NEW PRIMITIVS ALL OVER GRUV

NOVA NAŠA REČ 19.06.2015.

ELVIS Jr. KURTOVIĆ KONCERTNO PRVI PUT U LESKOVCU

GORAN PETRANOVIĆ RIZA, VOKAL, ZA NOVU NAŠU REČ O SVEMU PO MALO

Početkom osamdesetih godina Sarajevo je imalo vrlo živahnu kulturnu scenu, gde je gomila talentovanih mladih ljudi bila okupljena oko pokreta koji su zvali Novi primitivizam. Na ta vremena sećaju nas prvenstveno Top lista nadrealista i Zabranjeno pušenje. Grupa Elvis J. Kutrović & His meteors su bili prvi novoprimitivni bend koji dobacio do ploče, 1984. godine. Samo ime nastalo je kada je Mirko Srdić tj. Elvis J. Kurtović osnivao bend. U komšiluku je živeo izvesni Jasmin Kurtović, veliki ljubitelj rok muzike. Jasmin se oženio, dobio sina kome je dao ime Elvis, što su članovi benda odmah uzeli za zezanciju da mu je dao ime po legendarnom pevaču Elvisu Prisliju. Tako da su svom bezimenom bendu dali ime "Elvis Jasmina Kurtović". Nakon toga Jasmin Kurtović ih je tužio i sud je zabranio upotrebu tog imena, međutim da bi mu doskočili, oni ga više nisu pisali kao Jasmina već su koristili samo slovo "J" (na engleskom pogrešno izgovoreno "dži"), kako ne bi asociralo na komšiju. Tako je Mirko Srdić postao Elvis Dži Kurtović i to ne samo po nadimku, već i po imidžu sa popularnim zulufima koji su bili sastavni deo imidža Elvisa Prislija. Početkom rata u Bosni i Hercegovini, pevač grupe Goran Petranović Riza odlazi u Beograd, gde nastavlja karijeru u grupi koju naziva Elvis Jr. Kurtović. Sviraju pesme koje su snimili Elvis J. Kurović i Zabranjeno pušenje. Leskovačka publika je prvi put imala prilike da ih vidi na sjajnom nastupu u klubu „Gruv“.

NNR: Kako se oseća neko ko posle trideset i više godina provedenih po koncertnim nastupima po prvi put dođe i zasvira u nekom gradu?

GP: Super! I inače volim Srbiju, živim u Beogradu. Kad sam imao 29 godina, u jednom osetljivom momentu, izabrao sam da živim u Srbiji i Beogradu, iako sam znao šta me čeka. tad smo mi Srbi iz Sarajeva, kao uostalom i ostale nacionalnosti, rado bili viđeni u npr. Kanadi. Dobijali smo odmah stanove, ali ja to sve nisam htio. Meni je zato drago, jer sam zbog toga mogao da dođem u Leskovac i konačno probam tu pljeskavicu i uštipak. To nisam nikad ranije jeo.

NNR: Tu smo se našli... Leskovački roštilj i sarajevski ćevapi! Ko je bolji?

GP: Dugo nisam išao na ćevape, kao i u Sarajevo. Dosta je neočekivano da neko iz Beograda, odnosno neko ko živi u Beogradu ode u Sarajevo, ali sam ja 2002. godine radeći „Audiciju“ i pripremajući to sa Čakijem Čabaravdićem i Ogijem Minkom otišao tamo. Čudan je čovjek, kad nešto ima ne primećuje, a kad to izgubi onda to želi. Sarajevo je imalo tu nesreću i taj rat. Lično sam to emotivno doživeo i kao neki svoj poraz. Nekako nemam više miran san posle tog vremena. 2009. godine sam sa ovom ekipom svirao u Sarajevu i svirali smo u Domu mladih. Oliver Dujmović, tamošnji menadžer nas je vodio na ćevape. E, sad, pošto sam ja živio u Sarajevu i navijao za Želju, očekivao sam da će me Olja odvesti u ćevabdžinicu gde su Željini navijači, ali ne! On me odveo u neku novootvorenu, nije to više kod Haseta, kod Ferhatovića, kod Mrkve, to je neka nova i tu sjede navijači Sarajeva i jedu ćevape. Ali, meni u tom trenutku to nije bilo bitno. Drago mi je bilo da sam sjeo tu. Moram reći i da su me Sarajlije dočekale fino, ali se ne prašta ako ste vi Sarajlija, pa ste otišli negde drugde, a pogotovu ne u Beograd!

