NOVA NAŠA REČ, 21.07.2017.
U okviru turneje
na kojoj slave 25 godina rada i 20 godina od objavljivanja svog najpozantijeg albuma
„U magnovenju“ šabački pank bend održao je koncert u Nišu. Kao podrška su nastupili
i Cepeni ćunci, koji su tom prilikom najavili i tradicionalni, 11. Pivski festival
koji će se održati od 28.-30. jula u Ladovici.
Branko Golubović
Golub, vokal Gobilna, priseća se da je prvi put čuo Cepene ćunke u Šapcu, pre dvadesetak
godina, kada su nastupali na Uskršnjem rok maratonu, rok manifestaciji koja se godinama
održavala u Šapcu.
„Tada sam bio prijatno iznenađen njihovim kvalitetom.
Oni su i danas dobar bend. Sa njima smo i prošle godine zajedno nastupali. Mi se,
u stvari, trudimo da podržavamo tu neku scenu iz unutrašnjosti. Kao bend iz 90-ih
znamo kako to izgleda. Te 90-e se održale celu tu priču vezanu za rokenrol i čitavu
tu scenu na svojim plećima je iznela scena iz Niša, Kragujevca, Šapca, Zrenjanina,
Subotice, Sombora, Aranđelovca, Gornjeg Milanovca... Svi ti manji gradovi su iznedrili
bendove koji su, u stvari, žarili i palili tom nekom alternativnom scenom. Praktično
je svaki grad imao neki svoj bend koji je prerastao lokalnu sredinu.“
NNR: Devedesetih su svi ti koji su činili
tu scenu bili nezadovoljni načinom na koji se sve to održava, bilo da je izdavaštvo
u pitanju, organizacija koncerata... Danas se u ogromnoj većini slučajeva slažu
da je to tada bilo super u odnosu na ono gde je rok muzika kod nas danas... „Pitanje je i koliko su bendovi 80-ih shvatili
koliko je ta scena značila tada. Mi smo 90-ih počeli da radimo i imali smo veliki
kompleks bendova iz 80-ih. Cela ta scena, taj novi talas ili novi val, zavisno odakle
su dolazili, je doneo velike promene na nivou Jugoslavije. Trebalo je 10, 15,
20 godina da prođe da ljudi počnu da pričaju kako je scena 90-ih ostavila neki pečat.
Mi imamo bendove koje i dandanas ljudi vole da čuju i to su bendovi koji su doneli
nešto novo u to vreme srpskoj rokenrol sceni. Onda se desilo da od 2000. kreće neka
silazna putanja... Mislim da ne možemo da pričamo kako ne postoji scena, nego kako
u medijima ima sve manje i manje prostora za neke nove bendove. To je po meni najveći
problem. Mi smo 90-ih u svakom gradu imali lokalnu televiziju ili radio-stanicu
na kojoj su se vrteli bendovi, bilo je emisija posvećenih rokenrolu. Ja sam dolazio
u Leskovac da promovišem na radiju našu kasetu „Istinite priče“... Da ne govorimo
o nekim državnim i mejnstrim televizijama u to vreme, kao što su bili B 92 ili studio
B. Čak je i Pink imao jednu emisiju posvećenu rokenrolu. Danas to zvuči kao bajka.
Rokenrol je ignorisan već nekih 15 godina, mladi bendovi nemaju nikakve šanse da
se pojave u prostoru mejnstrim medijima. To znači puno, jer tako ljudi koji nisu
čuli neki bend dobiju priliku da čuju nešto novo i procene da li im se sviđa ili
ne. Ovo što trenutno imaju su društvene mreže, jutub, što nije loše, imaš priliku
da plasiraš to što radiš na nekom globalnog nivou. Ali, poenta globalnog nivoa je
da ljudi treba da znaju za tebe da bi negde kliknuli i slušali ili gledali šta radiš.
Najveći problem danas je kako predstaviti ljudima koji nisu čuli za tebe to što
radiš.“
NNR: Nameće se pitanje ima li onda smisla
raditi sve to, zašto bi neko uopšte kretao u tu priču, ako su mu u startu vezane
i ruke i noge?
„Ima smisla, naravno. Pa i mi kad smo kretali
nije imalo nekog smisla... 92., 93. kad smo mi kretali mnogi su nam se i smejali,
jer ti sad tu kao ulažeš pare u nešto, da bi napravio album, da ga predstaviš i
da kao napraviš neku muzičku karijeru. Mislim da ovo ne može večito da traje, nijedna
nije gorela do zore. Moraće se neke stvari tu promeniti, na kraju krajeva imamo
i masu tih festivala, masu bendova koji sviraju, ljude koji dolaze na koncerte.
