ALEKSANDAR ČOTRIĆ: NATALITET – PITANjE BROJ JEDAN U SRBIJI

NOVA NAŠA REČ, 16.1.2015.

Aleksandar Čotrić aforističar i književnik, pravnik, političar. Jedan od osnivača Srpskog Pokreta Obnove. Objavio je šest knjiga aforizama, tri knjige satiričnih priča, četiri knjige za decu, priredio tri knjige anegdota o Vuku Draškoviću, priredio knjigu „Spomenica Draži“ i napisao knjigu o istaknutom srpskom političkom emigrantu Dragiši Kašikoviću.

AČ: Ne razdvajam ni jedno od svojih zvanja. Mislim da politika i objedinjava različite delove, ona je vrlo kompleksna i u politici mi pomaže to što sam pravnik i što imam sklonosti ka umetnosti. Aforizme nisam brojao, ali ih pišem već punih trideset godina, od 84. kada sam počeo da objavljujem u omladinskoj i studentskoj štampi. Najdraža nagrada koju sam dobio se zove „Dositejevo pero“, koju dodeljuje, kako organizator kaže, najveći žiri na svetu, a čini ga 500 učenika beogradskih osnovnih škola, koji su čitali knjige koje su napisane za njih od različitih autora. Moja knjiga aforizama za decu „Dečija posla“ je dobila prvu nagradu, što govori da deca razumeju i vole aforizme. Najlakše mi je kao aforističaru, jer je najlakše kritikovati. Uvek ima dovoljno tema, motiva, dok je teško ponuditi konkretna rešenja za bolji i kvalitetniji život. Bavljenje politikom mi pomaže da bolje razumem procese u društvu i da ih sagledam iznutra, pa da posle kao političar i aforističar to iskritikujem. Uostalom, najbolje Domanovićeve satire ne govore o vlasti i ljudima na vlasti, koliko govore o onom lošem u narodu i mentalitetu tog naroda.

NNR: Jedan ste od 30 osnivača SPO. Zašto baš ta stranka?

AČ: 1990. sam imao 24 godine, a opredelio sam se zbog Vuka Draškovića. Čitao sam njegove knjige i romane, ali i njegova publicistička dela. Smatrao sam da se u ondašnjoj Jugoslaviji moraju menjati neke stvari, mora postojati višepartijski sistem, da Srbija treba da bude monarhija, da mora doći do preuređenja Jugoslavije, jer je srpski narod bio na određen način diskriminisan i želeo sam da se isprave sve loše stvari  koje su postojale u socijalizmu, kao što su društvena svojina, diktatura, cenzura, partijska država...

NNR: Mnoge stvari iz programa SPO su se ostvarile, ali je stranka marginalizovana...

AČ: Na žalost, mnoge stvari i nisu ostvarene. Zato smatram da SPO ima svoju misiju i danas. Mi moramo da nastavimo našu borbu da Srbija uđe u EU, da se oslobodimo svih nasleđa komunizma, da vratimo sve vredno iz perioda pre komunizma, da postanemo monarhija, da se u ovoj zemlji ceni rad, poštenje, porodične vrednosti, da se vrati oduzeta imovina, otvore dosijei Državne bezbednosti, obavi decentralizacija... Jednostavno, zalažemo se za duhovnu, moralnu i kulturnu obnovu našeg naroda. Uostalom, zato se i zovemo Srpski Pokret Obnove.

NNR: Da li računate na pomoć, koaliciju... još nekih stranaka da bi ostvarili svoj program?

AČ: SPO mora pre svega da traži podršku od građana Srbije. Od drugih političkih stranaka teško. Ali, ako građani Srbije prihvate da je to u njihovom interesu i da to njima znači, ostvarićemo. SPO se prvi zalagao za vraćanje tradicionalnih simbola Srbije i tada nije bilo razumevanja za naše zahteve. Danas nam je drago što imamo himnu „Bože pravde“, grb Nemanjića...

