Maja Miljković je od svih leskovačkih
košarkašica najdalje dogurala. Počela je da trenira 1999. godine u ŽKK „Dubočica“
i tu je bila do 2005., kada prelazi u beogradsko „Ušće“, iako je imala pozive bukvalno
svih domaćih ekipa. Tu joj je trener bila Marina Maljković, danas selektor reprezentacije
Srbije koja je nedavno postala prvak Evrope. 2007. odlazi u španski Vigo, a
2010. u Šopron u Mađarskoj, ekipu koja je tada bila među četiri najbolje u Evroligi.
Sa francuskim Buržom 2011. postaje prvak Francuske i dospeva među osam najboljih
ekipa u Evropi, a plasman na završni turnir nisu uspele da obezbede u dvomeču sa
Valensijom koja je te godine i osvojila titulu najboljih. Iako je 2012. bilo brojnih
ponuda, Maja je htela u neku ekipu koja igra Evroligu, ostaje u Francuskoj, igrajući
za Tar, a sledeću sezonu provodi u Rumuniji, gde sa ekipom Targovište osvaja kup
Rumunije. To je, ujedino, i jedini rumunski klub koji je u bilo kom sportu, osim
fudbala, igrao Evroligu. Poslednje dve sezone je provela u ruskom Jeniseju iz Krasnojarska.
Tamo je otišla da bi bila „gazda“ u ekipi. Prve sezone klub je igrao samo u ruskom
prvenstvu, a prošle godine FIBA kup. Sledeće sezone igraće u Belgiji u klubu Belfus
iz Namura. Radi se o najtrofejnijem belgijskom klubu, trenutno vicešampionu države,
igraće FIBA kup i cilj je što bolji plasman u Evropi.
Sa mlađim reprezentativnim kategorijama
bila je prvak Evrope, dvaput druga u Evropi, druga i treća na svetskom prvenstvu.
Bila je kapiten mlade reprezentacije do 21 godine. 2007. i 2009. igrala sa seniorskom
reprezentacijom na prvenstvu Evrope.
Poliglota
Zahvaljujući košarci postala
je i poliglota. Govori engleski, španski i ruski. Francuski razume, ne treba joj
prevodilac, ali ga slabo govori. S obzirom da ide u Belgiju, u sredinu gde se govori
francuski, to joj je odlična prilika da i taj jezik potpuno savlada. Ruski je naučila
jer je bila jedini stranac u ekipi, a kao plejmejker koji mora da vodi tim i da
komanduje na terenu mora i da zna jezik, kako bi se sporazumevala sa saigračicama
na terenu. Kad je otišla u Rusiju bila je ubeđena da će da ih razume, smatrajući
da su slovenski jezici slični. Kad su krenuli da pričaju oko nje, nije razumela
ni jednu reč. Odmah je kupila rečnik i svesku i svakodnevno učila reči, pojmove
i izraze vezane i za košarku i za svakodnevni život. Čak se i kladila da će za dva
meseca da ide u bioskop, jer su filmovi sinhronizovani na ruski. Nije uspela za
dva, ali za četiri jeste i nije bilo problema sa razumevanjem.
Španija,
provod i Razija Mujanović
Kao sportista posvećena je onome
čemu radi. Ali kao mlada osoba sigurno ponekad sebi da oduška i izađe u provod.
S obzirom da je bila bukvalno na četiri strane sveta, sa raznim kulturama, pitam
gde joj je bio najbolji provod izvan košarke. Priznaje da, kao i svakom profesionalcu,
košarka je na prvom mestu. I ako su dobri rezultati i sve drugo je dobro. Španiju
pamti kao najbolje mesto, možda i što je tamo otišla sa 19 godina. Bilo je dobro
društvo, mnogo sportista iz bivše Jugoslavije, studentski grad, dobra klima, zimi
pada kiša, ali temperatura ne pada ispod 10 stepeni...
