda oko ponoći. Ona je htela da spava, ja da gledam film. I nije htela u praznu sobu, kao da je strah, kao da sam ja taj koji će da odagna ružne snove i babaroge. Prvi i jedini put smo se posvadjali oko toga šta ćemo da radimo. Ja sam ostao da gledam, ona otišla da spava... Mesecima kasnije, u trenu kad smo se definitivno rastajali, na bezvezan način, telefonski, pitala me je:
"Šta radiš ovog trenutka?"
Glupo mi je bilo da lažem, a i zašto bih to činio? Ne volim da lažem, kažem kako jeste, pa šta bude, neka bude.
"Gledam "Notting Hill" na televiziji..."
Ovih dana se opet igra presing na meni. Stalno neko planira da me usreći u ljubavi. Sad su mi našli nju, ali, da bi sve bilo kako treba, kažu, moram i ja da pomognem. Da je malo muvam. Draga osoba mi tu samoinicijativno pomaže, nemam srca da je odbijem. Obećao sam sve što je do mene. Mislim, uradiću sve da pomognem. A najbolje ću pomoći ako se ne mešam, ako ne progovaram... Par mojih reči i sav njen trud ode u propast. Neka sama sve završi, neću se buniti. Prihvatam šta god da mi skroji. I kao, šlag na tortu, ma, kao jagoda na šlagu torte, ponovo "Notting Hill" na tv! I moj sms gde otkrivam surovost moje životne filozofije protkane kroz film "ma koliko ne činio ništa, ona će te navata!" Da li se to slučajno emituje baš sad kad, neka draga lica, meni opet kroje sudbinu? Nema slučajnosti...
Šta reći, sem da "Džejms Bond ne mora ovo da radi..."

P.S. Trailer za film

Da uništimo beznađe, da probudimo optimizam

NOVA NAŠA REČ

Nenad Milosavljević godinama postoji na našoj rok-sceni, a da malo ko to zna. Ali, ako kažete Neša Galija, onda svi znaju o kome je reč. Nakon sjajnog koncerta u prepunoj hali Čair u Nišu podelio je s nama neka svoja razmišljanja, planove, želje, predloge...

Posle 37 godina karijere osvrnuti se unazad, pokušati da prebrojiš pređene kilometre, prebrojiš koncerte, setiš se svih ljudi koje si upoznao...  Nemoguća misija?

Nema šanse. To je jedan život potpuno proveden u više dimenzija, život iz mnogo priča, mnogo, mnogo stanja, nadanja, želja, razočarenja, svega... Jednom rečju iz mnogo života. Mene u ovim godinama već i sećanje polako napušta i gomilu toga sam stvarno i zaboravio, prosto je to teško držati u glavi. Polako se selektuju slike i ostaje samo ono najsnažnije, najeksplicitnije i pamtim ono što je samo meni bilo važno. To nema veze ni sa karijerom, ni sa bendom, nego je to ono što je vezano za neku ličnu priču i to ostaje, a ono drugo se polako zaboravlja. Naravno, to je sve produkt nenormalno velikog broja ljudi s kojima sam se sreo, družio, koje sam upoznao, odnosno svega onoga što donosi ovaj posao. Možda smo mi, na neki način, večito mladi i dokle god se krećemo tim ludačkim tempom i praćeni tim ludačkim energijama, što, naravno, nije ni malo lako i, činjenica je, da ja jako mali broj ljudi opstao toliko godina u jednom poslu. Ali, kvalitativno u nekom poslu. To ne važi samo za ovaj posao, govorim za bilo koji posao. Mislim, ma možeš ti da se baviš nekim poslom 100 godina, a da nikad ništa ne uradiš, samo budeš prisutan na poslu. Baviti se poslom je sasvim, sasvim druga stvar. To ljudi danas teško, teško razlikuju, jer su živeli u nekom sistemu koji je obezbeđivao, davao svima pravo na nerad, pa su nagrađivali nerad. I to se tako nekako i uvuklo u ljude da je normalno da neko ima obavezu da plaća tvoje boravljenje na poslu. Tvoje je da dođeš, moje da platim, a da li ćeš da radiš nikog nije briga. I, da ne skrećem puno, nego da se vratim na moju temu, mi se stvarno bavimo ovim poslom i zato je i došlo do svega ovoga. Mi smo, npr. pre deset dana bili u Sarajevu i bilo je pakleno, sve je bilo rasprodato! Galija i dalje ima svoju specifičnu težinu. Valjda je to zato što mi i znamo gde nam je mesto, znamo jako dobro šta radimo, što je osnovno, i ono što je najbitnije umemo dostojanstveno da starimo...

