POSLUGA KAO DEO PORODICE

NOVA NAŠA REČ, 22.11.2014.

Libija je krajem prošlog veka bila obećana zemlja za naše ljude. Mnogi su tamo otišli trbuhom za kruhom. Zdravstveni radnici i građevinci su bili najbrojniji, međutim malo njih zna da je jedna Leskovčanka, Suzana Đorđević, bila u samom domu lidera Libije, Moamera el Gadafija. Ovo je njena priča.

NNR: Otkud vi u Libiji?

SĐ: U Libiji je od 1981. godine počela da radi grupa naših ljudi u rezidenciji kod predsednika Gadafija. To su morali da budu ljudi od poverenja koji su radili pri vojsci. Tako sam i ja te 1990, u julu, otišla da radim na radnom mestu negovateljice Gadafijeve dece. Postajao je konkurs pri vojsci i oni su izabirali ljude koji su ispunjavali kriterijum. Bilo je tu kuvara, konobara, ljudi za sređivanje i održavanje garderobe (vešeraj) i negovateljice koje su ujedno brinule o deci i uređenju rezidencije.

NNR: Koliko je bilo dece?

SĐ: Bilo je osmoro dece i brinuli smo se o svoj deci u zavisnosti od njihovih potreba... Budili za školu, vodile računa o njihovoj garderobi i prostorijama u kojima su boravili (svako dete je imalo svoju posebnu sobu sa kupatilom). Bilo nas je tri žene koje smo vodile računa o tome i radile po smenama. Sa decom i svima okolo smo se sporazumevali na arapskom. Učilo se velikom brzinom, a pri odlasku u Libiju smo dobili rečnike sa osnovnim stvarima vezanim za posao. Domaćini su bili jako strpljivi sa nama, ali je bilo uvek nekih starijih radnika koji su imali bolje znanje i pripomagali smo se u sporazumevanju.

NNR: Kakva su bila deca? Da li ih je otac često obilazio?

SĐ: Deca su bila kao i sva druga deca, nisu bila razmažena, ali su imali svoje momente kada su nervozni, ljuti jer ih je bilo u raznim starosnim dobima. Najstarije je imalo 19, a najmlađe pet godina. Gadafi se viđao sa svojom decom svakodnevno i onoliko koliko mu je vreme dozvoljavalo. Znao je da ustane ujutru da proveri da li su deca otišla u školu na vreme i onda sam imala susrete sa njim i razmenili bi po koju rečenicu... Nisam smela ni da pomislim da udarim dete, mogla sam samo da ga prijavim majci, ali to se nije dešavalo. Nekako se srodiš sa tom decom i bude ti ih žao, ali sam znala da povisim ton. Gadafi kao državnik je bio jedno, a kao otac i roditelj nešto drugo, sasvim običan i skroman čovek. Bio je malo strog kao otac. Vodio je računa o tome da mu se deca previše ne eksponiraju i razlikuju od ostale dece u Libiji.

NNR: Gde ste bili smešteni?

SĐ: Grupa naših ljudi imala je smeštaj i dobre uslove u naselju pored samog mora u Tripoliju. Imali smo vozače koji su nas vozili na posao.

NNR: Kako je izgledao radni dan?

SĐ: U 6 i 30h se kretalo na posao, jer u 7h sam morala da budim decu za školu. Kad deca odu u školu krećem sa sređivanjem njihove garderobe (nosim u vešeraj na pranje i peglanje)... Onda sređujem njihove sobe do dolaska iz škole. Moraju im biti sređene i sobe i garderoba vraćena u ormane. Naravno, tu smo bile i za Gadafijevu ženu, za njenu garderobu i sobu... Pošto su imali u školici pored rezidencije dodatne časove, obaveštavala tj. podsećala da im je došao nastavnik. Moje radno vreme se završavalo u 14h, sem ako nije bilo potrebe da ostanem duže. Gadafi je imao prvi brak iz koga ima sina Muhameda i drugi brak sa Safijom, sa kojom je imao sedmoro dece i jednu usvojenu devojčicu. Inače, on je imao dosta usvojene dece koje je odgajao kao svoju.
NNR: Poznato je da je Gadafi bio veliki prijatelj Jugoslavije. Bili ste tamo u vreme kad se Jugoslavija uveliko raspadala. Da li je Gadafi pričao sa vama (s tobom i ostalim) na tu temu?

