ALEKSANDER SIMONS, GOST BALKANSKE SMOTRE MLADIH STRIP AUTORA

NOVA NAŠA REČ, 6.7.2018.

Aleksander Simons živi u Nju Jorku, SAD. Radi kao slobodni pisac, konsultant za umetnost i predavač. Radio je za Diznijevu produkciju, pisao Betmena, Tarzana, Supermena, Skubi Dua, Arčija, zatim za Diznijeve knjige koje su bazirane na njihovim filmova, avanture Šerloka Holmsa, nekoliko knjiga za decu, kao i nekoliko pozorišnih komada. Jedan je od gostiju na ovogodišnjoj 20. Balkanskoj smotri mladih strip autora.

AS: Za Balkansku smotru stripa sam čuo od Darka koji je ilustrator prošle godine u Moskvi, na festivalu koji se zove „Komisija“. Mi smo se tamo dobro slagali, ostali u kontaktu preko društvenih mreža, a nakon nekoliko meseci mi je on preporučio da dođem na ovaj festival, jer će mi biti lepo i interesantno. I tako, došao sam, bilo je sjajno i uživao sam ovde ne samo kao umetnik i kao pisac, nego i kao čovek.

NNR: Živite u gradu koji je, po broju stanovnika, na svom širem području kao tri Srbije. Kako vam izgleda iz tog ugla festival u jednom malom gradu kao što je Leskovac?

AS: Prva stvar je da sam ja navikao na male gradove. Puno putujem, puno radim i ne očekujem da mali grad bude kao veliki. Ovde sam stekao utisak jednog drugarstva, poštenja, iskrenosti, otvorenosti, bratstva, gde smo mi na istom zadatku i sa istim ciljem. I to ovde nisu samo ljudi iz Srbije, ovde je jedna internacionalna priča, ljudi iz raznih zemalja su tu i svi smo došli otvorenog uma, da razmenjujemo iskustva. Mislim da je ovde napravljena jedna oaza umetnosti.

NNR: Strip scena u Srbiji i regionu se održava najpre zbog velikog entuzijazma ljudi koji to vole. Šta bi ste im poručili?

AS: To mogu potpuno da shvatim i s tim da saosećam. Iako u SAD-u ima mnogo više novca, veće je i tržište, ipak i tamo postoje ljudi koji su jako strastveni po pitanju onoga što rade, a nemaju načina da to prezentuju i dostave publici. Prvo, moram da kažem da smatram da umetnik i autor mora da ostane veran svojim ciljevima i onome što je sebi zacrtao. Ako hoćeš da pišeš ili crtaš, onda to radi sa punim srcem. Pod dva, moraju i trebaju da traže što više podučavanja i instrukcija, kako bi postali još bolji u onom što rade. Pod tri, nađite neku zajednicu koja će podržati ono što vi radite. To može da bude, npr. zajednica drugih autora, neka grupa fanova koja veruje u ono što radite... Četvrto, nakon što to uradite krenite da istražujete van svoje zajednice. Ovo je samo jedan grad u Srbiji, a vi pogledajte i druge gradove, vidite koji drugi resursi postoje, koja su druga tržišta, šta još možete da iskoristite u svom radu. Ono što zapravo zadržava autore i onemogućava im da napreduju i vuče ih nazad je utisak da su usamljeni, izolovani, da nema nikog ko ceni to što rade i to je ono što mora da se prevaziđe kako bi se napredovalo. Na kraju, morate da budete spremni da rastete, da uvek napredujete, učite nove i nove stvari, da širite vidike, da jednostavno budete sve bolji i bolji. Ja često mojim učenicima govorim da sve stvari koje uče na fakultetima ili gde već, mogu da se profiltriraju kroz njihov rad, bez obzira da li je to poezija, matematika, istorija, sve to može da ih učini da budu bolji autori, ali i ljudi.

NNR: Hoćemo li vas videti u Leskovcu i sledeće godine?

AS: Ukoliko me pozovete i budem u mogućnosti, svakako ću doći. Voleo bih i duže da ostanem, da budem više u kontaktu sa ljudima, da upoznam grad i još neke ljude... Ima u Leskovcu dosta toga što može i treba da se vidi, barem po onome što su mi ljudi odavde rekli.

JOVAN MATIĆ, DEL ARNO BAND: LESKOVAC PUSTA ŽELjA?