Niš kao veliki grad je izgurao samo dva benda na vrh – Galiju i Kerber...

Oba benda su nastala u jednom periodu kada njihovo nastajanje nije zavisilo od organizacijskih gradskih struktura. Dovoljno je bilo u ono vreme Jugoslavije, što spada u dobre strane one zemlje, da nešto želiš i imao si pravo da ti niko ne smeta, da se baviš nečom kao što je r’n’r i mi smo nastali otprilike istovremeno, krajem sedamdesetih, početkom osamdesetih... I svi bendovi koji su nastali tada ostavili su neki pečat. Samo zato što su imali pravo da sami izaberu svoju profesiju i da im društvo ne smeta u tome, jer im je društvo dalo mogućnost da samo svojim radom mogu da stalno snimaju i objavljuju cd-ove, odnosno ploče u ono vreme. Postojala je muzička industrija koja je imala vrlo jednostavan princip rada gde ti nisi mogao da snimiš ploču tako što ti je tata prodao kravu ili njivu, pa je platio... Ili lepuškasta snajka s finim krivinama poželi još i da bude slavna, pa onda njen momak, koji je, naravno, neki baja, sa gomilom pokradenih para plati svojoj ljubavi za par noći koje će provesti sa njom, plati njenu ploču. U ono vreme to nije postojalo. Zašto ovo pričam? Kako vratiti kuluturu na ozbiljan pijedestal u ovoj zemlji? Samo treba primeniti davno poznati recept. Ljudi koji vole i vode ovu zemlju treba da shvate značaj kulture i šta, zapravo, kultura donosi u svim ostalim segmentima, pa i politici. Popularnost nije kultura, to je nešto mnogo, mnogo sadržajnije. Na žalost, naši političari nisu kulturni i verovatno zbog toga i ne kapiraju tu reč kultura. To je osnovni problem. Vraćam se na ono vreme. Tada nisi morao da platiš snimanje ploče, nego su postojali ozbiljni muzički urednici, ljudi od autoriteta. To nisu bili vlasnici naših života, vlasnici televizija, čije ukuse moramo po sili zakona da slušamo, jer su oni vlasnici... Sveta Jakovljević, Mića Marković, itd. ljudi koji su imali ozbiljan rezultat u muzici i kao kompozitori i kao muzičari i, pre svega, kao ljudi estete. I onda, kad ti dodješ kod njih sa materijalom koji želiš da objaviš, onda ti oni daju zamerke u smislu da te usmeravaju šta ti to treba da uradiš da bi došlo do programskog saveta. Kad ti to uradiš onda taj savet presluša tvoje demo-snimke i kaže „Ovi mogu da napreduju“, pa skup pametnih i obrazovanih ljudi, zapravo, određuje ko može da ide u etar. Ne ko snima ploču, snimati ploču je jednako biti u etru, biti u medijima, jednako vaspitavati narod... To se sve jedno za drugim povlači. Ali, da bi se lansirao u taj lanac moraš da dobiješ odobrenje od pametnih i obrazovanih ljudi. I zato su danas Kerber i slični bendovi širom Jugoslavije nešto značajno, jer su njihove pozicije u startu bile potkovane vrlo jakim kulturološkim aspektom.

Galija gotova da nikad nije uradila duetsku pesmu i retko je obrađivala pesme domaćih autora...