SĐ: Gadafi je bio veliki naš prijatelj. Mi nismo bili tamo da vodimo politiku sa njim, ali je u svakom svom javnom govoru spominjao Jugoslaviju. Bilo je to vreme kada su ga pojedini ljudi oko njega prozivali zbog Srba koji su mu radili u kući. On bi rekao: ''Muslimani su mi braća po veri, a Srbi prijatelji. Čovek u životu ne može ni bez braće, a ni bez prijatelja.'' Pratio je sve, tako da je bio upućen u pravu situaciju. Uvek je pitao i brinuo za sve nas, kao da smo deo porodice...

NNR: Gadafi izbliza...

SĐ: On je važio za jednog od lepših lidera, bio je zgodan, šarmantan i jako duhovit. Kod kuće je obično bio u trenerci, dok se za javnost sređivao. Nije voleo markirane stvari, čak šta više, naš krojač mu je šio odela, košulje i pantalone. Ako bi mu doneli nešto markirano uvek bi skidali etikete. To je zato što nije hteo da baca novac na skupe stvari, garderobu...

NNR: Koliko si uspela da vidiš Libiju?

SĐ: Dosta sam putovala po Libiji sa njegovom ženom i decom ili sa njim i ženom, ali najveći utisak mi je ostavila Sahara. Kad je bilo prilike objašnjavali su mi i šta je šta. Gadafi nije srušio ni jednu zgradu ostalu od predhodnog kralja Idriza, koga je on svrgao sa vlasti. To su bile palate kralja Idriza i zgrade koje su služile njemu u to vreme, državne i privatne... Nije ni imao razloga da ih ruši, jer su zaista lepe građevine koje obeležavaju to doba, koje naravno ne može da se izbriše. Možda i podsećanje kako je živeo kralj, a kako narod, jer je narod jako loše živeo, bili su pod Italijanima i Englezima, a kralj je bio marioneta.

NNR: Kako je izgledao život u Libiji u to vreme? Iz vašeg ugla, naravno.

SĐ: Tamo je bilo socijalističko uređenje. Narod je lepo živeo. Imali su besplatno lečenje, školovanje, hrana je bila jeftina, bez poreza. Muškarac je radio i mogao da izdržava višečlanu porodicu. Vozili su se skupi automobili. Imali su subvencije, mladi bračni par je dobijao novac od države da započne zajednički život, svako novorođenče je dobijalo određenu sumu novaca, država je plaćala svako školovanje u inostranstvu, pa i lečenje. Izvozili su naftu, a uvozili sve što im je bilo potrebno. bilo je i naših proizvoda, npr. čarape Zele Veljković i još mnogo toga.

NNR: S kim ste se tamo družili, samo s našim ljudima ili ste imali i među meštanima poznanike?

SĐ: Pošto smo radili u rezidenciji, a mogli smo da budemo svaki čas ponovo pozvani na posao ili na put, jer mi nismo znali njihove planove, družili smo se između sebe, sa našim ljudima i sa ljudima koji su Libijci, a koji su isto radili za Gadafija. Naravno, upoznavali smo i druge ljude s tim što nismo smeli zbog naše bezbednosti da pričamo gde radimo.

NNR: Ko je mogao da ugrozi vašu bezbednost? I zašto?

SĐ: U Libiji je bilo dosta stranaca koji su radili tamo. Gadafi je uvek bio misteriozna ličnost za svet, mnogi ga nisu voleli, a bilo je i Libijaca koji se nisu slagali sa njegovom politikom, verovatno iz tih razloga. Jednostavno tako nam je rečeno da ne pričamo gde radimo. Pre odlaska u Libiju je svako od nas imao proveru, nije mogao da ode bilo ko.