NOVA NAŠA REČ, 22.06.2018.

Za rege muzika kažu da je to slobode, mira, jednakosti, ljubavi… Za srpski rege se kaže da je to Del Arno Band. Grupa je nastala 1986. i svo ovo vreme uporno na ovim prostorima širi pozitivan duh svojom muzikom inastupima. Za Novu našu reč lider grupe Jovan Matić govori u ime benda o željama, planovima, razmišljanjima...

 Muko moja i naša željo...

Pozdrav za sve Leskovčanke i Leskovčane, našu staru ranu. Nikad nismo svirali u Leskovcu, ali, što kažu, nada umire poslednja, nadam se da će biti zdravlja i pameti pa da se družimo malo i u vašem gradu bilo kakvim povodom.

Trenutno...

Trenutno smo u studiju, završavamo čak dva nova albuma, jedan radimo sa pevačkom grupom Jenđe i to je spoj stare srpske pesme i rege muzike koji izvodimo. Biće to jako interesantno i jedva čekam da bude završeno. Spremamo i novi Del Arno, singlove polako puštamo, već  predstavljamo na koncertima dve nove pesme, „Stari lek“ i „Meni se okreni“.

Kako se danas uklapaju muzičari koji su počinjali 80-ih...

Mi se nismo uklapali ni u jedan novi trend sve donedavno. Onda smo rešili da malo ubrzamo tempo. Nije lako pronaći danas šta bi bio pravi put, jer jednostavno sve se manje sviraju samostalni koncerti, jako mali broj bendova se odlučuje da radi „na karte“, dakle direktno prodaja tipa evo mene, evo plakata, evo proizvoda, izvolite kupite... To ide jako teško i mislim da su ljudi počeli da razmišljaju u raznim pravcima kako da doskoče jednoj takvoj situaciji u kojoj je autorska muzika u ovoj zemlji bačena u neku vrstu ilegale, htela to ona ili ne. Svako se dovija kako zna i ume, nemam ništa protiv da se redovno objavljuju singlovi umesto albuma, i to je legitimno. U našem slučaju, album sa Jenđama mora biti album, jer se radi o celini. Živimo u nadi da još uvek ima ljudi koji žele da slušaju celinu, da imaju toliko poštovanja, pa makar i to ne voleli, ali da jednostavno poslušaju ono što mi imamo da ponudimo. Prosto, vremena su se promenila i ne bih mogao da kažem nijednu reč kritike za bilo koji pokušaj ili proceduru nas ili kolega da nekako dođu do publike. Ali, sve je to teže uraditi.

U čemu je tajna što se decenijama govori da je Del Arno Bend najbolji rege bend ovih prostora...

Rege scena je, srećom, prilično živa, ali nikako da bilo ko stekne medijski prostor. Mi smo se nekako ugurali u taj prostor dok ga je bilo, a reći ću i vrlo neskromno da smo se kvalitetom održali tamo. Za mlađe postaje izuzetno teško da se pojave, da dobiju nekakvu vrstu medijskog prostora... Ima tu bendova, ali toliko je sve to usitnjeno, toliko je došlo do sužavanja prostora da oni jednostavno ne stižu do šire publike, jer svi oni imaju neku svoju publiku.

Kako se održava bend koji sam napuni mini-bus...

To je uvek bio Sizifov posao, ali jednostavno kad već nema kakvih milijardi iza toga, onda je bolje da se umetnost i muzika svira onako kako ste je zamislili. To je prvi postulat. Može tu doći do nekih promena, to nije sporno, ali ako ste zamislili da imate žive duvače, onda imate žive duvače i do viđenja. Ionako nema Bog zna šta para u celoj priči. Nas ima 13 na sceni, ali su tu i ljudi koje publika ne vidi, kao što je tonac, organizator, vozači... Naša postava nema previše promena, manje-više smo ustaljeni. Problem smo imali sa crnom rupom od desetak godina kad se ništa nije dešavalo u pogledu izdavanja, te smo dileme nekako razrešili i sada radim punom parom. U suštini, za javnost se kod nas ništa bitno nije promenilo. Između nas je bilo razgovora da li je to bilo dovoljno što smo uradili ili da pokušamo još nešto i na kraju smo odlučili da radimo i dalje. Jednostavno, ipak ovo nama donosi mnogo radosti.

Radiće se do...

