Zorana Arunović: Ko još broji medalje...

Zorana Arunović, strelac koji polako prestaje da broji osvojene medalje i počinje da ih meri  kilogramima. Lakše je.

NNR: Zadovoljstvo ili obaveza promovisanje Olimpijskog druženja, takmičenja između školaraca od 4-6 razreda?

ZA: Volim kad se ovi divni mladi ljudi takmiče i druže kao na ovom Olimpijskom druženju. Za mene je to pobeda mladosti. Kad sam bila u njihovom uzrastu nisam bila nešto preterano u sportu. Možda da sam imala ovako nešto, da od nekoga učim, verovatno bih ranije počela da treniram, a počela sam da treniram sa 15 godina. Deci ovo znači, meni  mnogo znači što se družimo, jer nemam mnogo prilike u Beogradu i verujem da je ovo konkretna pobeda i za decu i za mene. 

NNR: Poruka mladima koji tek počinju da se bave sportom? Šta je tajna uspeha?

ZA: Rad, rad, rad i samo rad. Ukoliko imaju priliku ili potrebu da odustanu, neka to nikako ne rade.  Ja sam imala iks prilika da odustanem, želela sam da odustanem, čak sam to i relativno skoro pomišljala. Međutim, ne, jednostavno onaj ko je šampion to oseti u sebi i ne dopušta sebi da odustane. Tako da je moja poruka radite i ne odustajte. Rezultati sami dođu.

NNR: Lako je pričati o medaljama, uspesima. Koji ti je najteži trenutak u karijeri?

ZA: Uh, bilo ih je više, možda četvrto mesto na Olimpijskim igrama. Bila sam toliko blizu i posle toliko stvari koje su mi se izdešavale u toku takmičenja, i neposredno nakon takimčenja, toliko nekoh kontrola i trčanja, borbe da uopšte uđem u to finale... Došla sam na šesto, pa na peto, pa na treće i na kraju završila kao četvrta. Mislim da je to najteže i najvrednije iskustvo iskustvo zamene. Zlatne medalje jesu tu, to je lepo, ali ti teški trenuci su oni koji vas kale kao čoveka, kao sportistu i koji vam daju bukvalno snagu i iskustvo koje neko drugi nema, da ne pogrešite u nekom narednom trenutku.

NNR: Skupštinska iskustva... Ali ona sa balkona.

ZA: Bila sam već jednom, nakon OI u Londonu. To je bio jedan divan trenutak i to mi je tada, možda, najlepši momenat u mojoj sportskoj karijeri i životu. Kada smo izašli na balkon i kada su ljudi skandirali moje ime, bilo je fantastično i mislila sam da ne može bolje, ali kada sam izašla sa medaljom... Ovo pre neki dan je prvi put da me neko pozdravio kao medaljaša. 

NNR: Strelci imaju prednost da karijera može da im traje decenijama. Jasna Šekarić je učestvovala na sedam OI, već ima normu i za osme.

ZA: Jasna je fenomen. Ona je za mene žena zmaj. Toliko dugo biti u svetskom vrhu može samo sportista nad sportistima. Biću malo pristrastna, ali ona je za mene najbolji sportista ikada u našoj zemlji. Rekli su mi da je samo jedna gospođa u kajaku ili veslanju učestvovala na osam Olimpijada i da pokušava da se plasira na devete. Ako budem dovoljno dugo trajala na nekom visokom nivou, verujem da nije problem da nastavim da se takmičim, ali u međuvremenu, ako primetim da to više nije to i da bi bilo uzaludno u nekim kasnim četrdesetim se baviti time, za razliku od Jasne, koja je i u svojim četrdesetim jako, jako dobra, možda i prestanem. 

NNR: U poslednje vreme smo usvojili jednu ružnu osobinu, a to je da uspešnost sportista merimo kroz novac koji zarađuje.

ZA: Streljaštvo nije finansijki isplativ sport. Tako da neko sa reputacijom, možda i najboljeg na svetu, ne može da zaradi ni približno što neko zaradi u bilo kom drugom sportu. Ali, da je bilo ko od nas birao da se bavi sportom zato da bi zaradio, verujem da se ne bi bavili streljaštvom. Ja sam sama ovo izabrala zato što sam htela da se bavim sportom, tako da cela ta finansijska priča mi nije bila bitna. Koliko ima, ima i to je to. Ja volim ovaj sport i zato sam uspešna u njemu, takmičim se za svoju zemlju koju toliko volim i predstavljam je na najbolji mogući način. Nema tih para koje mogu da plate zadovoljstvo osvojenih medalja ili biti na skupštinskom balkonu.

NNR: Gde „pada“ sledeća medalja? 

ZA: Imam još par dana za odmor, a onda krećemo na finale Svetskog kupa, izuzetno takmičenje gde se takmiči samo najboljih osam iz cele godine. Videćemo, obećavam samo da ću dati sve od sebe. 

P.S. Tekst iz "Nove Naše reči" od 26.9.2014.