Imamo duet sa Galetom iz Kerbera. Obradili smo Indekse i Film (Sanjam i Mi nismo sami – prim. I.S.) iz samo jednog razloga. Devedesetih godina kada je počeo rat usledila je zabrana svih muslimanskih i hrvatskih autora na teritoriji Srbije. Mi smo stali u odbranu protiv jednog takvog čina i smatrali smo da je najjednostaviji način da damo naš sud o toj pojavi da snimimo singl sa omotom Srpske književne zadruge, koja je tada slavila sto godina postojanja, kao jedna od najstarijih kuća na Balkanu, čak možda i u Evropi... I onda smo time, zapravo, branili kulturu. Mi nismo stali iza nacionalnih i nacionalističkih obeležja. E, posle su nam to nacionalno nabili u usta pa su ga pretvorili u nacionalističko, jer im je mržnja bila neophodna da bi efikasno ostvarili ono što su naumili, da ratuju, odnosno da pljačkaju, to je drugi padež. Činjenica je da su samo oni pametni, oni koji su znali da čitaju između redova, znali su šta Galija zapravo radi. Na žalost, mediji čine svoje, i to ne samo ovde. Mediji su u Hrvatskoj nas tamo predstavili kao četnike, kao simbol za mržnju, kako mi mrzimo, ne znam, muslimane, Hrvate, a da pritom niko od nas svojim potezom tu ništa nije uradio. Samo smo pevali svoje pesme. Čak i pesma „Pravoslavlje“ je jedna pesma koja ne govori o favorizaciji vere, ona govori o našem odnosu prema veri, koja je bila poprilično skaradna u ono vreme.

Poštovanje, samopoštovanje, odnos ka kolegama, ljudima...

Ako ne poštuješ sebe neće te ni drugi poštovati. Postoje razni likovi, kao na primer ovaj Mija Kulić. Dovede te u emisiju i onda pod šifrom da je on tu, kao, duhovit, a on te omalovažava i ponižava. Sad, ti ga gledaš, ja ga znam sto godina, znam ko je on... Ali, to govori koliko je čovek primitivan u suštini, nema stav, nema poštovanja prema vrhunskim umetnicima koji su mu došli u emisiju. Ako već nisi, ako ti ne odgovaramo, nemoj ni da nas zoveš, jer ja ne mogu da pričam o sisama i tim glupostima, o pederima na takav način. Hteo sam da ga izvređam u sred emisije, mislim, žao mi je što sve ovo pričam, eto to je najsvežije, ali nije ni najbitnije, jebeš to, ali to samo govori koliko čovek nema dostojanstva, nema svoju estetiku, nema, fali mu puno... I ja se borim protiv toga. Zato sam se ja, iskreno ću ti reći i angažovao u nekim stvarima, da bih stao na put tom ludačkom primitivizmu. Zapravo, da svim televizijama koje tako nešto puštaju, da im se oduzme frekvencija i dozvola za rad. Jer, ti moraš da vodiš računa o narodu, ti moraš da vaspitavaš narod. Po tome se vidi da li je jedna zemlja velika ili ne. Ne može svako da ima televiziju, ne može svaka budala da to radi.

 

Specifičnost Galije – objavili album i odjednom snimili tri spota. U Trebinju...

