Spyra

Tajnovitost broja četrdeset

2012-01-02T18:53:00.002+01:00

Odmah da vam kažem - ne trudite se ovo da čitate. Ništa vam neće biti jasno, osim ako niste imali ludu sreću (ovo shvatite relativno) da budete učesnik, pa se prepoznate. Opisana je jedna davna žurka gde se, hm, dešavalo mnogo toga. Da bih razjasnio neke sitnice (ko, kome, kako, zašto) napisao sam ovo i dao učesnicima da čitaju. Naime, moj prijatelj Aca i ja smo, igrom slučaja, jedini znali šta se sve dešavalo, drugi nas napali da ih ogovaramo, ma... ludnica... Sve ono u fazonu "od vas poštene mi kurve ne možemo da dodjemo do izražaja". Zato su od mene na poklon dobili knjigicu na 32 strane A3 formata (ili A5 - ne mogu da se setim koja je polovina od A4).
Sad ga stavljam na blog da ga ne bih opet negde zaturio...

---------------------------------------------------------------------------------

TAJNOVITOST BROJA ČETRDESET

„U moru poplava raznih autobiografa i biografa sasvim normalnom čoveku, tj. isfrustriranom, socijalpatološkom i do krajnjih granica devalviranom „homo sapiensu“, nije razumljivo dokazivanje iz petnih žila i Ahilovih tetiva gore pomenutih raznoraznih pisaca da su „oni u pravu“ i „da je sve bilo onako kako su oni videli i čuli“. Mnogi od ovih pisaca zaboravljaju tajanstvene i nedokučive moći irealnih faktora kao što su npr. brojevi.

Još Pitagorejska škola (za neupućene, reč ke o ranoj antičkoj filozofiji) pridavala je broju ogroman značaj. Do krajnjih (možda) granica ovu filozofiju doveo je najveći sin čovečanstva A. Ajnštajn u svojoj opštoj teoriji relativnosti. I mnogi drugi, znani i neznani junaci ljudske vrste objašnjavali su ovaj fenomen, neku bezuspešno, drugi s polovičnim uspehom, a treći, bogami, vrlo uspešno.

Dragi čitaoci, pred vama je jedan od uspešnijih izleta u magično carstvo brojeva. Vrlo razvijeni faktori uma pisca ovog dela dovode nas pred oltar razumevanja i saznanja dijalektike brojeva koji nesumnjivo utiču na našu psihu i naše delanje. Na najbolji (mogući) način pisac je objasnio sve tajanstvene osobine brojeva, posebno broja četrdeset. Posle čitanja ovog dela nećete se osećati kao ranije.

Poštovani konzumenti nepatvorene literature prepuštam Vas obilju neverovatne moći broja četrdeset koja leži na dnu Pandorine kutije. Otvorite je!“

Predrag Jovanović

---------------------------------------------------------------------------------

Problem čoveka i njegovog shvatanja sveta oduvek je bio u onim stvarima koje nikada nije mogao, želeo ili uspeo da objasni. Sebi samom, da ne govorimo o drugima. Svakim danom, u svakom pogledu, čovek je postajao svesniji da svet koji ga okružuje nije onaj koji on može da vidi, čuje, oseti... Dešavaju se stvari koje je on nazvao natprirodnim. Sve to povezivao je sa odrdjenim magijskim značenjima likova, predmeta...

Brojevi su odvajkada bili, možda, i najpogodniji za objašnjenja tajnih sila. Setite se samo značenja broja trinaest i čitavih ljudskih sudbina vezanih za njega. medju pripadnike tamne strane ubraja se i broj četrdeset. U srednjem veku čitava nauka se zasnivala na objašnjenjima vezanim za ovaj broj. U kasnijim prevrtljivim vremenima, zahvaćenim mnogobrojnim požarima, štićena sopstvenim stražarima, te slabom reklamom, magija četrdesetice se izgubila. Tako se, barem, misli. Ona je još uvek to oko nas, hteli mi to da priznamo ili ne.

Elem, sigurno se pitate u čemu se ogleda ta magičnost. U kući, na promer, koja nosi takav broj manje grupe ljudi ne osećaju i ne podležu takvom dejstvu. Ali, veći skup ljudi, kao što su proslave, žurke, mnogočlane porofice pogadja takvo dejstvo. Još ako se sve to poklopi sa uticajem podzemnog zračenja...

Oni koji su pogodjeni takvom silom postaju razdražljivi, senilni, depresivni, iz njih počinju da izviru njihove tamne želje, govore ružne reči, ponašaju se neobjašnjivo... Retki su oni koji odolevaju. Takve osobe su, po pravilu, mlade, nesrećno zaljubljene, tajanstvene, snalažljive, a ponekad i sve to zajedno.

Šta se sve može dogoditi kada skupina mladih i veselih osoba, u vidu drugarica i drugova, odluči da provede jedno veselo veče, previdjajući činjenicu da se sve to dešava u kući koja ima kućni broj ČETRDESET?

---------------------------------------------------------------------------------

U životu Jovana Stankovića obično su sve stvari bile na svom mestu. Iako je negde u dubini duše bio neizlečivi sanjar i lutalica, imao je onu crtu osećajnosti koja ga je vodila pravim putem. Bio je osoba oko koje se s vremena na vreme vrteo svet, mada je on to uporno izbegavao. Znao je da njemu ne odgovara popularnost, bar ne ova balkanska. Zbog toga je i prestao da se bavi košarkom. Na to doba ga je podseća nadimak – Mola. Obožavao je Moku Slavnića i Moka-kocke, što su njegovi drugoviiskoristili i u trajni amanet mu ostavili nadimak njegovog idola i omiljenog slatkiša. Odbacivši mogućnost da postane slavan, ostao je da živi u svom Leskovcu. Zaposlio se, a slobodno vreme provodio u raspravi sa društvom, najčešće na temu sporta i politike. Iz hobija se bavio i muziciranjem u jednom perspektivnom bendu. Uz njega okosnicu grupe je činio Milutin Šoškić Šaca. Gitarista njegovog kova sigurno bi uspeo da se probije i na nekoj većoj muzičkoj sceni, ali on je bio rastrzan izmedju svoje ljubavi prma gitari s jedne, i Leposavi Marić, zvanoj Prelepa, s druge strane. Ona je imala sasvim logičan nadimak – Lepa, ali je Šaca u svojoj zaljubljenosti dodao prefiks „pre“ i to je ostalo za sva vremena. Gotovo svo svoje slobodno vrme provodili su zajedno. Bili su dovoljni jedno drugom i to su maksimalno koristili. Svoje izlaske i kontakte s drugima su sveli na minimum, na šta su se ovi drugi pravdali sopstvenom zauzetošću.

Ostatak društva, tih desetak osoba, je bio pravi skup veselih i pozitivno otkačenih ljudi. Delovali su kao grupa koja u sebi nosi svu dobrotu sveta. Njihovi izlasci su se odvijali po ustaljenom običaju, a najčešće po principu „spojenih stolova“. Naime, dešavalo se da se gotovo svi sretnu u istoj kafani i onda ostatak večeri provedu zajedno.

Približavala se Nova 1992. Rešeni da organizuju doček u sopstvenom aranžmanu Moka i Šaca su počeli da prave i spisak zvanica. Za organizatora su izabrali Sladjana Krasa, koji je zbog svojih snova o posedovanju emirata vukao nadimak Emir. Ta trojka je došla do zaključka da bi najbolje bilo da posle dočeka 92. isto društvo provede i prvo veče, a da dvadesetak dana kasnije naprave jednu veliku žurku, kao krunu proslava u mesecu januaru. Propusnice, kao i pozivnice, svojim krasnopisom je ulepšao Dragić Cvetković. On je bio veoma sličan sa glavnim likom serije „Dragi Džon“, te su ga tako i tvali. Vozio je metaliksivi porše 911. Kada je izlazio, s njim je najčešće u vozilu i društvu bila i Andjelija Aničić – Nana, osoba poznata po svojoj mržnji ka čaju od nane i osoba prema kojoj je većina muškog društva osećala izvesne simpatije. U istom vozilu i za istim stolom su se s vremena na vreme nalazili i Veselin Trajkovski Knor, majstor za kuvanje supa iz kesice, Nedžmija Jakupović Gankaci, Svetlana Mačkić Krofna (smrt za iste) i Moka.

Na nagovor svojih drugova, jer je doček protekao kao i prvo veče, fenomenalno, Mola je rešio da na žurki bude i žive svirke. Zbog toga je odlučio da žurku naprave u njegovoj nezavršenoj kući. Dve prostorije koje su bile koliko-toliko osposobljene služile su i za vežbanje muzičke grupe, tako da su sada bile idealne.

Pored Moke, Šace i Džona koji bi svirali jedan deo večeri, pozvali su i Srdjana Marića Tatka da uveliča veče svojim čarolijama na basu. Srdjan, tatko na muzičari, je pristao.

„Imama samo jedan uslov. Da sa mnom bude i Emilija Bičić. Svi znate šta osećam s pram nje.“

„Ma, to se, bre, podrazumeva!“

Pevač je bio Meho Hadžialagić Hajro, momak koji imao govornu manu, jer ikada nije umeo da pravilno izgovori Haile Selasije, te je ono Haile uvek zvučalo kao Hajre. Za doček je imao ljubavni ugodjaj sa Nedžmijom, pripdnicom najveselijeg naroda na svetu. Krenuli su sa probama i željno isčekivali žurku.

Potajni strah od nezgod u sebi su gušili. Naime, svi su se pitali da li će se ponoviti doček, jer se tada i nekoliko dana kasnije dešavala velika ljubavna afera. Jedan od zvanica Jordan Pašić Joca je ugedavši Nanu naprasno zaboravio na svoju ljubav dugu čitav niz godina ka Veseli Stošić Devi. Složivši priču i facu uspeo je da istovremeno bude sa dve osobe suprotnog pola u različito vreme. Onom brzinom kojom je požar planuo, isti je i ugašen. Barem naizgled. Joca se vratio svojoj voljenoj koja je rodjena u znaku device, odakle je i ono Deva.

Veče pre žurke pao je i definitivan dogovor oko svega. Svako će doneti ono što će i iz čega će da jede i pije. Svi će se skupiti oko 20.00. Donešena je tehnika, kasete i sve što uz to ide. A onda je počelo delovanje broja 40!

Moka je na poslednjoj probi ostao sa pocepanom kožom na dobošu, što je zapretilo da ugrozi svirku.

„Emire, pali kola. Idemo kod mene po kožu, a taman ćemo doneti i kasetofon!“

Pošto se ispostavilo da nema rezerve Moka je morao da iskoristi lepljivu traku. Pri povratku su sreli Devu i Kocu, te ih povezli. Na mestu veselja su u medjuvremenu pristigli Džon, Nedžmija i krofna. Nedugo zatim pojavio se par koji su činili Zoran Bašić Valentino i Bojana Cakić Milica. Valentino je znao sve pesme istoimene grupe, a dan ranije je dao i prvi ispit na fakultetu. Njegova verenica je bila godinu dana starija i svi su je mešali sa njenom sestrom bliznakinjom Milicom. Pozdravili su se sa prisutnima i seli u ugao. Iz grada je uskoro prosto doletela i zaustavila se u dvorištu crna Tojota MX5. Iz nje su izašli Nana i Knor. Društvo je veselo čavrljalo i zagledalo pića koje su pojedinci donosili. Sa ogromnim osmehom pojavili su se i Marina Petrović Daca i njena ružnija polovina Slobodan Ljubičić Coce. Doveli su i svoju maskotu, padobranca Petra Štedića Pištu, vatrenog pobornika načina života glavnog junaka filma „Seks, partijski neprijatelj br. 1“. Cocetov metalik zeleni mercedes 300D je jedva ostavljao mesta na koje bi Šaca parkirao svoju Mazdu 323F.

Približavalo se vreme početka koncerta, zakazanog za 21 čas. Po svom starom običaju, Šaca je došao pet minuta ranije i iz svog auta, ofarbanog u trula višnja boju, izveo Prelepu, te svoju rodjaku Tamaru Savić Takicu i Nenada Rodića Neru. Pretrpevši kritiku zbog zakašnjenja pridružio se ostalima i polako počeo da se priprema za nastup, jer su gosti već počeli da iskazuju nezadovoljstvo.

Broj četrdeset je već neke uzimao pod svoje. Deva je svoje zadovoljstvo našla u votki. Osećala se sretnom i laganom. Poželela je da zaigra, ustala i udarila u vrata. Svet se čudno vrteo oko nje. Pogledala je Nanu i nasmešila joj se. Kao da se gleda u ogledalu. I lice sa druge strane se smešilo i njihalo u ritmu.

Muzikanti su počeli da uzimaju instrumente u ruke kada se začu lupa spolja. Domaćin je otišao da otvori i ugledao svoje poznanike koji su došli da čuju muziciranje. Otvorio je vrata širom i pokretom ruke oh pozvao da udju.

„Ulazite brzo i zauzimajte mesto, koncert upravo počinje. Već sam pomislio da nećete doći!“

Nikola Jevremović Miki, Teodor Kukič Tedi, Tomislava Kostić Čokolita, te neki neznanac su uleteli i zauzeli svoja mesta, pravdajući se udaljenošću mesta zbivanja od grada. Koncert je mogao da počne.

Uz vesele zvuke rock’n’rolla vreme je prolazilo. Svi su igrali kao da je u pitanju neko takmičenje. posebno je dolazio do izražaja Nedžmiji minić, te par koji je plesao – Nana i Deva. Izgledale su kao dve najbolje drugarice, što je moglo da znači samo jedno – svi nesporazumi su prevazidjeni i zaboravljeni. Tako bi verovatno i bilo da se prostorijom nije širilo dejstvo tamne strane magičnih brojeva i prihvatalo u svoje naručje pojedince.

Takica i Nero su sedeli u uglu i pratili sve što se dešava oko njih. Bili su sretni i držali se za ruke. Šaputali su nešto jedno drugom. Niko nije znao za njihov hobi. Voleli su da iz potaje posmatraju ljude i predvidjaju i procenjuju njihovo ponašanje. Analizirali su prisutne, ili barem jedan deo prisutnih.

Pesma za pesmom se nizala kao biserna ogrlica. Ubrzo je došao i kraj što su ostali dočekali sa olakšanjem iz samo njima znanih razloga. Krofna i Nana su se podsetile na vreme od pre par sati, jer su tada napustile privremeno žurku. U pratnji Knora otišle su da kupe neke sitnice za grickanje i pri tom obišle i nekoliko omiljenih kafića, sve u želji da ugledaju neka draga lica. Neko je preuzeo ulogu DJ-a i pustio Ramba Amadeusa. Uz njegov hit o zastavniku Džemu Deva je prišla Joci i izložila mu svoj problem. Morala je da krene kući, već je bilo 22:45, stari će je masakrirati ako zakasni... Emir se ponudio da ih odveze kući. Zbog obaveza prema fakultetu morali su da krenu i Milica i Valentino. Domaćin Moka ih je otpratio, pomalo iznenadjen njihovim ranim odlaskom, posebno Joce, koji je već počeo da ljubi sve redom što je bio znak da votka deluje. Iskoristivši trenutak nepažnje Valentina, Moka je zagrlio njegovu devojku, rekavši joj:

„Pozdravu sestru čim je ugledaš! Znaš i sam da sam tajno zaljubljen u nju!“

Emir je pustio motor u pogon i dao zbak četvorki da zauzmu mesta u autu. Kroz tišinu noći se polako gubio odjek zujanje motora.

Na prvi pogled niko nije primećivao da neko fali. Čudnjikavo ponašanje Nane nije privlačilo ničiju pažnju. Njene poljupce, koje je delila šakom i kapom svi su smatrali uticajem maligana, pa su se tako i ophodili. Kroz vazduh je još uvek pomalo treperio glas Milice koja je molila Valentina da pokušava da muva Nanu. Ovaj je to odbio ledenim glasom, jer je ipak dobro poznavao svoju voljenu. Nije želeo da mu ona to kasnije nabija na nos, bez obzira što to izgleda kao zezanje. Uz to je naglasio i da Nana može da se vrti oko njega koliko hoće, on je mrtav hladan!

Nanin pokušaj približavanja Šaci u vidu poljupca završio se rečima da to više nikad ne radi, jer je Šaca znojav od sviranja. Na isti pokušaj Moka joj je skrenuo pažnju na to da neko može da ih vidi, a Knor ju je samo zbunjeno pogledao. I ostali poljupci si prošli na sličan način. Sve su to iz svog ugla posmatrlai Takica i Nero iz blagi osmeh. Znali su da glavno tek dolazi. Nije im bilo teško da zaključe, jer je Nana sedela sama i neveselo i željno gledala u vrata. Ostali tome nisu pridavali pažnju, jer su bili zauzeti nekim svojim poslovima. Moka se ubedjivao sa Krofnom kako je sok koji pije od mandarine, a ne od manga. Pala je čak i opklada. Nedžmija i Hajro su polako i sigurno dospevali u neki svoj svet izgubljen za sve što se dešava oko njih. Njihovi pogledi kroz zatvorene oči nisu govorili ništa. Kroz slično iskustvo su pokušavali da prodju i Prelepa i Šaca. Daca, Coce i Pišta su, negde po strani, raspravljali o nečemu, živahno pokrećući ruke. Čokolita, tedi i Miki su se gotovo nepri,etno izvukli i otišli, ne zaboravivši pritom da priznaju da je svirka bila na nivou. Džon je postepeno tonuo u svet alkohola, pokušavajući da shvati reči koje je ka njemu upućivao Knor. Približavala se ponoć.

Beli BMW, ponos vlasnika, se pojavio iz tame. Iz njega se isteturao Joca. pojavio se na vratima. Uz tihi komentar Nera „Gledaj sad!“ pogledao je u Nanu. Nije im trebalo ništa više. Poleteli su jedno drugom u zagrljaj. Usne su im se potražile i pronašle. Kao da su ceo život predodredili ovome. Za njih više nije postojalo ništa što bi im bilo važnije.

Uz votku, blago presečenu, Emir je pričao dogodovštine nastale u prethodnih tridesetak minuta. Moka i Knor su se čudili zašto je vratio Jocu, a Džon ćutao gledakući mutnjikavim pogledom po podu. Nije shvatao kako je to Joca zaboravio jaknu, te je morao da se vrati po nju. To i nije bilo najgore, jer mu je prilikom povratka pozlilo i uspeo je samo da otvori prozor i izbaci glavu napolje. Sadržaj creva koji je istresao iz sebe završio je po vratima BMW-a. Emirovu ljutnju su ostali stišavali rečima da je sada temperatura ionako ispod nule, pa ce on jednostavno izšmirglati vrata. Neko predloži da sednu i svi to uradiše.

Sa mesta gde su se nalazili Emir, Knor i Moka su morali da primete drpanje izmedju Nedžmije i Hajra. To je već dugo trajalo i izgleda da se Hajro prvi umorio, te je ustao i otišao da se osveži. U Nedžmijinim očima se zaugrali zaborav seta. Ko zna dokle bi to trajalo da nije do nje seo Moka i rekao da je sada njegov red. Na zbunjeni pogled samo ju je cmoknuo u celo i otišao naglasivši pritom da on nije takav. Tog trena u glavi mu se rodio strašan štos. Predložio je Emiru da ode i prizna Nedžmiji da je Hajro rekao kako je on, Emir, sledeći. Nije teško naterati žabu u vodu. Praćen neprimetnim pogledom Knora i Moke, Emir je seo i rekao. Brzinom munje NEdžmija je skočila i odjurila do Hajra. Htela je da zna istinu. Za njom je išao Emir. trojka se ubedjivala, pravdala i svadjala. Knor i Moka su se pravili da ništa ne znaju i samo su zbunjeno gledali. Kada je atmosfera postala toliko usijana, da su se akteri jednostavno razišli, Moka je uzeo stvar u svoje ruke i svi su se smejali svojoj naivnosti. Krenuo je lagani muzički blok i parovi su počeli da se njišu u ritmu muzike.

Dok je izigravai disk-džokeja Moka je spazio Džona kako sve više pije. Pri tom je nehajno tresao pepo cigare na pod. To isto je radila i Krofna, pokušavajući da se pred Mokom opravda ležerno pokazujući kako terese pepeo u pepeljaru. Na njenu žalost, u pravcu u kome je pokazala nije postojala ni jedna pepeljara, barem na nekoliko desetina metara. Ali, Džon nije imao potrebu za pravdanjem. Živahno je nešto objašnjavao Knoru i Emiru. Osetivši da se nekakva nepredvidjenost zbiva, našao je zamenu u obliku Šace i njegove polovine. Krenula je nešto živahnija muzika, a Moka se pridružio društvancetu koje je slušalo Džonov monolog. Iz boje i tona glasa kojim je govorio niko nije shvatao o čemu je reč? Ljubomora? Zavist? Poštenje? Razočarenje? Pijanstvo? Zloba? Od svega po malo? Ubedjivao je slušatelje da ih je Nana izigrala. Svoju tvrdnju je potkrepio time što je podsetio na to kako su je izvodili u grad, plaćali joj piće, vozili je kući, iako je ona živela van grada, plaćali večeru, a ona sada sa Jocom plovi po sedmom nebu. Razočaran u sve rešio je da nikoga ne vozi kući. Pružio je ruku ka flaši i shvatio da votke više nema. Uzeo je sledeću i potegao. Nije se obazirao na to što sada pije rakiju. Popivši nekoliko gutljaja nastavio je da priča.