NNR: Početkom osamdesetih to Sarajevo je iznedrilo sjajnu kreativnu ekipu okupljenu oko Novog primitivizma. Odatle smo dobili nekoliko sjajnih bendova, glumaca, režisera, slikara... Čitava kulturna scena je dobila nove obrise. Da li je danas moguće da se tako nešto desi?

GP: Po mom mišljenju Sarajevo je daleko najgore prošlo u ovom ratu. Naročito za Srbe. Dr Nele u knjizi „Fajront u Sarajevu“ kaže da je iz Sarajeva izašlo 150.000 sarajevskih Srba. Izašlo je više, a iz čitavog kraja preko 250.000. To je veliki egzodus sarajevskih Srba i zbog toga je vrlo teško, praktično nemoguće da se opet tako nešto desi. Imate grupu Zoster koja je iz Mostara, Dubioza kolektiv je iz Zenice, a iz Sarajeva je izašao Letu štuke. Tu sigurno ima talentovanih ljudi, ali jedna grupa je ipak premalo. Sarajevo je stalno izbacivalo dobre bendove, izvođače, bilo je to normalno da su ljudi ili sportisti ili muzičari. Ne vjerujem da se to više može desiti. Delom zbog rata, ali i što su loša vremena svugdje u svijetu. Sarajevo je bilo centralni grad u bivšoj Jugoslaviji, a sada je to grad koji graniči sa Republikom Srpskom, sa hrvatskim delom Bosne i Hercegovine... Desile su se velike tektonske promene, rat je završio relativno davno, a izašla je samo jedna grupa.

NNR: Kakva je situacija sa originalnim Elvis J. Kurtovićem?

GP: Ja sam Riza, pjevač originalne postave. Kad je došao rat ja sam se opredjelio za Srbiju i Beograd, gospodin Elvis je ostao u Sarajevu i ja nisam kriv što on nema grupe. On radi na radiju, ne znam šta će biti, ali znam da ja tu ne bih učestvovao sa njim u nekom projektu oko ponovnog pokretanja grupe.

NNR: Gde crpiš energiju, šta je to što te gura napred?

GP: Završavamo disk, Malkolm Muharem radi omot, stavićemo ga na jutjub i onda ću se ja isključiti sa fejsa i jutjuba. Mada, tako stalno govorim. Tako sam pričao i kad je bio album „Koševo zove“ 2011., tako i sada. Jednostavno, kao i za svaku stvar čovek se veže i onda tako to i ostane. Meni se nije desila popularnost, niti su mi se desile pare u poslu, ali opet i dalje volim to što radim, imam sjajnu ekipicu koja me prati...

NNR: Svirate na skučenom prostoru bivše Jugoslavije, da tako kažem. Srbija, Slovenija, Republika Srpska. Kakva je publika?

