BRUNO LANGER, LIDER ROK GRUPE „ATOMSKO SKLONIŠTE“: ODAPEĆU NA BINI

NOVA NAŠA REČ, 15.9.2017.

Na prostoru bivše Jugoslavije Jadransko primorje baš i nije bilo neko izvoriše rok bendova. Split kao najveći grad još se kako tako i držao, ali ostali, npr. Dubrovnik, Zadar, Šibenik, su bilo okrenuti nekim drugim notama. Osim Rijeke i Pule, odakle su došli mnogi danas kultni bendovi. Jedan od njih, pulsko „Atomsko sklonište“ postoji i radi već 41 godinu. Pevač i basista benda, Bruno Langer pojašnjava o čemu se radi.

„Ja, iako živim u Puli, rođeni sam Riječanin, tako da se sećam da je Rijeka još 60-ih godina prošlog veka imala strahovitu rok scenu. Mi smo nekako bili, što bi u onom sistemu rekli, najbliži štetnom uticaju zapada. Mi smo bili prvi front „trovanja“ rokenrolom. Mislim da je u tome stvar. Pogotovu pank scena je bila izuzetna u Rijeci. Pula kao mali grad je dao dosta toga, da ne govorim o grupi „Atomsko sklonište“ gde ja sviram, ali tu su Franci Blašković i njegov Tingl-tangl, KUD Idijoti, mnogo, mnogo avangardnih bendova...“

NNR: Tako je bilo nekad, kako je danas?

BL: Danas je situacija loša. Mladim rokerima se ne pruža šansa. Bez medija praktično ne postojite. Ovo je 21. vek, ljudi koji se bave rokenrolom su se spustili u podrume, u andergraund. Možda je tamo rokenrol najjači, kad je u podrumima. On je u suštini i izašao iz podruma, jer smo svi prve korake tamo napravili, provodili sate vežbajući po nekakvim podrumima. Samo što smo tada mi otvorili vrata i izašli napolje, a danas je neko zatvorio vrata za nama i zaključao ih. Ja kažem da svaka generacija ima pravo na svoju muziku, a kako sam dugo na sceni, već pola stoleća, mogu nešto i primetiti. To je da se nikad neće ponoviti osamdesete, zlatno doba rokenrola, kad su neprikosnoveno prvi žanr u bivšoj Jugoslaviji bio rokenrol. To je neponovljivo. Bila je tada i medijska podrška i bila je i kompletna scena, dakle postojali su sastavi, kritika, izdavači, sve je funkcionisalo i bilo na zdravim nogama.

NNR: Da li vam je na početku karijere uopšte padalo na pamet da ćete trajati 40 godina? I ne samo vi, nego da će toliko dugo trajati još neki, kao što je Riblja čorba, Parni valjak...?

BL: Mi postojimo i radimo u kontinutitetu upravo toliko, punih 40 godina. Razlog je što čovek mora voleti ovo. Mi to neizmerno volimo. Nije to kao neki posao, ono, uzmem kramp i kopam u rudniku. Mada, verovatno se i ono mora voleti, da bi čovek preživeo, izdržao... Kažem, primarna je ljubav prema muzici.

NNR: Šta vas tera da i dalje svirate, da li imate plan do kada ćete svirati?

BL: Ivica Percl (hrvatski muzičar, pesnik, slikar, prim. I.S.) nam je jednom, kad smo zajedno svirali rekao „znam Bruno da će tipovi kao ti odapeti na bini!“ Dakle, umreću na bini. U međuvremenu taj dragi prijatelj je otišao pre mene. I mnogi su, na žalost, otišli pre mene. Ja kažem da ću svirati do poslednjeg daha. Kad bih prestao svirati odmah bih umro. Već bi bilo javljeno za mene – odapeo je. Recept za naš dugi život je sviranje. To puni ljudske baterije, jer ko peva zlo ne misli. Realno, nikad nešto mnogo nisam razmišljao o tome. Odavno sam prestao da brojim godine, ne slavim rođendane...

NNR: Van muzike ste izuzetno aktivni po pitanju ekologije...

BL: Da, ja sam osnivač „Zelene Pule“. Mi smo usred grada imali fabriku cementa i naterali smo ih da stave filtere. Rekli smo im da to što oni rade nema nigde, nema ni u Africi, došli ste kod nas iz Nemačke, do vas možemo biciklom doći za dva sata, a vi nas tretirate kao Afrikance, trujete nas. Bila je bitka otvorena i žestoka, mogao bih i knjigu napisati o tome, ali pobeda je slatka. Nema više zagađivanja. Naime, „Atomsko sklonište“ je i pevalo o zagađenju ljudske duše i zagađenju čovekove okoline i predvideli smo neke stvari koje se sada događaju. Čak se nekako i prebrzo događaju, kao npr. ova dešavanja ovih dana u Teksasu ili Floridi. U prošlom veku je to bilo nezamislivo.