Goran Marković - Umetnik desetobojac

Režiser. Scenarista. Glumac. Pisac. Profesor. Kolumnista... 

NNR: Drugu polovinu prošlog veka su, vaši roditelji, Olivera i Rade Marković obeležili svojim umetničkim radom. Koliko su uticali na vaše opredeljenje, jesu li se mešali u odluke, rad...

Možete pretpostaviti da su oni bili pametni ljudi, a to znači da se nisu mešali u moj rad. Ja sam svoju profesiju izabrao, sad to mogu reći, iz čistog snobizma.  Imao sam 18 godina i posao filmskog reditelja mi se  činio jako interesantnim, ali zašto sam to uradio tada nisam znao. Kasnije, tokom života, imao sam nekoliko prilika da to preispitam i da ponovo polažem prijemni ispit sam sa sobom i onda sam ostao u tom poslu. Imao sam trenutke kada sam razmišljao da li sam za to, pošto sam ušao u sve to iz snobizma, da li ima smisla nastaviti... Nekako sam to prevazišao, ali moj otac i majka nikad se nisu mešali. Otac mi je pomogao tako što me je odvezao na studije u Prag, ostavio mi manju sumu novaca koja je trajala nekih dva meseca, a za ostalo sam se ja snalazio. I ta činjenica, da sam živeo sam u stranoj zemlji, čiji jezik nisam znao i u studentskom domu, socijalističkom, a pre toga sam sasvim lepo živeo u Beogradu, to mi je učinilo mnogo da ja naučim da se sam borim za život i da sam krojim svoju sudbinu, da sam odlučujem šta sam ja. Tako da je to bilo bitna činjenica da se nisu mešali u moj život, jer, znate, ljudi misle roditelju su neki uspešni umetnici, tako veliki umetnici pa će i deca, oni ih gurnu ili im kažu kako se to radi. Prvo niko ne zna kako se to radi, a drugo to guranje ne pali, jednostavno ne funkcioniše. Svet je pun neuspešne dece uspešnih umetnika. Znate, kad bih vam nabrojao sva imena dece poznatih umetnika koja su istrulela u pokušajima da sami nešto ostvare to bi trajalo... 

NNR: U Vašim filmovima su igrali vaši roditelji. Da li ste tokom rada zaboravljali da ste porodica ili je bilo mešanja u rad u stilu „Ćuti mali, nemaš ti pojma“ ili „Tata, mama ne radi se to tako...“ 

Znate, film je do te mere teška rabota, da vi posle pet minuta rada na filmu zaboravite na te porodične relacije i počnete da rešavate probleme koji su umetnički i stvaralački. To su zajednički problemi, jer je film zajednička umetnost. Drugo, reditelji nisu neki koji izdaju naređenja, glumci nisu robovi koji bespogovorno slušaju. To je jedna fina relacija poverenja, davanja i primanja i da toga nema, onda ne bi bilo ni glume. U krajnjoj definiciji reditelji su publika. Pošto se film snima mašinom, onda su glumci ti koji glume na parče, sad se snima početak, pa kraj, pa sredina...  moraju da imaju nekog ko će da ih odgleda i da im pruži uverljiv dokaz da je to što su radili dobro ili ne. I reditelj, ako je dobar, onda je on publika. Glumci to osećaju, znaju to. Ja sam odrastao sa glumcima i ja sam bio dobra publika, što mi je olakšavalo rad...

NNR: Radili ste kao režiser, kao scenarista, kao glumac, čak i kao montažer... Nije li to velika svestranost, da u svakom tom segmentu nađete sebe?

Ja sam i pisao pozorišne komade, 34 godine bio profesor na Fakultetu dramskih umetnosti i režije... Radoholik sam popriličan. Sad sam bio na odmoru i nosio sam kompjuter i radio. To možda i nije baš tako dobro, ali ja ne mogu da se npr. deset dana otkačim od svega, da budem deset dana slobodan čovek koji će da pliva, sedi u kafiću i pije kaficu. Ne, ja sam pola dana plivao i sedeo u kafiću, a pola dana sedeo za kompjuterom i radio. To mi je i vrlina i mana. Znam da sam mnogo izgubio time, ali sam mnogo i dobio.  

NNR: Zašto film gubi publiku u bioskopima? 

Promenile su se okolnosti pojavom televizije, pa interneta, itd. Mediji su se potpuno promenili. Nemoguće je vratiti publiku u onaj klasičan bioskop, kao što su „20. oktobar“ ili „Kozara“ (bioskopi u Beogradu, koji više ne postoje – prim. I.S.) Moguće je prilagoditi se. Ja sam uvek bio fleksibilan. Kad se pojavio prvi kompjuter, Spektrum, ja sam ga kupio i počeo da ispitujem tu mašinu. Vrlo je bitno da pratite razvoj medija i da učestvujete u tome. Svi se ponašaju kao da je došlo do nekog ubistva filma, kao da je to neki mrtvac. A on nije ubijen, on je samo promenio formu, taj dramski način izražavanja. Najviše u tehnološkom smislu. Danas imate digitalne mogućnosti, kakve nisu postojale nikada. Ako hoćete, kupićete jedan foto-aparat od 1200 dolara koji ima dobar video i uzećete lap-top računar i napravićete film. Problem je što nemate gde da ga prikažete. To je druga priča. Ali, film je moguće napraviti. Svako danas može da napravi film u kućnoj radinosti, sa prijateljima, bez pravih glumaca, produkcije, dekora, zvuka... 