GP: Publika je svuda ista, nema veze da li to selo i grad. Taj naš šou obuhvata tu neku našu priču do rata. Pošto više niko neće to da radi, ja sam se dogovorio sa dr Neletom Karajlićem, koji više ne pjeva od kada je imao srčane probleme, te sam ja rekao da volim te pesme, znam ih i hoću da ih pjevam. Na kraju krajeva i učestvovao sam u pravljenju tih pjesama na razne načine. Među prvima sam od te raje počeo to da radim,  da imam grupu, štajaznam. Oni su bili intelektualci koji su tek počeli da sviraju, a onda smo se mi rokeri prilepili da pomognemo. Pored mene tu su bili i Mustafa Čengić Muće i Dražen Ričl Para, uvaženi muzičari u rokerskim krugovima. Na žalost, nama se desilo pucanje po drugom šavu, tako da je to ono što mi nismo želeli da se desi, ali se desilo i tu je ostao jedan gorak osjećaj. Jednostavno, ja sada više ne mogu, čak i da hoću, da se ufuram u ono što Sejo Sekson priča. Ja njega znam, volio sam ga, a i sada mu ne želim zlo. Ali, on jednostavno ima neku priču i gleda stvari koje je on doživio živeći u Sarajevu kao čovjek koji hoće da živi i radi u Hrvatskoj i da dolazi u Sarajevo. A ja koji sam bio na Grbavici gdje je Željin stadion, koji je bio i srpski grad, to sam doživio drugačije nego on. Stalno sam čekao da mi neko javi poginuli su ti roditelji od one druge strane. Znate, to je, na žalost, u mom slučaju, ne znam kako je kod drugih ljudi. Napravilo mi je neke probleme, što se kaže, u glavi. Onda sam ja i mimo toga pokušavao sa nekom mojoj rajom iz Hrvatske da pravim neke koncerte, pa mir je, živimo dalje... Ali to je sve bilo završeno, jer je tamo bio Elvis i radio je... Govorili su mi da ćemo raditi, ali da dođem sa Elvisom. Oni bolje znaju nego mi, to ko je gde bio, ko je šta radio, rekao. Naše ljude u Srbiji to ne interesuje, koliko sam ja primjetio. Nema tu, bio si na srpskoj strani, sad ćeš nama da sviraš. Na to kao umjetnik ne mogu da utičem, to su neke političke odluke.

 

ALEKSA JUGOVIĆ SRPSKA I LESKOVAČKA KOŠARKAŠKA NADA

NOVA NAŠA REČ 5. JUN 2015.

Sedmogodišnjak koji zna šta hoće

Uspeh košarkaške reprezentacije Srbije u Indijanopolisu u Americi, kada smo osvojili titulu prvaka sveta sudbonosno je uticao na, tada sedmogodišnjeg, Aleksu Jugovića. Nije mu bio problem da kasno noću s ocem prati tv prenose, umesto da kao i ostala deca uveliko spava u to vreme. Poželeo je da i on trenira i igra košarku i osvaja medalje. I tako je počelo.

Prvi trening i prvi trener Vladan Stojiljković, gde je bilo obično okupljanje klinaca, rad na osnovama motorike i kretanja, rad s loptom... Posle godinu dana trenirali su po grupama u školicama i dve godine trenirao u školi Josif Kostić. Nakon toka priključuje se KK Zdravlje, gde mu je trener Goran Stefanović. Tu ostaje do osmog razreda. Igrali su stalno utakmice, lige su bile podeljene na regione, gde su najboljih 10-15 išli par puta godišnje na savezne treninge. Aleksa je sa drugarima išao u Niš, jer je tamo bilo centar okupljanja za jug Srbije. Išao je i u letnje kampove, gde se okupi šezdesetak klinaca razvrstanih po generacijama.

Na tim kampovima su ga i primetili skauti Partizana i pozvali da nakon završenog osmog razreda nastavi rad i školovanje u Beogradu.

„To je godina kad je Partizan dogurao do finalnog turnira Evrollige. Iznenadio sam se da mene neko traži, ali mi je to bila i nagrada za rad od sedme do petnaeste godine. Nije to neki specijalni rad, ali opet sam nešto uložio, potrošio neko vreme. Moji roditelji nisu sportski radnici, tako da im nije bilo lako da me savetuju šta da uradim. Ipak sam imao 15 godina i trebalo je da se odlučim da li da načinim veliku promenu u svom životu. I tako, roditelju su rekli da je to super, da im je drago, razgovarao sam i sa trenerima, sve se svodilo da je za mene i moj napredak najbolje otići u Beograd, što sam i uradio.“

Leskovčanin kapiten reprezentacije Beograda

Naredne tri godine Aleksandar provodi u Partizanu. Potvrde kvaliteta odmah stižu. Par meseci po dolasku igrao je na turniru i bio kapiten reprezentacije Beograda, što je malo specifično. Leskovčanin, a kapiten Beograđanima. Trener Vlada Ružičić je posle par treninga izabrao Aleksu za kapitena. Razlog ne zna, ali mu je jako drago zbog toga. To je još uvek bio period prilagođavanja na promenu sredine. Prve godine je bio sa cimerom, a sledeće dve je s njim bila majka. Prve godine je išao u sportsku Gimnaziju, ali zbog treninga je prešao na vanredni oblik školovanja. Što je, opet na svoj način, bilo komplikovano, jer je upisao srednju Hemijsku u Leskovcu, pa je morao zbog ispita da putuje.

