BRANKO GOLUBOVIĆ GOLUB, VOKAL ŠABAČKOG BENDA GOBLINI: DA, MOŽE DA SE RADI, ALI DA NIJE SAVRŠENO, NIJE

NOVA NAŠA REČ, 21.07.2017.

U okviru turneje na kojoj slave 25 godina rada i 20 godina od objavljivanja svog najpozantijeg albuma „U magnovenju“ šabački pank bend održao je koncert u Nišu. Kao podrška su nastupili i Cepeni ćunci, koji su tom prilikom najavili i tradicionalni, 11. Pivski festival koji će se održati od 28.-30. jula u Ladovici.

Branko Golubović Golub, vokal Gobilna, priseća se da je prvi put čuo Cepene ćunke u Šapcu, pre dvadesetak godina, kada su nastupali na Uskršnjem rok maratonu, rok manifestaciji koja se godinama održavala u Šapcu.

„Tada sam bio prijatno iznenađen njihovim kvalitetom. Oni su i danas dobar bend. Sa njima smo i prošle godine zajedno nastupali. Mi se, u stvari, trudimo da podržavamo tu neku scenu iz unutrašnjosti. Kao bend iz 90-ih znamo kako to izgleda. Te 90-e se održale celu tu priču vezanu za rokenrol i čitavu tu scenu na svojim plećima je iznela scena iz Niša, Kragujevca, Šapca, Zrenjanina, Subotice, Sombora, Aranđelovca, Gornjeg Milanovca... Svi ti manji gradovi su iznedrili bendove koji su, u stvari, žarili i palili tom nekom alternativnom scenom. Praktično je svaki grad imao neki svoj bend koji je prerastao lokalnu sredinu.“

NNR: Devedesetih su svi ti koji su činili tu scenu bili nezadovoljni načinom na koji se sve to održava, bilo da je izdavaštvo u pitanju, organizacija koncerata... Danas se u ogromnoj većini slučajeva slažu da je to tada bilo super u odnosu na ono gde je rok muzika kod nas danas... „Pitanje je i koliko su bendovi 80-ih shvatili koliko je ta scena značila tada. Mi smo 90-ih počeli da radimo i imali smo veliki kompleks bendova iz 80-ih. Cela ta scena, taj novi talas ili novi val, zavisno odakle su dolazili, je doneo velike promene na nivou Jugoslavije. Trebalo je 10, 15, 20 godina da prođe da ljudi počnu da pričaju kako je scena 90-ih ostavila neki pečat. Mi imamo bendove koje i dandanas ljudi vole da čuju i to su bendovi koji su doneli nešto novo u to vreme srpskoj rokenrol sceni. Onda se desilo da od 2000. kreće neka silazna putanja... Mislim da ne možemo da pričamo kako ne postoji scena, nego kako u medijima ima sve manje i manje prostora za neke nove bendove. To je po meni najveći problem. Mi smo 90-ih u svakom gradu imali lokalnu televiziju ili radio-stanicu na kojoj su se vrteli bendovi, bilo je emisija posvećenih rokenrolu. Ja sam dolazio u Leskovac da promovišem na radiju našu kasetu „Istinite priče“... Da ne govorimo o nekim državnim i mejnstrim televizijama u to vreme, kao što su bili B 92 ili studio B. Čak je i Pink imao jednu emisiju posvećenu rokenrolu. Danas to zvuči kao bajka. Rokenrol je ignorisan već nekih 15 godina, mladi bendovi nemaju nikakve šanse da se pojave u prostoru mejnstrim medijima. To znači puno, jer tako ljudi koji nisu čuli neki bend dobiju priliku da čuju nešto novo i procene da li im se sviđa ili ne. Ovo što trenutno imaju su društvene mreže, jutub, što nije loše, imaš priliku da plasiraš to što radiš na nekom globalnog nivou. Ali, poenta globalnog nivoa je da ljudi treba da znaju za tebe da bi negde kliknuli i slušali ili gledali šta radiš. Najveći problem danas je kako predstaviti ljudima koji nisu čuli za tebe to što radiš.“

NNR: Nameće se pitanje ima li onda smisla raditi sve to, zašto bi neko uopšte kretao u tu priču, ako su mu u startu vezane i ruke i noge?