NNR: Pored rada na filmu, pisali ste i knjige, kolumne...  

Ja to shvatam kao jednu delatnost. U mojoj glavi je to sve jedno isto. Samo su izražajna sredstva različita, tehnički je to drugačije. Uzmimo da sam ja desetobojac, da radim to kao što rade desetobojci. Neko voli samo da bude šprinter, neko baca kladivo, skače, a ja radim sve. I to je moj način, meni je u glavi da se bavim atletikom ili dramskom umetnošću, kako god hoćete. Ne kažem da je moj prilaz stvarima bolji nego kod drugih, jer postoje reditelji koji su čitavog života snimali jedan jedini film. Klod Šabro je, recimo napravio 80 vrlo sličnih filmova i svaki je vrlo interesantan, ali se stalno ponavljao. Ja recimo nikad nisam ponovio svoj film, napravio neki koji je sličan prethodnom. Kad sam napravio „Specijalno vaspitanje“, onda sam uradio „Nacionalnu klasu“ koji nikakve veze nema sa prethodnim. Pa „Majstori, majstori“ koji takođe nema veze, zatim „Tajvanska kanasta“, „Variola vera“ itd. To su sve žanrovski i stilski potpuno različiti filmovi. Meni je jednostavno dosadno da se bavim jednom te istom stvari čitavog života. Ja čim nešto uradim, ja to zakopam i zaboravim, kao da nije ni bilo.  

NNR: Ima li neki scenario koji ste pretočili, ali niste pretočili u film?

Imam mnogo i mojih scenarija koje nisam pretočio u film. Sad sam godinu i po dana potrošio spremajući materijal za film koji se zove „Goli otok“ i nikad to neću snimiti, jer nema ko to da finansira. Imam nekoliko scenarija u podrumu koji su bolji od onog što sam uradio. Ali, jednostavno nisu bile okolnosti. Vi radite ono što možete, a ne što želite. Naš posao je takav, radite, pokušavate, pokušavate i jednog dana vam, možda, uspe. Zato neupeh ne smete da shvatate tragično, jer je to takav posao.  

NNR: Da li je danas teže snimiti film nego, npr. pre 30 godina? 

Jeste, jeste. Opšte okolnosti su vrlo loše. Država ne pomaže film, nema bioskopa, tako da je, zapravo, od tržišta i nekog mecene koji se zove država nemoguće dobiti novac. Tako da je svaki film neviđena avantura oko finansiranja. 

NNR: Zbog filma „Turneja“ bilo je napada na Vas, proglasili su vas osobom koja je snimila antisrpski film... 

Imao sam više napada, npr. u radnji me je jedan mladić napao, skoro fizički, krenuo da vređa. Ne možete vi da dirate teme koje su tako škakljive, a da pritom ne dođe i do problema. Čak sam ja u filmu citirao Frojda, koji ima objašnjenje za te šovinističke i nacionalističke ispade. On to zove narcizam malih razlika. Ukratko, zašto mrzite nekog ko je Hrvat i Hrvat mrzi vas? A ne mrzite Eskima, Mongolca ili nekog ko je mnogo različitiji od vas? Zato što je to vrlo bitno, da taj koga mrzite bude veoma sličan vama. Radi se o mehanizmu da vi imate problem koji ne možete da rešite sami sa sobom, niste sposobni da to razrešite. Onda nađete nekog ko vam je veoma sličan, a ipak malo različit i prebacite na njega svu mržnju. I on je kriv za sve. Neki vaš dvojnik u ogledalu. Tako za svakog Srbina je Hrvat ili za Hrvat Srbin je sjajan primer, nešto što sam ja, a on je neko drugo đubre... Tako ja to shvatam, akademski, nemam nikakav emotivni problem sa tom mržnjom. To je patologija, jednostavno objašnjiva, ali koja ne amnestira nikog. Jer ne možete da amnestirate nasilje.  

NNR: Šta novo spremate?

 

Od moje knjige spremam jedan pozorišni komad s pevanjem. Biće to jedna zgodna pričica i predstavljaće i jednu malu istoriju šlagera. Priča počinje 1939, završava se 1958. godine i biće obuhvaćeni predratni, ratni kao „Lili Marlen“ i posleratni šlageri, Vojkan Popović, moja majka i tako to... Biće to jedan vrlo zabavan, a opet vrlo dubok presek istorijata jedne pozorišne trupe. Tema je kako nastaje i kako umire jedno pozorište.

P.S. Tekst iz "Nove Naše reči" obajvljen 19.09.2014.