POMRAČENjE SUNCA, UMA I DEČJA LOGIKA

NOVA NAŠA REČ. 27.03.2015.

Pomračenje sunca, taj fenomen koji nas povremeno zadesi, me uvek podseti na dve stvari. Kad smo bili deca u školi su nas učili kako da to najlakše pratimo. Možemo u sunce da gledamo kroz rendgenski snimak, kroz zaštitno staklo koje koriste zavarivači ili da jednostavno sami napravimo tu zaštitu. Običan komad stakla i sveća su dovoljni. Upaljenom svećom nagaravimo staklo i to je to. Tako smo i radili, gledali i uživali... I maštali o totalnom pomračenju sunca, slušajući priče roditelja kako je izgledalo šezdesetih kad ih je to zadeslio.

Mnogo godina kasnije, 1999. dogodilo se i nama to pomračenje. Na sam pomen 1999. prvo nam padne na pamet bombardovanje i pomračeni umovi koji su to uradili, ali te godine smo doživeli i 90% skrivanje sunca u sred letnjeg belog dana. Ko bi to zaboravio? Danima su mediji trubili o opasnosti, o spuštanju roletni jer je opasno ako se gleda u sunce... Ma sigurno se sećate toga. Epilog – svi se razbežali, firme radile skraćeno, gradski prevoz prešao na vanredno stanje. U preduzeću gde sam tada radio čak i portira sa službenim pištoljem poslali kući! Opasno je u firmi, kod kuće će da se sakrije?! Zašto je opasno gledati u sunce tokom pomračenja? Pa tada je, po logici, manje opasno, jer je i manja povšina sunca koja zrači! Nikad nisam ukapirao ko je to smislio i zašto. Ili smo bili samo deo nekog kolektivnog testiranja na temu „Šta mediji mogu da urade“. Neko je sedeo u nekoj prostoriji i gledao rialiti šou gde smo mi bili učesnici.

I tako, umesto da buljimo u nebo i gledamo redak fenomen mi se posakrivali po kućama... A mi retki koji smo se drznuli da izađemo i pogledamo pamtimo i da je odjednom zahladnelo. Čini mi se da i pre par dana nije bilo nešto mnogo više zainteresovanih za direktno praćenje pomračenja. Samo što je ovaj put razlog totalno drugačiji. Nije nas, bre, više briga nizašta, a kamoli za tamo neke prirodne fenomene. A i šta će komšije da kažu ako buljimo u sunce kroz neko staklo?

Osim u lično proverenom slučaju, gde je jedna šestogodišnja Teodora uz pomoć babinog rendgenskog snimka i mamina pojašnjenja pratila pomračenje. Njen komentar je bio: „Sunce je sada kao mesec! Nema mu ga jedan deo!“

VEČE SA VEČITIM DISIDENTOM IVANOM IVANOVIĆEM: NA SUDBINU NE MOGU DA UTIČEM

NOVA NAŠA REČ. 13.03.2015.

Ivan Ivanović je rođen 1936. Oplemenio je srpsku literaturu sa preko trideset izdanja. 1972. objavio roman „Crveni kralj“ koji je njegov život odveo neplaniranim putem, jer je zbog tog romana ostao bez posla profesora književnosti u kuršumlijskoj Gimnaziji i dobio dve godine zatvora zbog „krivičnog dela povrede ugleda države, njenih organa i predstavnika koje je počinio objavljujući roman“. Devedesetih godina bio aktivni član Demokratske stranke iz koje se isčlanio 6. oktobra 2000. Trenutno promoviše „Partizane“, treću knjigu trilogije „Narodna buna“.

NNR: Golgota koju ste prošli zbog knjige „Crveni kralj“ iz današnjeg ugla, 40 godina kasnije, je prosto neshvatljiva. Kako vama to izgleda danas?

I.I.: Slažem se da iz današnjeg ugla to izgleda benigno, beznačajno. Ništa tu nije toliko opasno za robiju, ali svaka knjiga, svaki akt čovekov ima vreme, nikako ne možeš da izdvojiš jedan događaj iz vremena. U to vreme to je bila bomba, a danas to uopšte nije tema. Mene je ta knjiga i napravila i uništila, ali mi je i dala smer. Posle te knjige sam čvrsto odlučio da budem pisac. Ne tamo neka nauka, neka profesura, nego da budem baš pisac, pa šta bude. Ono što sam uradio je da sam sebe istiskao kao sunđer, odnosno sve što sam mogao ja sam iz sebe izbacio.