„Ima smisla, naravno. Pa i mi kad smo kretali nije imalo nekog smisla... 92., 93. kad smo mi kretali mnogi su nam se i smejali, jer ti sad tu kao ulažeš pare u nešto, da bi napravio album, da ga predstaviš i da kao napraviš neku muzičku karijeru. Mislim da ovo ne može večito da traje, nijedna nije gorela do zore. Moraće se neke stvari tu promeniti, na kraju krajeva imamo i masu tih festivala, masu bendova koji sviraju, ljude koji dolaze na koncerte. Uostalom, pogledaj Ladovicu, pa oni već deset, jedanaest godina guraju taj muzički festival i nemaju nameru da odustanu. Znači,  postoje slušaoci, postoji baza, pitanje je samo kako doći do nje. Ne postavlja se pitanje da li neko sluša rokenrol, nego kako taj koji sluša može čuti moj bend. Kada to prevaziđu stvari će krenuti bolje po njih. Naravno, moraju da imaju dobar album, to je osnovno.“

NNR: Goblini su pank bend, a takva muzika je vezana za klupske prostore. Pre par godina su uspeli da održe koncert u Beogradu, u Hali sportova pred 4000 ljudi. To je već nešto čime se hvale i mejsnstrim bendovi.

„Nama se to desilo jer već imamo taj neki most koji čine dve generacije. Mi smo neku našu priču gradili 90-ih, neki ljudi su tada počeli da nas slušaju i igrom slučaja, slušaju nas i danas. Našim povratkom na scenu počela je da nas sluša i neka generacija 2000-ih i to se spojilo. Sada nam se na koncertima dešava da vidimo ljude koji su naše godište i klince koji su tek sad počeli da slušaju rokenrol. Najslađe i najlepše mi je kada vidim likove koji su naša generacija koji dolaze sa svojom decom da slušaju Gobline. Inače, daleko smo mi od mejnstrima, to ipak karakteriše vrsta muzike, a ne broj publike na nastupu. Hala sportova nama jeste bio veliki zalogaj, ali smo uspeli... Ipak je 25 godina iza nas, ali nekako mi se čini i da je danas lakše napraviti uspešan koncert u hali nego u klubu. Više se ulaže u to, veća je reklama, diže sa na neki viši, ozbiljniji nivo... Ali tu dođe i publika koja zna, npr. naše četiri pesme i dođe da bi ih čula. To mnogo zavisi i od organizatora. Na primer, kad bi bilo više ljudi kao što je Džoni (Nikola Jovanović, organizator koncerta u Nišu, prim. I.S.), bilo bi mnogo više gradova gde bi bendovi svirali i gde bi svi bili zadovoljni, počev od publike, preko organizatora, do samog benda. Nije sve u parama, naravno, ali one su nužne da bi ste imali kvalitetnu opremu, razglas... Opet, mi smo daleko od neke priče kada smo se nas trojica ubadali u jedno Čajavec pojačalo...“

NNR:  Zvanično su Goblini bend iz Šapca, ali tamo su danas samo gitarista Alen i bubnjar Firca. Golub godinama radi u Etiopiji, basista Vlada je u Batajnici, a gitarista Leo u Subotici. Kako to izgleda praktično kada treba krenuti na neku svirku? Da li se svima pusti cirkularni sms tipa „Dođi tu i tu petak u 18 sati, sviramo!“?

„Mi smo toliko navikli na to da sama ideja da njih četvorica žive u tri grada nama je normalno, plus ja na drugom kontinentu! Neko drugi bi odavno prestao da radi. Ipak, ovo je 21. vek, postoji razvijena tehnologija koja nam omogućuje komunikaciju u nekom realnom vremenu. Možemo da šaljemo snimke jedni drugima. Pre 20 godina ovo ne bi bilo moguće, zamisli da ja iz Etiopije šaljem pismo, pa čekam 20 dana da mi odgovore i pošalju kasetu... Ne bi to imalo smisla... Danas je ovako nešto moguće, ali se, ipak, najviše ideja i stvaralačkog rada se dešava kada smo svi na okupu. Imamo mogućnosti da direktno pričamo, ideje kruže, neko kaže nešto šro će meni dati neku ideju, krenućemo da radimo... Ali, eto, uspeli smo da izbacimo jedan album, singl i mini-cd od 2009. To je neki znak da može da se radi, ali da nije savršeno, nije.“

NNR: Uskoro i knjigu o Goblinima...

