NIKOLA PAVKOVIĆ (ORUŽJEM PROTIVU OTMIČARA), O SLAVI, VRAĆANjU NA SCENU, SNALAŽENjU I NESNALAŽENjU U KARIJERI...

NOVA NAŠA REČ, 30.12.2015.
Zrenjaninski bend Oružjem protivu otmičara (OPO) ima veoma čudnu karijeru, prepunu uspona i padova. Posle prva dva albuma („Oružjem protivu otmičara“ iz 1995. i „BarbieCue“ iz 1996.) zapretili su da postanu ozbiljan bend koji će svirati u prepunim halama. Onda su se raspali. Pa opet okupili i 1998. objavili „Komadić koji nedostaje“. Pa opet raspali, pa opet okupili... Menjale se postave, sviralo, snimalo, objavljivalo, odustajalo, nastavljalo... 

* Prvi album objavili ste 1995. Žurilo se sa snimanjem i čitavom tom pričom iz straha da vam neko ne „ukrade“ ideju i objavi nešto slično. Dvadeset godina kasnije svedoci smo da se takav pop-pank zvuk nešto i nije primio na ovim prostorima. Retko koji bend svira takvu vrstu muzilke?

NP: To je bilo negde 93/94, kada smo počeli da sviramo. Svi smo slušali takvu muziku, pa je i bilo normalno da tako nešto sviramo. Uglavnom su bili neki lalala bendovi i narodnjaci. Dvadeset godina kasnije vidim da je sve ostalo isto. U principu, Srbija i ovaj region nije nešto za neku muziku. Nemamo mi puno živalja, puno ljudi, samim tim ne može da bude ni puno muzičara. Nešto malo što se pojavi jednom u 30 ili u 20 godina i to je to. U principu, ja sam toliko realan da kažem da u Srbiji nikad nije bio neki bend koji je ravan nekom osrednjem svetskom bendu. Uglavnom su bili loši bendovi ili su bili plagijati ili su bili neki bendovi koji su trenutno svirali zbog nekih para, ali nikad nismo imali neki dobar autorski bend. Što bi rekao Petar Luković (poznati novinar i rok kritičar koji je retko, retko imao pozitivne kritike o nekim albumima ex-Yu izviđača, prim. I.S.) trojka, eventualno 3+ maksimalno.

* Za OPO svakih par godina neki napisi po medijima vraćaju se na scenu... E, sad, da bi se neko vratio, on mora i da ode...

NP: Ja ne znam kako se to odlazi sa scene... Zoveš medije da im kažeš „Mi više ne sviramo?“ Stvarno bez veze... Jednostavno smo svirali, pa smo imali tu nesreću u jednom momentu, odnosno ja kao jedini iz te stare postave, imao sam tri pevačice, dvojicu basista i dvojicu bubnjara... I onda idemo da sviram, npr. u Split, i organizator pita u kojoj postavi dolazimo, a ja odgovaram da ne znam, ono koga navatam od muzičara ili ko ima slobodan vikend... Tako da je i publika s razlogom popizdela, jer svaki put dođe nova pevačica... Svirali smo sve veće gradove po Hrvatskoj, i došli zbog toga u situaciju da mesta gde smo imali 500 ljudi unutra i 200 ispred tog kluba, da na kraju prodamo po 30 karata... Ispalo da mi ljude zavitlavamo.

* Kako su izgledale te stalne promene pevačica, mada ovo stalno treba uzeti kao relativnu stvar. Četiri pevačice za dvadeset godina i nije mnogo? Da li je bilo problema za one koje su dolazile posle Dragane Mrkajić (snimila prava tri albuma, prim I.S.), jer je ona ipak svojom bojom glasa obeležila bend...

NP: Pa i nije, posle nje smo svirali sa dve pevačice, sad je tu treća, Jovana, nisam primetio da publika reaguje drugačije.  Nije se pojavila neka koja bi se ustalila i bila u bendu npr. deset godina... Pa i za Strenglerse se govori da imaju novog pevača, a on je u bendu 14 godina...

* Šta je problem pa ne može žensko da se ustali u bendu?

NP: U glavnom su to bile pevačice kojima je to bilo kao sad ću da budem popularna, slavna, nisu bile u fazonu daj da sviramo, da vežbamo... I kad to prođe, onda vidi da to nije za nju, a ja sam uložio i trud i rad, pravio pesme, snimali ih, snimali spotove, i onda ona dođe i kaže „Ja to više neću da radim!“ Sad se nadam da smo se ustalili, od letos smo u ovoj postavi, svi su zadovoljni, a šta će biti videćemo. Ali, već sam dovoljno mator da nemam nameru da opet krećem ispočetka, ovo ako ne bude to, nema više vraćanja (smeh)... Dosadi mi to, taman se nešto navežbamo, krenemo da sviramo i onda prc! Pa hajde ispočetka! Pa ja poludim, odustanem, pa me pozove neko „’ajde Nidžo da svirate!“, ja odvalim cenu da ga odbijem, on pristane, i šta ću... Skupljaj ekipu, pa kad smo se već skupili teraj dalje... E, pa, rekao sam, neću više, ovo je poslednji put (smeh).