Mi smo otišli u Trebinje zato što je ta cela ploča bila posvećena ljudima koji su imali dostojanstvo. Jer, da ti dođeš da sviraš u Niš... Samo moja duša zna koliko je teško održati koncert ovde. Obezbediti organizacijske uslove, potrebno je, ma, kao deset Beograda. Jer ovde svi skaču i svi te ponižavaju i svi očekuju da ti to uradiš džabe i da to nema veze, a da za to vreme neke polusvetove, poluumetnike dovedeš i platiš ih suvim zlatom. To nije u redu. Galija i Kerber su mnogo veća imena od mnogih. Imati takva dva benda u jednom gradu, pa time, osim Beograda, ne može da se pohvali niko. Znači, moraju ljudi da zauzmu stav prema svojim umetnicima. Jer, meni ne pada na pamet da se ponižavam u mom gradu. To je težak posao, da teraš ljude da te poštuju. Kad dođe do koncerta, to je najlakše... Tu potrošiš samo 1-2 % energije, a sve ostalo na kojekakve gluposti. A ne mora tako da bude. To je razlog što nismo snimili spot u Nišu, nego u Trebinju, odnosno tamo gde te ljudi cene i poštuju to što radiš (a i sponzor je bila leskovačka firma – I.S.) Tačno, sponzor je bila leskovačka firma, ali je to su opet pojedinci, pre svega je to moj prijatelj, to je bilo po privatnoj liniji. Čovek voli Galiju, učinio je to što je učinio, dao je stvarno novac. Dalje, sve te crepove koje smo koristili tamo, poklonjeni su manastiru Tvrdoš. Njemu svaka čast, ali on je samo jedan. To treba da radi grad, a ne jedan čovek. To su velike pare za pijac, za kućni budžet, razumeš, ali za grad su smešne... Na kakve se sve gluposti daju nenormalne pare, ovo je sića. Zamisli samo da smo taj spot snimili u Nišu? Meni ne sme da padne na pamet da snimim spot u Nišu iz prostog razloga jer znam da ću morati deset godina da sviram da bih vratio dugove koji bi se nagomilali, jer mi niko ne bi pomogao. Morao bih sve da platim. U tome i jeste štos. Da ne stoje iza mene moji lični prijatelji, koji će da učine meni i mom bendu. To treba da bude na nivou grada. Zašto? Zato što mi možemo stostruko vratiti ovom gradu. Da, npr. klinci ne jurcaju na „Prvi glas Srbije“ nego da ovde napravimo izdavačku kuću, da okupimo oko Doma kulture ljude, probuditi amaterizam, da pospešimo voluntarizam, jer je to osnova profesionalizma. Dovoljno je da imamo kuću oko koje će se skupljati svi oni koji imaju dara, pa kuću gde ćemo da snimamo te ljude... To se lako rešava, samo postaviš čoveka koji ima zadatak da skuplja kreativne ljude. Kad skupiš kreativne ljude odjednom vidiš čudo! A mi znamo kako se to traži i kako se to radi. Da upalimo sijalicu i vidimo gde je budućnost... Da uništimo beznađe, da probudimo optimizam. Nije sve u parama, sve je u glavi. Ako umeš da organizuješ, onda si napravio priču. Problem je kad nastane mentalna beda.

Sreća, kako drugačije objasniti, da se bude deo ekipe najgledanijeg srpskog filma - „Zona Zanfirova“...

  

Najlepšu baštinu pesama tih vremena smo našli po arhivu Pirotu, Leskovcu i Nišu. Spremao sam se jedno dva meseca i to nije bilo dovoljno, trebalo je još, ali prosto, takav je tempo bio zbog nesrećnih para itd... Morao je brzo da se snimi film, jer dok se snimao, nismo mi ni izbliza imali taj osećaj da će taj film gledati toliko ljudi. Računali smo na nekh stotinak hiljada gledalaca, najviše dvesta hiljada. (Malo ste promašili, jednu nulu – I.S.) Tako je i budžet pravljen, za taj broj gledalaca. Bilo je teško predvideti, jedini sam ja, moram da se pohvalim, bio veliki optimista i rekao sam doslovce „Ljudi nemate pojma koliko će ovo da razvali!“ Govorili su mi da to mislim zato što se radi u Nišu. Ne, to je bila prva pozitivna priča o nama koja će se pojaviti posle čitave serije dugogodišnje, kako smo mi ubice, pa nas bombarduju s pravom, pa smo mi koljači, pa smo mi ovo, pa smo ono... Nije se znalo više koji reditelj se više utrkuje da uđe u dupe bilo kome sa zapada samo zato da bi dobio neku životinju ili neku palmicu... Shvatili su da jedino ako pljuju po onome što servira njihova politika mogu dobiti neku nagradu i onda su oni kao veliki umetnici i narod ovaj glupi ima aplaudira. Ali, dobro i to je život. A ovde se desilo sledeće, to je bio prvi film koji govori nešto lepo o ovom narodu. I naravno da su svi pohrlili da ga vide. Možda on ima milion mana, ali koga to briga. To je isto kao i ovaj film sada, ovaj „Montevideo“. Ista pozicija. Pozitivna priča o nama. Dosta je ljudima raznih Kandića, tih budala, pa oni verovatno mrze i sami sebe uveče. ‘bemliga ne znam kakav je život tim ljudima, ali toliko mržnje isijavati pod šifrom nekakve pravde, koja je vrlo licemerna, ma sve je to smešno. Da ne pričaju lakše bi nam bilo, ali pričaju, prave nas budalama i meni je prosto čudno kako neko ne zabrani tim ljudima i ne kaže im: „Ne, ti ne možeš na televiziju! Pričaj kući svojoj mami, deci, ali nemoj nas da truješ!“ To su te stvari koje u ljudima bude svašta. E, film je bio upravo suprotan.