„Kad god ugrabim vremena napišem nešto. Samo da znate da tu pominjem i Leskovac i ljude sa kojima smo sarađivali i družili se...“

SVETOZAR CVETKOVIĆ, GLUMAC I PRODUCENT: SVET JE U KONSTANTNOM RATU

NOVA NAŠA REČ, 9. 6. 2017.

Višestruko sam svojim korenima vezan za Leskovac, nema čoveka u mojoj familiji koji nije odavde i to je osnovni razlog što sam ovde, rekao je naš poznati glumac i producent, ali i upravnik pozorišta Svetozar Cvetković tokom boravka u Leskovcu.

„Ja sam radio kao glumac, kao producent i kao upravnik pozorišta i ne mogu da kažem da je bilo posebno teško, da mi je postojala neka muka od toga. Ako bismo govorili o stepenu nekog stresa, o količini neprijatnih iznenađenja, onda je to u svakom slučaju vođenje pozorišta. To vam je kao da vodite državu, nikad ne znate šta vas čeka iza sledećeg ćoška. Ovo drugo, pre svega biti na sceni, je jedna neograničena sloboda, nešto što se celog života trudite da dosegnete. Kao glumac ste, za razliku od drugih ljudi koji se bave svojim poslom, u prilici da se na sceni bavite svojim poslom i da bukvalno uradite sve ono što je vaš najslobodniji izbor. Ja, recimo, sutra imam predstavu u kojoj na sceni treba da govorim neki tekst koji je napisan. Ona je režirana tako i tako i ja se krećem u nekim granicama koje su postavljene. Ali moja sloboda ide daleko van toga, ona može da ide dotle da ja uradim nešto totalno nepredviđeno, nešto što mi niko nije rekao da uradim. Ja to, naravno, neću uraditi, ali upravo osećanje te slobode koje ćete se držati u okviru onoga što ste sami sebi zadali, a ne što vam je neko drugi zadao, jeste nešto sa čime danas glumac raspolaže. Zbog toga je po meni gluma najlepša moguća vrsta profesije kojom vas neko obdari i dozvoli vam da se time bavite.“

*Kako izgleda sarađivati s glumcima kao kolega glumac, kao producent ili upravnik?

„Ja sam se trudio da sarađujem pre svega kao čovek, kao njihov prijatelj. Ja sam i poslove koje sam birao više birao prema tome s kojim ljudima sam trebao da radim, nego prema tome kakvi su to poslovi. I zbog toga mi se činilo da teško mogu da radim sa nekim sa kojim se ne osećam dobro na tom nekom ličnom planu, na nekoj istoj talasnoj dužini.“

*Najnovije priznanje stiglo je ovih dana. Na 50. filmskom festivalu „Worldfest“ u Hjustonu Svetozar Cvetković je dobio nagradu kritike za najboljeg glumca.

„Naravno da vas nagrade obraduju, ali ne mogu da kažem da različito reagujete na različite nagrade. Čovek ne može neprijatno da se oseti ako osvoji neku nagradu. Ali, ta nagrada i još jedna koji sam davno dobio imaju neku posebnu i specifičnu težinu, ne zbog toga što su to neke velike statuete, neka velika umetnička dela, ne znam šta, ili što se radi o, sad je već izvesno, jako zanimljivim filmovima. Ono što jeste jako pohvalno i dobro, a vezano je za to, što prvo nisam ni znao da se film tamo prikazivao, drugo nisam znao da postoji bilo kakav žiri i treće kad su mi javili sve je bilo jako šokantno za mene. Ne zbog toga što sumnjam u ono što smo radili, nego što tu dođu neki ljudi koje uopšte ne poznajem, koji su nas prvi put videli i koji kažu „Evo, ovom čoveku, između ovih sto i nešto filmova koji su na repertoaru, dali bismo nagradu!“ U tom smislu mi imponuje. Film za sada niko nije video, on tek treba da krene po festivalima, u distribuciju. Film je radila jedna mala ekipa, sniman je u dvadesetak dana u Maroku, živeli smo u nekom beduinskom kampu...“

*Svetozar Cvetković leto će provesti radno snimajući film...