NNR: Imamo paradoksalnu situaciju u ovom trenutku. Predsednik države naginje ka Rusiji, a premijer ka EU? Koji put bira SPO?

AČ: SPO podržava jasno evropsko opredeljenje vlade Republike Srbije. Siguran sam da će svi faktori izvršne vlasti morati da prihvate neminovnost evropskog puta. Srbija je okružena zemljama koje su već u EU ili na putu za EU i mi, bez obzira na našu ljubav prema Rusiji, moramo da shvatimo da je Rusija daleko i da nema nikakvog kopnenog dodira sa nama.

NNR: Šta sprema SPO za 2015?

AČ: Nastavljamo da radimo ono što nam i stoji u stranačkom programu. Insistiraćemo da se donese zakon o otvaranju dosijea, da skupština donese Rezoluciju o osudi komunističkog totalitarnog režima i rezoluciju o osudi ustaškog genocida nad srpskim narodom u NDH, da se promeni izborni zakon gde će Srbija imati više izbornih jedinica, insistiraćemo na pravoj i suštinskoj decentralizaciji zemlje... Očekuje nas polovinom sledeće godine i Sabor, na kome će SPO birati visoko stranačko rukovodstvo. Nedavno formirani saveti (za pravna pitanja, kulturu, sport, privredu, ekonomiju...) intenziviraće svoj rad. Moramo kao država više da se posvetimo selu, koje smo zapostavili. Na kraju, a u stvari to je na prvom mestu, moramo ozbiljno početi da se bavimo pitanjem nataliteta. Srbija svake godine izgubi gotovo 50.000 ljudi i ako se ne bude ozbiljno radilo na tom pitanju sve ovo drugo nema nikakvog smisla. 

Moramo da shvatimo da sami treba da se menjamo. Nećemo bolje živeti ma koja stranka da bude na vlasti, ako ne počnemo sami da se iznutra menjamo i usavršavamo. Da više radimo, učimo i budemo solidarniji.

Atheist rap - U zmajevom gnezdu

Fotografije nastale 10.10.2008. na koncertu u Leskovcu, klub "Garaža".

IGOR STOJANOVIĆ DIREKTOR KK “ZDRAVLjE” I SPORTSKI RADNIK LESKOVCA ZA 2014.

NOVA NAŠA REČ, 16.01.2015.

NNR: Leskovac se polako vraća na košarkašku mapu Srbije. Zdravlje, kao novajlija u ligi, je u sredini tabele, sa pozitivnim skorom 7/6. Kako ocenjujete polusezonu, da li je moglo više?

IS: Drago mi je što se u javnosti primećuje napredak, i što se na svakom koraku opet priča o utakmicama Košarkaškog kluba "Zdravlje". Nakon 5 godina opet igramo ligu na nivou cele Srbije i normalno je da se Leskovac opet nalazi na košarkaškoj mapi. Kvalitetnijom organizacijom kluba uz nesebičnu pomoć lokalne samouprave pokazali smo da Leskovac poseduje igrače koji mogu da se nose sa svim ekipama u drugoj ligi. Podsetiću vas da je naš tim sastavljen od 14 Leskovčana i sa samo jednim igračem "strancem", ako se tako može nazvati igrač iz Niša. Polusezona je završena sa odličnom ocenom, ali moram priznati da smo uz malo sportske sreće mogli završiti i u vrhu tabele. Ipak ne treba žaliti za propuštenim, jer cilj u ovoj sezoni nije bio osvajanje prva dva mesta, već konsolidacija kluba i priprema za napad na prvu ligu u narednoj sezoni. Jedina smo ekipa u ligi koja je savladala ekipu Zemuna, glavnog favorita za prvo mesto, a na dva gostovanja nam je pobeda izmakla u neizvesnoj penal završnici bukvalno na jednu loptu.

NNR: Na žalost izreka „koliko para toliko muzike“ je najostvarljivija u sportu. Koliko muzike nas očekuje u nastavku sezone? Hoće li biti nekih promena u igračkom kadru?