NNR: U svojim knjigama se isključivo držite ovog našeg kraja, kraja gde ste rođeni...

I.I.: Ja za drugi kraj ne znam U Beogradu sam izbeglica, stranac, ja ne mogu da pišem o Beogradu kad ne poznajem grad. Ovde sam odrastao i jug poznajem i nosim ga u damarima! U životu moraš da radiš ono što najbolje znaš. Ja ovo znam i retko ko od mene u mojoj generaciji književno bolje poznaje ovu temu. Ako neko može nešto od tebe bolje da uradi, onda ti ne treba to da radiš. U tom smislu se verovatno nadovezujem na Boru Stankovića i Stevana Sremca koji su bili veliki pisci. Bora, npr. sem Vranja ništa nije znao. To što je živeo u Beogradu nema veze. Zato je to i moje interesovanje, jer je to teren na kom sam najjači.

NNR: Sin ste četničkog majora koji je poginuo u drugom svetskom ratu. U svojim delima pišete i o četnicima i o partizanima i doživljavate opet golgotu, jer vas kritikuju i prozivaju i jedni i drugi.

I.I.: Neka napadaju. Sada više nije ni važno. Onda je bilo opasno jer je bila velika represija. Sad je došlo ono vreme kad možeš da laješ i da te niko ne zapaža. Opet, ne znam šta je gore? Kad te neko napada, kad te goni on te i uvažava. Zamisli, jedan pisac iz Kuršumlije koji nema veze, profesor za koga niko živi ne zna, odjedanput se nalazi u centru nečega! Sad sam došao u situaciju da sam izdajem knjigu. Više uopšte knjiga nije važna i meni lično je onda bilo bolje. Bila je represija, ali sam znao gde sam, šta sam, šta radim, mada sad sam u starosti pa ne znam nove generacije kako će da prođu. Opet, ja sad ne razumem šta mi uopšte radimo. Ono što je izvesno je da je ovo jedno veliko propadanje, osipanje, ali možda će iz tog pepela i da se stvori nešto. Bez mene, ja ću da odem do tada!

NNR: 1972. ste ostali bez posla, a onda ste 2003. postali pomoćnik ministra kulture. Da li ste to doživeli i kao neki trijumf, možda satisfakciju, jer vas je država ostavila bez posla, a onda vas država zaposlila na tako visoku funkciju?

I.I.: Nije to ista država. Nisam tu funkciju prihvatio samo zbog materijalnih razloga. Opet,  tridesetak godina nisam potpisao platni spisak! Ja sam to doživeo kao određeno priznanje i rehabilitaciju! Tada još nije postojao Zakon o rehabilitaciji i mene je neka vlast, a u to vreme je to bio SPO čiji član nikad nisam bio, pozvala i ukazala mi priznanje na tome što sam godinama imao stav i bio dosledan. Meni je to bila satisfakcija! Svestan sam ja da je svaki pravnik pozvaniji od mene da se bavi državnim poslom, znao sam da ne mogu ništa da promenim! Uostalom, šta može pomoćnik koji i ne raspolaže finansijama? Ja nisam dirao ministra, on nije dirao mene i tako su prošle tri godine. Da li sam bio u politici? Bio sam u poslu, ali u politici koja odlučuje nisam bio. Više sam odlučivao dok sam bio član Demokratske stranke, ali sam odmah došao u sukob sa birokratijom! Gorica Mojović i društvo prešlo iz komunizma i odmah smo se sukobili oko načelnih stvrai! Đinđić nije hteo da se izjasni! Bio sam disident u DS-u! I kad su oni došli na vlast, ja sam seo, napisao pismo „Nisam hteo ranije da istupim iz prostog razloga što sam voleo da pobedite. Sad kad ste pobedili – upropastićete sve!“ Bio sam prorok! Na žalost, ta opozicija je stvorila sistem gde mnogi misle da je bolji bio komunizam! To je katastrofa za demokratiju, ako ljudi priželjkuju jedan takav sistem.

NNR: Da li za vas može da se kaže „Jednom disident, uvek disident“?

I.I.: Neko od novinara je napisao „Večiti disident“ i mislim da je to najtačnija karakteristika. Znači, čovek koji se ne slaže. Neko to kaže konfliktna ličnost! Pa i neka sam. Ne može neko tek tako da me ubedi zato što obećava, nešto priča... Moram ja to da proverim! Čim uđeš u proveru, tog momenta se sukobljavaš sa vlašću jer svaka vlast je velika prevara!