Na kraju najsvežije, takmičenje za predstavnika Srbije na Evroviziji 2013. Nenad Milosavljević bez Galije...

Tu ima nekoliko stvari... Prva stvar je pitanje na koje treba dati odgovor – na koji način treba da se izabere pesma ili bilo šta što će da predstavlja ovu zemlju. Da li ćemo to dozvoliti nekim klincima koji uopšte ne razumeju muziku, nego se pale na te devojčice, jer su one slavne zato što su bile pobednice jedne igrice zvane „Prvi glas Srbije“ koja ima svoj zadatak da digne rejting Prve televizije i imala je sve drugo samo ne da pokaže muziku. Čak i taj autor koji je bio u žiriju, on je, gle čuda, pisao pesmu. Ako ti kažem da smo svi do jednog znali, pre nego što je i bila Beovizija, da će da pobede, to ti već govori nešto. Čak je Maja Nikolić prva zucnula o tome, pa onda Šerifovićka... Znači, pre nego što su ljudi bilo šta čuli već se znalo. Ja zameram taj pristup, ne možeš da dozvoliš da jedna oligarhija svojim parama i svojom moći, zapravo natera nas da stanemo iza nečega, iza njihovih para da stanemo iza njih i da nas predstavljaju negde. To je sramno. Što se samog festivala tiče, moja ideja je bila da se probudi nekakav festivalski duh i da on dobije svoj život. Onda ova priča o maloj deci bi bila nebitna. Jer svaki festival raste i raste. One će ove godine imati grešku. Reći će zeznuli smo se, nije trebalo ovako glasati, možda treba drugačije, nije najbolja pesma izašla sa festivala, pa će na sledećem festivalu uraditi da izađe dobra pesma. Cilj tih festivala treba da bude da se probudi kreativnost. Tu mora da bude promašaja i uvek će biti nezadovoljnih. Da li to mora da se tako bira i da li može drugačije? Zato i mislim da je Tijanićeva ideja ranijih godina bila da se da ozbiljnom autoru da uradi pesmu. Činjenica je da ranijih godina nijedan od tih autora nije promašio i činjenica da su svi ušli u finale, nijedan od tih autora nije išao ispod petog mesta. Kao i da je Marija Šerifović pobedila, ali ovo je polupolitička organizacija i dodeljuje prvo mesto zemlji gde se očekuje da se nešto uradi sa njom, pa kome se zalomi da pobedi. Ali, nije to bitno, ne treba to tako gledati. Da je tako, ja ne bih ni ušao u Beoviziju. Moja ideja je bila da napravimo što veći broj dobrih pesama i da napravimo jak festival. Ja sam stao iza te ideje. Šta se dešava dalje, stvarno me više nije zanimalo. Da li ću da budem peti, zadnji, prvi, uopšte me ne zanima. Tako sam se i ponašao i takve sam izjave i davao.