IS: Ne bih se baš složio sa vama u potpunosti kada se novac stavlja u znak jednakosti sa rezultatima, ali je činjenica da je novac neophodan kako bi klub mogao da funkcioniše normalno. Kao primer možemo uzeti velike klubove evrope kao što je Real, Barselona, CSKA, Fenerbahče i neki drugi koji odvajaju ogromna sredstva za svoje timove ali ne uspevaju da svake godine osvoje Evroligu. Ulažu i drugi gradovi sredstva u svoje klubove, samo je naša prednost u tome što mi imamo dobru školu košarke u gradu. Mi do dolaska sadašnje vlasti nismo imali sredstva ni za osnovne potrebe kluba. Nije se budžet grada za sport drastično menjao. Svake godine se uvećavao za desetak procenata, ali je uvodjenjem komisije za sport i projektnim finansiranjem sporta sve ovo dobilo novu dimenziju. Jednostavno, naš četvorogodišnji projekat koji smo prošle godine dostavili lokalnoj samoupravi, dobio je na značaju i mi se držimo plana i za sada ostvarujemo zacrtane ciljeve i zadatke. Najteže je u sportu ostvarivati sportske planove ali mi za sada uspevamo i na tome sam izuzetno ponosan. Što se tiče promena u igračkom kadru, vanredni prelazni rok je završen 26 decembra tako da smo ipak uspeli da vratimo još jednog Leskovčanina koji je igrao za Solnok u Madjarskoj. U pitanju je Nemanja Mitić, igrač rodjen 1993. godine. Sa njim smo i završili prelazni rok i smatramo da smo popunili mesto petice, koje je u našem timu malo škripalo.

NNR: I publika se vraća na tribine. Uprava je napravila pravi potez simboličnom cenom ulaznice, nagradnim igrama u poluvremenu. Hoće li se nešto menjati?

IS: Smatrali smo da je neophodno pratiti moderne trendove i uvesti ulaznice za gledanje naših utakmica. Uvek će biti glasova i za i protiv, ali mislim da je 50 dinara za učestvovanje u nagradnoj igri i za gledanje naše utakmice najmanje što jedan gledaoc može da učini i da pomogne klubu na putu svog oporavka. Slažem se sa vama da je cena ulaznice simbolična. Mi ne uspevamo da pokrijemo nagradnu igru koju organizujemo u poluvremenu, troškove štampanja i prodaje karata, kao i celokupnu organizaciju utakmice ali smo itekako ponosni na posećenost naših utakmica. U sadašnje vreme imati preko 1000 gledaoca na svakoj utakmici druge lige je više nego impresivan podatak. Sigurno bi posećenost bila i veća da nismo bili domaćini u danima velikih srpskih slava, Svetog Arhandjela i Svetog Nikole. Mnogi domaćini slava su ostali u svojim kućama dočekujući svoje goste. Naravno da ništa nećemo menjati do kraja sezone. Zadovoljni smo, a po reakciji javnosti smatram i da su gledaoci i ljubitelji "Zdravlja" zadovoljni svim onim što smo u proteklih godinu i po dana uradili. Ja sam im neizmerno zahvalan na podršci.

NNR: Zvanično ste najbolji sportski radnik u Leskovcu 2014. Kako jedan igrač ne čini tim, tako ni jedan košarkaški funkcioner ne može sve sam. Ko je pomogao da se dođe do ovog priznanja?