NNR: 2009. je sud doneo odluku o vašoj rehabilitaciji, ali i tu postoje neke začkoljice i apsurdi...

I.I.: Meni politička rehabilitacija nije bila potrebna, jer je moje delo ostalo! Dobro je što su poništene te presude, ali taj zakon sadrži još jednu stavku koju ova država ne priznaje. To je rehabilitaciono obeštećenje i ja se zbog toga sada sudim sa državom, jer ako sam rehabilitovan onda treba da me obeštete! To ova vlast i Ministarstvo pravde odbija, odnosno odbijaju da primene zakon! Nema nekog obrazloženja, možda što nisam bio u zatvoru... Tamo postoji član 26 koji je vrlo precizan, međutim Ministarstvo pravde ne želi da ga prizna. Verovatno čekaju da umrem, kao ono o rehabilitaciji četnika, donet je zakon da su bili antifašistički borci. Ne mogu ja da ubedim Žiku Stojkovića i Rakića, svaka čast njima, oni tako misle, ali četnicima je priznato da su antifašisti i da li je jedan od njih dobio penziju? Nije nijedan, a borci još uvek imaju penzije! To je jedna velika nepravda i, na žalost, demokratska vlast je sve učinila da ne primeni zakon! Godine čine svoje, sve je manje onih koji imaju pravo an tu penziju... Ali, ja moram da se i dalje borim! Kao onaj Hemingvejev ribar! Neka mi isplate, odmah pristajem da to dam nekom sirotištu! Važno mi je da se izborim za princip! Lično mi ništa ne treba, živim skromno, penzija mi pokriva elementarno i meni je to dosta. Važan mi je princip da država ne progoni one koji ne misle kao ona!

NNR: Da li sebe doživljavate kao nekog ko juri vetrenjače, kao nekog ko ispravlja krivu Drinu...?

I.I.: Ne! Ali, sve to stoji! Ja sam se, na primer, jako puno bavio Radetom Draincem, pesnikom! On je bio najbuntovnija ličnost u celokupnoj našoj književnosti. On je svoj život doživljavao kao jednu veliku borbu za istinu, za pravo čoveka. Možda svega toga ima i kod mene, ali ja sam skroman. Ne što hoću, nego me je život na to naterao. Važno mi je da delo napišem, da ga završim. Ne mogu da kažem me sudbina ne interesuje, ali na to ne mogu da utičem! Ja sam svoj život posvetio literaturi. Nema meni drugog života, sem u literaturi! Kao sveštenik, kaluđer koji veruje u Boga i čitav život provodi u manastiru! Ja sam život proveo u literaturi i sve drugo mi nije bilo važno.

NNR: Na kraju, da malo pogledamo u budućnost. Kako vi vidite našu zemlju i šta lično planirate?

I.I.: Ja sam pristalica Evropske unije. Nisam za to da se izdvajamo od drugog sveta. Mi smo stari, evropski narod sa mnogo kvaliteta koji mora da uredi sopstvene odnose. Jesmo pogubili za vreme Miloševića sve što se moglo, ali to se više ne može vratiti! Taj ko sad zagovara nove ratove nema pojma! Znači, vidim Srbiju pre svega kao pravnu i uređenu državu! Ako Evropa bude kvalitetna i Srbija će biti takva! Evropa još uvek nije formirana, još se ne zna šta je to unija, još to nije sređeno. Voleo bih da idemo demokratskim putem. Nikakav ekstrem, nikakav komunizam! To su za mene dve najopasnije stvari.

Planiram da napišem još samo jednu knjigu i na njoj već radim. Fasciniraju me i opsedaju tri pisca: Sremac, Domanović i Bora Stanković! I do kraja ću da radim esej o njima! Sve što sam uradio dugujem njima! Oni su pre mene sve uradili, ja sam došao na gotovo. Bilo je to vreme kad su malom Srbijom koračali veliki ljudi! Sad Srbijom niko ne korača, nema hrabrih ljudi, nema pobune, po prvi put nema bune! Zato se moje knjige zovu „Narodna buna“! Bunu smatram najvećim dostignućem ljudi! Ljudi neće da trpe okupatora, bre! Ne treba da trpe ni svoga, jer te i tvoja vlast okupira! Ja sam već bivši čovek, voleo bih da dođu mladi koji se ne mire! I verovatno će da dođu, mora da dođe jedna druga generacija koja neće da prihvati ovo stanje! Bio bih prezadovoljan da dođe, ali ja da je vidim neću!