Istovremeno, pomalo zagrejani Coce, prišao je Šaci i zamolio ga da pusti neku njemu dragu pesmu. Šaca nikada nije voleo tu vrstu muzike, te se pravdao na sve moguće načine pokušavajaću da ne pusti ono što ne sluša.

„Ali, Šaco, pusti to zbog Dace!“

„Ja sam dao zakletvu, ali ako je Daca u pitanju, onda moram...“

Coce mu pruži kasetu i ljutito ode. Nije shvatao zbog čega ista pesma ne može da se pusti na njegov zahtev, ali na Dacin može?

Za to vreme Džon je, osetivši vrtoglavicu, ubedio Moku da izadju van, da se otrezni. Bolje da nisu, jer odmah iza vrata, u nezavršenom kupatilu, direktno osvetljeni bili su u zagrljaju Nedžnija i Hajro. Zbog visinske razlike ona se je popela na izvrnutu kofu. Okrenut ledjima Hajro nije primetio da ga par očiju posmatra. Njegova partnerka je to osetila. Pogledala je zbunjeno, ako dete kada je prvi put uhvaćeno u kradji. Nasmešila se kao da se tim osmehom pravda. Pokušala je nešto da kaže, ali je iz Mokinih usta poletela prava bujica reči o Ciganima, sramoti, tudjoj kući, javnom svetlu, moralu, nacionalnosti. Na kraju je pljunuo u njihovom pravcu i još jednom opsovao. Nije prihvatio njihovu molbu da ugasi svetlo, jer je postojala opasnost i to realna da neko u mraku padne i slomi vrat. Izašao je sa Džonom, da ne gleda sramotu i poplavu niskih strasti.

Počeo je da pada sneg. Santimetar-dva se je već nalazilo na krovovima vozila. Nežnim pokretima prstiju Moka je ispisivao čudne znake u snegu, pokušavajući pri tom da ne čuje priču o vajnim drugaricama koje podležu jeftinoj zabavi kada se tome niko ne nada. Iznenadio se kada je čuo obećanje da od „danas okreće drugi list“. Moka nije bio spreman za tako nešto. Isuviše dobro je znao dušu svog druga, tako da je ovako nešto očekivao tek za nekih sat vremena. Monolog i obećanja su i dalje trajali. U Džonu je počela da se budi i zloba. Naslonjen na zid, tik pored kućnog broja četrdeset, rešio je da ubedi i Knora i Emira na tako nešto. Pogledao je upitno u Moku. Tamo ga je čekala faca koja je želela da vidi i to čudo. Vratili su se u kuću i nehajno, u prolazu, dobacili par zajedljivih i podsmešljivih uvreda paru koji se grlio okupan svetlom.

Staklasto gledajući u prazno, Emir je prihvatio predlog. Ionako mu se spavalo, te je rešio da ide kući ranije. Ostavio je ostalima da se dogovore o prevozu i otišao do Šace. Stajao je par minuta kraj njega i iznenada se udaljio naglasivši mu kako je on, izgleda, zadnja rupa na svirali. Zašto, to je samo on znao i osećao.

Svo to vreme trajala je rasprava. Knor je priznao da sve to nema smisla i da bi on trebao da vrati Nanu kući, jer ju je i dovezao.

„Ma, mi treba da ignorišemo sve one koji su izigrali naše poverenje. Je li tako?“ blago preplićući jezikom govorio je Džon.

„Dobro, ali kako sve to izvesti, a da niko ne bude uvredjen?“ jednostavno upita Moka.

„Prosto, sedneš u kola i kreneš kući. Nanu neka vozi Joca, a ovu Hajro. Baš me briga kako će da ih voze. Kada im je lepo s njima, onda neka ih oni i voze!“ ponavljao je Džon i sve više potezao iz flaše. Nije se obazirao na upozorenja da prestane da pije, jer to je „samo gutljaj-dva i od toga mi neće biti ništa“.

„Neka gospodjice idu peške, a od sutra se ne znamo! Ja više nikad neću ne samo da ih vozim kući, već ni u kola neću da ih primim. Dosta mi je svega. Vozi ih, plaćaj večeru, piće, šetaj, a one... Mene u gradu poznaje hiljadu devojaka, pa šta će da misle o meni?“

„Nisi u pravu, ali neka ti bude. Samo, ja sam siguran da ti imaš prvi da voziš, npr. Nanu, kući“ tvrdio je Moka.

„Ko, ja? Ni mrtav!“

Knor je ponudio opkladu. Večeru. Džon dobija dve ukoliko izdrži nedelju dana, u protivnom plaća za njega i Moku. Složili su se. Istog trenutka se je otvorio i novi problem, jer je sve to trebalo da izgleda slučajno.

„morali bi da, kao pravi mafijaši i mutivode, izadjemo i da se o svemu dogovorimo napolju, daleko od radoznalih očiju. Primetili ste, valjda, da počinju da nas čudno gledaju“ reče Knor.

„Ma, ko ih jebe. Popeli su mi se već na vrh glave!“ priznao je alkohol iz Džona.

Pozvali su i Emira i izašli. Hajro i Nedžmija su još uvek bili na istom mestu. Odmah iza izlaznih vrata naišli su i na drugi problematični par, Nanu i Jocu. Udaljili su se i od njih i na miru razradili plan. Emir ide kući odmah. Sa njim sigurno neće niko jer je još rano, tek je pola jedan. Džon će utovariti svoje pojačalo i onda, normalno, neće imati mesta ni za koga. Trebalo je još samo ubediti i Coceta da u svoj auto ne primi nikog. Dobrovoljca za to našla je najkraća šibica. Moku. Finese će dogovoriti u kući, jer je postajalo hladno.

Naizgled slučajno, Moka je prišao Cocetu i šapnuo mu dogovor, naglasivši pritom da mu sigurno ništa nije jasno, ali je i najbolje da ostane tako. Coce je pristao.

Plan je počeo da se ostvaruje. Emir je otišao kući sam. Uz put je zauvek ostao bez auspuha. Ostalo je da se izvede i finiš predstave, uz žvaku za sve prisutne kako Džon kući Knora da bi mu pomogao da odnesu pojačalo i da nema nameru da se vraća. Tajna je bila u tome da se oni vratili tridesetak minuta pošto odu po Moku.

Hladan tuš je prodrmao sve prosutne, čiji je odlazak kući zavisio od crne Tojote i belog BMW-a. Jedina tu zbrku nije primećivala Krofna, koja je prijateljski ćaskala sa Pištom. Nije se mnogo obazirala ni na trenutak kada je prekinuta muzika da bi se izbacilo pojačalo. Njeno tek sklopljeno poznanstvo bilo je interesantnije. Dok su neki pokušavali da dodju sebi od šoka, Džon je dolivao ulje na vatru tvrdnjom da će možda da se vrati, a možda i ne.

„Idiote, vraćaš li se ti po ostale?“ pitao je Moka dok su utovarivali pojačalo.

„Ne pada mi na pamete!“

„Onda se vrati i to im reci. Nedžmija tvrdi da si rekao da se vraćaš, a njene cipele su u tvojim kolima.“

„Odnesi joj ih i pozdravi je, ha, ha, ha!“

Moka je požurio u kuću, vratio cipele i poslao Nedžmiju na „dogovor“. Bacio j pogled na sat. Petnaest do jedan. Šaca ga je susreo i počeo da se pozdravlja. I on, zajedno sa Prelepom, Takicom i Nerom, odlazi kući. Kao i svaki kulturni domaćin Moka ih je ispratio do izlaza. Nero ga je krišom upitao o zbivanjima u poslednjih šezdesetak minuta.

„To ni meni nije jasno do kraja. Razjasniće se jednom, čuće se...“

Vratio se u kuću, praveći se da je sve u redu. Pogledao je prisutne. Daca i Coce su bili na svoj zaljubljeni način sami. Krofna je bila u sve prisnijem razgovoru sa Pištom. Hajro je koristio svojih pet minuta puštajući muziku. Nana je slušala Jocu, koji je lijući suze tvrdio da ne može bez nje. Lice mu je bilo crveno i natečeno.

„Sada ide ono najteže. Isterati ih u roku od pola sata“ mislio je Moka. Otvorio je vrata da „soba izvetri“. Hladan vazduh je strujao sobom. Peć nije ložena odavno, tako da se na nju nisu mogli pouzdati. Kao ledeni veter u sobu je uletela i Nedžmija, ljuta na sve. Nije shvatala Džonovo ponašanje.

„Ja sam po njemu kriva. Medjutim, to što ja nekom po njegovom mišljenju ne posvećujem dovoljno pažnje je moja stvar!“ pravdala se Nana razmišljajući pritom o onih desetak kilometara koliko treba da prepešači do kuće.

„Pa neka te ta stvar vozi kući“, pomisli Moka i reče da se njega to ne tiče, nego bi pametnije bilo da se dogovore šta da rade. Svi su gledali na neku svoju stranu, kao da ih se sve to ne tiče. Krofna je i dalje čavrljala sa Pištom. Moglo joj se, jer je živela u blizini. Nanu je polako hvatala panika. Joca je sve to ćutke posmatrao. On je te večeri već popio više nego što je mogao, tako da nije ni pokušavao da misli na neki izlaz iz takve situacije. Delovao je zbunjeno, kao da ga se to ne tiče.

„Pa šta ćemo sada?“ upitala je Nana kada je već svima bilo jasno koliko je sati.

Penal kakav Moka nije želeo da propusti!

„Ja to već petnaest minuta govorim, ali me niko ne sluša. Zato i neću da se bavim tudjim problemima. Ja sam došao biciklom, tako ću i da se vratim. Za ostale me baš briga!“

„ma dobro, hajde da vidimo šta ćemo“ pomirljivo reče Coce.

Već pomalo iznerviran Moka je primetio da u sobi nema Nedžmije i Hajra. Ostali su sa smeškom rekli da se zna gde su. Sedeći i cmačući se u mraku, ljubavni par nije brinuo i ničemu. Iz zanosa ih je prenuo poziv Moke:

„Cigani! Dolazite, bre, ovamo. Ovaj razgovor se i vas tiče. Dobro da ste se setili da odete u mrak...“

U jedan i dvadeset je pao dogovor. Coce će u autu primiti sve devojke, Hajro će pešice kući, jer sranuje u blizini. Na pamet mu nije padalo da otprati Nedžmiju. Nana će da prenoći kod Nedžmije i ujutru busom ide kući. Izašli su napolje i shvatili da je izvisio Joca. Uz hladno „zdravo“ Hajro odlazi. Jocina simpatija se solidarisala i rešila da ostane i pešice ode s njim do grada. Još jedan problem. Kada će doći kod Nedžmije?

„Za pola sata, sat...“

„Kucni mi n prozor, otvoriću ti...“

Konačno su krenuli ponevši sa sobom sve litre alkohola koje su te večeri ulili u sebe, pomućen razum i ko za šta još. Za njima se tiho vukla i magičnost broja četrdeset.

Na prvoj raskrsnici sreli su Džona i Knora. Čudno su se pogledali i produžili svako svojim putem. Moka je čekao na ulici. Saznavši za neplanirani susret, složio je priču da on ne bi bio kriv za ubedjivanje ostalih o ne vraćanju Džona.

„Sutra ćete reći da Knor nije smeo da ostavi auto, pa te je naterao da ga voziš po taj deo koji će zameniti. Ti si pristao, jer bi o u protivnom išao pešice. Ionako svi znaju da su kola pokušali da upale i Šaca i Prelepa.“

Složili su se da je tako najbolje, iako je Džon predlagao verziju po kojoj su se vratili po njega, Moku. Shvatajući opasnost da na taj način izgube opkladu, Knor i Moka niju pristali. Krenuli su lagano. Džon je išao prvi. Saznao je da su Nana i Joca otišli pešice. Vozio je lagano, želeći da ih spazi na vreme i prodje pored njih brzinom od dvadeset na sat. To je stvaralo izvesen probleme duetu koji ih je pratio, ali su se oni uzdali u sreću. Kod prvoh semafora ostali su bez daha, jer su videli nešto neverovatno – Džon je prošao na crveno! To su pre očekivali od Knora, ali je on stao, poštujući saobraćajne propise. Negde pred Nedžmijinom kućom spazili su par. Džon ih nije vide.

„Hajde da mu kažemo gde su, da vidimo šta će da radi...“

Privučen svetlosnim signalim, Džon je stao. Klimao je glavom dao da shvata sve što mu se govori. Krenuo je i umesto da skrene levo, produžio pravo odvozeći se kući, odvozeći tako i tajnu svog postupka sa sobom. Knor je zaustavio i zamislio se:

ĆIpak nema smisla, hajde da je vozimo kući, a Džon neka se dusa i busa koliko hoće!“

„Slažem se.“

Polako su se privezli do njih. Moka je otvorio prozor i nehajno pozvao Nanu da je voze kući, ispričavši priču o donešenom rezervnom delu. Nana je priznala da sada ne sme da ide kući,a ionako se je dogovorila sa Nedžmijom za noćenje.

„Onda se vidimo. Zdravo!“

Niko nije znao da je kuća prazna. U Cocetovom autu je Krofna podlegla Pištinom šarmu i oni su razmenili par poljubaca. Pošto su istovarili Dacu, na Pištin nagovor su svratili kod njega na kafu. Bilo je skoro dva kad su svratili, a gotovo pola četiri kada su se razišli.

Jutro je počelo da sviće. U prvi jutarnji bus Nana je ušla praćena pospanim pogledom Joce. Grad je počeo da se budi. Sneg je prestajao da pada. Sa njim je i dejstvo četrdesetice prestajalo. Družina je spavala, svako sa svojim iskustvom. Nešto im je govorilo da ništa neće biti kao pre i sve će biti kao uvek. Istina o svemu se krije i dan-danas. Pojedini je još uvek traže, drugi misle da je znaju, treći... Niko ne shvata da se jedno davno prokletstvo poigralo s njima. Velike su i čudesne moći prirode!

Svaka sličnost sa stvarnim licima i dogadjajima je zaista NEVEROVATNA !!!

---------------------------------------------------------------------------------

Reč-dve o piscu...

Rodjen sam i živim u Leskovcu. Imam dve srednje škole (tačnije diplome) i šest ispita na veterini. Radim ono što nisam ni sanjao da ću da radim. NIsam član nijedne partije, te zato ne priznajem sud ni jedne partije. Volim putovanja, druženja, veselu muziku i sve što vole mladi. Do sada nisam objavljivao gotovo ništa. Umetnički dar u sebi sam otkrio samim činom rodjenja, jer sam u celom porodilištu ja najumetničkije plakao. Ovim delom sam hteo samo da neke stvari otrgnem od zaborava, bez ikakvih zadnjih misli, zlih namera ili uvreda. Jednom rečju, radim za dobrobit čovečanstva!

Uvek (nikad) vaš

Ivan Spirić

produkcija: LEVA LINIJA

organizacija : PIM

mart ‘92

24.12.2011.

2011-12-26T00:44:00.004+01:00

Sve je autentično, osim muzike koja je iskorištena za izradu spota. Ovu pesmu nismo čuli. Na žalost. Ili radost, ko će ga znati... :)

Možda i ona pročita 46, Menjam se?

2011-12-17T22:44:00.004+01:00

- Hvala ti. Divno sam se provela. Javiću ti se, pa da se opet vidimo za vikend. Može?
- Može, naravno i svakako. Unapred se radujem...
Rekao sam to sa blagim smeškom. Iz iskustva sam znao da od tog poziva nema ništa. Već je mnogo puta to rekla. Olako obeća poziv, ja sve otkažem čekajući i presedim kući. Ponekad dobijem sms sa izvinjenjem zbog obaveza, većinom ne...
- Samo se i nadam kako neće biti nekih obaveza da se ispreče... - nisam izdržao. Morao sam malo da budem sarkastičan.
- Znaš, ti si sjajan, samo ima nešto u tebi... Ne umem da opišem... Treba to da promeniš...
- Znam. Neopisiv sam ja...
Na trenutak sam mislima odlutao. Šta je ovo, skrivena kamera? Pa samo pre par dana ranije sam slušao sličnu priču o meni. O tome kako sam sjajan, kako imam dara za pisanje i kako je šteta da to ne završi kao neka knjiga. Samo mi fali materijal... Predložio sam mom sagovorniku da opet obidje moj blog, jer nakupilo se tamo dosta pisanija... Očigledno je da odavno nije bio tamo. Ispostavilo se da je, ipak, bio. Zgodno je to za blog, ali nije za objavljivanje, treba doraditi. Nije znao da mi pojasni šta treba i kako treba to doraditi...
I sad ovo. Ima nešto u meni, ali treba to... Doraditi? Šta mu ja to dodjem? Windows, pa da me Microsoft doradjuje? Sve je to lepo, samo kako da se menjam kad ne znam šta promeniti? I ko može da garantuje da će biti promena na bolje?
Ma, nek ide sve u... Ionako je kasno. Idem da spavam. A ti se javi. Ako nemaš obaveza...

Pismo Srletu

2011-12-10T20:17:00.001+01:00

Koliko vidim, došao red i na tebe... Jbg, usud SPO-a je da smo razjuruli sve što smo mogli! Dugačak, predugačak je spisak onih koji su bili naši članovi i danas su ko zna gde. Suviše smo se lako odricali svakog ko je, izgleda, imao malo drugačiji stav i još se drznuo da ga iznese...
Epilog je poznat - mislim da više nismo ni statistička greška u anketama...
Ako ti nešto znači, majstore, ti si potpuno u pravu što se PREOKRETA tiče! To naše PREOKRETanje je najgore gaženje našeg Statuta stranke, ali kome da pričaš?
Gotovo sam siguran da ću, prvi put od 1990. godine, na nekim izborima da zaokružim broj iza koga neće pisati ime Srpskog Pokreta Obnove.

Idu izbori...

2011-11-21T15:03:00.000+01:00

Sudbinsko pitanje pred naredne izbore:
Šta nam je važnije - Kosovo je srce Srbije gde nemamo kontrolu ili Evropska unija koja se raspada?
Mislimo o tome ;)

Šta bih ti rekao 01

2011-11-12T20:10:00.003+01:00

PRVI DAN

Probudilo me sunce. Direktno kroz prozor, pravo u oči. Prišao sam prozoru, navukao zavese i vratio se u krevet. Pokušao sam da produžim da spavam. Nedelja je. Tada prespavam prepodne. Probudim se, bacim pogled na sat, okrenem se na drugu stranu i nastavim da spavam. I tako se okrećem tri-četiri puta.
Zazvonio je telefon. Ne znam šta mi je bilo da se javim, jer obično to ne radim nedeljom ujutru. Ne dam nikom da me poremeti u okretanju po krevetu. Znam da me zovu da nešto pomognem - premestim pokućstvo, okopam baštu... Sve sama fizikalija, niko da pozove na pivo i ćevape...
- Nije valjda da još spavaš? - rekla je na moje pospano „Halo“.
- Ma jok, samo ti se čini. Budan sam odavno, ima već dvadeset sekundi.
- Nikad neću da shvatim kako možeš da spavaš toliko dugo? Ej, pa pola jedanaest je!
- Nedelja je dan za odmor, pa ja odmaram.
- Od čega da mi je znati... To ti hoćeš reći da nešto radiš?
- Ha, ha, ha... – cinički sam se, kao, smejao. Onda mi je palo na pamet da joj kažem da je ona razlog neprospavane noći.
- Kasno sam legao, u cik zore. Rešio sam da ti budem zlatna ribica i ispunim želju! Da ti napišem tu pesmu da me ne gnjaviš.
- I?
- Nema i. Nešto si mi neinspirativna! Nemaš facu kojoj se pišu pesme... Pa sam se mučio dok mi glava nije klonula i iz ruke ispala olovka. Samo, ja ne odustajem, probaću opet koliko sutra. Ili danas, nikad se ne zna. Samo, moramo da se vidimo, da te pogledam malo bolje, možda bude inspirativno...
- U, još ću i ozbiljno da te shvatim. Onda hajde, diži se iz kreveta i idemo negde na jutarnju kafu.
- Jutarnja kafa u podne... E, ljudi, s kim se ja družim... OK, eto me za pola sata kod tebe!
Naravno, ekspresno sam se spremio. Završio sam one uobičajene jutarnje peripetije kao što je pranje zuba, umivanje i slično, dohvatio neku majicu i izleteo. Rekao sam pola sata i nisam imao nameru da kasnim. Samo u slučaju da treba da vidim nju nemam problema sa kašnjenjem. Jurim ko metak.
Napolju je leto uveliko hvatalo zalet. Kraj juna, svi u planovima za letovanje. Sem nje. Počela je da radi pre par meseci, nema pravo na odmor... Obećao sam joj da, u znak solidarnosti, ni ja neću nigde da idem. Sitna laž, naravno. Prava stvar je da nisam imao s kim da letujem. Bolje rečeno, imao sam s kim, ali nisam imao želju da letujem s tim osobama.
Sačekala me je ispred zgrade. Par ulica odatle je bio naš omiljeni kafić. Pomalo zavučen, imao je odličan pogled na glavnu ulicu i mogli smo iz prikrajka da gledamo ljude koji prolaze. Seli smo za sto, naručili piće. Odmah do kafića bio je lokal nekog tipa koji je izradjivao duplikate ključeva. Interesantno, radio je i sada, u nedelju. Komentarisali smo koja je njegova računica da radi nedeljom i ko to dolazi da radi duplikate ključeva u nedelju.
Iznenada se pojavila neka njena prijateljica koju nije videla odavno. Naravno, ta prijateljica nas nije videla, ali mi nju jesmo.
- Idem da je iznenadim, nismo se videle mesecima. Preselila se, pa smo se malo pogubile... Vraćam se za par minuta, čekaj me. Neka mi je torbica, da je ne vučem...
- Dobar ti štos, sigurno imaš unutra 1000 evra koji će da nestanu kad se vratiš i da ja budem lopov...
- Naravno, to mi je oduvek san...
- Baš me briga, biću lopov u tvojim očima, imaću 1000 evrića u džepu i vodim te na večeru, inspiracijo moja od 1000 evra - dobacio sam joj dok je odlazila.
Gledao sam za njom. Kažu da žensko uvek zna kada ga gledaju i onda ide još ponosnije, klizi ulicom. Delovala je inspirativno... Počele su neke slike da mi se slažu u glavi... Pojavljivala se neka priča koju je trebalo uobličiti. I sve je to nestalo čim je zamakla za ugao! Pitao sam se šta bi bilo da mogu da je gledam stalno, a da ona ne zna? Koja bi to bila inspiracija? Voajerisati, viriti iza ugla ili šta znam, ali gledati je krišom... Da ona ne zna, ili da ja ne znam da ona zna...
Pogled mi je pao na torbicu... Mozak mi je oduvek radio 300 na sat kad su kojekakve gluposti i smicalice u pitanju! I sad je bilo tako. U trenu sam pogledao oko sebe, video da me niko ne gleda. Uzeo sam torbicu, stavio je u krilo i pogledao njen sadržaj. Tu je bilo ono što sam tražio - ključevi od stana. Već sledećeg sekunda sam bio u lokalu i onaj tip mi je izradjivao duplikate! Srećom, na svežnju ih je bilo dva – verovatno od ulaza u zgradu i stana, ko bi sad proveravao.
Kad se vratila sve je bilo kao i pre. Pričali smo o toj prijateljici i koječemu, a ja sam goreo stiskajući ključeve. Koji sam ja kreten, šta će mi to, prolazilo mi je kroz glavu. Opet, svašta mogu da joj sad uradim, npr. premestim krevet iz sobe u sobu, okrećem stolice naopačke, presložim veš... Još će i policija da me uhapsi... Sve sam manje bio skoncentrisan na tok razgovora, a sve više mislio na to da ću moći da pohvatam misli koje su se pogubile kad je, pre samo par minuta, nestala iza ugla. Možda joj tada napišem tu pesmu. Pesmu koja će joj reći sve. I koju ću joj pokloniti uz reči „Evo ti pesme, ti neka je imaš...“