„Kad će se on pojaviti, videćemo, jer dok se film napravi prođe i godinu dana. Sad će se pojaviti film koji sam snimio u decembru pretprošle godine. Zove se „Izgrednici“, režirao ga je Dejan Zečević. Na jesen u Skoplju snimam jednu seriju, na proleće opet snimam novi film... “

*Koliko je film bitan danas, da li je počeo da zaglupljuje ljude i da služi samo za zabavu? 
„Ja bih to proširio na celo ovo zanimanje, na sve ono što je vezano za scensku umetnost, kao što je i pozorište. Takvo je vreme, ono nas je uteralo u to da publika ide u pozorište ili bioskop samo zabave radi. Ukoliko iole vidi nešto što je opterećuje, ona to ne želi da gleda. To je zato što život takav postao i to nije specifično samo za nas. Tako je generalno u svetu, jer smo u jednom nesvesnom stanju da smo konstantno u ratu. Taj rat nas pritiska, davno je bilo vreme kad je Đorđe Balašević pevao „Samo da rata ne bude.“ Više nema smisla to pevati, jer je rat stalno negde u svetu i više to nije negde tamo daleko. Svet je danas jedno globalno selo, sve je jako blizu i sve to utiče na nas. Svaku informaciju dobijete odmah, više ne morate da pišete pismo koje putuje po 7-8 dana... Sve stiže odmah i to je pakao. Od tog pakla se ljudi brane tako što traže zabavu i zabava jesu postali i film i pozorište.“

*S druge strane, nasilje na filmskom platnu takođe privlači ljude...

„Nasilje je uvek privlačilo pažnju. U rijalitiju, u bilo čemu, novinskim naslovnim stranama... Nasilje danas sve prodaje. Izopačili smo se, malo je ljudi koji su u stanju da sačuvaju prave vrednosti. Mislim da te prave vrednosti danas žive u nekim oazama zahvaljujući sposobnosti nekih ljudi.“

*Kao neko iza koga stoji veliko iskustvo u poslu kojem se bavi, šta bi preporučio onima koji tek kreću tim putem?

„Kao i u Americi, mislim da i ovde nije potrebno završiti školu da biste postali glumac, bez obzira što sam je ja završio. Poželjno je, ali to i dalje ne znači da ćete biti glumac. Danas svako može da bude gluamc, samo zavisi kakav. I danas se svako i usuđuje, od onih koji su završili akademiju ili fakultet, državni, privatni, ovakav-onakav, do onih koji su pevači ovakve ili onakve muzike, do onih koji su zabavljači, imitatori. Svako može da bude glumac, pitanje je samo odluke. Tako da je i moja poruka da se treba dobro razmisliti oko toga, tržište je jako malo u odnosu na vreme kada sam ja počeo da se bavim ovim poslom... To tržište sve više smanjuje i smanjuje i se ćešće dolazimo u sitaciju da ljudi koji su završili fakultet i koji su diplomirani glumci nemaju mogućnosti da se bave tim poslom i da će biti sve manje mogućnosti za to. Zbog toga treba ozbiljno razmisliti o tome.“

SRDAN GOLUBOVIĆ, REDITELJ

 NOVA NAŠA REČ, 09.12.2016.

Srdan Golubović je rođen 1972. godine. Vanredni profesor na Fakultetu dramskih umetnosti. Kao reditelj potpisao tri filma („Apsolutnih sto“, „Klopka“ i „Krugovi“) koji su prikazivani i osvajali nagrade na najprestižnijim svetskim filmskim festivalima. Svaki od ovih filmova „tera“ gledaoca da se postavlja u situaciju nekog od junaka filmova, da preispituje sebe šta bi uradio na njegovom mestu, kao i koje su i gde su ljudske granice. Ovo je njegova priča o tome kako su nastajali ti filmovi.

Apsolutnih sto (2001.)

Glavni junak je talentovani strelac čiji je stariji brat čak svetski prvak u streljaštvu i koji je, nakon boravka na ratištu u bivšoj Jugoslaviji postao zavistan od droge...