IS: Moram da naglasim da bih bio lažno skroman kada ne bih priznao da mi ova nagrada stvarno prija i da sam srećan zbog toga. Posebno mi je drago što je nagrada izglasana od strane sportista i sportskih radnika. Kao diplomirani ekonomista i bivši košarkaš obavljam poslove Direktora i poslovnog i sportskog sektora jer još uvek nismo finansijski u mogućnosti da radvojimo ta dva sektora. Zato mi je priznanje sprotskog radnika godine još draže. Očigledno je da se svaki trud na kraju ipak isplati i prepozna. Za dobijanje ove nagrade dugujem posebnu zahvalnost svim igračima koji su bili u timu prošle sezone i ostvarili plasman u Drugu ligu Srbije. Taj prvi deo 2014. godine a drugi deo košarkaške sezone je za mene bio jako emotivan i napet. Do zadnjeg trenutka se vodila izjednačena bitka za prvo mesto. Trener Dragan Arsić je jedan od najzaslužnijih za taj uspeh kao i za nagradu koju sam dobio. Legenda leskovačke košarke kapiten Slobodan Mitić Žuća, a sada Tim menadžer, kao i ostali sportski radnici od ekonoma Aleksandra Vasića Gente i fizioterapeuta Ljiljane Đorđević preko sadašnjeg trenera Saše Jovića i sadašnjih igrača Zdravlja takođe su zaslužni za uspehe kluba koji su me i kandidovali za ovako prestižnu nagradu. Ivan Đorđević pomoćni trener i trener mlađih kategorija Nikola Pavlović imali su svoje uloge u ovoj uspešnoj godini. Lokalna samouprava i ljudi zaduženi za saradnju sa sportskim klubovima u okviru Društvenih delatnosti odseka za sport, imali su značajnu ulogu u jačanju košarkaškog kluba Zdravlje. Tu bih posebno izdvojio Miloša Stevanovića i Aleksandra Petkovića. Bez pomoći svih ovih ljudi i bez direktne pomoći klubu od strane gradonačelnika u vidu logističke podrške na putu ozdravljenja sporta u Leskovcu, Zdravlje sigurno ne bi bilo tu gde je sada. Jedno veliko hvala svim ljudima koji Košarkaški klub "Zdravlje" nose u srcu.

Da Bog da crk'o r'n'r kad ga svako svira

Stavljam ovde svakakve intervjue, a onaj, možda i najvažniji nikako! Naime, iz teksta koji sledi saznaćete nešto o radio emisiji koja se zvala kao što naslov kaže... Povod za nastajanje teksta je 400-ta emisija, a Zoran Marković je bio revnostan novinar ondašnje "Naše reči" i hteo da to obeleži novinskim tekstom. Kako je bio sprečen da dođe i lično se pojavi u Radiju 016, zamolio me je da mu pošaljem mejlom neke podatke o emisiji, a on će to već sročiti... Naravno, mi se zasedeli slaveći jubilej, ja došao kući oko 2 ujutru, setim se šta sam obećao i setim se da mu je krajnji rok za predaju teksta ujutru. Imao sam dve solucije - da podranim i napišem nešto ili da napišem odmah. Pošto se ne pridržavam poslovice "Ko rano rani, dve sreće grabi", nego sledim onu "Što možeš danas ne ostavljaj za sutra", rešim da odmah napišem nešto. Nisam znao šta i kako, ali mi palo na pamet da uradim autointervju. Onda je bilo glupo da samo ja odgovoram, kad je i Dule deo tima, pa sam i njega ubacio, tj. odgovarao umesto njega. Sutradan sam Duletu rekao "Kupi Našu reč" u petak, da pročitaš šta si pričao za novine... I tako, sledi tekst... :) 

NAŠA REČ, broj 10, 15.03.2002.