ZAŠTO

Zašto bih morao tebi pisati pesme?
Zar samo zato što si
jedina zvezda na ogromnom nebu
koja mi se sviđa

Zašto bih morao tebi pisati pesme?
Zar samo zato što si
moj nedosanjani san
iz koga ne žeim da se probudim

Zašto bih morao tebi pisati pesme?
Nemam pojma, a baš bih hteo
da mi neko odgovori na to
jer znam da ti nikad nećeš

(A opet ti pišem pesme)

Svi smo mi po malo Srbi

2011-10-29T21:20:00.003+02:00

Kad sam okačio prethodni post, setio sam se i ovoga... Na nekom forumu (sezampro?) sam svojevremeno, pre možda deset godina, video ovu priču...

P.S. Prenosim je u orginalu, sa sitnijim korekcijama u pravopisu :)

Ovo je 100% istinita priča o Srbima u rasejanju. Za one koji sumnjaju u verodostojnost bilo kog detalja ove priče, naziv mesta i vremena dešavanja priče su originalni i proverivi na bilo kom telefonskom broju srpskog vlasnika sa teritorije države Ilinois, USA, koji nadjete na white pages. Imena likova su izmišljena, ali je njihova nacionalnost originalna.

Mesto dešavanja: USA, Ilinois, Chicago, West Suburb Rockford.

Likovi: Srbi izbeglice iz Bosne (nedavno pristigli), Miša muzika, Gajić - de uzmi jednu..., američki poštar (očigledno irskog porekla), američki farmeri, američki prasići i interventna antiteroristička jedinica groznih američkih policajaca, i jedan lokalni policajac patroldžija (pička od čoveka, preplašen ko Sloba na kontra-mitingu u Beogradu pre par godina - VOLIM I JA VAS), upravnik pošte (zvani Ljubče od milošte), i poštareva žena. Mislim da su to svi likovi, a ako sam nekog i preskočio, dopisaćemo.

Priča počinje ovako.

Chicago Land, države Iliniis i deo severne Indijane je poznat kao najveća srpska kolonija u USA. U severo-zapadnom predgradju Chicaga, nalazi se gradić Rockford. U tom gradiću, koji je poprište naše priče, živi i radi (radi samo 10%, a ostali su na grbači države) oveća kolonija Srba, izbeglica iz Bosne. Ljudi su sveže pristigli, tu su tek par godina, engleskim barataju srednje žalosno, naime celo naselje, jer ih toliko ima, može da sastavi 3 do 5 prosto proširenih rečenica. Razlog zašto ih tu na jednom mestu ima toliko, verovatno leži u činjenici da se Srbi "vuku k'o creva", a i stanovi su prilično jeftini, naši ljudi su u komšiluku, uvek možeš da se osloniš na komšiju, itd. 90% Srba u naselju, a oni su i 90% naselja, ne radi ništa. Žive na teret države i smišljaju kako da zeznu istu, ne bi li se osvetili Amerima za bomdardovanja, raspad SFRJ, osnivanje turske države na Balkanu, Slobodana Miloševića, Franju Tudjmana (a ne on je umro), ne dobijenu premiju na sportskoj prognozi 1990. za samo jedan rezultat kad je Osjek tuko Zvezdu u Osjeku 3:0, što ih jednom ostavila Fata (mater joj muslimansku)..... I još mnogo toga.
Elem pomenuti sede pred zgradom, umesto avlije, i čekaju poštara ko ozebo sunce jer im on donosi, nekom pare, nekom bonove za klopu, a ponekom bogami i pismo, al' retko. Bitan detalj za celu priču je da se državne pare i bonovi isplaćuju obično 6. u mesecu. Srbi naravno ostaju Srbi, naročito kad su u rasejanju, inače su komunisti, Jugosloveni, Makedonci, Crnogorci, ili neki drugi politički ili geografski pojmovi. Pa kako to red vekovima nalaze, delegacija Srba ode 3. januara do obližnje farme svinja, te sa farmerom, amerićkim, na jedvite jade, zbog njegovog elementarnog neznanja srpskog jezika, ugovori kupovinu 10 prasića. Pritisnuti nemaštinom američkog društva, kao i nedostatkom prostora to jest livade i dvorišta, zamole istog da prasad zakolju i urede sutradan kod njega na farmi. Srbi pitaju jel O.K., a farmer kaze O.K., to je jedino što tečno zna od srpskog jezika. Budala i neznalica. Sutradan ranom zorom stigne na farmu ekipa od 12 profesionalaca, te počnu pripreme za klanje, uz bratsku raspodelu posla. Jedan kolje, drugi čereči treći dere, četvrti šuri, peti loži vatru, šesti i ostali već svak po nešto. Pucketa vatra, ključa voda, skiče prasići, ma tipična srpska idila. U neko doba pojavljuje se na vratima kuće unezverena faca prepadnutog farmera koji ne može čudom da se načudi šta se to dešava. Čovek godinama gaji svinje, a nikad ni jednu nije zaklao. On svinje kad utovi, pozove klanicu oni dodju i odvezu ih. Tako je farmer godinama ostajao uskraćen za idiličnu sliku srpske svinjokolje. Naši junaci rade li rade, nema se vremena za dangubljenje. Ipak stigne se i da se popije po jedna za "Bože pomozi", ili "da se ne radi na suvo", ali posao ne trpi. Dok voda vri, i vatrica bukti baci se i poneko parče džigerice u pepeo, onako s' nogu, "bez leba". Kad je farmer došao sebi, on otrči na telefon da pozove svoje komšije farmere da vide čudo nevidjeno. Dodjoše ljudi sa okolnih farmi. Gledaju, dive se i očima ne veruju. Neki su čak poneli i video kamere, ne bi li šta od tog čudesnog srpskog umeća i vrhunske tehnologije ukrali. Al' ni naši nisu od raskida. Ako su i sisali vesla, nisu baš pojeli camac. Kako se broj posmatrača povećavao, tako se i ekipa profesionalaca sve više uigravala pa su na kraju tako brzo i spretno "redili" da ni kamere nisu mogle da zabeleže vrhunsku tehnologiju prezentovanu rukama svetskih majstora. Sa prvim sumrakom posao je bio završen, alat opran i spakovan. Prasad na putu za Downtown Chicago u pečenjaru "BELA RADA", na pečenje. Farmeri ostadoše da blenu ko ovce, mamicu im američku glupu. Neka vide pa nek se postide.

Jeste se zagrejeli, tek sad počinje naša priča.

Badnji dan 6.januar, leta gospodnjeg 2001. Rockford, Chicago spava snom pravednika, a u jednom njegovom naselju tužni i nostalgični Srbi, daleko od rodne grude, spremaju se da u miru i sreći proslave najveći praznik pravoslavnih hrišćana. U nedostatku sopstvenog dvorišta, izadjoše pred zgrade da sa svojium komšijama proslave Badnji dan. Posno je, ali može i posno da se mezi, a nadje se i po koji balon domaće šljivovice iz otadžbine. Kako se sunce diže na horizontu, ekipa se polako zagreva, Šemsa, Nino, Šaban, Hasan, Halid, Himzo, i ostali renomirani "Srpski" pevači tuku pusto tursko, sa Mišinog stuba (ima boseove zvučnike i pojačalo od kolko 'oćeš wat-i, najjače u naselju, ma koje bre, najjače u Ameriku). Protrči i poneka Ceca ili Mira, ali retko. Teče rakija, jaka, ljuta, al' ni momci nisu od raskida. Kakvi na jelu takvi i na piću. Teško malo uz posnu hranu, al' može se. Pa jednom godišnje je Badnji dan. Ko posustane, i ukrsti očima, a Gajić trči za njim, nutka usoljenim ringlicama, sipa čašu rakije i viče: " De popi jednu matere ti, Badnji dan je, valja se!"
U neko doba u naselju se pojavljuje poštanski auto.
"Poštarrrrrrrrr!!!!!!!!!!!!", viknu neko, a sreća ozari lica prisutnih. Svakog poštar asocira na nešto drugo, a naše junake kog na pare, kog na bonove, u glavnom vole ga ko majku rodjenu. Ovo je zemlja dembelija. Oče, majko, brate, sestro, kume, poštare!
Poštar sa osmehom na licu prilazi razdraganoj gomili, oni se pozdravljaju sa njim, neki se i grle (pa to je poštar, nije makar ko), a Gajić na gotovs sa flašom i čašicom: " De popi jednu matere ti, Badnji dan je, valja se!". I dokdlanom o dlan poštar se utapa u razdraganu masu, dohvata se čašice i po srpski je stresa na iskap.
"Uraaaaaaaaaa!!!!!!! Za poštaraaaaaaaaaa!!!!!!!!!", zaori se iz desetinu grla.
Gajić pomalo iznenadjen poštarevim "secret skills", brzo se snadje te nasu još jednu. I sledeća časica dožive sudbinu prethodne i njen sadržaj volšebno nestade u poštarevom grlu.
"Uraaaaaaaaa!!!!!!!!!!!!! Uraaaaaa!!!!!!!!! Uraaaaaaaaa!!!!!!!!!!!" ovacije ko na mitingu protiv Slobe. Gajić sad već iskusno ne čeka već samo sipa. Slede 3. pa 4. pa 5. čašica i sve završavaju na isti način. Radosni usklici polako ustupaju mesto divljenju. Slede 6. pa 7. pa 8. pa 9., više niko ne progovara. Svi gledaju čudo nevidjeno, tj. čudo od poštara. I taman kad su im se oči osušile od ne treptanja, super poštar sruči i 10. čašicu na iskap i pade ko sveća.
"EEEEEEEEE!!!!!!" oteze se sa prizvukom razočaranja iz grla okupljenih navijača.
"Šta mu bi?"- upita neko.
"Šta šta mu bi, pa prefosiro se, a nije mezio!"- odgovori drugi.
"Nego da ga unesemo da malo odspava pa kad se naspava biće mu lakše".
Rečeno, učinjeno. Smestiše postara u stan u prizemlju da odspava i nastaviše sa proslavom Badnjeg dana, uz nezaobilazno poštarevo za malo pa herojsko delo.
Dan teče dalje, vreme prolazi, Srbi sve veseliji, poštar spava, itd. Sve krajnje normalno. E, ne lezi vraže. Razmažena američka populacija iz okolnih naselja iznervirana što poštara nema da im donese njihovu poštu, okrene upravnika pošte i na tečnom engleskom jezuku mu se, onako srpski rečeno, najebe mile majke. Upravnik sav prepadnut, jer ovde ko ne radi svoj posao kako treba dobije otkaz, a ne orden narodnog heroja ili direktorsku titulu, brže bolje okrene poštarevu ženu i pita da nije možda kod kuće, da mu nije pozlilo, da li se javljao? Žena ko žena, američka, nema pojma, i kaže da je na poslu. E tek sad se upravnik uprpio. Okrene 911 (policiju) i prijavi nestanak poštara. 5000 policajaca grada Chicaga krene u poteru za odbeglim ili kidnapovanim poštarom.
Posle dugotrajnog bezuspešnog traganja, jedan lokalni patroldžija, "ćoškara" srpski rečeno, nabasa na parkirana poštanska kola, ali u naselju gde žive oni krvoločni Srbi sa Balkana. Vidi on kola ali vidi i masu na ulici i zaključi da je poštar u najmanju ruku kidnapovan ako ne i zverski ubijen i iskasapljen. Odluči da njegova nadležnost tu prestaje te pozove stanicu, prijavi slučaj i zatraži pomoć. Kroz pola sata uz zaglušujuću buku sirena patrolnih kola, u pratnji jednog helikoptera, 12 marica punih pripadnika jedinice za antiteroristička dejstva američke policije, blokiralo je celo naselje. Istrčaše organi bezbednosti pod punom ratnom opremom (za obezbedjenje nesmetanog obavljanja saobraćaja kako je to voleo da kaže nas voljeni bivši predsednik i njegovi SPS, JUL, SRS pacovi, tj. portparoli za štampu), uključujući pancire, šlemove, vizire, sa automatskim puškama u rukama i "slobodankama palicama o pojasu". Srbi ko Srbi, znajući da im je savest čista, a pamet od rakije pomućena krenuše im razdragani u susret. Gajić sa flašom i čašicom u rukama i svojim neizbežnim "De popi jednu matere ti, Badnji dan je, valja se!"
No, američki policajci nisu ni 0.05 promila od američkih poštara. Ne samo da neće da popiju, nego vrište, deru se i nešto prete. Sve to bi možda imalo uticaja na pripadnike nekog drugog naroda, ali Srbe baš zabole, oni nastave da piju, panduri da urlaju, a Gajić da redom nutka svakog pandura ponaosob, "De popi jednu matere ti, Badnji dan je, valja se!" U neko doba neko od Srba štekera (oni što se štekaju pa ne piju svaku turu, već po neku i preskoče) uspe da razume postman.
"Ljudi pa ovi traže našeg poštara. Pa tako kaži brate milicajac. Govori srpski pa da te ceo svet razume. Evo ga kod Djoke u prizemlju", i pokaže prstom u pravcu Djokinog stana. Panduri jurnuše u stan i na sred trpezarijskog stola nadjoše predmet svoje potrage, uvijen u crnu najlon kesu za smeće. Krenuše da odmotaju leš jadnog poštara koji je herojski poginuo boreći se za američke nacionalne interese, kad Djokina žena skoči na pandura, udarajući ga po rukama i urlajući besno.
"Postman!", vrišti pandur pokušavajući da otrese Djokinicu sa ruke.
"Ma, ne diraj pečenicu, to je sutra za Božić, jebo majku svoju".
Ipak, pandura beše više te savladaše Djokinicu i jedan teatralno odmota telo zavijeno u crnu kesu, na trpezarijskom stolu. Kad ono poveće prase! Možete li zamisliti kakvo je zaprepašćenje nastalo medju nadobudnim američkim specijalcima. Osetiše se volovi ko da im je Senta Milenković svima rodjak u drugom kolenu.
"Ma snajka oni traže poštara", zavapi Gajić, i okrenuvši se prema jednom od pandura upita:
"De popi jednu matere ti, Badnji dan je, valja se!"
"Pa poštar je u sobi", reče besna Djokinica i pokaza u pravcu spavaće sobe.
Rezignirani panduri utrčaše u sobu i tu napokon nadjose beživotno telo poštarevo. Pokušavajući da ustanove na koji je način ubijen, jer su sad bili sigurni da je mrtav, otkriše da on hrče. Cimnuše ga i on se probudi. Zaprepašćenje je preplavilo sobu. Ne zna se ko se više zapanjio. Da li su to bili panduri pred čijim očima je mrtav poštar vaskrsao, ili poštar koji je
mamurno otvorivši oči ugledao sobu punu policajaca.
"Jesi li povredjen", konačno se snadje da progovori vodja pandura.
"Ko jel ja!", zbunjeno ce poštar, "ma ne, dobro mi je."
"Jesi li kidnapovan"- zavapi pandur u očajanju.
"Ko jel ja, ma neee, ovo su moji prijatelji i braća".
Vodja jedinice, ponižen i posramljen besno se okreće i polazi ka kolima, razmišljajući kakvi su ovo ludaci koje ni specijalna jedinica ne moze da uplaši, i ko me i posla da tražim i spasavam ludog poštara, jebem ti poštu, i poštara, i DHL, i FEDEX, i....
Gajić neumorno trči za pandurima koji se povlače ka svojim kolima, i prekljinjući nudi:
"De popi jednu matere ti, Badnji dan je, valja se!"
Panduri se povlače, brzo kako su i došli, samo ovaj put bez sirena i rotacija, a onaj sa helikopterom je ko pizda prvi pobego već odavno.
Scena izgleda ovako. Sumrak se spušta na naselje, panduri odlaze, Gajić stoji razočarano misleći na glas:
"Jebo ove američke milicajce, pa sve trezvenjaci".
Srbi se polako trezne, sutra je Božić treba nanovo pit'. Glavni junak priče, poštar kreće ka svojim kolima i usput prolazi pored Gajića koji mu se obraća sav potišten i bez nade sa onim svojim:
"De popi jednu matere ti, Badnji dan je, valja se!"
Poštar prolazi, ali se kao svaki pravi akcioni heroj okreće i na engleskom kaze:
"Samo jednu za usput"!

Kao da je crtani film u pitanju :)

2011-10-20T17:47:00.002+02:00

Ovo mi je stiglo na mail, da li je tačno nemam pojma.

AKO OVAJ NIJE BOSANAC, NE ZNAM KO JE...........