Parafraziraću našu pesmu i reći da „radićemo dok nas ne sruše...“

DRUGI SKUP BIVŠIH VOJNIKA JNA U TREBINjU PONOVO NA OKUPU SA SVIH STRANA SVETA

NOVA NAŠA REČ, 21.9.2018.

 

U Trebinju je održan Drugi skup bivših vojnika JNA koji su ceo ili deo vojnog roka proveli u ovom gradu. Najveći broj njih je pripadao 472. brigadi Mornaričke desantne pešadije kojoj je trebinjska kasarna bio centar za obuku, ali je bilo i pripadnika drugih rodova vojske koji su takođe svoje JNA dane odbrojavali u ovom mestu. Pedesetak tih „marinaca“ je na ovom skupu ponovo evociralo uspomene na dane mladosti, na druženje i na jedno, kako kažu, potpuno drugačije i bezbrižnije vreme. Oni su na ovaj skup stigli iz svih krajeva bivše Jugoslavije, ali i sveta.

Oficiri

Okupljene je na zvaničnom postrojavanju pozdravio potpukovnik u penziji Slavko Žarković koji je izrazio zadovoljstvo što se ovakvim okupljanjem čuva tradicija bivše jedinice.

„U Trebinje sam došao 1975. godine i tu ostao do penzije. Vidim da smo malo ostarili, osedeli, nadam se da svi imate familiju, da ste zdravo i dobro... Želim vam da i dalje budete dobro, da uzbrdo budete brzi i da se nikad više ne mobilišemo, nego da živimo kao ljudi, da se ovako sastajemo, da se družimo, pa ako treba i u kafani!“

Stevčo Petkovski, jedan od organizatora ovoga skupa, bio je u periodu od 1985. do 1992. godine komandir voda jedinice u Trebinju. On kaže da se trebinjski marinci možda jesu fizički promenili, ali su u srcu ostali isti.

„Jednom marinac – uvek marinac, jednom prijatelj – zauvek prijatelj, takvi smo bili i davnih sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka, takvi ćemo i ostati, sve dok nas bude bilo. Nikada neću zaboraviti svoju 472. brigadu Mornaričke desantske pešadije u Trebinju, ali ni ovaj grad, gde sam proveo svoje najsretnije dane i gde su ljudi svakog vojnika, svakog starešinu koji je došao ovde, prihvatili tako toplo da je ovo ostao grad u mom srcu za sva vremena. Moram da istaknem i još jednu jako bitnu stvar. Naš prvenstveni cilj je druženje i upoznavanje svih nas koji smo jedan deo svog života proveli u ovom gradu. Koliko smo u tome uspeli, najbolje govori podatak da smo, nakon prošlogodišnjeg skupa, počeli da se uzajamno posećujemo i nastavljamo to druženje započeto na skupu u Trebinju. Nikad ne znate kuda će vas život odvesti, pored koga ćete grada proći. Sada se ispostavlja da imate gde da svratite makar na kafu u prolazu. A mi smo imali i par humanitarnih akcija gde smo pomagali našim prijateljima. Nama nije važna nacionalna, verska ili bilo koja druga pripadnost, jer nas spaja samo to što smo bili deo Trebinja neko vreme, što svi to vreme pamtimo po mnogo lepih stvari koje su nam se dešavale. Zato se mi, uostalom, u Trebinje uvek rado vraćamo.“

Vojnici

Rekorder po broju pređenih kilometara da bi stigao na ovaj skup je Senad Dizdarević. Rodom iz Velike Kladuše, danas živi u Kentakiju u SAD.

„Namenski sam došao upravo zbog ovog okupljanja. Nakon 27 godina sam opet ovde i rečima to zaista ne mogu opisati. Bio sam u trećoj četi, došao na služenje u decembru 1990. Trebinje je jako lijep grad, vidim da se sada to puno promijenilo, grad je još ljepši... Ja sam se već odvikao od toga da vidim da narod šeta po gradu, sedi po terasama... To mi je sve lijepo opet za vidit... Puno je emocija, puno sjećanja... Ja sedam godina nisam pio alkohol, ali se sinoć baš „zaglavilo“... Ako Bog da dogodine eto mene opet, a volio bih da ovo preraste u tradiciju i da nas svake godine bude sve više i više!“

Damir Kuralić je u Trebinje stigao iz Istre, odnosno Labina. Jedan je od vojnika koji su sa „marincima“ imali drugačije, specifičnije veze.