NAJBOLjI OSNOVAC 2014 – MIONA TOMIĆ

NOVA NAŠA REČ FEBRUAR 2015.

Miona Tomić, učenica osmog razreda Osnovne škole „Svetozar Marković“ je 2014. učestvovala na pet različitih takmičenja, gde je ostvarila plasmane na republičko takmičenje i drugu nagradu na državnom takmičenju iz hemije, što je bilo dovoljno da bude najbolja u gradu i dobije Svetosavsku povelju, čime je ponovila uspeh iz 2013. kada je takođe dobila ovo prestižno priznanje. Za Novu Našu reč, pored Mione, govore i direktor škole Jovica Marjanović i razredni starešina Valentina Trenčić.

Miona već godinama učestvuje na raznim školskim takmičenjima iz raznih predmeta. Sva takmičenja su joj na neki način interesantna, ali najzanimljiva joj je matematika, jer se njome najduže bavi i od trećeg razreda se takmiči iz tog predmeta. Više voli predmete gde je potrebno da radi zadatke, gde se traži i razmišljanje, a ne samo bubanje. U početku je bilo treme, vremenom je to postala samo pozitivna trema koja je „drži“ dok ne vidi zadatke. Vanredno je završila i Muzičku školu, odsek za klavir. Kao nadarenu i svestranu učenicu, pozvala je i Istraživačka stanica Petnica, gde je u okviru Letnje naučne škole imala odbranu dva zapažena rada iz biohemije i fizičke hemije.

Kad se pogleda lista nagrada, sjajne ocene, pomisli se da ovaj vunderkind ne diže glavu s knjige. Naravno da nije tako. Ima se vremena i za druženje sa prijateljima, sa žurke, rođendane, sport... Miona voli, kako sama kaže, umetničke sportove, tačnije biciklizam, vožnju rolera ili klizanje u zimskom periodu. U slobodno vreme čita nešto što je njen izbor, a ne obavezna lektira. Izbor su joj filozofska dela i detektivske priče, ali one koje su zamršenije, gde teže dolazi do raspleta. Na primedbu potpisnika ovog teksta da škola može za nagradu da joj kupi Agatu Kristi, odgovara da je već čitala i to na engleskom jeziku, jer je završila i neke kurseve engleskog jezika.

Odeljenja i generacija

U odeljenju imaju, pored nje, takmičare na republičkom takmičenju iz informatike i istorije. Još dva učenika su bila na takmičenju iz matematike. I ostala odeljenja imaju takmičare iz biologije, informatike, istorije, srpskog jezika, književnosti... Iz osam predmeta 14 učenika se plasiralo na republičko takmičenje. Jedna sjajna generacija, što još više ističe Mionin uspeh u toj priči!

Svi đaci prepisuju, poznata je stvar. U njenom slučaju, drugari mogu samo da prepisuju od nje. Mioni to ne smeta „sve dok ne počne da ugožava moj rad i koncentrisanje na zadatke. Ako mogu da pomognem pomoći ću, ali cilj je ipak da neko nešto nauči, a prepisivanjem ostaviće rupu u znanju.“ Razredna, kao i svaki pedagog, zna da to rade. Dodaje da i to predstavlja breme za Mionu, jer su sve oči uprte u nju i svi očekuju da ona sve zna, a ona se trudi da ih ne razočara.

Miona smatra da je njena škola najbolja u gradu, kao i ljudi koji tu rade i prate njeno školovanje. Priznaje da je razredna radila sa njom nesebično i sa puno ljubavi. „Obično se pominje samo onaj ko postigne rezultat, a ne i onaj ko je sve to pratio i ko je jako bitan za to, kao roditelji, direktor, nastavnici... Svetosavska povelja je kruna prošlogodišnjeg uspeha i to je priznanje sredine u kojoj živim. Ali, iza svega stoji rad i to je najvažnije. Talenat je 1%. Ako je razredna mogla toliko nade i rada da uloži u mene, mogu i ja da uložim deo i da se odreknem nekih stvari, koje se na kraju i ispostave kao nebitne.“