Ovo vredi čitanja, mene su suze oblile !!!
Radi se o jednom privatniku (zanatliji), koji je povodom radne nezgode uputio ispunjen formular svom osiguravajućem zavodu za preuzimanje nastalih troškova. Sve ovo se desilo u Švajcarskoj gde se ovaj dogadjaj mogao pročitati u Zuricher Kosmos-u. U tom formularu oštećeni je, na pitanje načina dešavanja te nezgode naveo, da je NEPLANIRANO odreagovao u jednom trenutku. Takav iskaz je za SUVI (Švajcarski osiguravajući zavod za Privatnike) bio dosta neprecizan, tako da su službenici iz osiguranja zamolili privatnika, da im to malo detaljnije objasni, jer je neophodno za daljnje razmatranje... Zanatlija odgovara na tu molbu sledeće:

"Cijenjene Dame i Gospodo,

u odgovaranju na vašu molbu za dobivanje dodatnih informacija mogu vam sljedeće reći:
Kod pitanja 3 u formularu naveo sam neplanirano reagovanje kao uzrok nesreće. Zamolili ste me da vam to pojasnim, što ovim putem želim da učinim. Kao što već znate, po zanimanju sam krovopokrivač. Tog kobnog dana nalazio sam se sam na krovu jedne šestospratnice. Kada sam završio sa svojim poslom imao sam 250kg crijepova viška na krovu koje je trebalo snijeti. Pošto nisam imao namjeru da ih u bezbroj navrata nosim stepenicama, odlučio sam da ih stavim u veliku kantu. Kanta koja inače služi za dizanje ili spuštanje tereta na visine. Sišao sam na dno i vukao sam konopac preko role dok nisam digao kantu, koja je bila vezana za isti, na visinu na kojoj mi je trebala. Konopac sam naknadno čvorom vezao i time sam stabilizovao kantu na visini šestog sprata. Nakon toga sam otišao na krov i natovario kantu da bi poslije toga sišao dole. Odvezao sam konopac u namjeri da kontrolisano spustim kantu koju sam natovario sa 250kg crijepova. Ako pročitate pitanje broj 11 iz prethodnog formulara, ustanovićete da sam u to vrijeme vagao nekih 75kg. Veoma iznenadjen povodom gubljenja dna pod nogama, izgubio sam "duhovnu prisebnost" i zaboravio u svoj toj frci da ispustim konopac iz ruku. Mogu reći da u tom trenutku nisam bio pri sebi. Mislim da ovde ne treba da navodim, da sam velikom brzinom išao prema gore. Otprilike u visini 3. sprata sam se sreo s kantom (uh). Taj susret objašnjava frakturu lobanje i lom ključne kosti. Neznatno sporije nastavio sam putanju ka vrhu i tek sam se zaustavio kad su mi vrhovi prstiju upali u rolu koja je označavala najvišu tacku. Bol koji ne mogu da vam opišem je ujedno zadužen za lomljenje 3 prsta i dva nokta. Mimo svih bolova, ja ne gubim svoju prisebnost i odrzavam se na konopcu, kojeg ne smijem da ispustim iz ruku ni po koju cjenu. Kanta, koja je u medjuvremenu stigla na cilj, pod jačinom udara izbija i lomi svoje dno. Time dolazi do izpražnjivanja iste... Kao što rekoh u prošlom formularu kod tačke 11, vagao sam 75kg i samim time znatno teži od prazne kante u tom trenutku. Kao što već možete da zamislite, počeo je veoma brz silazak. U visini 3. sprata sam ponovo sreo kantu ovaj put odozdo dolazeći. Susret koji kao posljedice nosi sljedeće: Slomljeni zglobovi na obe noge, lom lijevog koljena i ogrebotine po nogama i rukama. Ovaj put znatno usporen nastavio sam putanju ka dnu,
gdje sam pri prizemljivanju na izlomljene crijepove slomio 3 pršljena, bol koji nisam ni registrovao... Dok sam tako ležao dole, sav izlomljen na izlomljenim crijepovima i posmatrao kantu koja je bez dna visila na visini šestog sprata, ostao sam ponovo bez svoje "duhovne prisutnosti" i pustio sam konopac. Ovaj put je kanta bez ikakvih
zastoja krenula ka meni i izbila mi 3 zuba i slomila nos. Veoma mi je žao zbog svega ovoga i nadam se da sam vam ovim olakšao buduće razmatranje. U slučaju da vam nedostaju precizniji detalji, spreman sam da vam stojim na raspolaganju."

Šta bih ti rekao 00

2011-10-15T21:29:00.004+02:00

"Znate li kakav je osećaj kad se svakog jutra budite i osećate bespomoćnim?
Kad znate da se ljubav vašeg života budi sa pogrešnom osobom?
I da se u isto vreme nadate da će ipak naći sreću.
Čak i ako to neće biti s vama."

Iz nekog filma sa Vil Smitom

NULTI DAN

- Napiši mi pesmu! - rekla je to potpuno iznenada i pomalo me zbunila. Znala je da sam nekada pisao pesme. Obično, bez neke velike ambicije, slagao sam reči koje su izlazile iz mene.
- Što bih ti to radio? - upitao sam je, više onako, reda radi, da bih dobio na vremenu da nađem razlog da je odbijem, a da se ne uvredi. Nikad nisam pisao pesmu jer je to neko hteo da uradim, već uvek zato što sam ja to hteo da uradim. Plašio sam se da neću da pogodim njenu želju i da joj se to pisanije neće dopasti. Uostalom, retki su oni koji su videli to što sam pisao.
- Nikad mi niko nije napisao pesmu. Volela bih da imam nešto takvo, da znam da je napisano za mene.
- Ne znam šta da ti kažem... Nemam inspiraciju... Mislim, ti si moja najveća inspiracija, ali ne za pisanje pesama, ti si moja životna inspiracija... - lupetao sam, ali je imalo i istine u tome. Stalo mi je do nje, ali smo se dugo, isuviše dugo znali da bih joj odjednom rekao da želim nešto više od nje i s njom. Uvek sam sebi obećavao da ću joj to reći sutra, pa kad dođe sutra onda čekam novo sutra, pa opet sutra i vreme ide. Mada, ruku na srce, plašio sam se da me ne odbije i nastavljao sam da živim u tom planu za sutra koje nikako da dođe.
- Ej, ne seri, milion puta sam te gledala kad se glupirate i pišete pesme! I to su bile jako dobre pesme, stvarno mi se sviđaju. Znaš i sam da neke čuvam.
- Znam, ali kako misliš da se inspirišem ako govoriš reči kao što je “ne seri“. Ja, bre, nisam Bukovski, ja sam riba u horoskopu, kod mene su ptičice, cveće, leptirići...
- Sereš ko foka! Hajde plati i idemo.
- Gde idemo?
- Kasno je, idemo kući. Ja da spavam, a ti da mi napišeš pesmu.
- O, da li ti to sebi daješ na značaju i počinješ da mi uređuješ život? Nešto se ne sećam da si se udala za mene, što aplicira da ne možeš da mi komanduješ. Ili ti hoćeš da se udaš za mene, pa, pošto ne znaš kako da mi se nabaciš i kako da me zaprosiš, počinješ sa “napiši mi pesmu“ - izgovorio sam ovo sa grimasom na licu.
- Čitaš me kao knjigu! – prihvatila je zezanje.
- Pa nemoj tako da okolišaš, budi direktna i kaži mi šta hoćeš, da ne moram da se mučim da pišem... Uostalom, sama si rekla idemo kući. Tvojoj ili mojoj, pitam se?
Nasmešila se i ušla u zgradu, rekavši samo kratko “Ćao, vidimo se!“ Nastavio sam lagano kući i mislio da ispreturam po pesmama i da joj poturim neku, kao da sam baš tu napisao dva minuta pre nego da se sretnemo. To mi je jednostavnije, nego da švraljam po papiru, jer sam rezultat tog švrljanja unapred znao – prazan list. Naime, već par godina je kako ne pišem ništa. Omatorilo se, a nemam ni neku volju da škrabam, našao sam neke druge hobije. A i taj drug sa kojim sam, uzgred, znao da za veče, dok sedimo s društvom, sklepam do nekoliko pesama (među nama - stvarno su bile dobre!) se odselio u Kanadu.
Ušao sam u kuću, po navici pustio televizor da nešto priča, napravio nes i krenuo da listam pesmaricu. Možda i nađem neku... Važno je da je to njena, a i da joj nešto kažem kroz nju, možda shvati...
Zaspao sam listajući tih par stotina raskupusanih listova. Samo mi klonula glava, zadremao sam, onako obučen. TV je pričao svoju priču, tu su se neki natpametovavali, dokazujući da su neshvaćeni politički geniji, a da su oni drugi sve sami lopovi, prevaranti, izdajnici i probisveti.

OTRCANE FRAZE

“Napiši mi pesmu“, kažeš
i misliš da to meni lako je
kao da tu ne ide deo mene
kao da ne praznim baterije

“Ubaci mi ime u stihove“,
misliš da sve mogu za tebe
jer volim da se igram rečima,
a ne znaš da najteže govorim
i preko usta prevaljujem one reči
koje čine najprostije rečenice

“U kojoj tvojoj pesmi se nalazim“,
pitaš, jer znaš da negde te ima,
ali sigurna budi neću ti reći,
jer čemu bi onda služile tajne,
ovako mi je, ipak, sigurnije,
čuvam sebe od raznih gromova!

Brojke i slova

2011-10-05T22:12:00.002+02:00

Gledao sam statistiku posećenosti ovog mog bloga, pa prenosim neke brojke. I slova :)

Приказа странице по земљама:

Србија

2,177

Сједињене Америчке Државе

325

Босна и Херцеговина

162

Црна Гора

103

Хрватска

Грчка

Немачка

Словенија

Русија

Холандија

Постови

Slike Leskovca

633 Приказа странице

Kako sam dobio peticu na pismenom iz srpskog

237 Приказа странице

Možda i ona pročita 2, Najlepše plave oči na svetu...

164 Приказа странице

Možda i ona pročita 9, Udaj se za mene

1	92 Приказа странице

Top liste

3	66 Приказа странице

Memorijalno naselje Overkill

45 Приказа странице

Travian

41 Приказа странице

Sestrić

35 Приказа странице

Selo gori, a baba se češlja

33 Приказа странице

Možda i ona pročita 43, A mogla je biti prosta pri...

32 Приказа странице

Кључне речи за претрагу

slike leskovca

124

leskovac slike

tema za pismeni iz srpskog o zivotu

pismeni iz srpskog

kika semenkar

najlepse oci na svetu

slike leskovac

tema za pismeni iz srpskog

pesme za prijatelje

skadar na bojani

I beše Del Arno Band u Nišu

2011-10-03T17:27:00.005+02:00

"Malerozni Del Arno bend u ovoj godini otkazao je devet koncerata zbog kiše! Sve bude u redu, a kad treba da počne nastup - provala oblaka! Opet, to nije ništa čudno, sami su krivi, poslednji (pu-pu daleko bilo poslednji, neće tako da ostane) album se zove "Vreme vode". Zato predlažem da sledeći nazovu "Vreme evra, može i dinara"! Vlada Matić se složio :) (treba li reći da se radi o gitaristi, jednom od glavnih likova benda svih ovih godina).
Ali, 30.09.2011. u Nišu im se posrećilo. Vreme fantastično, razlog za okupljanje odličan - 25 godina rada! Rege žurka može da počne!
I počela je... Ko do sada nije gledao u živo Del Arno bend ne vredi mu pričati i objašnjavati! To mu je jedan od većih promašaja u životu! Jedini problem je kako potrpati sve pesme u dva sata svirke... Nikako, ostane nešto za bis, a tek tamo krene parada hitova, što bi neki rekli! Skraćena varijanta pesama, bez pauze, pa udri! I opet nema mesta za sve, pa mora još jedan bis!
Lično, jedan od mojih favorita domaće scene je DAB. Njihovi koncerti imaju samo jednu manu - to su žurke koje ma koliko trajale, na kraju, imam utisak, da kratko traju!

Evo i delića atmosfere... Klik

Del Arno band

2011-09-24T01:06:00.004+02:00

Del Arno band je jedno od prijatnih sećanja na period dok sam radio emisiju "Da Bog da crk'o r'n'r, kad ga svako svira" na radiju 016!
U to vreme sam bio "fizičko i protivpožarno obezbedjenje", ako se dobro sećam naziva radnog mesta. Stražar i portir, što bi se reklo. Treća smena, slušam radio, "Beograd 202". Gost Jovan Matić, pevač Del Arno benda. Doneo čovek svoje ploče i od jedan po ponoći do pet ujutru uz laganu priču o regeu "maltretira" slušaoce! Ne sećam se ko je bio voditelj (možda Ljuba Ninković), ali znam da je to jedna od retkih emisija koju sam odslušao do kraja. Duša mi spava, što bi se reklo, ali nema spavanja na radnom mestu! Kad bi se zezali...
Druga priča o DAB je opet vezana za radno mesto i emisiju. Naime, emitovali smo intervju koji sam radio sa Jovanom. Čovek je zahvalan sagovornik, ima priču, što bi se reklo, ne deluje dosadno taj razgovor... I tako, red priče, red pesama Del Arno benda... Sutradan odem na posao, primopredaja smene, kad kolega kaže doslovce:
"Slušao sam ti sinoć emisiju. Pazi, ja uopšte ne slušam rege, ne volim tu vrstu muzike, ali kad sam čuo onog što ti bio gost... Čovek me oduševio! Imaš li nešto od njihove muzike, hoću da preslušam!"
Gledao sam ih nekoliko puta uživo. Svaki put su bili sve bolji, a atmosfera koju prave na koncertu se ne opisuje. Još nisu izmišljene te reči u srpskom jeziku. To morate da doživite.
Dakle, što bi sami oni rekli "DAB je tu da spaja, i ova priča nema kraja..."

Koncert Del Arno benda!!!

2011-09-21T22:21:00.009+02:00

Petak, 30. septembar, 2011!!! Banovina, Niš! 21.00h.

http://www.youtube.com/watch?v=duutAQdlcqI&feature=related

Detalji su na:
http://www.youtube.com/watch?v=MrcHyVGlJFk

Možda i ona pročita 45, Ona zna

2011-09-21T17:24:00.003+02:00

- Kako stoji stvar s njom?
Izludjuje me to pitanje. Ali, neizbežno je.
- Isto kao i pre.
- Ne zna ona šta hoće, kažem ti ja...
- Ne zna. U stvari, da se ne lažemo. Zna ona šta hoće, ali ne zna kako. U stvari, zna i kako, ali je strah. Zna da je to bolno. I u emotivnom, a može lako da bude i u fizičkom smislu. I tako, korak napred, a dva nazad. Pa malo u krug, ni tamo, ni ovamo, a opet i tamo i ovamo. Nada se da će to neko drugi da reši ili će to da se reši samo od sebe. Zna da je to samo pusta, neostvariva želja i da je ona ta koja mora da preseče na koju stranu, ali eto, nada umire poslednja.
- A gde si ti u toj priči?
- Kaži mi da ti kažem... Nemi saputnik.
- Prolazi vreme...
- Odavno je prestalo da postoji...

Možda i ona pročita 44, Dva sveta

2011-08-16T22:18:00.006+02:00

Sasvim slučajno, kako to već biva, sam je sreo. Najbolja drugarica moje dobre prijateljice, opišimo to tako. Družili smo se, izlazili zajedno, kao što to već biva... I vremenom otišli svako na svoju stranu. I to već biva nekako...
- Nikad mi nije bilo jasno šta se medju vama dešavalo? - upitala je iznenada.
- Ne razumem...
- Nisam mogla da provalim ko koga tu muva, ko se kome nabacuje...
- Ne razumem... - rekoh opet, ali sam imao zagonetan osmeh na licu.
- Razumeš, razumeš, ne pravi se naivan. Meni je izgledalo da ti juriš nju, pa ona tebe, pa opet ti nju, pa tako u krug...
- Ima neke istine u tome, ali male istine. Ako istina može biti mala. U stvari, prosto rečeno, kad sam ja hteo ona nije znala šta hoće. Kad je znala šta hoće, ja sam znao šta neću i to je to. Najprostije ti to mogu tako objasniti. Kako je ona sad? Nisam je video, nemam pojma, pola godine možda...
- Ima nekog, ne znam gde su se našli, ali ga je našla, svaka joj čast!
- Ne razumem, da li je to pohvala ili čudjenje?
- Katastrofa. Pazi, on ode kod nje kući nenajavljen. Ona kod mene, pijemo kafu. Njeni kažu da je ovde, onda on dodje da proveri samo da li je tu i ode.
- Auh. Ja bih tog odmah oterao u tri majčine. Ko je, bre, on da je proverava? I što ona to trpi? U stvari, kad malo bolje razmislim, ona je upravo takva! Ima nešto u njoj što je tera da bude žrtva, da sad mi pričamo o tome kako jadnica, eto, nema sreće. Glupo da kažem, ali ćurka je, šta ima da je žalimo, pa to je njen izbor. Uvek joj je falilo da ispolji to svoje JA. Nikad nije imala svoje misljenje. To me je najviše nerviralo kod nje. Slaže sa svim što kažem, a osećam da ne misli tako, ali ćuti, sačuvaj Bože da kaže nešto suprotno.
- Jel' znaš ti da nam je zabranjeno da te pominjemo u njegovom prisustvu?
- Ne razumem...
- On je zabranio da pričamo o tebi kad je on tu.
- Ne razumem... I to više stvari. Što, uopšte, pričate meni?
- Znaš već, kafenišemo nas tri iz komšiluka barem dvaput nedeljno. I uvek je zezamo što te ispustila. Par puta je i on bio tu, pa je ljubomoran na tebe i odatle zabrana.
- Ljubomoran na mene!? Medju nama nije bilo ništa, ne vidim razlog za ljubomoru?!
- Kaži to njemu.
- Čim nas upozna.
- Teško. Stvarno mi je žao što je to ispalo tako kako je ispalo.
- Ne brini, to nije imalo promil šanse da uspe. Mi smo dva sveta... Uostalom, pomisli samo na trenutak da li sam ja u stanju da je proveravam na onakav način. Znaš me bar toliko... I pozdravi je kad je vidiš. Nasamo, naravno - rekoh uz osmeh.
- Hoću, vidimo se.
- Ćao.

Možda i ona pročita 43, A mogla je biti prosta priča...

2011-06-22T22:04:00.005+02:00

Iznenada mi je zazvonio mobilni. Ovo zvuči malo glupo, jer retko kad ove moderne spravice zvone najavljeno, zar ne? Nepoznat broj. I nepoznat muški glas koji kaže:
- Dobar dan. Zovem iz Kragujevca. Ovde njen muž.
U sekundi mi je kroz glavu proletela slika... Ona! Nisam je video godinama. Od onog smešno-tužnog trenutka kad je pukla naša višegodišnja veza na daljinu. Delilo nas oko 200 kilometara. Nikad mi nije bilo jasno zašto, pogotovu način na koji se to desilo. Ja sam osoba koja voli da stvar istera do kraja, na čistinu. Sednemo k'o ljudi, porazgovaramo, pa ako može dalje dobro, ako ne razidjimo se i to je to. Ona nije htela da priča, nije htela da se vidimo, trebalo joj je neko vreme da se presabere... I brzo se presabrala, nije prošlo ni mesec dana, a preselila se kod nekog tipa. I tako smo se smestili u istoriju. Barem sam ja to mislio.
- Dobar dan.
- Ja znam sve. Ali hoću i sa tobom da popričam.
Opet fleš u mojoj glavi... O čemu ovaj priča? Šta on to zna? Kao da me isledjuju u policiji, pa idu na blef, ono "mi znamo, ali hoćemo ti da nam ispričaš!" Nikad se ne zna koliko ćeš da ispričaš, možda i saznaju nešto. Samo što ovo nije informativni policijski razgovor, a ja ne znam ni na koju temu treba da pričam!? Prosto sam zbunjen.
- Znam da je bila kod tebe. Ona je dobila dobre batine i ja je sutra pakujem i vraćam kod njenih...
E, ovo je već pravo saznanje! Samo mi nije jasno kakve veze imam ja sa tim? I šta treba da radim? Da aplaudiram? Čestitam? Svadjam se? Pretim? Šta reći čoveku koji posle predstavljanja nepoznatoj osobi kaže da je tukao sopstvenu ženu? Ćutim i slušam šta će dalje da kaže... Ionako on "sve zna"... Eh, kad bih i ja znao to sve što i on...
- Hteo sam da znam koliko to traje...
Čekaj, sad me već zbunjuješ, pomislio sam... Ako znaš što mene pitaš? Ali, dobro, igrao sam ja poker, vrlo dobro znam šta je blefiranje... I opet, na sekund, proleće slika od pre par nedelja...
Sedeo sam kući, uobičajeno veče uz fejsbuk prijatelje. I poruka od nje:
"Sećaš se mene?"
"Kako se ne bih sećao, jesu prošle godine bez ikakvog kontakta, ali te pamtim..." Usledila je klasična kratka priča o osnovnim podacima, ono gde si, šta si, kako si... Sve dok nije napisala:
"Htela bih da te vidim!"
"Imaš slike na mom profilu pa gledaj!"
"Kao i uvek, neozbiljan si. Stvarno hoću da te vidim."
Tu se zamislim. Uvek imam rezervu prema tim internet poznanstvima. Otkud znam ko je s druge strane tastature i monitora... Možda nema pametnijeg posla, pa rešio da se zeza sa mnom i na moj račun. I što bi njoj stalo posle tolikih godina da me vidi.
"Mrzi me da kuckam. Evo ti broj telefona pa me pozovi sutra, dogovorićemo se."
Pozvala je. Dogovorili smo se. Ja nisam hteo kod nje, a njoj ako je toliko stalo, postoje autobusi pa neka dodje.
"Uostalom, šta je to što ne možeš da mi kažeš telefonom, nego u lice?"
"Ništa strašno. Čućeš, videćemo se..."
Videli smo se. Sačekao sam je na stanici, red je. Otišli smo u restoran, vreme je ručka, a ja gladan. I galantan, kakvog me majka priroda stvorila.
Ispostavilo se da ima neku prijateljicu kojoj trebaju pare da joj dete ide na operaciju, pa ako mogu da pomognem. I 50 evra bi značilo...
"Čekaj, to nisi mogla da mi kažeš telefonom, nego si prešla 200 kilometara?"
"Razumi me. Posle svega mislim da mi ne bi verovao..."
"Zašto misliš da ti sada verujem?"
"Ne znam. Možda i ne veruješ, ali bar sam skupila snage da te pogledam u oči. Jebi ga, upropastila sam našu priču."
"Nisi, mogla je to biti prosta priča, ali ti si je iskomplikovala. Ko zna zašto je to dobro."
"Nije dobro. Izvini još jednom, ali..."
"Ali, prestani o prošlosti. Bilo pa prošlo. Nego, reci mi kako to da te je muž pustio da se vidiš sa bivšim na njegovom terenu?"
"Nije mi to muž!"
"?"
"Nismo venčani."
"U, jaka stvar, samo živite godinama zajedno... To mu dodje na isto."
"I ne zna da sam ovde..."
"?"
"Nisam mu rekla. Ne mora sve da zna. Ni mene ne interesuju njegove švaleracije..."
"Čekaj, čekaj... Ovo nije švaleracija, nemoj sad da praviš neka glupava poredjenja..."
"Ne uporedjujem, samo kažem da me ne interesuje šta on radi..."
"Opa, to kao da neko ima probleme u braku. Na žalost, to moraš sama da rešiš, ne vidim da ja nekako mogu da pomognem..."
"Znam. I shvatam što ne želiš da mi pomogneš. Sama sam kriva."
"Nisam rekao da ne želim, nego da ne mogu. Ako misliš da ima načina, kaži..."
"Nema. To je moja stvar..."
Ućutala je. Tišina je pretila da se previše oduži. Nisam imao nameru da to dozvolim.
"Šta ćeš da radiš kad on sazna da si bila ovde?"
"Neće da sazna!"
"Ma, takve stvari se uvek saznaju..."
"Jedino ako mu ti kažeš..."
"Kako da mu kažem? Ne znam čoveka. I šta da mu kažem - bio sam ti sa ženom na ručku?"
"Zavitlavaš me. Zaslužila sam."
"Nisi, ja samo pitam šta ako..."
"Obećaj mi jedno - nećeš da mu kažeš što sam bila."
"Čekaj, pa razlog je humanitaran, uostalom, mogla si i njega da povedeš..."
"Ne bi on to razumeo. Nije ni važno. Vreme je da se vratim kući. Drago mi je da sam te videla. Izvini za sve loše što sam ti uradila u životu. Tako je to kad si plavuša..."
I sad me zove on koji hoće da zna koliko to traje? Koje to, nepoznati sagovorniče?
- To izmedju vas dvoje...
- Ne razumem, šta podrazumevaš pod "to izmedju vas dvoje"?
- Pa to, kakva je to veza? Zabavljate se?
- Zabavljanje sa udatom ženom? Gde to ima?
- Otkad to traje?
Već mi postalo naporno...
- Koje "to"?
- To vaše vidjanje?
- Čekaj, da nešto razjasnimo... Da li ti očekuješ da ti ja pričam šta radim? Da ti se pravdam, hvalim? Ne razumem što bih to radio. Uostalom, da me bar malo znaš, znao bi da o tim stvarima ne pričam ni najboljem prijatelju, pa ne vidim razloga što bih to pričao tebi.
- U pravu si, izvini. Samo još jedno, hoće li to da traje i dalje?
- Koje "to"? Ne postoji ništa, ne postoji "to"... To na šta ti misliš se završilo odavno, pogotovu kad je počela da živi s tobom...
- U redu. Izvini na uznemiravanju...
- Nema problema, želim vam svu sreću... I probleme koje imate, a imate ih, koliko mogu da shvatim iz ovog razgovora, rešavajte sami, ne mešajte mene u to. Nisam ja deo te priče. Suviše je komplikovana. Ja volim proste priče...