Vredan jubilej kultne radio-emisije

OAZA KVALITETNOG ZVUKA

U utorak je emisija „Dabogda crk’o rokenrol kad ga svako svira“ proslavila četristotu plovidbu radio-talasima. Kultna emisija „Radija 016“ je vredan jubilej proslavila radno iako je ponovo (drugi put zaredom) izostala top-lista. Firma „Spirić“ koju čine Ivan i Dušan, bratski dvojac, godinama već u ustaljenom terminu ljubiteljima domaćeg rokenrola pruža retku priliku da uživa slušajući kvalitetan, urbani zvuk. Danas je to umnogome i lakše, stege su pale, pa se i na drugim stanicama može čuti pristojna muzika, ali u vreme kad je „Dabogda crk’o...“ startovao nije bilo tako. U poplavi šunda i kiča ova emisija održala se kroz vreme zahvaljujući pravom „sluhu“, pre svega voditelja Ivana Spirića. On nijednog trenutka nije šurovao sa komercijalom i nije dozvolio da ni najmanja senka padne na iskreni napor da „priča“ o rokenrolu uvek bude na pravom koloseku. Mnogo domaćih bendova i muzičara predstavljeno je u emisiji na valjan način, afirmisani su manje poznati, gostovali su slavni, u program su se uključivali ljubitelji rokenrola i kolege iz drugih gradova... tako je „Dabogda crk’o rokenrol...“ postao skoro navika, potreba bez koje se ne može. Jedini prekid u emitovanju emisija je zabeležila za vreme bombardovanja. Pravi rokenrol ionako nije učestvovao u odbrani mostova.

Z. Marković

TALASANjE U RITMU ROKENROLA: Ivan i Dušan Spirić

Intervju: OAZA DOMAĆEG ROKA EMITOVANA 400-TI PUT

U utorak, 12. marta 2002. je emisija radija 016 „Da Bog da crk’o r’n’r, kad ga svako svira“ doživela redak jubilej - 400-to emitovanje! Ako ima nekog ko ne zna, ova emisija se bavi domaćom pop-rok scenom i prati aktuelna dešavanja na istoj. O tome i još ponečemu razgovaramo sa Duletom, urednikom emisije i Ivanom.

* Logično je pitanje na početku kako je krenulo?

Dule: Sad zamislite muziku iz serije „Grlom u jagode“. Te davne 1993. hiper inflacija se zahuktavala, a mene su pitali da li bih mogao da radim emisiju koja bi pratila demo i alternativnu muzičku scenu. Ja pristao, materijala je bilo dovoljno i tako je poslednjeg utorka u mesecu septembru počelo. I još traje... Tada nam je prvenstveni cilj bio da pripomognemo našim, leskovačkim bendovima, a kasnije, kada se ovi domaći pogubiše, mi smo prerasli lokalne okvire i raširili se.

* Jeste li uvek bili dvojac?

Dule: A, jok. U početku je emisiju vodila Sandra, posle Ljilja. Ivan se tu muvao, smetao, pa sam se ja kao urednik sažalio i dao mu da vodi emisiju.

Ivan: Plus što se Ljilja udala, pa ostao bez voditeljke (smeh). Ja sam bio svašta u ovoj emisiji, kao u McDonaldĺsu, sve moraš da znaš da radiš. Moja je koncepcija emisije, barem nekih 75%, radio sam intervjue koji su emitovani, pripremao liste, bio pažljivi slušalac, kako bi otklonili eventualne greške...

Dule: Kažem ti, dokazao se samopregornim radom i dobio poverenje koje još nije opravdao, ali ’ajde de, mlad je, ima dana.

* Posle 400 emitovanja, i preko osam godina emitovanja može da se kaže da imate kultni status?

Dule: Bilo bi neskromno da se sami hvalimo, ali slažemo se.

Ivan: Na žalost, kultna smo emisija jer nemamo konkurenciju. Nemaš puno emisija koje se bave sličnom tematikom, pa su ljudi upućeni na nas. Konkretno, koliko znam nijedan radio u Leskovcu i okolini nema neku emisiju ovakvog karaktera. Dalje, ni r’n’r nije što je nekad bio, sada je neka druga muzika došla do izražaja.

* Gde se izgubio r’n’r?