„Ljudi su slični nama, iako se
ne razumemo, to jest sporazumevamo se ono, rukama i nogama, kako stignemo, oni hoće
da pomognu. Prve godine sam igrala sa Razijom Mujanović. Uđem u salu i vidim nešto
ogromno na terenu i shvatim da je to žena visoka 2,02. Znala sam za nju, ali nisam
znala da igra za taj klub. Kad ste stariji glredate s kim ćete igrati, koji je klub,
ko je trener. Ja sam tamo otišla jer sam znala da me trener hoće i drugo mi nije
ni bilo važno. Otišla sam na slepo, ali je odlično ispalo. Razija ima srebro sa
Olimpijade, kao i sa evropskog i svetskog prvenstva osvojene sa Jugoslavijom, bila
je više puta najbolja igračica Evrolige. Neprocenjivo mi je iskustvo sama priča
sa njom, a kamoli neki njeni košarkaški saveti. Čak smo i slobodno vreme provodile
zajedno, iako je ona tada imala 41 godinu. To joj je i bila poslednja sezona koju
je igrala. Bez obzira na visinu i godine i tada je sjajno igrala, imala sjanu koordinaciju,
šut...“
Rusija,
a u komšiluku Kina i Mongolija
„Kad sam prvi put rekla da želim
da idem u Sibir svi su mi rekli da je to kraj sveta, gde ću tamo... Opet, mi imamo
predrasude kako to izgleda. Jesu to tajge, beskrajno prostranstvo, najbliži grad
Novosibirsk, takođe milionski grad, je udaljen 12 sati vozom. Ali, ljudi su tamo stvarno fenomenalni. Grad je
sa modernim zgradama, tržnim centrima, ogromnom rekom, organizacija je na velikom
nivou, baš mi je bilo prelepo. Temperature su nezaobilazna tema za nas. Drugačija
je klima, ali ste jednostavno spremni za to. Ne idete nigde bez rukavica, kape,
šala, dva para trenerki, ogromne jakne... Ali, opet tamo je mahom sunčano. Opet,
naših -10 je hladnije od njihovih -10. Bilo je i po -40, ali si spreman na to i
ne primećuješ. To mi je prelepo iskustvo. Uostalom, ne bih ostala dve godine u Krasnojarsku
da mi je bilo loše. Imam tamo sjajna poznanstva, zovu me drugarice da im idem na
svadbu, da svratim kad god mogu i drago mi je zbog toga...“
Rusija je zemlja gde sunce nikad
ne zalazi... Kako izgleda igrati utakmice gde se prelazi iz jedne u drugu vremensku
zonu? Maja priznaje da je najveći problem bio kod evropskih utakmica, kad, npr.
odu u Tursku gde je šest sati vremenske razlike, pa ispada da igraju u dva ujutru.
„Sve je to bio doživljaj za mene.
Na primer, iz Krasnojarska krećeš u sedam ujutru za Moskvu i stižeš istog dana u
sedam ujutru. Mi smo uglavnom išli avionom do Moskve, a onda vozom do drugih gradova.
Njihovi vozovi su stvarno fenomenalni. Kupei sa krevetima, obrok, sjajni uslovi...
Tamo ima i puno naših ljudi. Karadžić je godinama trener, pa Kikanović, Sava Lešić...
Lepo smo se družili.“
Iskustvo
i planovi govore
Od trenera u Španiji je naučila
da u karijeri svakog igrača postoje tri faze. Prva je kad ste mladi i kad je najvažnije
da igrate u ekipi gde ćete da imate veliku minutažu, gde će najvažnije biti da igrate,
a tek posle toga je rang takmičenja. Drugi deo je kad gledaš gde igraš, gde je najvažnije
da osvajaš titule i trofeje. Treći stadijum je kad ti nije važno gde si, u kojoj
si zemlji, nego ideš tamo gde ti ponude najveći novac.
„Ženska košarka u našoj zemlji
je veoma loša, ali mi je drago što u Leskovcu stotinak devojčica u svim kategorijama
trenira redovno u Aktavis akademiji. Najvažnije je da se radi, da se stvaraju igračice,
valjda će Leskovac vremenom opet imati i seniorsku ekipu. Iz mog iskustva savet je da ne treba gledati da se po svaku cenu ode
iz rodnog grada. Mlade igrače ne treba da interesuje novac. Meni su nudili da odem
još u osmom razredu, ali sam sačekala par godina, pa tek onda otišla, kad sam praktično
prerasla sredinu. Leskovac ima odlične uslove za razvoj mladih igračica, što pokazuju
dosadašnji rezultati. Ako postoji ponuda ne treba žuriti, porazgovarati sa roditeljima,
sa trenerima, da se vide sve opcije. Ja sam imala podršku roditelja, pustili su
me u Beograd kad sam završila drugi razred srednje škole i u potpunosti me podržavali.
Karijera sportiste je puna rizika, nikad se ne zna šta nosi sutra, zato je važno
i obrazovanje. Planiram da igram još 3-4 sezone, imam već dovoljno iskustva, znanja,
a posle... Imam diplomu ekonomskog fakulteta, što pokazuje da sport i obrazovanje
mogu zajedno. Upisala sam i Strukovne studije u Beogradu, kad završim imaću i trenersku
diplomu. Primetila sam gostujući po kampovima da me te stvari interesuju i mogu
deci da prenesem mnogo od onoga što znam. Zbog jezika koje govorim mogu da budem
i neki sportski menadžer, savetnik nekih igrača... Da li će to biti u Leskovcu ili
negde drugde, videćemo. Volela bih da se vratim u Srbiju, to je sigurno, ali o tome
ćemo da pričamo kad okončam karijeru.“