NNR: Suprug Miodrag, kuvar, je bio u Libiji i kad je krenuo građanski rat...

SĐ: Bilo je strašno, jer je on morao da se kreće sa njima, ostao je jedini od naših i svuda išao sa njim, bio u njegovoj blizini. Naravno da je postojala velika opasnost da mu se nešto loše desi. Na sav moj nagovor da se vrati, jer sam to teško preživljavala, on nije hteo, međutim situacija je bila zaista loša i oni su mu preporučili da ide i naravno obezbedili mu bezbedan prolaz kroz teritorije koje su bile pod ratnim dejstvom. Dobio je naoružanu pratnju i ispratili su ga bezbedno do Džerbe u Tunisu do samog ulaska u avion.

NNR: Kako ti se čini sve to danas?

SĐ: I pored toga što smo u rezidenciji kod Gadafija bili posluga, osećali smo se kao deo porodice. Hvala im na tome.

Slobodan Popović, selektor atletske reprezentacije Srbije: IZA SVEGA STOJI RAD, NIŠTA NIJE SLUČAJNO

Nova Naša reč, 07.11.2014.

Slobodan Popović, nekada državni reprezentativac u disciplini 800 metara i član štafete 4x400 metara, državni rekorder sa i danas važećom rezultatom na 800 metara, učesnik svih najvažnijih takmičenja, danas je savezni selektor atletske reprezentacije Srbije. Kao takav sjajan je sagovornik za priču o atletici nekad i sad. Nova Naša reč je zato i iskoristila njegov boravak u Leskovcu.

NNR: Vrhunac svakog sportiste je učešće na Olimpijskim igrama. Vi ste, na žalost, doživeli da vam iz političkih razloga, zbog sankcija UN Jugoslaviji, iskomplikuju učešće na OI u Barseloni 1992. Kakva su vaša sećanja na to?

SP: Već je bilo potpuno rasulo. Ušli smo potpuno nemotivisani, sva ta dešavanja su ostavila traga. Tamo smo otišli, ali nismo imali pravo da nosimo nacionalna obeležja, nego imali neke bele trenerke, nismo imali prava da izađemo na svečani defile prilikom otvaranja... Sećam se da su Brankovića (400 metara i štafeta 4x400 metara, danas generalni sekretar ASS) i mene bukvalno izvukli iz kreveta, jer smo mi odustali, nismo ni hteli da idemo u Barselonu. Onda nas je tadašnji selektor Dane Korica ubeđivao da ipak treba da odemo, u pola devet su rekli da je u devet okupljanje i kreće se na Olimpijadu. Ne volim da se sećam te Barselone, tako da smo praktično tamo samo otišli...

NNR: 1990. na EP u Splitu je Jugoslavija otpevala svoju labudovu pesmu, postignut je najveći uspeh po broju osvojenih medalja (dva zlata, srebro i bronza). Onda dolaze godine gde je naša atletika u svetskom vrhu imala samo Topića, Perića i Jeftićevu. Tek poslednjih par godina se pojavlju novi talenti koji počinju da nam donose medalje sa najvećih takmičenja. Da li je to slučajno ili ne?