Ivan: Raspadom zemlje nestala je kompletna jedna scena. Izgubio se mainstream, pa su neki alternativni bendovi prešli na tu poziciju. Na primer, po meni Partibrejkersi nikad ne mogu da budu bend koji će dobro da zvuči u halama, njihov prostor su klubovi. Međutim, nemaš klubove, skupo je organizovati neki koncert, ljudi nemaju para da plate ulaznice, dok je s druge strane veoma prosto dovesti nekog densera, dati mu mikrofon u ruke i pustiti ga da peva na plej-bek (zeva, Spiro, zeva – prim. Z.M.). Ovi današnji klinci i ne znaju kako izgleda pravi koncert. Čast izuzecima, naravno. Opet, ovde godinama vlada politika tipa „ne talasaj!“ R’n’r je sam po sebi bunt, tekstovi bendova teraju na razmišljanje, a to ne odgovara režimu i jednostavno je gurnuti celu stvar na margine.

Dule: Nekad je bila podela i tačno se znalo gde su narodnjaci, a gde zabavnjaci. Onda su, što reče Balašević, „narodnjaci preuzeli stvar“, rokeri nisu hteli s njima u emisije i, dok dlanom o dlan, nema emisija sa rokerima.

* Ima li izlaza?

Dule: Teško. Mnogo stvari je nesređeno. Nije to samo da postoje bendovi i da sviraju, treba negde to snimiti, pa objaviti, sve to košta, a niko neće da te finansira, nego ti kao mlad muzičar ganjaš neke sponzore, krpiš se kako znaš i umeš, pa onda izdavači, koji su posebna priča, pa nema nikakve zaštite autorskih prava, pa piraterija... Plus ti treba video spot, jer bez spota na televizijama kao da ne postojiš. R’n’r kao subkultura zavisi od društva u celini, a kako naše društvo stoji loše, logično je da je situacija takva kakva je.

Ivan: Lako je da to radiš dok imaš dvadesetak godina, dok te vuče entuzijazam. Onda u jednom trenu shvatiš da je dosta bilo i počneš da sviraš svadbe i ispraćaje, jer treba od nečega i da se živi.

* Kako ste onda vi opstali?

Ivan: Ovde pričamo o bendovima, a ne o emisiji. A i mi ne živimo od ove emisije. Meni dođe kao hobi, a Dule radi na radiju, pa mu to bude i radna obaveza. Ma, spojili smo lepo i korisno.

* Rekoste da je r’n’r bunt, pa me interesuje i da li ste imali problema zbog emitovanja nekih pesama?

Dule: Ne. Postojala je određena vrsta cenzure koja se više odnosi na tehnički kvalitet snimka i vulgarnost u tekstovima, nego na političke konotacije. Dobro, nije se emitovalo baš sve, ali bilo je zamerki da smo „previše opoziciono nastrojeni“. Mada, to se više odnosilo na Ivanov politički angažman, nego na stvarnost. Uostalom, nismo mi krivi što niko nije pevao, šta ja znam „Živeo Sloba“, nego protiv njega...

Ivan: Pa, dobro, bilo je „Živeo Staljin i svetska revolucija, živeo Informbiro i njegova rezolucija“... Šalu na stranu, ali mi i dalje emitujemo istu muziku. Koliko je radija emitovalo „Baba Julu“ pre čuvenog petog oktobra? Radio 016 jeste. Istina ne celu, ali dovoljno da se sad pravimo važni, he, he...Mada, ko se toga sada seća, sad su svi bivša opozicija.

* Dokle planirate da radite ovu emisiju?

Dule: Dok ima materijala i dok nam je interesantno.

* Ima li šanse da vas vidimo u sličnoj emisiji na televiziji?

Dule: Nikad se ne zna, sve je moguće.

Ivan: Ma, napiši ti da smo se zagonetno smeškali.

GALE KERBER - NEMA ŽIVOTA BEZ NADE

NOVA NAŠA REČ, 9.1.2015.

Leskovčani su novogodišnju primopredaju između stare i nove godine na Širokoj čaršiji obavili uz pomoć rok grupe Kerber. Iako je bio debeli minus u Celzijusima, sa bine je dolazio ogroman plus u vidu snažne i energične svirke. Kerber, uostalom, drugačije ne ume. Goran Šepa Gale, zaštitni znak i pevač benda, za Novu Našu reč priseća se početka karijere, kada je takođe imao nastup za Novu godinu u Leskovcu...