Sestrić

2011-06-12T19:44:00.003+02:00

Na slici je moj sestrić Djole, djak generacije u OŠ "Vožd Karadjordje". Svojevremeno, kad je bio četvrti razred, napisao je maestralni pismeni zadatak na temu "Moja najdraža ličnost" i dobio peticu, šta drugo. Tema sam, pogadjate već, bio ja.

Sitno razmišljanje u sitne sate...

2011-06-11T22:37:00.003+02:00

S vremena na vreme se priupitam ko čita ovaj moj blog? Znam da su dve osobe pročitale sve ono što je ovde napisano. Jedan od te dvojice je bio u bolnici, pa iz dosade čitao. A drugi? Drugi je zreo za bolnicu.

Možda i ona pročita 42, Možda i on(a) pročita (I šta sad)

2011-05-19T21:56:00.007+02:00

Krajnje je vreme da nastane nova grana nauke, medicine, istraživačkog rada nekog koji ima nameru da doktorira... SMSologija! Zašto? Zato:
- Nemaš pojma koliko mi fališ!
- Kod mene nikad ništa nije dobro. Ne znam da li može gore! Volim te beskonačno.
- A za odlazak? Znam ja da je to lako, samo me strah da te ne izgubim. Ili da mi ne vratiš milo za drago!
- Da ti vratim šta je tvoje. Stvarno se toliko loše osećam zbog ovog. Da ne zaboraviš, VOLIM TE!
- Poljubac stigao! Uzvraćam :*
- Idem da radim nešto, dosado moja. Čujemo se.
- Toliko se radujem što ću da te vidim.
- Daleko od očiju, od srca na otkucaj.
- I ti si moja najlepša stvar koja mi se desila. I ostaću tvoja stvar sve dok ti je to želja.
- Možda ja jesam tvoja glupost, ali ti moja nisi.
- Ja samo jedno znam. Do kraja života ću samo tebe da volim. Možda ti to zvuči kao otrcana fraza, ali tako je. Poznajem sebe.
- Šta da ti kažem? Do kad ću da te volim? Večno, zauvek, dok ne umrem. Patetično, ali istinito.
- Sitnice koje život znače. I meni je lepo s tobom i nedostaješ mi...
- Uvek nekako nadješ prave reči u pravom trenutku.
- Imaš neku želju za ručak?
- Ne menjam te nizašta na svetu!
- 12 mrava, 158 nosoroga, 26 veverica, 85 buba, 13 glista, 3 komarca, 97 slonova, 43 lešinara, 1 mačka, 1 morsko prase i ja te pozdravljamo i mislimo na tebe :*
- Imaš li nekad osećaj da je neko tvoj, neko pored tebe, a da, ustvari, nije tu, već ko zna gde?
- Kakvo je to pitanje? Naravno da te ima! Šta planiram? Za početak da budem s tobom.
- Veruj mi da mislim na tebe i kad te ne vidim. Veruj da te želim i kad te ne zovem. Veruj da te ljubim i kad te ne dodirujem. Veruj da mi trebaš svakog trenutka. Slatki snovi.
- Na žalost ili na radost, samo si ti + u mom glupom, ružnom životu.
- Idem da spavam. Ljubim te i volim.
- Spavaj i odmaraj. Ljubim te :* :* :* :* :* :* :*
- Zamalo da zaboravim da ti kažem. Volim te.
- Ja sam u krevetu i pokušavam da zaspim. Ljubim te, volim te, želim te...
- Laku noć. Javiću ti se kad prodje sve, da vidim gde sam, šta sam...

Možda i ona pročita 41, Disciplina kičme

2011-05-16T13:10:00.004+02:00

- Zašto ne obnovite svoju vezu? - upitala me je iznenada. Vraćali smo se kući, od čitavog društva ostali smo samo nas dvoje. Najudaljenije su nam kuće, nije naša krivica. Pogledao sam je zbunjeno.
- Prolazimo pored njene kuće, pa mi je pala na pamet. Ona nema nikog, ti si slobodan, pa probajte opet...
- Šta da probamo? Koju vezu da obnovimo?
- Tu vašu. Koliko je prošlo, ima par godina od raskida, a vidim da niste neprijatelji, čak ste vrlo bliski kad ste zajedno.
- Definiši malo bolje to bliski. Blizak sam s njom koliko i s tobom, ili bilo kojom drugaricom, pa nešto ne ulećem u vezu sa vama!
- Ma, to je drugo, ne zezaj. Ali, šta te košta da probaš i opet obnovite vezu?
- Ne može da se obnovi ono što nije bilo.
- Kako nije bilo, koliko se sećam zabavljali ste se...
- Da, da... I ja se sećam, ali to je samo bila priča za javnost. Sad već mogu i da ti ispričam, kad si već pomenula tu vezu. Sećaš se one rodjendanske žurke na koju nisi otišla i prebacivala nam danima posle zbog toga? E, tu sam je prvi put sreo. Bila je jedna od Majinih drugarica. Igrom slučaja je sela do mene, pa smo malo čavrljali, šta drugo. Bilo nas je malo više u sobi u odnosu na broj sedećih mesta, da ne kažem prepunili smo kapacitete, pa je neko stalno morao da djuska... Znaš već kakav sam ja kad su te tancen-varijante u pitanju, još kad nema mesta za sedenje, ma ne ustajem, pa ne znam šta da je... Ona je par puta pokušavala da me natera da otplešemo koji ples ali ja neumoljiv. Rekao sam joj da ću da sviram čitavu noć, ali da igram strašno mrzim... Tu smo došli na temu odakle me zna!
"Ti si onaj bubnjar Antistres produkta! Gledala sam vas jesenas, baš mi se svidjate"
"Taj sam, priznajem..."
Opet je krenuo neki lagani blok, a moj drug Vlada je uporno pokušavao da se dočepa stolice, kauča ili čega već, stao da navaljuje na mene da ustanem malo i socijalizujem se uz neki ples... Pao je i mito u vidu par pića sutra uveče, pa ona i ja krenuli da se lagano vrtimo u krug... Završila pesma, ali mesta nema, krenula sledeća, vrtimo se dalje, šta drugo. I tako, skoro pola sata! Dok se neko nije smilovao da ustane, a ja odmah startovao i seo. Tačnije, seli smo opet jedno pored drugog i nastavili priču. Mislim da smo bili zajedno više od sat vremena, što je, svakako, neuobičajeno i svi su svašta pomislili. Ustvari, nisu mislili svašta nego samo jedno - ovi se muvaju. Koje crno muvanje, kad nema gde da sedne, pa moraš da trpiš onog pored tebe ili da ideš kući. Dobro, de, preterujem, ili neka bude da je ona trpela mene...
Sutradan uveče smo se sreli u gradu. Ona sa par drugarica i ja sa ovom dvojicom. Stajali smo par minuta u neformalnom razgovoru, što bi se reklo. U to vreme se Maja zabavljala sa Vladom, pa su se njih dvoje ubrzo izgubili negde, a nas četvoro završili u nekom kafiću. Isto se ponovilo i sutra! Sve je bilo slučajno, barem ja nisam ništa tu radio. Znaš već na one planove da sve izgleda slučajno. Ovde to stvarno nije bio slučaj. S moje strane, za onu drugu ne znam.
Da se vratim na priču. Prodje par dana, opet neko veče, srećemo se svi na gomilu, treba li reći slučajno, kad mi Maja kaže da bi nešto popričala sa mnom. Nasamo, podrazumeva se.. Penal, naravno! Isprovaljujem par fazona na račun njene veze s Vladom, koji je tu pored nas. Ono, kao, idemo u mrak da ga pravimo ljubomornim, ili ako hoće da raskine s njim neka mu sama kaže, nemoj da mene meša u to, znam da sam ja bolji frajer, ali Vlada je njen dečko, a moj drug i slično...
Udaljimo se malo od društva šetajući. Ona mi kaže da se mnogo svidjam ovoj i da bi glupo bilo da ne preduzmem nešto. Uostalom, pa svi su videli koliko smo se zbližili na žurci kod nje.
"Ćurko" kažem joj "da izvine ćurka na poredjenju. To je bilo samo zato što nije bilo mesta za sedenje, pa smo morali da sedimo jedno uz drugo... Slučajno se desilo, nije moja krivica."
"Vi ste rodjeni jedno za drugo, znam vas oboje... Juče smo tri sata pričale o tebi!"
"Hajde, nastavi, pali moju mušku sujetu!" nisam sve to shvatao ozbiljno.
"Vidim ja da nema od vas dvoje ništa. Moraću sve sama..."
"Ako, imaš moju dozvolu. Ja neću da se mešam..."
Tu smo se razišli. Ona i Vlada na jednu, a Rule i ja na drugu stranu.
Sutradan uveče se ponavlja slika, samo što mi je prišla ona! Ista rečenica, popričala bi nešto sa mnom. Tu se malo isprepadam, ovo postaje ozbiljno! Svako veče bi neka pričala sa mnom... Hajde da obavimo i to, reci, srećo, šta imaš.
"Da li ti je Maja pričala nešto o meni?"
"Nešto jeste."
"Šta, ako nije tajna?"
"Lupala nešto o sparivanju... Pitaj nju, nemoj mene, to je tvoja dobra drugarica!"
"Ja nemam ništa s tim. Ona je meni rekla da si joj rekao kako ti se svidjam i da si se raspitivao o meni..."
"Ćurka. Pa to sam mogao da pitam tebe..."
"Ona mi juče čitav dan pričala o tebi, kako ti hoćeš da se zabavljamo i sve nešto na tu temu..."
"Da skratimo. Kad nešto naumim, ja to kažem direktno, ne preko posrednika."
"Znala sam da je tako. Samo sam htela da proverim. Još jednom ti kažem da nemam ništa s tim, to je sve neka njena fantazija!"
"U redu je. Mene to ne pogadja, ne smeta mi šta drugi pričaju. Pozdravi je kad sutra pijete kafu".
Misliš da je tu bio kraj? Ma kakvi. Maja nastavila da mene davi pričama o njoj, a nju pričama o meni. Iako smo se sve redje sretali, trajalo je to mesec dana, ako ne i više. Jedne večeri je ona opet prišla da popriča sa mnom. Postalo joj neizdržljivo, jer se svakodnevno sreću i ova davi pričama o meni... Oteraće je gde ne treba!
"Glupo je da se svadjate zbog mene. Hajde da nadjemo neko zajedničko rešenje i otkačimo je. Biraj kafić!"
Nije mogla odmah, imala je neke planove, može za pola sata. E, ja nisam mogao za pola sata. Koncert "Discipline kučme", to se ne propušta. Ponudio sam joj da ide s nama. Ne voli "Disciplinu"... Onda sutra, prekosutra, kad se vidimo, imam neke idejice, pa da ih razradimo...
Došla je na koncert!
"Otkud ti, kad ne voliš disciplinu?" Igrao sam se rečima...
"Samo sam htela da čujem te idejice i idem odmah!"
"Kako misliš da ih čuješ u ovoj buci, majke ti?"
"Nastavi da mi se dereš na uvo, tad čujem!"
Ukratko, rekao sam joj da iz iskustva znam da dotična neće prestati da nas sparuje dok se ne dogode dve stvari - neko prestane da se druži s njom ili uspe da nas spari. Glup je razlog da se svadjamo, reci joj ti da smo u vezi od večeras. Sledećeg vikenda prvi put izlazimo zajedno, ima da raskinemo i to je to. Slika za javnost.
Pristala je, obećao sam da ću da je zovem u petak da dogovorimo kad se vidimo, okrenula se i otišla. Koncert je uveliko trajao! Tad sam shvatio nešto - javnost će da bude zgranuta romantikom! Smuvali se na koncertu "Discipline kičme"... Uz umilne i romantične tonove.
Sutradan je Maja zvala da proveri, kao slučajno, šta ima novo. Htela da čuje i od mene, pošto je od ove već čula. Dobro je, odvija se kako treba, pomislio sam.
Naravno, uvek ima neko ali... I petak je bila lokalna "Gitarijada". Mi učestvujemo, naravno... Ko da se dogovara i da je zove, kad ću čitave večeri da budem tamo. Pozovem da odložimo za sutra, kad ona kaže da to nije problem, ionako je planirala da ide da nas gleda!
"Onda je OK, vidimo se tamo!"
Petak veče, puna bašta, bendovi se smenjuju. Ona u publici, ja se muvam svuda samo ne pored nje. Bio sam tu par minuta, koliko da joj ostavim doboš na čuvanje. Računam, ovako će javnost da vidi da se ponašam ko neki kreten, pa nećemo mnogo da objašnjavamo zašto nismo zajedno. Čas sam iza bine, čas negde sa strane... Ma, ima me svuda, samo ne pored nje. To je primetio čak i Vlada. On, obično, ne reaguje na takve stvari, ali izgleda da sam stvarno preterao kad je morao da dodje do mene i kaže:
"Kretenu, šta glumiš ovde? Devojka ti sedi u publici, a ti stojiš iza bine! Svirali ste pre pola sata, idi dole kod nje!"
"Ne mešaj mi se u vezu! Malo čežnje neće joj smetati!"
"Ne razumem te!"
"I nećeš... Ne trudi se!"
I tako, prodje to veče, treba da se razilazimo, logično je da je ispratim. Dodjemo do njene ulice, zastanemo, koliko da završimo neku priču koji smo započeli. Pitam koju verziju ćemo da poturimo u javnost, zašto nismo zajedno, a ona priča nešto sasvim drugo. Prečula moje pitanje... Opet ja, kad je njena, priča došla do logičnog kraja, ponovim moje pitanje, a ona nastavi sa nekom trećom temom... Pa, dobro, pomislim, ako ćeš da se praviš gluva, nema problema... Mogu ja da stojim ovde do jutra. I tako prodje dvadesetak minuta u nepovezanoj priči...
Izgleda da je kasnila kući, odjednom je rekla:
"Ma, mi smo ovde iz nekog drugog razloga!"
"Ja to pomenuo par puta, ali mi se zapričali... Imaš li ideju?"
"Ja ne bih da raskidamo!"
Šah! Čekaj, pa mi se ne zabavljamo! U stvari, zabavljamo, ali za javnost! Glupo da to kažem. Mozak radi 300 na sat. Čujem sebe gde dobacujem sam sebi:
"Ti i tvoje ideje! Zabavljaj se sad, šta će da ti fali!"
"Pravo da ti kažem, ni ja nisam za raskid. Hajde da probamo, pa dokle ide.."
"E, super! Zovem te sutra da izadjemo!"
"Nestrpljivo ću čekati!"
Sutra smo se dogovorili, a ja sam zaboravio da Zvezda igra finale kupa, prenos na tv! Utakmica završava u 19:20 otprilike, a mi bi trebali da se vidimo 19:30. Glupo da je zovem i da otkazujem, pomeram termine. Prvi puta izlazimo, nema smisla... Još ako budu produžeci, pada mi na pamet... Srećom, nema produžetaka. Ali je ima moja mama.
"Ideš u grad? Super, ponesi babi ovaj buket ruža!"
Ko da kaže gde sad da nosim... Ionako sam to hiljadu puta radio!
Stižem u sekund tačno! Da ne objašnjavam kako... Kao da je sada gledam! Prelazim ulicu sakriven iza ogromnog buketa ruža. Ona zbunjena, zgranuta... Neće valjda da se blamira i čitavo veče šeta sa svim tim ružama... Odahnula je kad je čula o čemu se radi.
I tako, veče nam je prošlo u nekom šetanju, ćaskanju s prijateljima i slično. Klasika. Na kraju večeri se dogovorimo za sutra, naći ćemo se u gradu, nećemo da se nalazimo u odredjeno vreme na odredjenom mestu.
Dodje i to sutrašnje veče. Čim me ugledala doletela je do mene i rekla:
"Imam nešto da pričam s tobom!"
"Odmah?"
"Ako nemaš neke obaveze..."
Nemam. Ja sam uvek bio bez obaveza.
Krenemo lagano i ona poče sa nekom pričom šta meni treba u životu. Da, i ja sam napravio takvu facu. Uglavnom, meni treba sve ono što ona nije! Nije mi jasno kako je to procenila? I tako, prešli smo dobrih par kilometara gde je ona nabrajala razloge zbog kojih ne treba da budemo zajedno, a ja ih opovrgavao... Ko zna dokle bi to išlo da mi nije dosadilo, pa sam rekao:
"Ali, ako ti hoćeš da raskinemo, nema problema..."
- Eto, to je ta veza. Kako misliš da se to obnovi?

Možda i ona pročita 40, Andjeo čuvar

2011-04-26T18:26:00.002+02:00

Znate li za onu priču, verovanje, štajeveć, kako svako od nas ima nekog svog andjela čuvara koji ima zadatak da pazi na nas? Nedavno sam čitao neku knjigu koja se bavi tom tematikom, pa me to nateralo na razmišljanje...
Ako postoji, taj moj čuvar me baš zbunjuje... Nekako me uvek navede na neki put koji je, u stvari, raskrsnica. Nemam nekih problema da ga shvatim osim kad je ženski svet u pitanju. Taman nadjem neku osobu za koju pomislim da je moguća neka kombinacija, kad se u roku od dan-dva pojavi druga za koju pomislim to isto. I ja šta ću, kud ću, dok se odlučim gde i kako, odoše obe... Počeo sam da hvatam sebe kako u situaciji kad se pojavi neka interesantna osoba gledam okolo da vidim gde je ta druga, kad će i kako da se pojavi i ušeta u moj život...
I tako to godinama... Onda se jednom desilo čudo! Šetamo ona i ja, kad se, iznenada, pojavila jedna bivša! Do tada su uvek bile nove, ali ovaj put se pojavila ta bivša draga, koju nisam video godinama! Pomislih da se moj andjeo ispucao i počeo da mi šalje stare ljubavi... A stare ljubavi ko pročitane knjige, ako nema ništa drugo može i to da prodje. I tako, udje ta lako u kombinaciju, što joj i nije bilo teško kad je imala bivšu za konkurenciju... Bila je tu nekoliko vremenskih jedinica i otišla, kako to već obično biva...
Ja sam se vremenom otudjio. Postao asocijalno lenj zbog inerneta, kako me je već opisala jedna poznanica. Ne izlazim, ne družim se na javnim mestima, samo sedim kući i pičim Travian ili ćaskam preko fejsa, skajpa ili gdeveć... Eventualno neki film ili utakmica na tv... U takvim okolnostima teško je naći neku osobu, a da nije virtuelna. Prepustio sam to mom andjelu, neka se muči da mi nekako "navata" nešto. Uspeo je, naravno. Neka virtuelna poznanstva su se pretvorila u javni skup, slučajno druženje, piće u kafiću, znate kako to već ide... Trebalo je par meseci, ma skoro pola godine da se razlenjim i socijalizujem, pa da pomislim kako, možda, može da nastane neka kombinacija. Hoće biti, neće biti, vagam ja i sve čekam da andjeo čuvar ubaci neku protivtežu. On kao da spava! Ulenjio se, šta li mu je... Pokušavam da rastumačim šta to znači, možda je on sve to do sada radio jer je čekao da upoznam onu pravu, jednu i jedinu?
Ma, kakvi... Jedne večeri mi se preko skajpa javila ona već pomenuta, ona što joj je konkurencija bila bivša... Ne može bez mene, moramo da se vidimo, moramo ovo, moramo ono, ostaviće sve, posao, decu, kuću... Naravno, ja ni tamo ni ovamo, nego se samo upletem još više. Po običaju, uvek zakomplikujem stvari...
I tako, ubi me andjeo u pojam! Izgleda da je to što sam ja protumačio kao ćutajuće odobravanje s njegove strane, bilo samo upoznavanje tehnologije. Nije znao da se služi internetom, pa dok je ušao u "fazon"...