SP: Španovićeva, Bekrić, Jelača, Dudaš... su produkt našeg rada. Tu podrazumevam rad naših trenera i jedno pametno vođenje. U to vreme je savezni juniorski kapiten bio Ivica Možek. Okupljen je jedan krug ljudi, vrhunskih naših trenera koji vodili i izveli tu jednu generaciju koja će do ovih, ali i do sledećih Olimpijskih igara igrati značajnu ulogu u svetu. Kad sad analiziramo rad, imamo problem što nemamo nive Dudaše, Ivane... Teško je to pronaći u svim zemljama, svi bi voleli da imaju takve takmičare, ne samo mi... Sad se pojavljuje jedna nova mlada generacija od nekih 5-6 klinaca koje su treneri fokusirali i za koje se nadamo da će za otprilike dva olimpijska ciklusa da dođu do nekih visokih nivoa. Imali smo jedan vakuum, ali to se generacijski pojavi, da nemate talente... Sad već možemo govoriti i o kontinuitetu sjajnih rezultata, jer pored navedenih imamo i jednog Asmira Kolašinca, te Amelu Terzić, Draganu Tomašević, Miloša Raovića... Znači, imamo nekih 7-8 takmičara za koje uvek možemo da kažemo da mogu doći do finala Eropskog prvenstva, pa čak i do finala Olimpijade, a neki čak i da se upuste u borbe za medalje. To je veliko bogatstvo koje treba da iskoristimo, jer oni razbijaju i medijske barijere, ljudi čuju da se dešava nešto u atletici, pojavljuju se i sponzori, ali ono što je najvažnije oni vuku i mlađe takmičare koji hoće da treniraju atletiku. To je tako posle svakog sportskog uspeha, bila to košarka, fudbal, atletika. Sad je u rukama ljudi koji se bave tim sportom da zadrže tu decu i da dalje nastave da treniraju. Atletika je sport gde nema mnogo novca, koji je težak sport, gde mora mnogo da se radi, i to bude teško.

NNR: 1989. godine je Crvena zvezda osvojila ekipni Kup evropskih šampiona u atletici. Koliko smo danas daleko od toga, da imamo jedan klub koji bi mogao da se nosi sa ostalima u Evropi?

SP: Mi danas imamo mnogo bolje pojedince, nego tada, ali imamo slabije klubove. Prosto, da bi atletski klub funkcionisao potrebno je mnogo stvari da se poklopi. Krenimo samo od činjenice da i u muškoj i u ženskoj konkurenciji imamo 20 disciplina. Znači, morate da imate ljude da vam pokriju sve te discipline. Morate da imate infrastrukturu gde će oni da treniraju. I, normalno, novac da sve to ispratite. Hoću da kažem da je to mnogo skupa igračka. U tom periodu je bio i drugačiji društveni milje, bilo je mnogo jakih klubova, Kladivar iz Celja i Olimpija iz Ljubljane u Sloveniji, pa u Hrvatskoj Mladost iz Zagreba i ASK iz Splita, osječka Slavonija, pomenuli smo Crvenu zvezdu, pa Partizan, Subotica i Niš koji su danas kao atletski centri potpuno zamrli, Radnički iz Kragujevca... To su bili klubovi koji su onda mogli i imali sve te discipline. Danas se većina klubova svela na neke sekcije po određenim grupama disciplina. To nije neuobičajeno, tako radi i većina klubova u Evropi.

NNR: Jedna smo od retkih dvorana koja nema atletsku dvoranu. Dokle je došlo do realizacije atletske dvorane?

SP: Uveliko se radi na tome.  Znam informativno od kolega koji se bave time da je prva faza završena. Najiskrenije se nadamo da ćemo jesen 2015. dočekati sa svojom dvoranom i da će naši atletičari za sezonu 2016. kao trenažni objekat koristiti našu dvoranu. Za to veliko interesovanje pokazuju i atletičari iz okolnih zemalja.

NNR: Srpska atletika za desetak godina? Hoće li biti još medalja?

SP: Ja to vidim upravo ovako – u klubovima određene grupe disciplina. Imamo, npr. Dubočicu iz Leskovca koja gaji hodače, dugoprugaše, kros-trkače i to je u redu. Oni imaju uslove za to, trenere, mogućnosti i neka se bave time. Na drugoj strani Radnički iz Kragujevca gaji troskok, skok uvis, dalj... Imaće oni i druge discipline, ali na ove će se fokusirati. Kako bude država jačala, tako će se to i širiti. Medalje već osvajamo, sada imamo obavezu, ne smemo da stanemo. Kad ćemo da imamo klubove koji će moći da budu konkurentniji...? Mi i sad kad pravimo ekipno prvenstvo stalno mučimo muku koje to discipline da uzmemo i izvučemo iz atletskog programa da može da se odazove između četiri i šest klubova... Ali, verujemo u bolje sutra.