Zaigrao je 2013. na Evropskom prvenstvu juniora u dresu Srbije. Osvojili su šesto mesto, smatra da je moglo i moralo bolje, ali su u ekipi imali pehove sa povredama. Veliko iskustvo, igrali su sa Rusima, Litvancima, Turcima, Česima... Ekipama koje su godinama u vrhu evropske košarke. Smatra da talenat naše generacije nije ništa manji od ostalih i da će sigurno osvajati medalje ubuduće, kad budu igrali za „A“ ekipu. Opet, to prvanstvo je značajno iskustvo zbog priprema koje su odrađene na dugačiji način nego do tada, zatim i način igranja je turnirski, svakodnevno se igra. Ali, stručni štab je to uradio sjajno.

„Fizički smo bili pripremljeni da to izdržimo, a trener je bio tu da kad izgubimo, pobedimo, nevažno šta se desi, da nas motiviše za sledeću utakmicu, da nam pomogne da shvatimo čime treba da se bavimo i mislimo na sledeću utakmicu, a ne na ovu koja je bila. Veliko iskustvo i kad odem, nadam se, opet na neki takav turnir već znam šta me čeka i lakše će mi biti da igram. Najlepše je ipak bilo kad je svirala srpska himna, a ja znam da se to prenosi u Srbiji i moji roditelji gledaju. Predstavljati svoju zemlju je, ipak, barem meni, najznačajnije! Setio sam se i da sam kao sedmogodišnjak stajao u kuću dok je svirala himna, a naši imali zlatne medalje na grudima...“

Kad uporedi treniranje u Leskovcu i u Beogradu, smatra da je konstantno napredovao. U Leskovcu je bio u jednoj pobedničkoj ekipi, jer su stalno osvajali neke turnire, prvenstva, što mu je doneo pobednički mentalitet. U Beogradu je imao jaču konkurenciju, jer su tu dolazili klinci iz čitave Srbije, ali je taj mentalitet koji je doneo sa sobom doprineo da bude stalno među najboljima.

Aleksa sine jel’ mora ta Amerika

2013. ističe stipendijski ugovor koji je imao sa Partizanom. Aleksa je osećao da je vreme da krene dalje, da proba nešto novo. Ljudi s kojima je razgovarao i koji su u sportu su mu pomenuli Ameriku. Brzo je prelomio i rešio da ide. Iz priča, iz praćenja preko medija, a pogotovu što je imao i sestru koja studira na američkom koledžu, pa je i odatle prikupio informacije i iskustvo, znao je šta ga čeka. Jedina nepoznanica je bila način sportskog rada, kako se tamo radi, koja je razlika u košarci i samom pristupu. Prvo je otišao u srednju školu, jer mu je trebala jedna godina pre koledža.

„Otišao sam preko jedne beogradske agencije koja se time bavi. Škola se nalazi u državi Tenesi. Nisam bio siguran kako i šta, gde, ta srednja škola mi je baš dobro došla, lakše sam se uklopio. Sumnjao sam u sebe, pitao se i šta mi ovo treba, ali pošto je cilj, ipak, bio koledž, ovo sam shvatio kao jedan stepenik koji moram da preskočim. A i sam način treninga je puno drugačiji, pravi treninzi me tek očekuju. Škola je uglavnom bila internacionalna, tako da sam upoznao ljude iz bukvalno celog sveta, Litvanci, Afrika, Bahrein... Kad se sad setim, to mi je ipak lep period, jer mi je u Beogradu falila ta srednja škola i to druženje, pošto sam, rekoh, išao vanredno. Tako sam to malo nadoknadio, što mi je stvarno dobro došlo, video sam da je mnogo bolje ići redovno u školu.“

Nakon toga kreće koledž. Kukvil u Tenesiju. Sjajna organizacija, biraju se časovi koji se ne poklapaju sa treninzima. Postoji tim ljudi koji, zapravo, radi za sportiste i na tome da im se omogući da istovremeno studiraju, treniraju i igraju utakmice. Postoji minimalni uspeh koji mora da postigne da bi mogao da igra, tako da nema zezanja.