Kako sam počeo da pišem pesme

2011-04-22T17:25:00.002+02:00

Krenulo je kroz rok-bend. Tačnije, kroz ideju da napravimo rok-bend, a kako niko nije znao da svira, mi smo samo spremali tekstove, jer je to bilo najlakše i najbrže dolazilo do publike, tačnije školskih drugova i drugarica. To su samo preradjeni tekstovi ondašnjih hitova, preobličeni da podsećaju na našu surovu srednjošklosku realnost. Bend se zvao Die Alchemitschars. Die je umesto onog The, pošto smo mi učili nemački, a ne engleski. U trenutku nastajanja benda svi članovi su imali jedinice iz hemije, pa je najlogičnije bilo da se zovemo Alhemičari :) Od svih gluposti sam zapamtio samo početak hita posvećen profesoru biologije: "Zašto tebe da nosim na duši, nema smisla, dvojku mi ne daješ..." (Ili u originalu "Zašto tebe da nosim na duši, nema smisla, da ratujem s tobom..." - Riblja čorba). Čim je došao raspust i bend se rasturio, pogotovu što smo upisali razne smerove u različitim školama i redje se sretali... Mada, ruku na srce, ionako je to bila samo ideja, što bi se danas reklo, virtuelan bend. Sve tekstove smo radili prijatelj i ja, a ostali su statirali u kukuruzu. :) Ja sam imao još par tekstića koji nisu ličili ni na šta... Tačnije, suviše su bili "svoji" da bi ličili na pesmu koja je prepevana, čak su mogli 'ladno da se pevaju na tu melodiju, a da se ne prepozna da su "kradeni"... I tako je krenulo, malo po malo, za desetak godina se nakupilo dosta toga.
Na kraju sam shvatio da su te pesme, u stvari, moj dnevnik. Uvek sam hteo da vodim svoj dnevnik, ali je bio problem što nisam hteo da to neko pročita. Pošto ništa ne može da se sakrije, nisam ni pokušsavao da pišem. Dok jednog dana nisam seo i pročitao sve pesme koje sam u tom trenutku napisao, mozda pedesetak njih... Do tada se sve svodilo na to da napišem i stavim u fasciklu da "odleži". Shvatio sam da je svaka vezana za neki dogadjaj i da je svaka pesma veza za nešto!!! Iz toga se kasnije izrodila pesmarica samoobjavljena pod nazivom "Dnevnik u bojama"... No, to je, opet, neka nova priča...

Tadiću, ne daj izbore!!!

2011-04-17T21:53:00.002+02:00

Hoćemo izbore, hoćemo izbore!!!
U, koliko smo puta ovo skandirali! Čim neko izgubi izbore i postane opozicija, odmah traži nove izbore. Što pre, to bolje, jer, prosta je stvar - ne možete da izgubite ništa, osim opet da izgubite izbore. To je ono čuveno APP, ako prodje, prodje.
Ovih dana lider najveće opozicione stranke započeo štrajk gladju, jer hoće izbore. Razlog mi je apsolutno nebitan, ali niko od novinara ne postavlja pitanje, pa ako neko može da prenese ovo moje molim da to učini:
Hajde da se bavim onim šta bi bilo kad bi bilo. Dakle, predsednik Boris Tadić popusti pod ucenom ili strahom za život lidera opozicije i raspiše izbore. Tada Tomislav Nikolić i njegova stranka, koalicija ili šta već, pobede i formiraju vlast. Prodje par meseci i Boris Tadić zatraži nove izbore i krene u štrajk gladju?
Jbt, pa onda ćemo svakih par meseci da imamo nekog ko ucenjuje vlast sopstvenim životom da se raspišu izbori?
Dakle, za mene je to ucena.

Selo gori, a baba se češlja

2011-04-11T19:11:00.002+02:00

Svi već znate da se ova serija emituje nekoliko godina. Nisam je gledao do skora... Tačnije, nisam je pratio, osim onako, uzgred, kad se desi da mi daljinski nije pri ruci. Imam neke predrasude, pa čim načujem taj "narodni" govor odmah mislim da je nivo tog vrcavog humora "narodski", da ne kažem dundjerski. Da ne zamere dundjeri, ali humor sa primesama prostakluka nije ono što mene zanima... Zato i kažem predrasude, jer nije uvek tako...
Kad je krenulo opet repriziranje serije, par večeri za redom sam bio uz kompjuter, na tv-u RTS, a daljinski daleko. Interesantno da mi je taj daljinski daleko uvek kad mi treba, verovatno se zato i zove daljinski! Da se vratim na temu... U tih par epizoda sam otkrio da Manda briljira u toj seriji! Ama, kao da je i u privatnom životu Milašin! Kako se serija razvijala sve više sam otkrivao da je Radoš Bajić kao scenarista dotakao velike teme. Npr. kancer. Svojevremeno je Olivera Kovačević u svojoj emisiji "Da, možda, ne" imala temu prevencija raka ili kako već... U emisiji gost Radoš Bajić, scenarista i režiser serije. Nije mi bilo jasno šta on traži u toj seriji, ali kad sam konačno odgledao... Svaka čast! Na kraju čak i minstarstvo zdravlja priznalo da je serija učinila više od svih akcija koje je ministarstvo preduzimalo. Pretpostavljam da će slična stvar da bude i sa zaveštanjem organa, s obzirom da je i to uradjeno u seriji - brat je bratu (po babinoj liniji) dao bubreg.
Samo je jedna stvar ostala, rekao bih, zataškana. Kumova soba - pravi mali muzej II svetskog rata, sa sve slikom Draže Mihailovića! I obradjena tema o zločinima koje su načinili partizani i komunisti posle rata. Bio sam siguran da će dan posle emitovane epizode da se oglase razni SUBNOR-i, Joška Broz (Titov unuk koji pre neki dan odvali na nekoj televiziji "Malo su ubili onih koje su trebali") i kojekakvi čuvari tradicije laži pobednika rata... Ništa! Tišina. Valjda i njima dosadile laži i obmane... A Lazar Ristovski je tu odigrao maestralnu rolu...
I, nešto što i ima veze i nema veze sa serijom. Moj pas Cule, pravi domaći avlijaner, uvek kad krene muzička špica serije krene da peva! Ili kako već rastumačiti to njegovo oglašavanje! Moraću nekako da ga snimim i okačim na youtube, neka i on bude zvezda.

Možda i ona pročita 39, Kada ljubav pobedjuje

2010-12-19T18:38:00.003+01:00

Uf, koji mi je naziv ove priče! Kao da je u pitanju novi cd projekat nekog izvodjača lakih nota narodnog karaktera. Ili neka tv-sapunica špansko-portugalsko-turskog govornog područja...
Sve u svemu i bez obzira na sve, naša ljubav pobedjuje. Zgranut nad tom surovom istinom počeo sam da razmišljam kakva je to pobeda. Naime, ja volim nju i ona to zna, pritom i ona voli mene i ja to znam, ali nismo zajedno! Isprečila se surova životna realnost i kilometri! I sve mi to ispada kao neka kazna. Zajednička, njena i moja! Neko nam je rekao da patimo, jer nismo prepoznali momenat da budemo zajedno kad je trebalo!
Prepoznali smo ga, ali nekako kasno, pa sad ispaštamo. Neko više, neko manje, ali ne postoji kantar da izmeri patnju neostvarene ljubavi. Ostaje nada, ostaje želja, ostaje mogućnost. Samo vremena preostaje sve manje! Ističe nam nepovratno.
Setio sam se pokojnog profesora matematike i njegovih reči: "Deco, kad u životu padnete, a pašćete, ne brinite, ustanite, očukajte prašinu sa kolenca i produžite dalje. Ako to ne uradite, generacije koje dolaze iza pregaziće vas!"
Više od dvadeset godina je prošlo od kad sam čuo ove reči! Pre par dana sam ih se setio, kad mi je ona ispričala svoju sumornu životnu priču. Nerazumevanje sa svih strana, maltretiranje od onog ko bi trebao da je podrška, ma, tuga jedna... Plus svakodnevne brige i problemi! Previše za jedan život i slabašna pleća, prejaka kazna za jednu nepromišljenu odluku!
"Pamet u glavu, dupe uza zid" rekao bi onaj moj profesor. I, ma koliko izgledalo lakše ležati, ustani, otresi kolena i teraj dalje. Nema ti druge!

Možda i ona pročita 38, Smsovi

2010-12-13T21:35:00.006+01:00

Surovo je ovo vreme tehnologije... Svi nešto kuckaju preko interneta, mobilnih telefona... Pre par dana mi se mobilni požalio da mu je memorija sa porukama prepunjena i da bih morao da tamo napravim malo više reda, tačnije da koristim opciju "delete". Mesecima se to nakupljalo, ja povremeno nešto brisao, nešto ne, i tako... Krenem da brišem, a, onako usput, čitam porukice koje su ostale... Naviru sećanja.
"Sad sam se dovukao kući. Polako, nogu pred nogu. Nije mi se išlo u prazan stan... Ubiješ me uvek kad odeš."
U, stvarno se osećam polupano svaki put kad ode... Nje mi nikad dosta! Makar samo sedeli, gledali se i ćutali. U ćutanju je tajna. Žena, ponekad, mnogo više kaže kad ćuti nego da danima priča i objašnjava.
"Ne nerviraj se, ne brini, ne sekiraj se, sve će da bude dobro. Ja sam uz tebe..."
Ovo sam ja njoj poslao kad mi je priznala da joj svašta pada na pamet. Život prolazi pored nje, svi je nerviraju, svi su tu samo da joj zagorčaju život... Vratila mi milo za drago prvom prilikom. Neke stvari u mom životu su počele da se odvijaju izvan moje kontrole. To i nije nešto strašno, ali kad te stvari počnu da utiču na moj život, izazivaju depresiju, bes, nemoć, nervozu... Srećom, saznao sam da je ona uz mene, pomoći će da lakše prebrodim...
"Šta mi to još fali, sem tebe, da bih bila savršena?"
Ništa, znaš i sama da sam ja ta sitnica. Bila je priča o njenom izgledu, da li bi nešto menjala, da li bih ja nešto menjao... Skromnost mi je oduvek bila mana.
"Nema veze, ja tebe volim i tako budalastog..."
Po svom dobrom običaju, uradio sam nešto budalasto. Ne mogu da se setim šta, mnogo toga bi moglo da bude. Možda je problem i što nikad ništa ne krijem. Ako sam nešto uradio, uradio sam, šta sad? Nema nazad. Ako je greška, ispravićemo, ali nikad neću da oćutim, slažem, sakrijem. Možda sam baš zbog toga i budalast.
"Nemoj drugi put ništa da me pitaš, jer ja znam zašto neke stvari ne treba da ti kažem."
Auh, ovo je ključ naše propasti! Zato što mi neke stvari nije rekla završili smo na suprotnim stranama barikada. Svako u svom rovu, ukopan preko glave! Bez zrnca hrabrosti, volje, želje da proviri i vidi šta se dešava na onoj strani. Ćutali smo tako godinama. Čekali da onaj drugi krene u juriš na tudji rov...
"VOLIM TE!!!"
Treba li išta reći, dodati?

Možda i ona pročita 37, Tanki živci?

2010-09-15T20:18:00.002+02:00

Nemam više živaca. Čak i ako sam ih ikada imao, sada ih više nemam. Osećam da smo našu šansu propustili. Kao onaj fudbaler iz Gane, onaj što je promašio penal u 122. minutu, pa mu reprezentacija ispala i polufinale ostalo samo san. Može sad on da narednih hiljadu penala pretvori u golove, džabe, promašio si, brate, onaj, ili-jesi-ili-nisi. Sad maštaj šta bi bilo kad bi bilo, ali taj neuhvaćeni trenutak nepovratno ode.
Gledam je... Nekad krišom, nekad direktno. Lik je isti. Ponašanje je isto. Plane zbog glupe sitnice, plaši se krupnih stvari. I spas traži u bekstvu. Od stvarnosti, od mene, od nas... To bekstvo je ključ. Čim treba da se prelomi na koju stranu, vrati se korak-dva unazad i počne da premišlja.
Eto je tu, na metar-dva. Zagledana negde u daljinu. Ćutimo... Šta bi i rekli? Dele nas godine i moj strah od njenog novog bekstva. Osećam da medjusobno dugujemo neke priče koje se teško pričaju. I lakše je iznova pobeći, neko prevaliti preko usana neke stvari...
Šum mora, talasi i sunce što peče. Bežim i ja. U hladovinu.

Ne pamtim VMA

2010-08-10T19:10:00.002+02:00

Imao sam "sreću" da provedem izvesno vreme na VMA (vojno-medicinska akademija). Bolnica na glasu. Od svega toga, pamtim samo dve stvari: facu jedne devojke koja je primljena kad i ja, ne sećam se baš tačno i, pamtim takodje, zombije... Ali, da podjem redom. Ta devojka je bila primljena na odelenje do mog, ne sećam se o čemu je reč, nije ni bitno... Sretali smo se često, sad da li slučajno, ili ne, takodje nije bitno. Sretanje je izgledalo ovako: krenem da kupim novine - ona je tu, protegnem noge - ona je opet tu, i sve tako nekako. E, sad, da predjem na facu. I nju ne pamtim onako kako se devojačke face pamte. Ono čega se ja sećam nastalo je dok smo čekali lift. Liftovu su na VMA kao i gradski prevoz, postoje špicevi i nešpicevi. Dakle, čekamo mi lift u sred špica, a ja u ruci držim staklenu posudu na kojoj je parče moje kože za analizu (radi se o par kubnih centimetara), odsečeno pre par minuta sa temena glave. Gleda ona i, radoznala kao što je i svako u tim situacijama, pita šta mi je to?
"Nosim sebi ručak, slaba mi nekako hrana, pa evo, uzeh parče sebe, ne bih li utolio glad. Vidiš li ovu gazu na mojoj glavi? Odatle je isečeno!"
Koju je samo facu složila tada... Izgledala je kao da mi veruje, te sam morao da joj ispričam pravu priču, da ne bi povratila creva u hodniku... Čak je par dana kasnije, kada smo se opet slučajno sreli u hodniku, ispričala to i svojoj mami, koja joj je došla u posetu. Jadna mama, sigurno i dan danas misli da sam pobegao sa nekog drugog odelenja.
Za one koji ne znaju, VMA je jedan veliki splet okruglih hodnika, pa ko se snadje, snašao se. Uveče je bilo jako zanimljivo. Trebalo je par dana da otkrijem da posle 21.00 počinje korzo, ako nisam već zaboravio i vreme, nije bitno. Dakle, svi oni starci (vojni penzioneri, šta li su već) šetaju u miru i tišini. Poenta svega je u likovima koji šetaju. Svi u onim plavim ogrtačima, pidžamama, sa papučama, i nekako mršavi, bledi u licu... (Takve ih barem ja pamtim). Idu polako kao nekakvi zombiji, nogu pred nogu... Imao sam utisak da sam u sred nekog horor filma. Ne znaš da li da se smeješ ili pobegneš u sobu i moliš Boga da ništa ne sanjaš...
Ko zna gde su sada ti moji bezimeni junaci, jer im imena nisam znao, tako da ih nisam zaboravio. Ko još pamti imena po bolnicama...

Možda i ona pročita 36, Milice

2010-07-23T09:37:00.003+02:00

Bila je simpatična. Na prvi pogled. Kao i mnoge druge... Na drugi pogled, e, tad mi je Milica bila još simpatičnija. Ono, imala je i mana, bar za mene, sitnijih i ne onih koje par šamara ne bi moglo da otkloni, kako bi govorio Balkanac u meni. Bez obzira na sve, uspela je da mi skrene pažnju. To je već bilo za svaku pohvalu, jer sam u tom periodu bio krajnje težak slučaj, nimalo preporučljiv za druženje, čak ni za poznanstva... Oni koji me znaju znaće na šta mislim, oni drugi će najpre, ipak, morati da me prvo upoznaju. Nema veze...
Znala je da zapali i po koju cigaretu, onako, uz kafu i u društvu. Kada sam nabacio da je to nespojivo za vezu sa mnom ništa nije rekla. Ali, zato je par dana kasnije ona nabacila kako je rešila da ne puši... Slučajno? Pa, onoliko koliko je bilo slučajno i ono što sam ja rekao...
Nije živela u istom gradu gde i ja, pa kada je otišla kući ostao sam s telefonom. I telefonskim računima, naravno. Sjajna kombinacija... Koju ne preporučujem, medju nama rečeno. Ostale su mi i misli, rasute, da ih skupljam na gomilu. I skupljao sam ih, tražeći odgovore, i, najviše od svega, trudeći se da se setim odakle mi Milica izgleda poznata? Setio sam se. Iznenada... Kako to obično i biva... Sa sećanjem je izronila i ona. Druga Milica... I grad u kome sam bio gost... I klinci iz okolnih zgrada... I magla, i kiša koja je padala na pola ulice koja nam je služila kao fudbalski teren, dok je druga polovina bila suva. I tako, par minuta, a onda je pljusnula... I mnogo toga...
Živela je u susednoj zgradi. Prozori nam se nisu "gledali", tako da je otpadala mogućnost da se gledamo i dovikujemo kroz njih. Sretali smo se svakog dana, što je i normalno za letnji raspust. Bez školskih i bilo kakvih drugih obaveza, imali smo čitav dan... Znam da su oni "ratovali" i nisu se baš mnogo voleli, bili su podeljeni na "klanove" koje su činili klinci iz pojedinih zgrada. Meni su se uvek čudili kako mogu da budem sa "onim" drugim. Eh, ja sam uvek mogao sa "onim" drugim. Takva sam, valjda, sorta... Bili su mi dobri i jedni i drugi i nisam shvatao kako im nije jasno da su isti... I Milica je bila takva.
Sada mi se činimo smešni, kada se setim samo kakvi smo bili. Ja, lik koji je tu došao sa strane i interesantan je svima, kao i svaka nova igračka, i ona, koja me privlači, ali se ne razlikuje od drugih...
Bilo je dogovora da se dopisujemo, ali nikada nijedno pismo nismo napisali. Tačnije, ja jesam, ali ga nisam poslao. Stalno sam zaboravljao, a posle su stvari u pismu bile bajate, novo nisam stigao da napišem, i, tako...
Šta je pisalo u tom pismu? Znam neke koji čuvaju sve takve stvarčice. Ja nisam od tih. Uzdam se u pamćenje. Koje mi je selektivno, pokazalo se više puta do sada. Ovde mi pamćenje nije zakazalo, barem ne potpuno. Jasno se sećam da sam napisao da mogu da prepoznam ljubav svoje drugarice, ali... Pa, to baš ne morate da znate. Nije ovo ispovedaonica. A i u taj grad vi{še nikad nisam otišao na raspust, ni leti, ni zimi... Promenila se situacija, tako, nekako iznenada...
Čuli smo se telefonom, pet godina kasnije. Spremao sam ispit iz hemije, koristio sveske iz srednje škole, a tamo je bio njen telefon. Pozvati? A zašto da ne?
Bila je iznenadjena, a ko i ne bi? Saznao sam da je upisala višu u mom gradu, pa posle prešla na vanredno. Nismo se videli tu godinu, koliko je bila u gradu, jer sam bio u vojsci... E, JNA, JNA... I, tako, obećah da ću da je pozovem ponovo. I hoću, čim mi opet dodje pod ruku ta sveska iz hemije. Pojma nemam gde je... Da, reći će neko, postoji i 988. Da, reći ću ja, postoji. Kako za mene, tako i za nju. Ali, gde ćemo muža i dvoje dece? Nisu oni iz ove priče...