NNR: „Atomsko sklonište je tri puta sviralo u Leskovcu za sve ove godine

BL: „Sećam se da smo 82-e svirali u jednoj staklenoj dvorani (Sajmište, prim. I.S.), sportskoj hali. Pre 7-8 godina smo imali ovde drugi nastup i pamtim da je bila neka kišica, pa smo ušli u jedan zatvoren prostor i stvarno je bilo izuzetno. Evo, sad na Roštiljijadi je treća sreća. Sviramo iz sve snage i verujem da onaj ko voli rokenrol uživa u našim nastupima.“

SRĐAN DINČIĆ, STENDAP KOMIČAR: JEDINO OD ODUSTAJANJA UPORNO NE ODUSTAJEM

NOVA NAŠA REČ, 26.05.2017.

Srđan Dinčić se stendap komedijom bavi šest godina. Široj javnosti je postao poznat po saradnji sa Ivanom Ivanovićem u emsiji „Veče sa Ivanom Ivanovićem“. Prošlog vikenda je prvi put imao nastup u Leskovcu i, kako sam kaže, bilo je stalno nekih poziva za gostovanje preko društvenih mreža, ali nikako da se toga doseti i neko od organizatora.

„Ja se ne bavim organizacijom tako da ne znam što me neko od njih nije zvao. Ali, naravno, drago mi je da sam konačno ovde.“

Baviti se stendapom u Srbiji, barem iz ugla običnog gledaoca, izgleda jako lako. Izađeš na binu i zasmejavaš publiku sat i nešto vremena. Dinčić kaže da svi, ali upravo, svi misle da je tako.

„U stvari, potrebna je dobra priprema, milion nekih stvari mora da se poklopi, da bi sve to funkcionisalo. Nije to baš samo izađeš i lupetaš nešto. Meni ljudi mnogo puta priđu, ispričaju mi neku neviđenu budalaštinu i kažu da mi to poklanjaju, da iskoristim. Mislim u sebi hvala ti, dobri čoveče, što si mi to poklonio, baš ću se obogatiti na ovome. To mi se stalno dešava, ali mi je i zanimljivo. Prilaze mi ljudi, pričaju mi neke svoje priče, simptomatično mi je i to što mi ljudi pričaju viceve, iako mi ne pričamo viceve. Sve ono što ja pričam je autorski tekst, da ne kažem misao, zvučaće pretenciozno. Bukvalno sve što pričam sam ja izmislio. Vicevi su iz naroda, nešto što je neko drugi smislio...“

Glumac, kaži nešto smešno...

Glumci se žale da imaju problem što im stalno i u svakoj prilici neko dobacuje „Ej, glumac, ’ajde kaži nešto smešno“... Kakva je situacija sa stendap-komičarima?

„Imam i ja takvo iskustvo. Stalno mi se to dešava, ali je to nemoguće. Meni nije problem da se stalno zezam, uostalom takva sam osoba. Ali, ne radim na žeton, ne može to baš uvek da funkcioniše na taj način.“

Kad smo kod glumaca, neumitno je poređenje sa monodramama i komedijama. Stiče se utisak da je glumcima lakše, jer oni ne moraju da menjaju tekst. Od njih publika ne očekuje nove šale. Dinčić kaže da to jeste otprilike tako.

„E, sad, kad ja najavim predstavu „Đavo iz jagode“ to jeste materijal iz te predstave. Pošto sam prvi put u Leskovcu ja sam pričao malo prošireniju verziju, npr. ono što više ne pričam u Beogradu, ovde u Leskovcu mogu, jer nisam nikad bio. Ali, obično ljudi dođu po drugi put da čuju iste fore, jer im je tek onda zabavno, još i dovedu nekog sa sobom, pa mu najavljuju šta će da bude i na šta da obrate pažnju. Svaki stendap materijal ima neki svoj vek trajanja, ja ga menjam na neke dve godine. Tako rade i mnogi komičari u Americi, jer to je otprilike neko vremensko razdoblje kad postane i meni dosta tog teksta, a i publika ga je uglavnom čula. Pre mesec dana sam bio u Bečeju i izvodio sam svoj prvi stendap koji sam napisao pre 4-5 godina i morao sam da prelistavam sveske, da se setim svega. Tamo, recimo, nisam bio nikad i išao sam s tom epizodom.“

Od Vardara pa do Triglava...

Dinčić nastupa svuda gde se razume srpski.