SG: To je izmišljena priča, nismo mi imali neki uzor po kome smo pravili priču. Posle smo scenarista Đorđe Milosavljević i ja čuli da je u Hrvatskoj bila slična priča, sa nekim strelcem koji je bio snajprerista u ratu i da tu postoje neki elementi vezani za ovu priču. Nas je zanimao fenomen odnosa dva brata, gde mlađi pokušava da zaštiti starijeg i to je, u stvari, jedan očinski odnos, jedan nedostatak figure oca, koga u filmu nema. Ta stvar je krenula iz jednog političkog otpora, iz jedne nemoći da promenimo to vreme u kome smo živeli pod Miloševićem. I jedan ogroman bes koji sam ja u to vreme osećao prema svemu što nas je okruživalo. I neko malo klinačko osećanje da u toj izolaciji u kojoj smo živeli bi svako od nas najradije uzeo pušku i pokušao da razreši stvar. To i jeste nekako u skladu sa godinama koje sam ja tada imao, 23-4-5, kada sam počeo da pišem scenario. Mislim da se to i vidi, da taj film ima tu vrstu energije. Onda smo krenuli da tražimo šta je to, došli do rata, do posledica rata, odnosno do modela jednog srušenog šampiona, jednog šampiona koji je od jedne sportske ikone postao narkoman i neko ko je potpuni životni luzer. Bila mi je zanimljiva ta igra sa sportom, jer taj sport zaista u sebi nosi i neke dobre, ali i neke tamne stvari svega toga, što bi rekao Duci Simonović. Koketerija sa svim tim mi je bila jako zanimljiva, pogotovu taj lik mlađeg brata koji ima 18 godina i koji je mislio da čovek sam može da reši sve nepravde ovog sveta i koji veruje da ima pravo da uzme pravdu u svoje ruke. Posle odrasteš, sazriš i shvatiš da je pojedinac u tim nekim stvarima nemoćan.

Klopka (2007.)

Roditelji saznaju da im dete ima srčanu manu, a da se operacija vrši u inostranstvu i košta 30.000 evra. Novac mora hitno da se pronađe, jer svaki naredni srčani napad može biti fatalan. Banke ne daju kredit, prijatelji nemaju dovoljno... Pojavljuje se misteriozni čovek sa suludom ponudom – ubiti izvesnog biznismena sa kriminalnim profilom i tako zaraditi novac za operaciju...

SG: Ovo je nastalo po romanu „Klopka“ Nenada Teofilovića koji je scenarista Srđan Koljević pronašao. MI smo uzeli samo motiv oca koji dobija ponudu da ubije kako bi spasao svoje dete. Roman je drugačiji, smešten je u devedesete, ali sam ja shvatio da me to ne zanima, da uvek želim da radim film koji je savremen, koji se dešava u tom trenutku, a može da se bavi posledicama nekih prošlih vremena. To je bilo neko vreme kada su novine bile prepune poziva za pomoće takvoj deci, kao što je, uostalom, slučaj i danas. Taj film je strašno društveno angažovan i on je nekako, kako sam ja tada pričao, predstavljao jedan bes, jedan bunt zbog svega što nam se dešavalo. „Klopka“ je bilo jedno razočarenje time što sam posle 5. oktobra verovao da ćemo živeti u nekoj drugoj zemlji i neki drugi život, a ispostavilo se da to ne živimo. Taj film je neki moj stav o porazu tog građanskog društva, o porazu kroz tog junaka koji je inženjer, fakultetski obrazovan, koji u tom nekom vremenu, tranzicionom ili posttranzicionom, izgubio svoje dostojanstvo. A dostojanstvo je izgubio zato što je uništen i osiromašen. To je film mog velikog razočarenja u sve što nam se desilo, u jedno potpuno rasturanje jednog građanskog društva u koje sam ja verovao i kao što su nas učili da treba da budemo obrazovani i da učimo školu, da vredimo da bi bili ljudi od poštovanja i dostojanstva. Ovo vreme nam je pokazalo da to nije tako. To je meni bio neki nastavak od besa do razočarenja.

NNR: Postoji scena u filmu gde glavni junak pokušava da dobije kredit od banke. Šalterska službenica ga odbija i stalno mu se osmehuje. Na pitanje šta je smešno u pokušaju da se spase dečiji život dobija odgovor „Ovo je strana banka, ako se ne osmehujem u razgovoru sa klijentom dobiću otkaz!“ Da li ti koji su došli ovde shvataju gde su došli, prosto mi je neverovatno da se i u njihovoj zemlji ne dešavaju takve stvari...