Možda i ona pročita 35, Stranica ničijeg dnevnika

2010-05-16T19:17:00.006+02:00

Dragi moj dnevniče,
nisam ti se javljala malo duže, jer sam imala nekih obaveza. Izvini zbog toga.
Znaš i sam da nemam običaj da ti pišem o mojim razmišljanjima. Ovaj put činim izuzetak i molim te da mi ne zameriš. Potpuno sam zbunjena i ne znam šta da radim. Krenuću od početka.
Upoznala sam ga, kako to biva, sasvim slučajno. Pravila sam društvo sestri, ona je išla da se nadje sa nekim prijateljima i tu je bio i on. Nisam nešto mnogo obraćala pažnju na okupljene, uostalom ti me znaš. Ja sedim sa strane i odgovorim ako me nešto pitaju. Ionako je to sestrino društvo, pa se ja ne bih mnogo mešala tu. Nebitno. Ubrzo smo se razišli i izgledalo je da će to biti novo poznanstvo kao i gomila koje sklapam, neobavezna, površna...
Onda je počelo da se polako dešava. On ima terasu na mnogo lepom mestu, uslovno rečeno. Za vreme "Roštiljijade" bina je bila preko puta te terase, pa nas je zvao u "VIP ložu", kako je sam nazvao. Trebalo je da gledamo "Leb i sol", ali nam se nije dalo. Iako smo se dogovorili (sestra, ja i ne znam ko još), koncert je otkazan zbog iznenada proglašenog dana žalosti. U stvari, nije otkazan, samo je pomeren za nedelju uveče. Nema veze, pomislila sam, može i nedelja. Ali, u nedelju je proglašena žalost u Makedoniji i koncert je, ovaj put, definitivno otkazan. Jedino ja to nisam znala i dodjem u dogovoreno vreme. I sad, šta da se radi, kad smo već tu, izadjemo na terasu da gledamo zamenu koju su organizatori navatali. Dragan Kojić Keba! Baš je zamena, ali sad... Još i neka kišica počela da pada, ma, sve krenulo da ne može bolje... Odslušali smo 3-4 pesama i izašli da prošetamo, popili piće u kafiću i razišli smo se.
E, posle toga polako počinju da se dešavaju stvari koje me zbunjuju. On mi je već ujutru poslao sms gde mi je poželeo srećan put do posla... Uveče mi je slao citate pesama za laku noć. Najčešće Crvena jabuka, ali bilo je tu i starodgradskih bisera... Sve sami romantični momenti. Svakog vikenda me zvao da izadjemo, da prošetamo, popijemo piće... Pričali smo o običnim stvarima, tipa ko koje filmove gleda, koju muziku sluša... Ali, znali smo da se dohvatimo i teških filozofskih tema, kao što su kako je to živeti u dvoje, paranormalne pojave... Čak smo i o sportu pričali. Ma, kažem ti, dragi dnevniče, pričali smo o svemu i svačemu. Možeš zamisliti moje iznenadjenje kad me je pozvao na voćnu salatu koju je sam spremio? Hajde, da je to u nekom restoranu, ali se mučio zbog mene! To niko do sada nije uradio za mene.
Jednom me je sačekao ispred zgrade kad sam se vraćala s posla. Znaš već kakva sam zbog svakodnevnih putovanja na posao i s posla. Nervozna sam uvek, nekad više, nekad manje. Tog dana je bilo i neko grozno vreme, oblačno, hladnjikavo. On stoji ispred, čeka me i, uz smešak, iznenada je izvukao ružu i poklonio mi. Baš pažljivo! Odmah me prošao umor, nestala nervoza. Otišao je dobacivši pritom da bismo mogli opet da se vidimo sutra-prekosutra...
Dragi moj dnevniče, znam da ti je ovo smešno i da te nervira, ali ja nemam kome da se poverim, pa ću pokušati da skratim. Narezao mi je par diskova, maltretirala sam ga da mi skida nešto sa interneta par sati. Jako je pažljiv, dobronameran prema meni. Izgledalo mi je da se uporno nabacuje, ali nikad nije rekao ništa na tu temu. To mi je bilo jako čudno, ali ni ja nisam davala povoda. Barem tako mislim.
Već sam ti pisala da zbog posla ne mogu da idem na Bajagin koncert. Zvao me telefonom da čujem omiljenu pesmu!
Samo mi je jednom poslao sms koji me je zbunio. Pisalo je "Ti mene više ne voliš, jer mi se ne javljaš!" Nisam znala šta bih mu rekla, kako je mogao da shvati da ga ja volim, kad mu to nisam ničim ni napomenula, a kamoli nešto više? Odakle mu to da ga volim? Malo sam bila zbunjena, ali nisam htela da dramim. Pustila sam da vreme reši taj problem.
On se i dalje povremeno javljao, izašli bismo kad sam ja imala vremena... Za prvomajski praznik smo išli na neki izlet, na rastanku mi je rekao "Ako ti nisam danas dosadio, hajde da i večeras izadjemo!"
Dakle, jasno je da mi se uporno nabacuje. Ono što je počelo da me zbunjuje u poslednjih par meseci, počeo je da mi priča o nekoj svojoj bivšoj ljubavi?! Šta mene briga za njegove bivše? Malo mu je tužna priča, koliko sam ga shvatila. Pukla je ta veza odavno, ali, eto on je pamti i sve mu liči na, kako je sam rekao "špansku seriju". Da li hoće da me "navata" na patetiku i njegovo slomljeno srce? Stvarno nisam pametna... Bila sam fina i rekla mu da je ta "ćurka" na gubitku čim nije s njim, ali da život ide dalje. On se složio s tim. I dodao da život ide dalje za sve, samo ne za njega!
Stvarno nisam pametna...
Eto, dragi dnevniče, sad znaš zašto sam zbunjena. Videćemo šta će da donese dan, a šta noć.
Do tada, voli te i ljubi tvoja A.

Možda i ona pročita 34, Cvetana

2010-05-09T13:06:00.004+02:00

Cvetanu sam prvi put sreo na moru. Mi klinci, pri kraju osnovne škole, poslati preko sindikata, pravimo se važni i odrasli. Spazio sam je slučajno, u prolazu, stajala je s nekim tipom, par godina starijim od nje.

-Ovu razglednicu ćemo da pošaljemo mami i tati, a ovu...
Dalje i nisam slušao. Dakle, brat i sestra. Ponosan na svoj zaključak ravan barem Šerloku Holmsu, krenem da se nadjem sa nekim poznanicima. Oni su mi bili simpatični. Ej, javljaju se kući, da roditelji ne brinu.
Sad mi je sve to smešno. Balavci, koji su kod kuće uspeli da nekoliko puta izadku u "grad", ovde koriste veliko, školsko dvorište za izlazak. A, s druge strane, i gde bismo išli? Nikog ne znaš, a sve "interesne sfere" su ti tu, pred nosom. Preko dana se jurcamo po plaži, a uveče po dvorištu. E, da, i menjamo se kada smo "dežurni" tokom obedovanja. To je posebna zanimljivost. Svakog dana - druga spavaona. Tvoj posao je spremanje i raspremanje stola, kao i da uzmeš prazan tanjir od nekog ko je zbrisao supu i da mu ga vratiš sa jelom, dodaš gladnima hleba, i slično. Zato smo se i menjali, ne bi li bili na usluzi "nekom". Slučajno, naravno. Normalno, da ne bi sve bilo idealno, potrudio se neko ko je doneo odluku da se ide po spavaonama i to svakog dana neko drugi ide prvi... Tako je bilo teško pogoditi od prve ko će gde da sedi, pa smo menjali raspored oko stolova u hodu.
Ali, to sve i nema neke velike veze sa ovom pričom. Cvetanu sam sreo i sledeće godine. Uz mali napor sigurno bih se setio i koliko sam puta letovao tamo, ali nešto nisam raspoložen za takvu gimnastiku. A ako se dobro sećam, ona je bila svake godine, kad i ja. Kada sam je tačno upoznao spada u domen amnezije. Čak se ne sećam ni da li sam najpre upoznao njenog brata ili nju... Znam da smo on i ja igrali šah, valjda bili u istoj sobi... U suštini, sve dodje na svoje. Svi se tamo bili na "gomilu", godinama je ista ekipa dolazila, pa je i neizbežno da se kad-tad upoznamo. Ona je imala drugaricu koja je išla u moju školu, i koji sam sretao sledećih godinu dana u školi, da bi posle toga nestala, sigurno se preselivši negde... Pamtim i crvenu majicu, od nekog materijala sličnog najlonu i natpisa "ALL STARS". Sad se setih, trebalo je da se menjamo na par dana, ja njoj da dam koralni lančić, a zauzvrat da dobijem majicu. Jedne godine smo baš bili, onako, bliski. Imao sam super vaspitača. Zamislite čiču od pedesetak godina koji na plažu ode sa deset vaspitanika, vrati se sa šest, sutradan ode sa trojicom, dodje sa njih petnaest... Mi, klinci, žljni baš takve slobode, bili smo predmet zavisti svih ostalih koji nisu bili te sreće. Tako sam i otkrio zadovoljsto ostajanja na plaži u rane večernje sate. Plaža bez mnogo ljudi, tople more, sunce zalazi... I klinci čavrljaju u pesku.
Ne, nismo se muvali. Možda i jesmo, ali od toga ne bi bilo ništa, zbog mog stava o vezama na moru. Pa, ljudi, vratićemo se kući... A kući je nikad nisam sreo u gradu, kao ogromnu većinu vršnjaka!? Nikad nisam saznao gde je izlazila. Ni ona ni njen brat!? Znao sam i gde stanuje, i koji joj je broj telefona, ali, eto...
Jednostavno, pogubili smo se. Klasika, vratiš se s mora, vidiš se sa svojim starim društvom, za par dana zaboraviš sve...
Onda sam je sreo posle nekoliko godina. Isti lik. I stas. Bio sam u nekom ženskom društvu, ona je znala tu moju drugaricu i u prolazu joj je rekla da je nazove. Nije me prepoznala. Ako je ona ostala ista, ja nisam. A možda me "namerno" nije prepoznala. Nisam ni hteo da lupam glavu oko toga. Kada sam je sledeći put sreo, imala je "stomak" i držala nekog tipa pod ruku. Pogledao sam je u deliću sekunde, i pomislio sam:
- Završena karijera.

Napomena: fotografija iz ove priče je nastala 17.09.2007.

Možda i ona pročita 33, Zakopana ljubav

2010-04-16T20:59:00.003+02:00

Pokušavao sam da zaboravim jedan neuspeh, hteo da krenem dalje i svašta mi je padalo na pamet. Mislio sam da, ako već moram da imam neku kraj mene, neka to bude neka s kojom imam slična interesovanja, koja mi nije dosadna... Ma, neka s kojom bih čak mogao i da živim! Ljubav, ionako, bude tu u početku, a vremenom predje u naviku. Ja ću odmah da se dohvatim te navike!
E, onda je, odjednom, izronila ona. Nasmejala se kako samo ona ume i rekla:
- Nemaš ti pojma. Ima ljubavi, samo ne smeš da je zapostaviš, da je gurneš u drugi plan. Eto, ja verujem u večnu ljubav i sigurna sam da postoji.
Tu sam se zamislio. I složio se. Uz konstataciju da je pravi uspeh naći i prepoznati takvu ljubav. Samo, dešava se da, kad je nadješ i počneš da živiš s njom, ispostavi se da si ti, u stvari, neku drugu ljubav zakopao u sebi.
- Moja prava ljubav je pokopana u meni, na žalost - nastavila je. - Samo, ljubav nema godina. Ona se uvek radja.
Nisam izdržao. Filozofiranje mi je oduvek bilo slaba strana. Prosipam bisere i savetujem slušaoce da zapisuju moje umotvorine, jer ih ja sigurno neću upamtiti. Odvalio sam, kao iz topa savet da ako je ljubav u njoj pokopana, onda ašov u ruke, motiku ili šta već, i iskopaj je. Ili ti iskopaj nju ili će ona da zakopa tebe definitivno!Iz ličnog iskustva znam da bilo kakav pokušaj zatrpavanja ljubavi usputnim, prolaznim pokušajima da se ona prava zaboravi, samo još više pojačavaju osećaj one koju sam zakopao...

Možda i ona pročita 31, Nova godina

2010-03-01T23:45:00.004+01:00

Smena mi je bila pri kraju. Jos samo desetak minuta i krećem sa pripremama za doček. Sutra je Nova godina, ja debelo zakasnio sa pripremama, ali nema veze. Ionako mi uvek fali vreme, to znaju vrlo dobro svi moji poznanici. Uvek kasnim, jer pokušavam da svima pomognem. No, to je već neka druga priča...
Tada je svratio moj prijatelj. Obično u smiraj dana izadje da "protegne noge", kako je uobičajavao da kaže. Nikad ne zna gde će da završi to "protezanje"!? Nekad u nekom kafiću, nekad svrati kod nekog, nekad samo prošeta po korzou. Večeras je svratio kod mene.
- Znao sam da radiš do 6, pa ako nemaš ništa pametnije hajde da "protegnemo noge". Ili ako ideš negde pešaka, ja ću da ti pravim društvo do tamo?
- Može - rekao sam - idem do nekih rodjaka, treba nešto da im izmajstorišem na brzaka, pa možemo do tamo zajedno. 15 minuta su odavde... Samo da se pozdravim s kolegom i idemo!
Izašli smo na ulicu. Prednovogodišnja ludnica je bila na vrhuncu. Ulični prodavci su pokušavali da iskoriste još ono malo vremena što im je ostalo da prodaju svoju robu, petarde su praštale na sve strane...
- Gde ćeš za doček - postavio mi je ono uobičajeno pitanje.
- Pa, u poverenju, tebi i mogu da kažem. Nemoj da širiš, sačuvaj za sebe. Krišom ću da čekam Novu godinu.
Pogledao me je zbunjeno. Logično, potpuno logično.
- Znaš, dolazi mi ona moja iz Beograda, ali tako da niko ne zna.
- Niko?
- Mislim na njene u Beogradu i babu ovde. A kakav smo grad ovde, ne bi me čudilo da baba odmah to sazna.
- Ha, stvarno... Te babe su uvek čudo, sve znaju. I kako misliš da krišom čekaš Novu godinu, kad će nekoliko milijardi ljudi da radi to isto?
- Skrovito je samo mesto. Ona i ja ćemo da čekamo sami. Prijatelj mi je pre par meseci otišao u inostranstvo da radi, a meni ostavio stan da ga pazim. Tamo ćemo da budemo!
Zastao je i pogledao me. Nisam uspeo da mu sa face pročitam šta mu prolazi kroz glavu! Videlo se samo da mu mozak radi 300 na sat...
- E, pa ja takvog tražim!
- !? - sad sam ja bio zbunjen.
- Pre par meseci ste nam baš ti i Gaga oslobodili mesto u kafiću. Vi ste upravo odlazili, a mi dolazili. E, ta kovrdžava dolazi kod mene za doček. Krišom!
Pogledao sam ga. Znam da ima sjajan smisao za humor i da mu treba milisekunda da počne nekog da zavitlava, a da zavitlavani toga nije ni svestan. Ćutao sam i pustio da priča dalje.
- Znaš da nije iz Leskovca, ma znaš celu priču!
Klimnuo sam glavom, ali mi još uvek ništa nije bilo jasno. Kao kroz maglu se sećam te devojke, mislim da ima sestru ili brata ovde...
- Koju priču - pitao sam - ima brata ili sestru ovde i to je sve što znam...
- Sestru. Nebitno. U stvari, jako bitno, jer sestra je poslednja osoba koja treba da zna gde je. Kako sestra ima i drugarice i drugove, uvek postoji opasnost da nastane kućni problem. Mislio sam da budemo kod mene, ali pošto si i ti u istoj situaciji, hajde da zajedno čekamo krišom Novu godinu!
Za minut smo sve dogovorili. Sutra u pola šest da dodje opet kod mene na posao, uzimamo kola od kolege da prevezemo klopu, piće i grickalice, sačekamo nju na stanici, pokupimo Gagu i odemo na doček!
Planovi su jedno, a realnost uvek nešto suprotno. Ja sam zaboravio da zatvorim prozor, pa je u stanu bilo hladno kao na ulici! Kad smo pokušali da krenemo autom, dobrih deset minuta smo pokušavali da menjač ubacimo u rikverc. Glupa tehnika, treba ga sa dva prsta podići na gore i onda pomerati... Naravno, tih deset minuta nam je svuda trebalo. Zakasnili smo na stanicu, srećom ona nije imali gde da ode, pa je morala da čeka. Onda smo trčali da kupujemo sokove u poslednji čas... Ali, nevažno... Sve su to sitnice. Njih sam ostavio u stanu, vratio kolegi auto i otišao po Gagu, nadajući se da se kod te drugarice zapričala i da ne primećuje da kasnim.
Nije primetila. Tačnije, primetila je, ali tek kad sam se pojavio na vratima.
- Pričam ti usput, hajdemo - rekoh i krenusmo.
Uz put sam ukratko prepričao prethodnih stotinak minuta. I da se pitam kako li je sada njima u hladnom stanu. Jer, grejanje više ne radi nego što radi...
Kad smo došli naišli smo na zaključana vrata. Pokušao sam da budem duhovit:
- Nije, valjda, da nisu mogli toliko da se uzdrže?
Ni posle dva minuta zvonjave i lupnjave niko ne otvara. Tek onda sam primetio na podu papirić, koji je, verovetno, loše zaglavljen u vratima, pao. Njegov rukopis, naravno.
"Otišli smo po grejalicu. Ključ od igloa je kod nas."
Za nepuna dva sata je ponoć, a mi ispred zaključanog stana! Ostavili smo onaj isti papirić u vratim sa porukom "mi smo u broju 32" i otišli tamo na kafu.
Nije im dugo trebalo, vratili su se. Pola jedanaest, može da počne doček...
Brzo je proletelo tih sat ipo. Pred samu ponoć nas dva kretena je uzelo po kutiju petardi i pravac - terasa! Gaga nas je samo pogledala i rekla:
- Momci, zar ne mislite da je glupo da dve devojke jedna drugoj prve čestitaju Novu godinu?
Pogledali smo se.
- U pravu si. Potpuno! Srećna Nova godina! Cmok-cmok-cmok.. I tebi, i tebi...
Trk na terasu!!!
I tako, protutnjalo veče, razilazimo se i pada dogovor da nas dvojica, kao džentlmeni sredimo stan sutradan...
E, tu mi je ispričao detalje:
- Kad smo krenuli na stanicu, da ona ode kući, išli smo nekim okolnim ulicama, sve u nadi da nećemo ni slučajno da sretnemo nekog ko je zna. Verovatnoća za to ogromna, idemo s kraja na kraj grada. I, naravno, sreli smo se sa neke dve koje je znaju. Izašli iza ugla, na desetak metara ispred nas ove prelaze ulicu. Srećom, nisu nam išle u susret, ali, kako to već biva, jedna se slučajno okrenula. Nisam siguran da li je nešto videla, jer smo se vratili iza zgrade. I to je smešno do bola. Ja idem ispred, za svaki slučaj, ona na pola metra iza mene. Samo sam se okrenuo u mestu i rekao joj "Nazad, brzo!" I kad sam, kao slučajno, nastavio dalje, vidim da ta poznanica vezuje pertlu na sred pešačkog prelaza i, onako ispod oka, gleda u nasem pravcu. Počeo sam da se smejem sebi u bradu i nastavio dalje. Sačekao sam da se izgube i mahnuo ovoj da nastavljamo dalje. Više ih nismo sreli. Čoveče, da mi je neko pričao da ću da se krijem za doček, da krišom pokušavam da dodjem do autobuske stanice... Kao da sam ilegalac u "Otpisanima"! Ali, ne žalim, nikad se lepše nisam proveo!!!

Možda i ona pročita 30, Oproštaj

2010-02-24T22:23:00.003+01:00

Sedeli smo već desetak minuta. Popili piće do pola. Ispričali neke bezvezne priče, zbog kojih smo se, ustvari, i našli posle dužeg vremena. Obaveze pritisle, pa nemamo kad da se srećemo s prijateljima. Sve se svelo na slučajne susrete na ulici, ono zdravo-zdravo, vidimo se u prolazu ili kontaktiramo preko e-maila. Onda se sretnemo posle pola godine, imamo pola sata vremena i odemo negde na piće. Baš kao ona i ja sada.
Ćutimo već minut-dva. Mrzim kad sedim s nekim i ćutimo. To možemo i sami da radimo kod kuće, ali ako smo već izašli, daj da nešto pričamo, makar i "mlatili praznu slamu". Zato sam i odvalio glupo pitanje:
"Zašto mu ne oprostiš?"
Pogledala me je zbunjeno. Jesmo mi veliki prijatelji, znam ja neke njene tajne, ali nikad joj se nisam mešao u život na ovaj način.
"Ne, stvarno... Ako već može da bude opet nešto, nemoj da si sujetna. Šta sve ljudi ne opraštaju jedni drugima. To što je mislio da je našao bolju, bilo pa prošlo..."
I dalje me je gledala zbunjeno. I progovorila, nekako tiho, u pola glasa, ali sigurna u sebe:
"Stvarno se nismo videli odavno. Ti... ti stvarno ne znaš šta je bilo?"
"Odakle bih znao? Ionako njega znam samo iz tvojh priča, upoznali smo se jednom, ono na tvom rodjendanu i potom videli još možda dva-tri puta na par minuta. Ono što znam je bili ste zajedno, pukla veza, jer on mislio da je našao bolju, sad ti se javio, pozdravio te, onako, izokola, ali dovoljno jasno da shvatiš šta hoće... A ti ćeš da budeš ledena princeza?"
"Nema tu šta da se oprašta. Nije on mene prevario pa da mu ja sad, kao, opraštam prevaru. Počeo je sve redje da se javlja, na kraju mi priznao da se dvoumi, da ne zna šta će... Poslednji put kad sam ga zvala, to mi je stvarno bilo smešno, on se javi, pa mi da nju! Ja zvala samo da mi vrati duks što ostao kod njega, ona mislila da ga ganjam, jer mi dužan pare. Htela galantno da isplati dug. E, da, još mi se ona predstavila kao njegova verenica.
Eto, kao što vidiš, jedna glupa situacija. Ekspresno našao verenicu, oženio se... Šta imam ja tu da opraštam? U redu, javio se, drago mi je. Samo..."
Zaćutala je. Ćutao sam i ja. Glupo mi je kopati po nečijoj prošlosti., znam da to može da bude bolno... Ako mogu da pomognem, tu sam, ako ne ništa, neću odmagati. Samo ne volim kad sedimo i ćutimo. Tad se desi da iz najbolje namere postavim glupo pitanje.