* Inače, kad već pominjemo pevačicu, Jovana je godinu dana mlađa od prvog albuma grupe!

NP: Njoj su roditelji rekli za bend, pametni ljudi, slušali su Oružjem protivu otmičara, ha, ha... Rasli su uz taj album i odradili taj deo priče i pomogli mi. Ona je okej, savesna je, upisala je džez pevanje, to joj dobro ide. Odlično peva, odlično se snalazi, mlado, ludo, blesavo, baš kako treba da bude!

* Kako se osećaš kao autor kada vidiš, ima snimak na jutjubu, neki školski hor je izveo pesmu „Saša Ajdanov“? Imaš li informaciju koliku su pesme OPO-a zaživele?

NP: Pa to je vesela pesma, laka deci za pevanje... Oni su me kontaktirali nakon toga i pitali da li se ljutim što me nisu pitali za dozvolu... Naravno da mi je drago, ako njima odgovora, meni još više. Ja sam ih odmah okačio i na našu fejsbuk stranicu. Nedavno smo svirali u Beogradu i prilazi nam neki čovek, profesor u Petoj gimnaziji u Beogradu. Ispostavlja se da je naš veliki fan, predaje neku filozofiju, sociologiju, tako nešto. I kaže gomilu primera kako na svojim predavanjima koristi tekstove benda. Zvao nas da sviramo u Gimnaziji 12. decembra, kad je Lenonov rođendan... Kako da to odbijem kad sam ušao u lektiru u toj gimnaziji (smeh). Ili nam se javi neki bend iz Zagreba koji svira obrade i imaju u repertoaru 5-6 naših pesama... Neke 97’ smo svirali u Sremskoj Mitrovici, tako nekako, i organizator pita da li mogu da puste neki bend pre nas da svira kao predgrupa. Naravno da nam to ne smeta, ali se ispostavi da ti klinci sviraju samo pesme OPO. Bilo mi je i smešno i drago i simpatično, ono, kao prvo izašli klinci koji su otprilike prva, druga godina srednje, odsvirali deset naših pesama, a onda nastupili mi. Bilo ludilo, na kraju njihovog nastupa su svirali „Mladiću moj“, pa smo i mi izašli na binu, ja uključio gitaru, Dragana pevala, ludilo... Drago mi je sve, to je i neka potvrda kvaliteta, nije baš sve bilo uzalud.

* Šta vidiš kao najveći problem u funkcionisanju benda?

NP: Nikad se nismo osećali i ponašali kao zvezde. U tom nekom profesionalnom odnosu publika očekuje od tebe da si zvezda. To je status koji si stekao time što si poznat, što ljudi vole tvoje pesme i kad dođu na koncert i kad ti se obraćaju ti moraš da si zvezda, jer te oni tako doživljavaju. Ako nisi takav, ako se tako ne postaviš, onda si loše odradio posao i njima ta priča padne 50%. A mi smo uvek bili onako, posle svirke siđemo u publiku, daj ko šta pije, uvek je neko zezanje... Opet, i tu slavu i popularnost smo loše podneli. Ta 1995, 96, 97... Nekako to nije bilo za nas, mi smo više bili neki mali provincijalci koji nisu ni nameravali da ozbiljno sviraju i budu popularni, nekako smo želeli sve drugo samo ne to. A onda je odjednom grunulo, bili smo u svim medijima, počelo i da nam smeta... Čak smo se odricali i dela zarade da bi moglo da dođe što više ljudi na naše nastupe...

* Da li bi, sa ove distance i s ovom pameću, nešto menjao?

NP: Možda sam taj tok... Prvi album smo izdali 95., drugi 96., a raspali se 97. Pritom sam ja imao spreman i treći i četvrti album. Realno, u onoj postavi smo mogli da sviramo do danas, što bi svakako bilo drugačije. Verovatno bi više ljudi dolazilo na koncerte, ali Dragana je rešila da neće, Dada (basistkinja, prim. I.S.) i ja smo bili u braku, pa smo se razveli na vrhuncu slave, pa je bilo da bend više nikom ne treba... Jedino bih to menjao, ostalo je bilo sve savršeno, u savršenom neredu! I, poučen tim iskustvom, zabranio sam članovima benda da muvaju pevačicu. Ako žele da opstane bend, naravno (smeh).