SG: Kad živiš u nekoj izolaciji i u mraku u kome smo mi živeli devedesetih, onda imaš neku strašnu energiju koja se zove nada. Onda kada toga više nema, kada nemaš tog neprijatelja, onda shvatiš da ta nada nije baš tako svetla kao što si ti mislio i da je život, u stvari, mnogo drugačiji i da je sve to nekako sivo. Mi smo verovali da taj svet i taj zapad koji je podržavao nas koji smo protestvovali devedesetih, da nam on donosi nešto dobro i da ima dobre namere prema nama. Posle smo shvatili da nema, da je to jedna čista kolonizacija, da smo samo neka teritorija koju još nisu kolonizovali, pa će sad eto i to da kolonizuju i to je to. Međutum, mi to nismo mogli da razumemo, jer smo verovali u dobre namere. Razočarenje je vezano uvek za gubitak nade. Ljudi u toj sceni nisu nehumani, ne ponašaju se neljudski, nego je to prosto tako. To je svet u kome danas živi većina čovečanstva. Samo što mi to nismo znali da je tako. Mi smo samo verovali da sve što nam donosi zapad je dobro, a u stvari doneli su neke dobre stvari, ali je došlo i puno stvari koje su, kao što sam rekao, čista kolonizacija.

„Krugovi“ (2013.)

Film je baziran na istinitom događaju iz januara 1993. kada je Srđan Aleksić, pripadnik vojske Republike Srpske iz Trebinja u pokušaju da zaštiti muslimana koga su njegovi saborci maltretirali postao žrtva tih istih saboraca, a potom preminuo od povreda.

SG: Kako sam sa „Klopkom“ imao neko razočaranje, onda sam počeo da razmišljam o tome da se sa tim tolikim razočaranjem, pa već i besom i negativnim emocijama, neću moći umetnički dalje razvijati i praviti filmove, da ću sebe da uteram u neki ćorsokak, da ću biti neki društveno angažovani reditelj koji neće davati nadu svojim filmovima. Jer, ako izgubimo tu nadu i nevinost koju smo imali kao pojednici 90-ih, onda zaista ne znam šta nam ostaje. Zato sam napravio „Krugove“, verujući da biti dobar čovek ima smisla i da nekoga velikim čovekom čini to što radi veliku i humanu stvar za nekog drugog, a ne čine ga  čovekom neka prošla vremena. Taj film je imao, kako da kažem, malo staromodnu nadu da se dobro isplati, čak i po cenu života. To su neke vrednosti na kojima smo mi, ustvari, učeni. Posebno ja, koji imam neko crnogorsko poreklo, pa ono Marko Miljanov, čojstvo i junaštvo, ja sam sa tim u svojoj kući odrastao. Kao dečak sam verovao da biti dobar čovek i zaštiti svog komšiju je nešto što je normalno, da je herojstvo kada ti pomažeš nekome i ne tražiš ništa za uzvrat. Tim filmom sam hteo i sebi i publici da dam neku nadu, da kažem da verujem u to da bez nade nema umetnosti.

NNR: Film je sniman u Trebinju, odakle je i Srđan Aleksić i gde se sve to desilo. Kako su meštani reagovali?

SG: Reagovali su podeljeno. Film je sniman 17, 18 godina posle tog događaja, ali je stvar još uvek sveža. Podeljeno je bilo, od onih koji su bili jako protiv toga i plašili se da je to, a neki i danas misle da je to anti-srpski film, što mislim da apsolutno nije tačno, ali sa druge strane je bilo i jako puno onih koji su to podržavali. Meni nikada nije bila namera niti bih ikada pravio nešto što je anti-srpsko, ali mislim da je ta vrsta preispitivanja nešto što je jako patriotski. Nije patriotizam busanje u grudi i hvaljenje samog sebe, kao što ja sebe ne volim da hvalim jer ne mislim da mi to koristi. Ali, jedno preispitivanje i traganje o sebi smatram vrlo patriotskim. I mislim da je to jedan vrlo srpski film koji govori o jednom Srbinu koji je uradio to što je uradio i koji je svoj život žrtvovao zbog nekog svog osećanja ljudskosti.