„Jednostastavno, neko mi je dao stipendiju i želi da opravda to ulaganje u mene. Znači, moram da diplomiram i igram košarku, tako da je sve podređeno tom cilju. Na kraju krajeva, ja im dođem i kao reklama za uspešnost koledža.“

Nije svet mali nego je Srbija velika

„Otišao sam kod doktora i žena koja me je pregledala, kad je čula odakle sam i da sam košarkaš, rekla mi je da je Saša Danilović, jedan od najdoljih naših igrača, bio u njihovoj kući godinu dana, da mu je njen otac bio trener. Stvarno sam se iznenadio, jer sam iz priča znao da je Saša Danilović svojevremeno bio u Americi kao srednjoškolac, ali nisam imao pojma da je bio upravo u gradu gde ja studiram. Saznao sam i da ga je trener zbog visine više postavljao na mesta bliže košu, ali je Saša rekao da ili igra na mestu beka ili ide kući.“

Kukvil, Tenesi i tamošnji život

Grad Kukvil je manji od Leskovca, ali ima 12.000 studenata. Dosta ih je izvan Amerike. U Leskovcu ga uglavnom pitaju kako mu je kao Srbinu u Americi, da li je svestan da ako nešto loše uradi reći će za njega „Pa da, on je Srbije, oni su loši momci...“ Aleksa kaže da je bio u društvu jednog Amerikanca, Litvanca i muslimana koji je čitav svoj život do odlaska u Ameriku proveo na Bliskom istoku... „Uopšte nemamo predrasude jedni o drugima, razgovori su opušteni. Nema barijera osim neke jezičke, što je, opet, razumljivo. Vidim i vide da nije sve kako se predstavlja na televiziji. Mnogi i ne znaju gde je Srbija, možda su nešto načuli o nama iz medija, ali generalno mi imamo ovde svoje probleme, svoj način života i gledamo da to prebrodimo. Ima ljudi koji su i zainteresovani, jer imaju predmet u školi koji ih obavezuje da znaju. Onda iskoriste mene pa dođu da me pitaju za zbivanja. Opet, sama Amerika je toliko velika da uvek ima nekih dešavanja kod njih koje oni prate. Sad da se još bave i Evropom, ne znam, Srbijom, mnogo im je to...“

Pogled u budućnost...

U junu kreću pripreme za prvenstvo Evrope za mlade u Italiji. Plan je, naravno, da se uđe u reprezentaciju i odigra na prvenstvu najbolje što može.

Na kraju, pitam hipotetički šta će da radi kad završi koledž, u kom pravcu će da usmeri karijeru ako mu neko ponudi ili klub s kojim će da osvaja titule ili klub gde će da zaradi ogroman novac. Kaže da ne razmišlja preterano o tome. U Americi su koledž-igrači zaštićeni od prevelikog uticaja sa strane, od tih miliona i svega toga. Razmišlja se dan za dan, godina za godinu. Nema ugovora, nema obećanja dok ne završiš fakultet. Sa 24 godine, kad diplomiraš, onda razmišljaš šta i kako u sportskom smislu. Ako može košarka, može, ako ne imaš diplomu, možeš da budeš ono za šta si se školovao, doktor, advokat, profesor...

„Koliko god mi u pojedinim trenucima bilo teško, znam koji mi je cilj. Imaću diplomu, odnosno obrazovanje, a sve što postignem u sportu je samo još jedan plus. Amerika je veliko iskustvo, postoje razlike u pristupu i radu na treningu i u životu. Ja stalno napredujem i to mi je najvažnije.“

MARIJA ILIĆ NAJKORISNIJA IGRAČICA KADETSKE LIGE SRBIJE

NOVA NAŠA REČ 29.05.2015.

Košarkašica Aktavis Akademije Marija Ilić na nedavno završenoj kadetskoj lige Srbije po zvaničnoj statistici proglašena je za MVP, odnosno najkorisniju igračicu. Eto razloga da je malo bolje upoznamo.