GŠ: Pokušavali smo da se setimo, otprilike 82’ godina. Sećam se da smo svirali dve večeri, spavali u hotelu i anegdote... Mi smo svirali, provod super, imamo piće, ali svi zaboravili na hranu, jer je to bila diskoteka, jedva da je imao po neki sendvič. Vraćamo se u hotel, kao sad ćemo nešto da jedemo, a konobari nas gledaju zbunjeno kao „Gde da jedete u pet ujutru? Zar niste jeli do sada?“ Problem smo rešili u nekom bifeu gde smo našli sardine i kuvana jaja. Niko nije nudio doručak, jer su svi imali doček, što je i normalno, ali mi to nismo očekivali. Pamtim to iskustvo za ceo život...

NNR: Da li sad prvo ugovarate večeru pa sve ostalo?

GŠ: Ma, ne (smeh)... Takva je tad bila priča. Leskovčani nisu takvi, imam puno prijatelja ovde i uvek sam dobrodošao. Ovde se baš jede, preterano se jede i pije!

NNR: Na Subotičkom omladinskom festivalu ste pobedili 1983. Znaš li da je leskovačka grupa S.K.A. pobedila ovde godine (Omladinski muzički festival u Subotici je trajao od 1961-1990, da bi ponovo bio pokrenut 2011. – prim. I.S.)?

GŠ: Nisam bio kad su oni svirali, bio sam kad je Bata Kovač imao svoj šou program, pa sam ja bio gost... Mislim da sam video nešto od te priče, čuo sam jednu pesmu, neko mi je negde to pustio... Interesantno, interesantno!

Inače, bio sam u onoj predfestivalskoj priči, kad su oni krenuli opet da se sređuju. Sećam se tih ljudi koji su tamo nastupali, npr. Lado Leskovar, pa grupa Suncokreti sa Borom Čorbom, Srđan Marjanović, Leo Martin... Svi su oni bili tu. Nije bilo uslova da Kerber dođe, pa su oni imali neki navežban bend s kojim sam ja izveo par pesama... Jako lepo je to bilo, to najavljivanje ponovnog rada festivala, koji je, uzgred, pokrenuo otac Bate Kovača. Imam lepo mišljenje o tom festivalu i lepo je da je leskovački bend tu pobedio. To bi trebalo da im da neki znak da nastave dalje. Ako budu i dalje uporni, napraviće priču. Nijedan festival ne može sam od sebe da ti napravi priču, to je samo skretanje pažnje na tebe. Sad treba da se uhvati i da se radi. Ko radi, radiće sam na sebi i mora sve sam da završi. Svaki stepenik da preskoči i svaka zatvorena vrata mora sam da otvori. Danas nijedan festival nema snagu da stvori neko ime. Nadam se da će Subotica izrasti opet u tako nešto, da preraste granice Srbije.

  

NNR: Kako izgleda svirati danas, kad se izgubilo jugoslovensko tržište?

GŠ: Malo je gradova, u bilo kojoj bivšoj republici. Zavaravamo se da postoji neki spisak gradova... U Hrvatskoj je bio Zagreb, Split i donekle Rijeka, sve drugo su sela. Leskovac je velegrad za to što sam ja proputovao i po Hrvatskoj i Sloveniji. Sve su to neka mala mesta za koncertne aktivnosti. Možda sam surovo realan, možda nisam dobar za one sanjalice koje ne znaju o čemu se tu radi, ali Vojvodina je bila Meka, ona sela gde smo svirali, ukrštamo se na pet kilometara, svira Plavi orkestar, Riblja čorba, Bajaga, Kerber, Divlje jagode... Mislim da je to nemoguće na prostoru gde su sela sa 5000 stanovnika, kad me dovede menadžer pitam da li me je doveo da kopam vinograd... On kaže „Polako, videćeš, biće puno!“ Pritom, tu gde mi sviramo plakat Plavog orkestra! „Ne sekiraj se ti, tamo gde svira Orkestar je Kerberov plakat!“ I svuda puno! Čarolija! Ta publika tada je šetala i svuda bude od 500-1000 ljudi! Sad se vraćam na priču o festivalima. Nema ni jedan tu snagu, da okupi publiku i ljude. Sve se svodi na preživljavanje, da plati neke dnevnice i putne troškove, da eventualno dovede neke renomirane bendove, da bi privukao publiku. A publika ti treba da te mlade autorske bendove za koje niko ne zna, da bi ih neko prvi put vudeo i čuo. To je sad komercijalno ponašanje festivala.