Uostalom, pogledaj Ladovicu, pa oni već deset, jedanaest godina guraju taj muzički
festival i nemaju nameru da odustanu. Znači,
postoje slušaoci, postoji baza, pitanje je samo kako doći do nje. Ne postavlja
se pitanje da li neko sluša rokenrol, nego kako taj koji sluša može čuti moj bend.
Kada to prevaziđu stvari će krenuti bolje po njih. Naravno, moraju da imaju dobar
album, to je osnovno.“
NNR: Goblini su pank bend, a takva muzika
je vezana za klupske prostore. Pre par godina su uspeli da održe koncert u Beogradu,
u Hali sportova pred 4000 ljudi. To je već nešto čime se hvale i mejsnstrim bendovi.
„Nama se to desilo jer već imamo taj neki most
koji čine dve generacije. Mi smo neku našu priču gradili 90-ih, neki ljudi su tada
počeli da nas slušaju i igrom slučaja, slušaju nas i danas. Našim povratkom na scenu
počela je da nas sluša i neka generacija 2000-ih i to se spojilo. Sada nam se na
koncertima dešava da vidimo ljude koji su naše godište i klince koji su tek sad
počeli da slušaju rokenrol. Najslađe i najlepše mi je kada vidim likove koji su
naša generacija koji dolaze sa svojom decom da slušaju Gobline. Inače, daleko smo
mi od mejnstrima, to ipak karakteriše vrsta muzike, a ne broj publike na nastupu.
Hala sportova nama jeste bio veliki zalogaj, ali smo uspeli... Ipak je 25 godina
iza nas, ali nekako mi se čini i da je danas lakše napraviti uspešan koncert u hali
nego u klubu. Više se ulaže u to, veća je reklama, diže sa na neki viši, ozbiljniji
nivo... Ali tu dođe i publika koja zna, npr. naše četiri pesme i dođe da bi ih čula.
To mnogo zavisi i od organizatora. Na primer, kad bi bilo više ljudi kao što je
Džoni (Nikola Jovanović, organizator koncerta u Nišu, prim. I.S.), bilo bi mnogo
više gradova gde bi bendovi svirali i gde bi svi bili zadovoljni, počev od publike,
preko organizatora, do samog benda. Nije sve u parama, naravno, ali one su nužne
da bi ste imali kvalitetnu opremu, razglas... Opet, mi smo daleko od neke priče
kada smo se nas trojica ubadali u jedno Čajavec pojačalo...“
NNR:
Zvanično su Goblini bend iz Šapca, ali tamo su danas samo gitarista Alen
i bubnjar Firca. Golub godinama radi u Etiopiji, basista Vlada je u Batajnici, a
gitarista Leo u Subotici. Kako to izgleda praktično kada treba krenuti na neku svirku?
Da li se svima pusti cirkularni sms tipa „Dođi tu i tu petak u 18 sati, sviramo!“?
„Mi smo toliko navikli na to da sama ideja da
njih četvorica žive u tri grada nama je normalno, plus ja na drugom kontinentu!
Neko drugi bi odavno prestao da radi. Ipak, ovo je 21. vek, postoji razvijena tehnologija
koja nam omogućuje komunikaciju u nekom realnom vremenu. Možemo da šaljemo snimke
jedni drugima. Pre 20 godina ovo ne bi bilo moguće, zamisli da ja iz Etiopije šaljem
pismo, pa čekam 20 dana da mi odgovore i pošalju kasetu... Ne bi to imalo smisla...
Danas je ovako nešto moguće, ali se, ipak, najviše ideja i stvaralačkog rada se
dešava kada smo svi na okupu. Imamo mogućnosti da direktno pričamo, ideje kruže,
neko kaže nešto šro će meni dati neku ideju, krenućemo da radimo... Ali, eto, uspeli
smo da izbacimo jedan album, singl i mini-cd od 2009. To je neki znak da može da
se radi, ali da nije savršeno, nije.“
NNR: Uskoro i knjigu o Goblinima...
„Kad god ugrabim
vremena napišem nešto. Samo da znate da tu pominjem i Leskovac i ljude sa kojima
smo sarađivali i družili se...“