NNR: Kako su reagovali ljudi u inostranstvu kada su odgledali ovaj film? Strani mediji, a i američka kinematografija, je uglavnom srpsku stranu prikazivala u negativnom stereotipnom kontekstu, a ovaj film nudi nešto potpuno drugačije.

SG: Reagovanja su bila jako dobra. Bilo je puno velikih festivala koji su imali, ne mogu da kažem problem, ali selektori festivala se trude da izbegnu komplikacije da im neko prebaci kako neki film nije istorijski tačan, da pokušava da opere savest Srba... I bilo je i takvih komentara. E, sad ja nisam ni blizu tako veliko ime, kao što je npr. Kusturica, pa da me istrpe jer će imati film slavnog režisera, tako da je i film nekako bio žrtva toga. Međutim, kada je došao na veliku scenu i susret sa publikom Sandensa i Berlina, onda se odjednom sve promenilo. Ona publika koja nema tu vrstu predznaka i predumišljaja reaguje emocionalno i reaguje na te junake i te ljude i ti argumenti više ne postoje, niti ih više iko spominje. Ali, dok film nije došao do velike scene, imao je te otežavajuće okolnosti. I dalje se veruje u to da smo mi loši momci i da je naša strana pogrešna, da istina nije na našoj strani. Mi moramo mnogo više da nešto pokazujemo i dokazujemo da bi nam neko priznao da smo ispravni. To je, na žalost, naša posledica 90-ih i mi to moramo da nosimo. Kada bosanski reditelj napravi film on je uvek u pravu i to je prosto političko-istorijska pozicija. Mislim da su istorijske greške političara koji su našu zemlju vodili, nešto što je, na žalost, neispravljivo i toga moramo da budemo svesni. Te greške danas možemo da ispravljamo u nekom vremenu koje dolazi, jer smo ipak deo sveta, pravimo neke poštene, dobre i hrabre filmove filmove, pišemo knjige, da na taj način dobijemo tu bitku. Teško se ispravlja istorija koja je već napisana, a verovatno da je taj voz već i prošao.

9. MART 1991. - POGLED IZ TENKA

NOVA NAŠA REČ 11.03.2016.

Prve velike antikomunističke demonstracije održane su 9. marta 1991. u Beogradu. Skup koji je trebalo da bude protest protiv jednostranih informacija objavljenih na ondašnjoj televiziji Beograd (današnji RTS) pretvorio se u krvavi sukob demostranata i policije koji je odneo i dve ljudske žrtve, devetnaestogodišenjeg Branivoja Milinovića i policajca Nedeljka Kosovića. Na kraju dana je čak intervenisala i vojska. Ondašnja JNA je tenkovima zaposela položaje na Terazijama, ispred Skupštine i na Dedinju. Za ovih 25 godina mnogo stranica je ispisano na tu temu. O tim dešavanjima govorili su i oni koji su direktno učestvovali, ali i oni koji nisu, bez obzira da li su bili obični građani ili na nekih visokim funkcijama. Silni okrugli stolovi na tu temu... Potpisnik ovih redova se ne seća da je naišao na svedočenje nekog ko je tada bio u tenku kao vojnik. A takav je je bio Leskovčanin Slaviša Sinadinović Cvrle.

Njegova priča počinje septembra 1990. kada je otišao u Beograd na služenje vojnog roka (obaveznog u ono vreme). Višestranački sistem je uveliko uzimao zalet, prvi višestranački izbori su bili zakazani za decembar 1990. Srpski pokret obnove je bio najjača opoziciona stranka čiji je član bio i Slaviša. Pamti i da je u kasarni većina starešinskog kadra i koji je bio mlađi po godinama simpatisao SPO i bili su željni promena vladajućeg sistema.