U suštini džabe ti pobeda ako ne nastaviš da radiš na sebi! Danas postoje rialiti programi. Proverite sebe i pitajte se gde su svi ovi ljudi koji su super talenti, da li je neko od njih napravio karijeru? Sve im je to obećano, potpisani su ugovori na 5-6 godine sviranja, ali sa 50% para njima... Kad istekne taj ugovor vraćaju se u anonimnost, jer dolaze novi pobednici... Više ih se niko ne seća, jer te emisije su fantastično gledano, ali su samo komercijalni šou da se uzmu pare od sms-ova i marketinga...

Znači, sam radiš na sebi! Treba ti malo sreće i puno rada, upornosti i dokazivanja!

NNR: Kakva je publika nekad i sad?

GŠ: Nekad je bila mnogo oštrija, edukovanija! Mene je, npr. bio strah da ne promašim ton na koncertu! Neko će da me pogleda popreko, gađaće me paradajzom, štajaznam... Danas se sve prihvata, nemaš paralelu, poremećene su vrednosti. Sve je postalo šou-program. Nema više umeća sviranja, umeća pevanja, puno je ovih papučica, sad svako dete sa 100 evra opreme svira kao Satriani. Samo treba da sedi kući dva sata i vežba, ali zato nema izraz, nije jedinstven, nije neobičan, nego je isti kao hiljadu drugih kloniranih klinaca... Ali, ni publika nije edukovana, sve se pomešalo!

NNR: Nove pesme?

GŠ: Došli smo do pola, ne žurimo nigde, a i niko nas ne požuruje. Biće to uobičajene ljubavne pesme, možda i neki politički osvrt...   

NNR: Nova godina je, šta tebi to znači?

GŠ: Ja nisam nikad depresivan za Novu godinu. To mi je lep vatromet, muzika, zabava, izađeš, kad nisam akter sa bine, onda sam tu dole sa društvom, nešto se pijucka, svi dođemo veseli... Niko ne dođe na trg namrgođen i sa negativnom energijom. Ja i danas kitim jelku i radujem se svim onim ukrasima, svećicama, žižicama, petardama... Nekada smo te petarde krili, razbijali se, motalo se to flašama... Sad vidim da današnji klinci imaju neke svoje fazone, pa idem iza njih i gledam šta to rade, pa mi pokazuju, ne znam, nešto ih vezuju i tako to... Čudo, ja sam uživao u tome. Možda i što je rokenrol buntovan, treba nešto da se puca...

Nova godina mi je opuštanje, svakako i nada da će sledeća biti bolja, mada, sad su i godine pa pomalo i gledam šta se dešava, glođu me sa svih strana, pa se opirem... Kažem, živite što više život, skitajte, zdravlje kad bude trebalo tražite, mada ga tada nećete ni naći (smeh). Koliko god da si bio miran, šta god da si jeo, ne znam, koprivu ili svinjetinu kad-tad ćeš doći kod doktora. Znači, živi ovo da ti ne bude žao što nisi uživao u svemu. To sam već preneo na svoju decu, nadam se da ću i na unučiće... Moramo se nadati nečemu, jer bi u protivnom stao život.