„U Sloveniji stariji razumeju srpski, mlađi malo teže, ali i oni razumeju, jer gledaju naše tv serije i filmove. U Hrvatskoj nema nikakvih problema, razumeju nas i vole naše nastupe. E, sad, može da bude problem u pojedinim referencama. Npr. kada Slovencu pričaš o gradskom prevozu u Beogradu, on nema problema sa tim kao mi ovde. Tamo kao roboti uđu u autobus, sve je čisto, niko te ne lakta, ne džepari, tako da mi treba neki mali uvod da im pojasnim kako to funkcioniše kod nas. Ne mogu da im prodajem našu priču kao da je njihova, jer jednostavno nije. Ali, generalno, od Skoplja do Maribora više-manje je sve isto.“

Ovaj posao omogućava da se obiđe puno gradova, ali...

„Ali, na žalost“ kaže Dinčić „ došao sam kolima u Leskovac, izašao i ušao u Kulturni centar i posle nastupa odmah idem dalje. Tako da Leskovac nisam ni video. Uvek je tako, jer obično sutradan imam novi nastup ili imam neko snimanje... Sa Ivanom Ivanovićem imamo tri emisije nedeljno, što je jako naporno. Inače, do naše saradnje je došlo tako što je on vodio „Povratak u civilizaciju“. To je šou koji prati rijaliti „Survivor“ kada takmičari ispadaju. On je to vodio petkom i predložili su mu da nešti radi petkom, pošto je to bilo gledano. Onda je on skupio neku ekipu u koju je uključio pored mene Bulića i Baneta Raičevića. Tako smo nas četvorica krenuli to da pišemo i evo još trajemo.

Mozak nabaždaren za imrovizaciju...

Dinčić sam priznaje da u rijaliti ne bi otišao nikad, ali „Survivor“ nije klasičan rijaletit, nego je opet neko takmičenje.

„Ti si u nekoj šumi na Filipinima, imaš neko preživljavanje, nije samo blejanje u plafon i štipkanje starleta. Meni je to bilo interesantno. Izašao sam posle nekih 50 dana, pukao mi film i odustao sam. Meni je to svojstveno, jedino od odustajanja nisam odustao. Nekako sam u tom odustajanju uporan! Mada, evo ni od Ivanovića još nisam odustao. U suštini, ja sam takav, kad mi nešto ne prija, kad sam negde gde se ne osećam prijatno, ja se pokupim i odem, ma kakva nagrada ili bilo šta da je u pitanju.“

Specifičnost stendapa je i brzo reagovanje, jer često komičar mora da se nadmudruje sa publikom. TV gledaoci deo toga mogu da vide upravo u „Večeri humora kod Ivana Ivanovića“ kada učesnici moraju u trenutku da kažu nešto smešno na zadatu temu. Koliko je to uverljivo vidi se i po komentarima, jer mnogi su ubeđeni da je to namešteo. Dinčić kaže da to nije namešteno, ali i da njemu to nije ni preterano teško.

„Meni je mozak tako nabaždaren i tako funkcionišem. U klubu „Ben Akiba“ u Beogradu Perišić koji je u emisiji kod Ivana sa mnom i Ivan Nikolić imamo veče improvizacije, gde celo veče samo improvizujemo, na licu mesta sve smišljamo i to traje dva puta po 45 minuta. Mi tu imamo neke igre i sve što tu pričamo je čista improvizacija. E, sad, da bi ste u tome bili uspešni, morate da imate neku širinu, načitanost, da znaš dosta tema. Ja o svemu znam da pričam, ali ništa ne znam suštinski da radim. Ili, kako ja to kažem, o svemu znam za pijani razgovor, ali ništa za trezven rad i to je to. Znači, jedino mogu da budem komičar.“

Saradnja sa Ivanom Ivanovićem...

I, na kraju, neizbežno je pitanje saradnje sa Ivanom Ivanovićem. U startu je Ivanović bio lik koji je bio medijski zastupljen, a ostali su bili oni koji su za njega radili „iz senke“. Vremenom se to promenilo, sad su svi medijski itekako prepoznatljivi, tako da se postavlja i pitanje ko kome više pomaže i da li je to tako? Dinčić kaže da je to i bilo pošteno, ali je Ivanović i primao kojekakve udarce, sve što je valjalo i što nije valjalo išlo je na njega.

„On se i dan-danas trudi da, kad izbije neki skandal, sve nas zaštiti. Mi nešto napišemo što ne valja, a on to kaže u emisiji, na njemu se slome kola. On je pretrpeo kojekakva čuda, u 400-oj emisiji je dosta toga i ispričao. Ali, on nije tu gde jeste slučajno. Zato, postavimo mi tu njega, sklonimo se mi iza njegovih leđa, ipak, trenirao je karate, radio kao obezbeđenje, može da se brani (smeh).“