Izlazak iz kasarne na demonstracije

„9. mart je bio subota. Demonstracije SPO-a zakazane, ja sam par dana ranije najavio izlazak, jer sam znao da mi dolaze drugovi koji će takođe da učestvuju na tom mitingu. Ni danas mi nije jasno kako sam uspeo da uzmem dozvolu za izlazak, jer je već bilo neko vanredno stanje u kasarni. U to vreme su uveli i pravilo da po gradu vojska može da ide i u civilkama koje smo mogli da držimo i u kasarni, ali i kod rođaka. Meni civilno odelo bilo kod babe, tako da sam izašao u uniformi, presvukao se i krenuo na Trg Republike. Obično je grad bio pun vojske, posebno vikendom, ali tog dana nisam sreo nijednog vojnika. Gužva je bila neopisiva, video sam da ne mogu da priđem centru, a tek je bilo nemoguće pronaći prijatelje u onoj gužvi, kad mobilne telefone nismo ni u snu predviđali. Komunikacija nemoguća, džabe mi izlazak do 24 časa, oko 13:30 sam se vratio u kasarnu. Na prijavnici me pitaju gde sam, da li sam normalan, haos je u gradu, a ja šetam... Poslali su me da odmah obučem azbestno odelo, a to mi tenkisti oblačimo samo kad su velike uzbune. Unazad decenijama do tada su tenkovi na ulice Beograda izlazili samo kad su bile neke vojne parade. Tada nam je jedan kapetan rekao da ovo što ćemo danas da doživimo ima da pamtimo čitavog života. I bio je u pravu! I danas pamtim sve detalje. Nije mi bilo jasno ni gde idemo, ni zašto idemo... Pre podne sam išao na demonstracije, a sada u tenku idem na te demostracije!“

Izlazak iz kasarne u tenku

Pored Slaviše su bili vojnici koji su bili raznih narodnosti. Jugoslavija još uvek postoji u punom sastavu svih republika i pokrajina. Dvojica Hrvata, Makedonac... Hrvat, komšija Jure Stublića (muzičar, izuzetno popularan osamdesetih sa grupom Film, prim. I.S.), koji je rekao „Šta je ovo? Pa ja neću da pucam u svoj narod!“ Jedan apsurd iz današnjeg ugla gledan.

„Od naoružanja smo imali samo lično naoružanje i municiju za unutrašnji mitraljez. Starešine su nam naredile da smemo da pucamo samo u strogoj samoodbrani, da ni slučajno ne pomislimo da pucamo u nekog. I rekli su da idemo da blokiramo centar grada, jer je haos u gradu. Koji haosu, zašto je haos nismo imali pojma. Oko 19:30 smo bili parkirani kod Terazijske česme. U tom trenutku nije bilo demonstranata, policija je na sve strane tukla ljude bez ikakvg obzira. Vojska je počela da se okreće protiv policije i malo je trebalo da izbije sukob između vojske i policije upravo zbog te brutalnosti. Pamtim da sam video momka i devojku, nemam pojma otkud oni tu, da li su stvarno bili na demonstracijama, da li su se slučajno našli, ali su policajci počeli iz čista mira da ih biju. Mi smo se uhvatili za oružje, lik je i mitraljez okrenuo u pravcu policije... Gotovo i da je tenk krenuo da pređe preko nekih policijskih kola! Taj narod koji je bio na ulicama je vojsku dočekao kao spasioce, išao ka nama pozdravljajući nas, slikali se sa nama, komentarisali, davali cigare. Jedna žena nam je donela posluženje iz obližnjeg Mekdonaldsa i rekla da je njen sin u Zagrebu, da služi vojni rok... Neverovatno je da je malo trebalo da izbije sukob između vojske i policije... Povukli su nas oko 4 ujutru, pamtim da sam se smrzao, bilo mi je hladno.“

25 godina kasnije

Iako je mnogo proteklo od tada, Slaviši i danas neke stvari nisu jasne.

„Stalno se potencira ta priča da je Milošević izveo tenkove na narod. Možda on to i jeste imao za cilj, ali je činjenica da taj narod nije nas doživeo kao neprijatelje, već potpuno suprotno! Prilazili su nam kao prijatelji, kao nekom ko će da im pruži zaštitu od policijske brutalnosti. Vojska je verovatno izvedena da pokaže silu, štaveć... Uostalom, mi smo bili 19-20 godina stari u to vreme. Ja sam i kao član SPO-a bio neko ko je podržavao te demonstracije, na neki način učestvovao u njima, a onda me neko ubacio u tenk da, kao, gušim to... Totalno suluda situacija. Ali, eto, ostala je priča da smo izašli tenkovima na svoj narod, a nekako se zaboravilo da je istina bila drugačija, barem iz mog ugla.“