Matija Dedić, džezer, umetnik i sin: MALO NADE ZA DžEZ KOD NAS

NOVA NAŠA REČ, 30.10.2015.

Iako se muzikom bavi već decenijama, ima uspešnu karijeru džez pijaniste, naročito u inostranstvu, na prostorima bivše Jugoslavije je jednostavno poznat kao sin doajena jugoslovenske muzike Gabi Novak i Arsena Dedića. O tome da li ga nervira kad novinari više pitaju o roditeljima nego o njemu i još nekim stvarima za Novu Našu reč govori Matija Dedić.

MD: Nema mene šta nervirati vezano za oca ili majku, ali to jednostavno koliko je veliki ponos toliko je i problem. Znači, kad pokušavaš da malo skreneš fokus na nešto drugo i da se ne bacaš u uspomene i sjećanja koja su vrlo teška u ovom trenutku, Arsen je uvek tu i neizbježan je. I sad pripremam neki koncept u svojoj glavi i biće sigurno puno teže nego što sam mislio, jer je neizbježan, vječan i svuda je oko nas. (Razgovor je vođen nepunih mesec dana nakon smrti Arsena Dedića, prim. I.S.)

NNR: Koliko su vaši roditelji uticali na vaš rad? Prvenstveno mislim na nekog klinca koji ima 5-6 godina. Jesu li vas terali da svirate, kako su vas usmeravali?

MD: Ha, ha, terala me je profesorica da vježbam, ona je bila uskog kova. Moji roditelji su bitni, ali se i živjelo u kvalitetnim vremenima. Roditelji su mi postavili na tanjur sve moguće vrijednosti i zaštitili me, okružili svime najlepšim, a s druge strane poklopila se divna okolnost da klavir i tipkanje i kopanje po njemu, u koje sam se zaljubio sa pet godina, nisam se odljubio ni sa 42. Imao sam splet svih najdivnijih okolnosti i sigurno sam na neki način tako i opstao.

NNR: Kad ste shvatili da su vaši roditelji jugoslovenske zvezde, da su veoma bitni kao autori i izvođači na muzičkoj sceni?

MD: Mislim da sam to shvatio onda kad sam i shvatio da ih, na žalost, veoma često nema doma. Sve je to u redu, ali je puno ljepša faza kad sam, na primer, otkrio Arsenov album „Svjedoci priče“. to je divan period, kad shvatiš šta su roditelji radili i koliko vam je to blisko, čak i u ovome što danas radim. Ja sam se sakrio i našao svoj mir u džez glazbi i improvizaciji, ali još divniji je period za mene od te spoznaje da su roditelji bitni, to što sam shvatio šta Arsen, u stvari, radi, kakva je to kvaliteta. Danas, kad gledamo ko sve peva i ko sve radi, kad vidiš kakva je Gabi pjevačica, jer na prvu otpjeva jedan tejp u studiju, a pritom je žena koja puši i ide na pijacu, i to se stavi na disk... To su fenomenalne stvari.

Džez kao način života...

NNR: Otkud interesovanje za džez? Pogotovu za bavljenje tom vrstom muzike.

MD: Ono što sam već rekao... Veliki je utjecaj roditelja na sve to. Ja sam se tu stvorio kao još neko ko se bavi glazbom. Mislim da sam spasio glavu time što sam otišao u improvizirano, nešto što je vrlo daleko ocu, koji je čovjek strogih i zadanih formi, kod njega nema nikakvih potreba niti vremena za improvizaciju i majke koja je pjevačica. Mislim da bih sigurno poginuo da sam pisao pjesme ili da sam pjevao. Ovako sam našao svoju sreću u nečemu što me je, ako je ikako drugčije moguće, vrlo teško za usporedit direktno sa onim što rade moji rodtilji. Neću reći da je to bio moj bunt, to je bio moj odgovor na nešto što me od neke petnaeste godine stiskalo, a onda sam sa osamnaest otišao u Grac, ostao šest godina, ispekao taj neki svoj zanat.

NNR: Kako izgleda svirati džez na ovim prostorima? Ima li scene u Srbji, Hrvatskoj...

MD: Ma, ne postoji scena. To što sad ja sviram džez tu ili što Vasil Hadžimanov često svira po Hrvatskoj, to je sad stvar što smo i jedan i drugi malo eksponiraniji nego ostali. Divne kolege i mlađi sviraju sve bolje, ali to nema veze s time da li scena postoji. Možda je u Srbiji stanje malo bolje nego u Hrvatskoj, ali sve skupa je to vrlo tužno. Eto, spominjem Vasila i još neke kolege, imali smo sreće da smo se generacijski postavili i napravili neki mali bend u nekim svetlijim i boljim vremenima. Ali, smatram da smo i jedan i drugi krenuli iza 2010. godine ko zna da li bi i jedan i drugi bili to što danas jesmo. Mladima, na žalost, preporučujem da bježe, apsolutno je sve jasno. Neka napuštaju ove terene, gdje nažalost i očito, neke velike sreće nema.