Marija je rođena 1998, košarka joj je prvi i jedini izbor. Počela je da trenira 2012. u Grdelici, u košarkaškom klubu „Dabo“ kod trenera Vujice Vukadinovića. Do tada je sport uglavnom pratila preko televizije. U KK „Dabo“ je provela par meseci, dovoljno da je trener Zoran Kostadinović primeti i pozove u Aktavis Akademiju. Nije se pokajala, iako sada mora da svakodnevno putuje po 20 kilometara u jednom pravcu da bi trenirala. U klubu imaju razumevanja za taj napor, ali Mariji to ne predstavlja problem. Kaže da kad nešto voliš i želiš ništa nije teško.

Finalni turnur kadetske lige u Zrenjaninu pratila je sa tribina zbog bolesti. Priznaje da se više nervirala na tribinama, nego kad je na terenu.

„Sve je drugačije, lakše se greška vidi sa strane. Vidim gde grešimo, a, opet, nisam u mogućnosti da pomognem. Jasnije mi je bilo i što trener ponekad podigne glas.“

2014. godine bila je članica reprezentacije Srbije na prvenstvu Evrope koje je održano u mađarskom Debrecinu. Marija priznaje da joj taj poziv i igra mnogo znače.

„Neko je prepoznao moj kvalitet i smatrao da zaslužujem da branim boje svoje zemlje. Bili smo mesec dana na pripremama u Banji Koviljači i deset dana u Novom Bečeju. Stekla sam veliko iskustvo i mislim da sam tu dosta napredovala u svakom smislu. Trenirali smo naporno, dvaput dnevno, imali neki ritam na koji nisam navikla. I sam sistem takmičenja je bio nešto što do tada nisam imala prilike da iskusim. Svakodnevne utakmice, turnirski pristup takmičenju, sve je to bilo po malo čudno, nešto novo. Mislim da smo mogle da se plasiramo i bolje od tog desetog mesta, ali nismo imale sreće. Bile smo u najtežoj grupi, izgubile smo neke utakmice sa par poena, ali smo uspele da opstanemo u „A“ grupi kadetkinja.“

Kao najbolju igračicu lige sigurno su je primetili i zvali sa strane, primećujem. Priznaje da ima pozive da ode u drugu, veći sredinu, ali još uvek nije sigurna šta će da uradi. U svakom slučaju, ako odluči da ode sigurno je da će tu presuditi želja za napredovanjem. Prelazni period je septembar, ima čitavo leto da se odluči. Nije bitno gde, važnije je šta će u toj sredini moći da postigne.

„Drago mi je da sam MVP, ali ne opterećujem se time. Moje je bilo da igram, pružam maksimum, verujem da sam imala i malo sreće, a rezultat je, eto, došao. Svesna sam da to ne bih postigla da nemam uz sebe i ostale saigračice Aktavis Akademije. Sigurno da i one imaju veliku zaslugu za ovo priznanje. Pozitivnu atmosferu stalno pokušavamo da održimo i na treninzima i na utakmica, maksimalno se međusobno bodrimo, podržavamo, zato i imamo uspeha i ekipno i pojedinačno.“

Od svih elemenata košarkaške igre najbolje joj ide skok. Ume da na svoj konto ubeleži i po 40 skokova na jednoj utakmici. Iako nema neku visinu koju imaju centri, njoj nije problem da nadskače konkurenciju. Kako sama kaže, vidi samo loptu i skače da je uhvati. Deluje kao magnet, jer u većini slučajeva dešava se da lopta odbijena od koša pada tamo gde ona stoji. Kao svoju prednost vidi odraz i brze ruke, a mana na čijem će otklanjanju raditi je tehnika i šut, pogotovu slobodna bacanja. Ima više uzora, ali navodi Jelenu Milovanović, našu reprezentativku koja igra u ženskoj NBA ligi u Americi.

Kući ima brata i sestru. Gledaju je i redovno kritikuju za prikazanu igru. Svake godine donosi po medalju sa prvenstva Srbije, tako da se ukućani već navikli na to.