„Ja sam bio u pozadinskom bataljonu, kao kuvar, 1991. Bio sam i prošle godine, kada sam došao prvenstveno zbog znatiželje, ali i nostalgije. U Trebinju sam proveo godinu dana, jako mi se svidjelo i odatle sam poneo samo lijepe uspomene. Oduvjek sam želio vratiti se ovde, čak dovesti i svoju suprugu i sina, da i oni vide gdje sam ja nekad služio vojsku. To sam i uradio 2009. godine, kada sam na godišnjem odboru sa obitelji bio ovdje u privatnom aranžmanu. Ako bude zdravlja, zna se, eto mene i sledeće godine!“

OJ TREBINjE, TREBINjE... U ČEMU JE TVOJA MAGIJA?

NOVA NAŠA REČ 27.10.2017.

„Postoji grad gde ste rođeni i koji se voli. A onda, posle 25 godina, shvatite da postoji i grad kojem pripadate. Trebinje...“ – Sava Pešić, marinac.

Šezdesetak bivših pripadnika mornaričke pešadije koji su vojni rok služili u Trebinju okupili su se ponovo u svojoj nekadašnjoj kasarni. Među njima je bilo i nekoliko njihovih saboraca koji su pripadali drugim vojnim formacijama, ali je svima bila zajednička želja da opet prošetaju Trebinjem, popiju piće pod platanima, u hotelu „Leotar“ ili u nekom od brojnih kafića. Skupu su prisustvovale i nekadašnje starešine. Svi oni su se najpre okupili u fejsbuk grupi, a tu se ubrzo rodila i ideja o okupljanju.Skupu marinaca prisustvovali su nekadašnji vojnici iz svih nekadašnjih republika Jugoslavije. Mnogi od njih danas žive i izvan ovih prostora, tako da su pojedini došli iz Austrije, Nemačke, Norveške, Italije, Rusije. Neki od njih su došli u Trebinje prvi put posle više decenija, a bilo je i onih koji su za ovaj grad u Hercegovini čuli prvi put kad su dobili poziv za vojsku. Svima je odavno bila želja da ponovo dođu i obiđu grad. Neki su to uradili, koristeći priliku kad letuju u obližnjem Dubrovniku, Herceg Novom, Budvi... Svi ističu jednu čudnu, magičnu stvar – srce brže zaigra kad se ponovo pojaviš posle par decenija... I tako, ponovo na jednom mestu Srbi, Hrvati, Mađari, Romi, Bošnjaci, Slovenci... Sa primetno više kilograma nego onomad! Što se kose tiče, ogromna većina je ispunjavala standarde pravila službe.

Postrojavanje je ličilo na ono nekadašanje, pravo vojničko. Podoficir Stevčo Petkovski predao je raport oficiru Živoradu Miletiću, koji je izvršio smotru i pozdravio postrojene. Na njegovo „Drugovi vojnici zdravo“ kao nekad zaorilo se pistom „Zdravo“, toliko jasno i glasno da su se i sami akteri začudili kako to dobro zvuči. Petkovski, i sam jedan od organizatora skupa, kaže da je u Trebinju kao oficir službovao od 1985.-1992, kada je sa JNA napustio Trebinje.

„Iako sam ja napustio Trebinje, Trebinje nikad nije napustilo moje srce. U ono vreme bilo je teško, naporno, ali i divno biti vojnik. Kolektiv 472. mornaričke desantne pešadije je bio jak, međusobno vezan i zaista dostojan pravih marinaca.“

Danas penzionisani pukovnik Ekrem Devlić ističe i da se u ratu borio za Trebinje kao komandat trećeg bataljona i da je u tom ratu i ranjen, te da Trebinje i da hoće ne bi mogao da zaboravi.

„Svi su čuli za američke marince, ali, na žalost, za ove iz Trebinja niko nije čuo. Verujte da su ovi naši bili toliko spretni i dobro obučeni da su im njihove kolege iz Amerike mogle „skinuti kapu“. Mi smo od golobradih 19-ogodišnjih klinaca pravili ljude, oni su prvi put videli šta znači imati moć u rukama, susretali se sa brodovima, helikopterima, išli na teren na Grab, na Pelješac... Iz priča vidim da smo svi mi zaljubljeni u ovaj grad i da bi smo voleli da smo nastavili da živimo i radimo ovde. Meni je Trebinje, u koje sam došao 1984., uz Banja Luku i Karlovac jedan od najlepših gradova. Uostalom, oba deteta su mi ovde rođena.“

Najveću daljinu prešao je Goran Mitrović, rodom iz Užica, ali koji živi i radi u Sankt Petersburgu. Njegovo motiv da dođe bio je da opet vidi oficire i bivše drugove.