NNR: Koji je profil publike koji dolazi na vaše koncerte?

MD: Rezultat školstva, medija i svega je takav da mladih na mojim koncertima nema, a one koje vidim su apsolutno iste face koje sam gledao i polovicom devedesetih, kad sam negdje i krenuo s karijerom. Pomaka nikakvih nema, ostalo je sve isto. Imamo te komercijalne televizije, školstvo i sve je to dalo svoje rezultate, planski i ne znam čija je to bila ideja da se ovi tereni zagade lošim i da se ljudi tako usmjeravaju. Mada, nisu mladi ni krivi, neki dođu na moj koncert, neki i kažu „Joj, kako je to super, nismo znali...“ Ljudi ovde nemaju mogućnost, niti edukaciji, da to vide na televiziji, tako da ih ne možemo ni kriviti toliko. Nećemo imenovati šefove na televizijama ni kod vas ni kod nas, ali mislim da su mediji napravili tu neku priču, plus ova neka hejterska vremena koja definitivno nisu sklona ničemu što je uspješno, što predstavlja zemlju i van njenih granica.

Popularnost i nastupi

MD: Krajem maja sam imao zadnji koncert sa Arsenom u Splitu. Nikada ne bih pomislio da će to biti poslednji, ali na žalost bio je. Faliće mi definitivno. Bili si to i teški i zanimljivi koncerti i borba oca i sina i svašta se tu dešavalo... Ne mogu to uspoređivati s ničim drugim. Mi smo dva svijeta. On je ono, zadana forma, a ja sam improvizator! Malo je on meni konkurencija, pa sam opet ja njemu tu... Kad krenem da improvizujem nije me gledao popreko, ono u stilu „šta to radiš?“, ali bi se samo stvorio tu! Kao Majls Dejvis, točno taj koncept, gdje je muzičaru bilo jasno da stane u tom trenutku i privodi svoju priču kraju. Došao bi mi s leđa, osjetio bih ga i znao da trebam ići u fejd-aut. Super i nevjerovatni su mi bili ti koncerti. Bilo bi tek zanimljivije, mislio sam kako će to biti sada kad Arsen pređe osamdesetu, ja sam se bližio ka 45-oj, ali, eto, nije se dalo. Proveo sam nevjerovatnih deset godina s njim na sceni.

NNR: Da li ste zbog toga cenjeniji i priznatiji u inostranstvu? U Americi puno više ljudi zna za vas i vaš rad nego u rođenoj zemlji.

MD: Na žalost, da. Nigdje ne cvetaju ruže, ali čovjek ne može vjerovati da cijeli ovaj teren, gde god da se okreneš, na par stotina kilometara od nas i dalje idu džez festivali koji su krcati, koje podupiru sponzori i ministarstva. Definitivno je najveći problem kod nas. Leskovac mi je super po tom pitanju. Bio sam i u Nišu i došla je ekipa, to su stvarno neki prijatelji. Kod vas u Srbiji još i postoji neka nada, ali žalosno da u Zagrebu je stanje takvo, da nemam gde otići na neko dešavanje. Sretan si kad odeš da sviraš vani, ali volio bi čovjek da to funkcionira i kod njega, da je zemlja zdrava. Ponavljam, i u zemljama u kojima sviram, a to su zemlje najvećih evropskih kriza tipa Španjolska, Italija, apsolutno sve ide svojim nekim tijekom i mi smo tu van konkurencije. Na žalost, ne vidim kako ćemo imati nade dok imamo sve te rijalite i ta ludila.

NNR: S kim najčešće da sarađujete?

MD: Komercijalnije sa Masimom Savićem, Džibonijem i Zoranom Predinom, plus kolege iz džeza. Sa Masimom izvodimo i džez standarde. Imam kolegicu Tamaru Obrovac s kojom često nastupam vani, a tu je i majka.

NNR: Hoćete li i kako ćete upamtiti Leskovac?

MD: Nastupi sa Masimom su raznoliki. Kad je neki nightclub u pitanju, onda ljudi dođu i da se vide i ispričaju, ne možeš ih ti baš nešto... Par kolega bi sigurno bilo najsretnije da sam vodio neke edukacijske razgovore, ali na koncertu se jedna žena baš isticala u toj gomili ljudi, pa sam nju morao osobno nekako da smirim. To je jedna vrsta priče, ali definitivno je bitnije to i po ćemu ću se sjećati svega je da je organizacija i gostoprimstvo bilo super.