Razredna i direktor

Razredni starešina Valentina Trenčić ističe njenu svestranost. „Nije Miona osoba koja samo uči, uči i uči. Njoj svi predmeti „idu“ i ona sa lakoćom završava neke školske zahteve, te joj to oslobađa prostor da može da radi nešto dodatno. Meni, kao i školi, jako je drago i zadovoljstvo nam je što imamo takvog učenika. Uspeva da se iskaže u raznim aktivnostima. Predusretljiva je prema drugima, druželjubiva, ima neki svoj društveni život. Sve radi detaljno i kvalitetno, čak i u onim vannastavnim delatnostima, kao što su neke školske žurke koje školski parlament organizuje. Uporna, vredna, radna, odgovorna, precizna... Retkost je da u današnje vreme neko ko sve radi sa ljubavlju i kad se pojavi takvo dete na nama je da mu pružimo svu podršku.“

Direktor Jovica Marjanović kaže i da je Miona nosioc svih aktivnosti u delu priredbi koje škola sprema za Dan škole i ostalo... „Jedna je od glavnih koja vodi celu tu priču. Zaista je svestrana. Pomalo je privilegovana, jer običaj je da jedan đak može da ide na takmičenja iz dva predmeta, ali u njenom slučaju činimo izuzetak... Sa zadovoljstvom pratimo sve njene ambicije i školovanje. Lično, kod nje mi se dopada i to što je svoja, što drži do sebe, ima svoju ličnost! Kad smatra da je u pravu trudi se da to i dokaže!“

I na kraju razgovora...

Miona planira da školovanje nastavi u Gimnaziji, matematički smer, naravno.

„Nadam se da ću i u srednjoj školi naići na takvu ljubav i požrtvovanje nastavnog kadra koji imamo u školi. Da ćemo imati to zaštitničko osećanje koje nas prati i nesebičnost onih koji ulažu i nadu i vreme u nas.“

„Žao mi je samo što i moja sestra bliznakinja, koja ima slične rezultate i uspehe, nije dobila povelju. Znam da i ona ulaže dosta truda i rada. Razlika je očigledno u nijansama koje drugi primećuju.“

VLASTIMIR SPIRIĆ - PORTRET

NOVA NAŠA REČ, 6.3.2015.

Vlastimir Spirić, diplomirani slikar, završio fakultet Likovnih umetnosti u Prištini 2002. godine. Do sada imao devet samostalnih izložba, grupne odavno prestao da broji. Uradio je preko 300 slika.

NNR: Umetnička dela nastaju nakon inspiracija, ali ako bi umetnik čekao samo na inspiraciju ko zna kad bi nešto uradio. Kako vaša dela nastaju, kao plod inspiracije ili ipak imate i malo zanatskog u sebi, pa možete da slikate i kad niste inspirisani?

VS: Radim i kad nemam inspiraciju. Imam periode kao ono kad je doba suše i doba kiša. Po pravilu leti više radim, raspoložniji sam nego zimi. Postoje određeni faktori, jer svaki stil dođe do nekog momenta kada ulazi u paradoks. Treba preživeti to, pa nastaviti dalje. Inače sam nestalan. Na mene utiče svašta, bukvalno život utiče. Razlika je samo u stepenu koliko nešto utiče. Imam situacije gde mi neko nešto kaže i ako razumem tu kritiku koja me negde dotakne, sigurno ću na tome da radim i da to usvojim kao temu za razmišljanje i kao neku inspiraciju u daljem radu. Pritom, naravno, neću kopirati to što mi je rečeno, nego dati svoj pečat, da tako kažem.

NNR: Kako izgleda vaše slikanje? Da li imate čitavu sliku u glavi, te je jednostavno prenesete na platno ili krenete, pa gde završite...

VS: Slika mi je u srcu, ne znam kako će da izgleda na kraju. Po pravilu počnem da crtam četkom po platnu i tu se uvek nešto desi, neki deo mi se sviđa, neki ne, pa krenem da menjam. Ovo valja, ovo ne valja... Slika nastaje u nekom smislu sama od sebe. Lepo je kad mi slika dozvoljava da se igram sa onim na platnu, ali ima momenata kada sednem i gledam u nju, tražim šta ne valja, menjam, popravljam...

NNR: Šta su motivi koje najčešće slikate?

VS: Slikam ljude, prvenstveno ljude. Ima ih u raznim varijantama i u glavnom su to neki imaginarni likovi iz glave. To mi je preokupacija poslednjih 7-8 godina. Slikao sam i klasično slikarstvo, na samom početku ili ako mi neko baš zatraži konkretno nešto. Mada, nisam baš najzadovoljniji tim radovima. Portrete, recimo, volim da radim. To mogu da radim i kad mi pozira neko, obično to i kraće traje, jer neki energetski naboj se isprazni za par dana... Opet, teško je da ti neko pozira nekoliko dana, umara se, zamara, postaje nervozan, a onda ja to prenesem na sliku, pa ne ipadne baš najbolje... Lakše mi je portret uraditi sa slike.