„Ja u Trebinje i inače dolazim svake godine kad letujem. Ujutru sam već u osam sati na kafi pod platanima.“

Najstariji među postrojenim bivšim vojnicima je Dragan Čugalj iz Rume. On pripada generaciji koja je prva došla u Trebinje, 1971. godine.

„Preselili smo se iz Dubrovnika. Trebinje se dosta menja, grad se povećava, ali mi se sviđa što je čist u odnosu na mnoge gradove koje sam posetio.“

U ime gradske uprave Trebinja marince je pozdravio Zoran Milošević, načelnik Odelenja za društvene delatnosti, i sam nekada pripadnik ove jedinice, koju je, kako je rekao krasilo jedinstvo, rad i red. On je dodao i da je Trebinje otvoren grad, koji želi da održava dobrosusedske odnose sa svima.

„Nama je najveća satisfakcija da ljudi ponovo dolaze i da žele da dođu u naš grad. Naša strateška grana privrede je turizam. Sećate se da je nekada postojao samo jedan hotel „Leotar“, sada ih ima 14 i grade se i novi.“

Neizbežno je i pitanje odnosa među nekadašnjim pripadnicima JNA, s obzirom na ratna dešavanja 90-ih.

„U jedinici je oduvek bilo svih nacionalnosti, tako je i na ovom okupljanju“ kaže Dejan Đorđević iz Beograda, jedan od organizatora i dodaje „nas ne interesuje šta je bilo posle, kada je jedinica otišla iz Trebinja. Ja sam među poslednjima koji su to uradili, otišao sam 9. marta 1991. Ovde smo da se podsetimo na ono vreme kada smo svi bili kao jedan, da još jednom osetimo magiju Trebinja. Znam da bi došlo još više ljudi, ali neki jednostavno nisu hteli ili smeli da dođu, plašili su se šta sve može da se desi. Najbolji primer za to da su pogrešili je gomila klipova na fejsbuku, jutubu, koje smo okačili, posebno oni sa svečane večere uz muziku koje smo upriličili na kraju druženja. Već imamo komentare onih koji su se dvoumili gde priznaju da su pogrešili što nisu došli i obećanja da sigurno dolaze sledeće godine!“

Želja svih je upravo da ovaj vid okupljanja bude tradicionalan. Da se svake godine dođe i prodefiluje gradom na način kako je sada urađeno – najpre postrojavanje sa specifičnim majicama i kačketima, a onda šetnja i pozdrav meštanima. Takođe, bivši vojnici ističu još jednu lepu stvar – kasarna nije propala kao što se to dogodilo mnogim kasarnama. Ovde je izvršena prenamena i sada je tu policija, vatrogasci, Dom učenika i studenata. Na žalost, takvu sudbinu nije doživeo objekat koji svi pominju kao mesto gde su mnogo znoja prolili – 14 kilometara udaljen Grab. Tu se išlo na teren, vršilo gađanje, tamo se noćilo „na onom kamenju, svaka kost mi se iskrivila“. I, naravno, do tamo i nazad pešice pod punom ratnom spremom.

Jedan od najvećih „krivica“ za okupljanje bivših vojnika u Trebinju je Dejan Đorđević. One je mesecima okupljao ljude, ugovorao prevoz, smeštaj i hranu u Trebinju... Prolazio kroz razna stanja, od euforičnosti do razočarenja zbog otkazivanja i neozbiljnosti ljudi. Kako je to izgledalo najbolje opisuje njegova supruga Biljana:

„Naslušala sam se za ovih 26 godina, koliko smo zajedno, priča o Trebinju i njegovim doživljajima... Ja sam znala da postoji taj grad i tu se sva priča završavala. Međutim, on je toliko pričao, da mi je vremenom postalo interesantno da saznam i vidim kakav je to grad... Onda je krenula organizacija, nekoliko meseci je to trajalo. On je non-stop bio uz telefon, kompjuter, stalno ga neko cima, zove, što bi se reklo bio je potpuno zaluđen... Noću mu stižu poruke, on se budi, odgovara... Na kraju je predložio da idem i ja, ali se meni čitava ta priča toliko smučila, da mi nije padalo na pamet da to i uradim. Deca su insistirala da idem i ja, pa sam shvatila da je to jedinstvena prilika da vidim to Trebinje o kome mi je Dejan toliko pričao. Definitivno sam prelomila kad sam saznala i da će ići žene još nekih ljudi, pa ću ja da imam društvo dok oni po ko zna koji put prepričavaju svoje doživljaje iz vojske. Nisam se pokajala, stvarno je lepo, napunili smo baterije... Oduševljena sam, jedino sam očekivala malo manji grad od onoga što on jeste. Ljudi su opušteni, nekako je ono što bi mi rekli laganica...“

Dejan Đorđević kaže da mu je drago što je sve zavšeno kako treba.

„Sada nas je bilo 70-ak, ali je moja želja da nas bude nekoliko stotina, baš kao nekada... Realno, da nije bilo društvenih mreža i fejsbuka ne bi smo uspeli da se organizujemo. Sve je počelo sa grupom „Nađite svoje drugove iz JNA“, odakle smo se mi izdvojili kao, nazovimo to tako, usko specijalna grupa, grupa koja okuplja samo konkretan rod vojske. Međutim, kada smo krenuli u organizaciju skupa, nekoliko sličnih grupa nam je pomagalo u nalaženju ljudi, dogovorima... Zaista smo im zahvalni na tome. Priznajem da sam izgubio tonu živaca, par puta bio na korak da odustanem od svega, ali sada, kada smo uspeli da se okupimo drago mi je što je prošlo kako je prošlo. Zato ću narednih nedelju dana samo da spavam, a posle toga zna se – kreće organizacija novog okupljanja, jer se videlo da smo svi za to!“

Skup je počeo minutom ćutanja za sve pripadnike brigade, vojnike i starešine koji su službovali u Trebinju koji više nisu među živima. Čitavo okupljanje imalo je i humanitarni karakter, jer je organizovana i akcija dobrovoljnog davanja krvi.

U Trebinju i u trebinjskoj kasarni 1988. godine sniman je film „Najbolji“ u kome su glumili Dragan Bjelogrlić, Danilo Lazović, Miodrag Krivokapić, Milena Dravić, Mia Begović, Branka Pujić, Dragan Jovanović... Filmska priča se odnosila na mladog oficira JNA kojem je prva služba bila u Trebinju, upravo među marincima. Naravno da je ondašnja vojska korišćena za pojedine scene filma. Jedan od tih vojnika je i Saša Jovanović, koji se rado seća tih nekih scena.

„Vidim se u nekim kadrovima na filmu“ kaže uz smeh „kao ono kada vežbamo na pisti. Srećom, nije bilo mnogo dublova, pa nismo morali mnogo da se lomatamo vežbajući... Sećam se i kada je snimana scena kada se daje uzbuna. To obično bude u neko „gluvo“ doba noči, ali je ovde snimano čim je pao mrak. Mi smo stajali iza zgrade i trčali na pistu, ali u filmu izgleda kao da istrčavamo iz zgrade. U suštini, interesantno nam je bilo.“

Veče pred zvanično okupljanje, negde oko jedan posle ponoći. Prijatelj i ja se vraćamo iz grada, idemo na spavanje. Prolazimo kraj parka, a u njemu nekolicina naših, očigledno pod „gasom“, pevaju (dernjaju) se iz sveg glasa. Pedesetak metara dalje nas dvojicu zaustavlja policijska patrola. Stariji policijac nam želi dobro veče, pita nas jesmo li mi ovde zbog sutrašnjeg skupa bivših vojnika... Nas dvojica odgovaramo potvrdno i obojica očekujemo da nas čovek zamoli da kolegama kažemo da se stišaju, da ne prave probleme... Odakle ste, kad ste služili, pita nas on i dodaje:

„Ja sam iz Nevesinja, bio ovde kao vojnik 1990. Sad radim kao policajac u Trebinju, drago mi je da smo se upoznali, drago mi je da ste tu...“

Njegov kolega rođen 1995. Pogledamo ga sva trojica i upitamo:

„Je li, mali, ti nemaš pojma o čemu pričamo? Ništa ti nije jasno?“

„Upravo tako!“

„Nek’ si nam živ i zdrav...“