NNR: Koliko treba da nastane slika?

VS: Neki put to za dva sata bude gotovo. Drugi put se razvuče na dve-tri nedelje. Sad imam praksu da jednu sliku radim dok je ne završim. Tek onda prelazim na novu i nastavljam dalje. To izgleda, da uporedim, kad imaš neku kratku pesmu, ali imaš i „Rat i mir“! To je ogromna razlika, u tom smislu i slika može da ode na neku stranu. Zavisi od toga koliko si rekao tom slikom.

NNR: Koje tehnike su vam najdraže, najlakše za slikanje?

VS: U poslednje vreme radim akrilnom tehnikom. Opet, svaka tehnika ima neku svoju dušu. Radio sam akvarel, ali to kod mene ispadne kao da je tempera, kao gvaš. Volim da radim i ulje na platnu. Imao sam period i kad sam mnogo crtao, praktično sam sve rešavao u crtažu, a posle to prebacivao na platno... Radim i lesonit, dopada mi se i to.

NNR: Da li vaša slika mora da bude perfektna? Iz vašeg ugla, naravno.

VS: Trudim se da svaku sliku radim što duže mogu. Ponekad se zaigram, pa i preteram. Volim da duže radim jer onda imam neku sigurnost da će biti dobra. Radio sam je, gledao, razmišljao o njoj... Ne mrzi me da popravljam neke sitne detalje, što nekad zna da bude nezgodno, kreneš od nekog sitnog detalja, pa ode cela slika... To je i neki proces zrenja, koliko je slikar ozbiljan, koliko drži do sebe, koliko mu je stalo do tog dela...

NNR: Imate li neke slikare koji su uticali na vaš rad?

VS: Generalno, od svetskih slikara, mislim da sam sličan po karakteru i raznovrsnosti Pikasu i on me je i dotakao u nekom mom periodu. Čak mi je bilo i teško da se otrgnem od toga, radio sam neko vreme nešto a la kubizam. Nije to bio duži period... U suštini, nije to samo vidiš neku sliku i kažeš sad ću ja ovako da radim. Mora to um da obradi da bi bilo tvoje. Zoran Furunović, moj profesor, takođe je uticao na mene. U principu, umem da „kradem“ znanje, da prihvatam sugestije i običnih ljudi, ali i iz razgovora sa drugim slikarima, bilo mlađim, bilo starijim. Stičem iskustvo, ostane nešto od toga i vremenom „pukne“ na platnu.

NNR: Da li je slikarstvo zahtevno, da li oduzima vreme, troši živce...?

VS: Slikarstvu se treba posvetiti da bi ga radio dobro. To je neki glavni problem, jer danas ljudi imaju posao, porodicu, ne znaju gde će pre...  Onda dođu i kažu „E, sad ću malo da slikam!“, pa sednu i ne znaju šta da rade. Slikarstvo „jede“ neko vreme ne samo u smislu proizvodnje tih slika, jer treba nešto i da doživiš da bi ga preneo na platno. Ja nemam neki problem te inspiracije, ali sam imao perioda gde se probudi neki avanturistički duh, pa moraš i neku vrstu meditacije da radiš, da bi uspeo neke stvari iz sebe da izbaciš... Zahtevno je u smislu da nikad nisi završio, uvek može nešto još da se uradi i uvek može da se uradi još jedna slika. To je lepa strana, jer uvek imaš posla.

NNR: Da li ponekad radite zato što morate?

VS: Retko mi se dešava da me mrzi da slikam. Ponekad se ispraznim kad, na primer, uradim 50 slika za kratki vremenski period. U principu, nikad me ne mrzi da slikam, ali nekad je problem što prosto ne znam šta će od slike da ispadne. Trudim se da nastavim stil koji radim. Nekad se to kida, nisam se našao, ali budućnost pokaže dokle sam stigao u radu.

NNR: Šta je za vas slikarstvo? Kako ga doživljavate, kao posao, hobi, zadovoljstvo, obavezu...

VS: Meni je to prvenstveno posao, ali sam spojio recimo, posao i zadovoljstvo. U suštini mnogo mi znači i parafraziraću nešto što je neko rekao za pisce – treba da slika onaj ko mora, onaj ko ne može bez slike! Koliko sam sebe upoznao u poslednjih 15 godina ja moram da slikam. Imam nekog terača u meni koji me tera da slikam i da uporno radim dalje...