Možda i ona pročita 29, Tri tačke...

2010-02-13T22:33:00.005+01:00

Daleko od očiju, daleko od srca... Verujem da je tačno, ali šta da radim kad mi se njena slika svakog dana iznova vraća kroz sećanja?
Taman se udalji od srca, a onda mozak proradi, ubaci mi je nekako... Šta ja znam, dok idem ulicom, kao da je ona upravo ovog trena zamakla za ugao... Ili, dok menjam tv-kanale iz dosade, kao da proleti kroz neki kadar... I uvek kad zazvoni telefon prvo pomislim ona zove...
Da li sam ja opsednut njom? Koja je to sila što ne da vremenu da je obriše iz mene? Da li je to ona gomila lepih stvari koje su nas spajale? Dobro, da ne ispadne kako idealizujem, bilo je i par ružnih, nekih nesporazuma... Ali, opet, kad se vrati film... U ljudskoj je psihi da pamti samo lepe stvari, a loše potiskuje...
Sve što mi se dešavalo uz nju je, ipak, bila lepa, dobra stvar... Možda me je to i uspavalo... Toliko uspavalo da nisam osetio trenutak kad je krenula na drugu stranu, bez da se držimo za ruke... Mislio sam da ja idem za njom, ali... Prekasno sam shvatio kako stojim sam, izgubljen u gužvi tudjih želja... I sad mi je ostalo da se stalno osvrćem, da je tražim...
Uzalud! Ionako je sve bilo protiv nas!

Možda i ona pročita 28, Omiljeni cd

2010-02-11T15:48:00.005+01:00

Sasvim slučajno sam otkrio da je moja amnezija delimično uspešna. Odnosno, stvari koje silom pokušavam da gurnem u zaborav, iznenada grunu na svetlo dana i iznesu mi opet na videlo čitavu priču...
Bila nam je godišnjica. Od nje sam na poklon dobio cd. Običan, muzički cd. The Cranberries - Burry the Hatchet. I istog trena mi je taj disk postao najomiljeniji. Da ne bude zabune, volim ja taj bend, ali ne baš toliko...
Iste večeri sam imao, hm, nazovimo to tako, javni nastup kao gost na radiju. Naime, dvojica mojih prijatelja su imali emisiju na lokalnoj radio-stanici. Svaki put, kad bi njima bila neka jubilarna emisija, ja sam gostovao i, naravno, imao pravo na muzičku želju. Rekao sam im da puste stvar sa mog omiljenog diska. Koju? Koju hoće... Kako to da nemam omiljenu pesmu na omiljenom disku? Nije, valjda, da ih sve volim? Momci, kako ne shvatate, omiljen je disk, ne ono na njemu! Pa, uz malo sreće, sad bi vam u program išao Sinan Sakić, Mitar Mirić... O poklonu od drage osobe se radi... Zato je omiljen...
Ko zna kako sam im izgledao... Čitav razgovor je išao uživo, pa im je, možda, i izgledalo da po običaju lupetam u program.
Nije ni važno. Omiljen disk je i dalje omiljen, ima svoje mesto na polici, ali retko, zaista retko završi u cd-plejeru. Kao, uostalom, i drugi diskovi... No, to je već neka druga priča.

http://www.youtube.com/watch?v=ky4CdN0x58A&feature=fvst
http://www.youtube.com/watch?v=h83XB1WOViM
http://www.youtube.com/watch?v=hUFPooqKllA&feature=fvst
http://www.youtube.com/watch?v=84zVbHX7lVw&feature=fvst
http://www.youtube.com/watch?v=SHoHIL2ABVQ&feature=fvst
http://www.youtube.com/watch?v=KJKeNjrbULU
http://www.youtube.com/watch?v=LScoGbMmL04
http://www.youtube.com/watch?v=C1RLKAd_l_8&feature=related
http://www.youtube.com/watch?v=ep8UVu0bsEQ
http://www.youtube.com/watch?v=CiBUnbPFk2Q
http://www.youtube.com/watch?v=O9AFNTGrBZA
http://www.youtube.com/watch?v=90mnNUi__yg
http://www.youtube.com/watch?v=wBM6s1btb3s&feature=related

Možda i ona pročita 27, Biznis chat

2010-01-22T18:05:00.007+01:00

Ona: Znaš da su mnoge grupe u Americi skrenule pažnju i postale best seller samo zato što su stavile pesme na myspace? Iskoristimo prednosti interneta, dosta je bilo Travijana.
Ja: U kom smislu iskoristimo?
Ona: Svako kako najbolje zna.
Ja: U, što ti je savet... Ja ga koristim kao relaksaciju kroz Travian.
Ona: Pa zar ga ne koristiš kroz blog? Ko bi ti objavio priče i za koju kintu?
Ja: Zato se i nisam "mlatio" da pišem. Mrzelo me... Opet, ne bi bilo ni bloga da nisam slomio nogu. Mislim da znaš kako je nastao moj blog.
Ona: Whatever...
Ja: Kad smo već kod bloga... http://spyrai.blogspot.com.
Ona: Čitam ja redovno.
Ja: Još kad bih i ja pisao redovno. Mada, pola knjige MIOP je napisano... Sad polako skupljam slike onih koje su inspiracija za MIOP... Pa da se to sve lepo objavi! Naslov, slika, tekst! Ko da su novine!
Ona: A zar novine ne čitaš na internetu?
Ja: Ne. Samo strip u Blicu. Načitao sam se novina za onih šest i po godina u kiosku do kraja života... Nego, koju tvoju sliku da stavim? Hoćeš sama da odabereš ili da ja biram? Naravno, imaćeš onaj crni povez preko očiju...
Ona: Što?
Ja: Pa znaš kako u novinama stavljaju crno preko očiju da se ne prepozna o kome se radi.
Ona: Evo ova s profila, nemoj da biraš iz svoje kolekcije. Ustvari, nemoj da stavljaš nijednu, ako hoćeš da mi sakriješ identitet.
Ja: Čekaj, gledam slike sa tvog profila. Hm, evo ova! S obzirom na pozadinu, očekujem da sa kojom kintom uleti i Hrvatska turistička organizacija!!! Što znači prodaju knjige i u Hrvatskoj, ha! Ili da stavim ovu gde si sa Severinom, pa neka pogadjaju čitaoci ko je "tema" priča, hihihi...
Ona: ‘ajmo iz početka, nisam baš najbolje shvatila... Za šta ti treba moja slika?
Ja: 'ajmo. Dakle, MIOP = Možda i ona pročita. Svaka priča bar jedna osoba. I svaka osoba bar jedna priča.
Ona: Aha.
Ja: Kad se to uobliči kao knjiga ima da me stalno pitaju koja je ova iz, npr. MIOP 6, ili MIOP 46... Zato ja lepo okačim slike i 'ajd' zdravo.
Ona: Pa onda novo slikanje, šta ti misliš?!?
Ja: Jel' da da sam mnogo pametan? O originalnosti je izlišno govoriti... Novo slikanje? Specijalno za knjigu? Liiiiiiiiiiii...
Ona: Pa nego šta?
Ja: Da li sad razmišljaš o ambijentu u kome ćeš da se slikaš? Sad još da kažeš "hajde mi plati put do Novog Zelanda, ima tamo jedan vodopad..."
Ona: Ne, ja sam skromna osoba, samo napravi pojedinačan rapored, znaš kad se žene sastave ogovaranju nikad kraja...
Ja: U, pa naravno... Svako slikanje ide zasebno. More, kad malo bolje razmislim, pa znaš šta najbolje prodaje novine? Duplerice!!! 'beš tekstove, 'beš knjigu, daj meso!!!
Ona: Ali ti pišeš knjigu ne skandal novinu!
Ja: Znači, ima da ostanem kraći za glavu zbog skandala... Ja pišem knjigu kao da je novina! To još nisam video! Kao što rekoh - naslov, slika, tekst... Samo se bojim da će jedna strana da ostane prazna... Gde ovu da iskopam? http://spyrai.blogspot.com/2009/05/mozda-i-ona-procita-16.html
Ona: E, pa ova priča ide uz novu pesmu Karleuše – Insomnija. (Napomena pisca – misli se na priču za koju je link http://spyrai.blogspot.com/2010/01/negacija.html)
Ja: Slab sam sa poznavanjem lika i dela te umetnice...Čekaj da pronadjem tekst negde...
Ona: Pronadji spot. Na youtube. Ekspanziju je doživeo 2005... Youtube, ne Karleuša i njen spot.
Ja: Baš mi se i ne gleda spot... Tekst je nadovezan na najnoviju priču...
Ona: Grešiš, ovaj, mnogo grešiš sinko.
Ja: Ja sam mislio da komentarišeš onaj poslednji link, za onu osobu što ne znam kako da je nadjem i slikam. Ajde da vidim spot kad mi ti savetuješ... Uuuuuuu... Ovo nije za pesmu "Insomnia" nego za pesmu "Horor"
Ona: Nazovi je kako hoćeš, ali je najgledanija stvar na youtube tog dana kada je postavljena, još je dotična izjavila kako joj je inspiracija lady gaga.
Ja: I što se čudiš kad ja hoću da stavim duplerice u knjigu?
Ona: Zato što ti nisi Karleuša. Ili se možda varam.
Ja: Nisam, ali zato i neće tu da bude moja slika. Mislim, hoće, ali na poslednjoj strani... Onaj tekst o autoru... Zamisli bilbord...
Ona: Ti bi onda trash knjigu...
Ja: Knjiga prvenac Ivana Spirića!
"Možda i ona pročita"
Saznajte ko je ona koja će to možda da pročita, tako što ćete da vidite njihove umetničke aktove na slikama u knjizi!!!
Ima miliJoni da namlatim! Knjiga će da bude, naravno, u foliji, da ne možeš da je otvoriš dok je ne kupiš.
E, imam smisao za biznis...
Ona: A šta piše nije ni važno...
Ja: Bregović: "Piši o meni šta hoćeš, samo mi stavi što veću sliku!" Ko hoće da čita neka čita, ne branim mu. Ali, ako već može da se zaradi neka parica, eto radosti!!! Kad namlatim pare od knjige vodim sve junakinje knjige sa mnom na, npr. Havaje... Naravno, one koje mogu da idu... Nosimo kameru i od svega pravimo reportažu koju ćemo da prodamo televiziji koja najviše plati! A tek sponzori...
Ona: E, ako je tako onda hoću honorar za slikanje!
Ja: To se podrazumeva! Koliko tražiš? Ajde, piši brojeve, nemoj sad da tražiš digitron!
Ona: Prva brojka nije bitna, važno je da ima šest nula.
Ja: Ili da se obratim tvom menadzeru?
Ona: Mislim da je to najbolje.
Ja: Prosta matematika - tržište ex-yu na koje ću da plasiram knjigu u prvom turnusu ima oko 20.000.000 potencijalnih čitalaca. Svaki deseti da da po evro, eto 2.000.000 evrića!
Ona: Prosto.
Ja: Plus prevodjenje za englesko i kinesko tržište... Pa sponzori, pa već pomenuti Havaji... Odoh sutra da dam otkaz!
Ona: Pa nisi valjda lud da radiš...
Ja: Sad sam shvatio da nisam. Koliko ja vidim tu će da bude mnogo, mnogo para... Hoćeš li da radiš na procenat?
Ona: Razmisliću... Sutra, sad odoh da spavam.
Ja: Uze mi slova sa tastature... Idem i ja da spavam, sutra radim od 8.00h.

Možda i ona pročita 26, Osmeh zbog Tamare

2010-01-15T22:21:00.004+01:00

Sasvim slučajno saznao sam za Bajagin koncert na trgu... Nekako sam postao asocijalan, ne izlazim, ne gledam tv, ne slušam radio, internet mi služi za on-line igrice...
Znao sam da ona neće da bude te večeri u gradu, ali mi to nije smetalo da je pozovem da idemo na koncert. Običan sms, ništa komplikovano. Odgovorila je samo "Pozdravi Bajagu od mene". Nastavio sam prepisku pitajući je za omiljenu pesmu, da naručim prilikom pozdrava... Dotukao me sms od jedne reči. Tamara. Da li je to skrivena kamera? Ma, nema šanse da ona zna... To je i moja omiljena pesma. I najomiljenije žensko ime! Nikad mi niko nije verovao da ne postoji nijedna Tamara, da je to neki moj doživljaj! Čak sam se pravdao i kad sam svojem kumčetu svojevremeno odabrao upravo ime Tamara. Svi su verovali da je to neka Tamara, neka konkretna osoba, a ne običan osećaj za nešto što mi zvuči lepo.
Davno sam prestao da pratim čitave koncerte. Odslušam par pesama, ocenim zvuk i odem. Nikad nisam bio neko ko će skakati i pevati, dizati ruke, aplaudirati u ritmu... Zato mi brzo i dosadi koncert.
Planirao sam da to uradim i sada. Iskoristim modernu tehnologiju i omogućim joj da čuje "Tamaru" i odem. Temperatura koji stepen iznad nule. Ne smeta, izdržaću ja pola sata... Počinje koncert, redja Bajaga hitove, ali kao da je rešio da me drži na ulici do kraja... Cupkam pomalo u ritmu, prsti na nogama se smrzavaju... Ako mi je, neću da obujem čizme, mogu ja i u patikama... Smrzni se, konju, kad si glup!
Ljudi oko mene igraju, pevaju, a ja preispitujem sebe šta mi sve ovo treba... Da li da jednostavno odem i da odmah s vrata sednem na peć dok se kuva čaj? I šta mi znači da njoj omogućim da čuje tu "Tamaru"...
Pesma po pesma, hit do hita, kraj koncerta! Bez "Tamare"! Moji prsti na nogama ko kocke leda! Publika hoće još, naravno. Hoću i ja. Uz jedan uslov! "Tamaru" na bis, umetniče, da ti ne bih... zviždao i skandirao ružne reči.
Srećom, krenuli su poznati taktovi... Uzimam mobilni, automatsko biranje, zvoni... Zvoni... Zvoni... I zvoni... Uh, tek sam sad video da je prošla ponoć! Pa možda spava, daleko od svakog sna, ovaj, mobilnog telefona... Pu, 'bem ti život, smrzoh se da joj izmamim osmeh, a ona ko zna kad će da primeti propušten poziv. Razmišljam šta da radim kad se automatski prekine poziv. Da zovem opet? I opet, pa ko duže izdrži? Ili dok Bajaga ne otpeva celu pesmu?
Nije bilo potrebe. Javila se! Jedva da sam čuo njeno "Halo" od buke... Rekoh samo da je ne čujem, ali neka sluša. Slušala je i prekinula vezu posle desetak sekundi, možda i čitav minut. Izvinio sam se sms-om ako sam je probudio, ali nisam mogao da izdržim, rekoh, a da te ne pozdravi Bajaga lično. Odmah je odgovorila. Nije prepoznala pesmu! E, do... Propade fazon? Pa kad onaj na bini peva neprepoznatljivo! Opet sms s moje strane i pojašnjenje uz želje za laku noć. Valjda sam joj izmamio taj osmeh. Sigurno jesam, jer sam odjednom prestao da osećam hladnoću.

Top liste

2010-01-11T22:42:00.008+01:00

Video sam interesantan tekst na:
http://www.marginalac.org/index.php?option=com_content&task=view&id=285&Itemid=72.
To me je podsetilo na radio emisiju koju smo radili Dule i ja devet godina. Emisija se zvala"Da Bog da crk'o r'n'r kad ga svako svira" i emitovana je na leskovačkom radiju 016 od 28.09.1993-24.09.2002! Svakog utorka u 20.00h. Ukupno je emitovano 427 emisija, jedina duža pauza u emitovanju je bila za vreme NATO bombardovanja.
Bavili smo se domaćom pop-rock scenom. Pod termin "domaća" spada ex-yu prostor. Liste su, uglavnom, kreativno delo tima koji je radio emisiju uz pomoć slušalaca. Do kraja 1997. postojala je i demo-lista, gde samo ime govori šta se tu emitovalo. Godišnja je pravljena na dva načina: nekad je bilo glasovima slušalaca, ili tako što bismo zbrajali bodove koje je svaka pesma osvojila (npr. prvo mesto 10 bodova, drugo devet itd...) u nekoj od emisija i dobijali konačan, godišnji izgled. U nastavku slede godišnje top-liste.

1993. demo predlozi su bili:

1. FIST - Ivana
2. Budwaiser - God Save the Rap
3. Qurve - Pokaži je
4. LSD - Moj brat je danas otišao u rat
5. Čili - Šta sa tobom (da radim sad)
6. Rockford - Kako da te volim
7. New Sheat On the Street - Hawaii
8. Park je moj - Mala devojka
9. Viking - Zauvek
10. Kerin - Nataša
11. Yugopetličičino - Burek 1/4
12. Who is the Best - Nobody's Fantazy
13. KBO - Forever Punk

(Da se primetiti da i nije baš sve bilo demo, ali... :))

Glasovima slušalaca tri prvoplasirane pesme su:

1. Yugopetličičino - Burek 1/4
2. LSD - Moj brat je danas otišao u rat
3. New Sheat On the Street - Hawaii

1994. demo po glasovima slušalaca:

1. LSD - Čudan grad
2. Stoper - Još samo ovu noć
3. Kobra - Severni vetrovi
4. Mona Liza - Dragana
5. Gospodin Pinokio - Ti si moj kraj
6. Antistres produkt - Rundi boy
7. Dr Iggy - Niko nikada
8. Cool - Plav oči
9. Yu pumpers - Noćna mora
10. Kerin - Čuvaj mi je meseče
11. Petar Pan - Slika
12. Prljavi inspektor Blaža - Dule Savić
13. Faza 5 - Sada znam
14. Ništa ali logopedi - Janjine
15. Agnus Dei - Zašto ne
16. Kontra ritam - Neko ima sreće, nekog sreća neće
17. Budweiser - 24 časa
18. Akcija - Proleće
19. Stentor - Smellof Death
20. Bad Behavior - Mrzim narodnjake

1994. domaća

1. Familija - Baltazar
2. Riblja čorba - Zbogom Srbijo
3. Obojeni program - ABCD avioni
4. Džukele - Amerika
5. Babe - Piksla od kristala
6. Goblini - Cipjonka
Van Gogh - Manitua mi
8. Oslobodioci - Reskiraj
9. Partibrejkers - Ljudi nisu isti
10. Block out - Neki moji drugovi
Dža ili bu - Hajde
Bajaga - Ovo je Balkan
13. Đorđe Balašević - Krivi smo mi
14. Toni Montano i Nele Karajlić - Mi smo srećna porodica
15. Dead Ideas - Wrong
16. MUP Monopol - Dušanovom ulicom
17. Direktori - Čistićete ulice
Novembar - Ko je sunce ubio
Bjesovi - Ime
Zvoncekova bilježnica - A slanina slanina forever
21. Slobodna wožnja - Trauma
Atheist rap - Ljubav
Boye - Gle, gle, gledaj
24. Kristali - Znam

1995. demo po glasaovima slušalaca

1. New Sheat On the Street - Turbo Biče
2. Stoper - Balada iz predgradja
3. Cepeni ćunci - Lekcija
4. Stoper - Prokleti svet
5. KBO - Idi + odlazi
6. LSD - Veruj miž
7. Le Šanades - Lajte kere
8.Faza 5 - Meni trebaš
9. Gloria - Ovo je kraj
10. Bad Behavior - Bad mix
11. Rain Dogs - Uspavanka za Draganu M.
12. Alan Ford - Zvezda estrade
13. Bad Behavior - Mrzim narodnjake
14. Bride - Water of Life
15. Rain Dogs - 1986.

1995. domaća

1. Oružjem protivu otmičara - Ptica
2. Atheist rap - Godina kulture
3. Plejboj - Znam
4. Električni orgazam - Kažu mi da te vratim mami
5. Babe - Dizel
6. Bebi Dol - Hajde da...
7. Ništa ali logopedi - Stao sam na Stone Called Crazy
Rambo Amadeus - Loza konjak
9. Obojeni program - Kočnice
10. Kasandrin glas - Kamenje
Novenbar - A ja sam je volio
Love Hunters - Kamikaze
Dobrovoljno pevačko društvo - Laura
14. Darkwood dub - On poskakuje mlad
15. Bjesovi - Avioni pevaju
Boje - Moraću se boriti
Goblini - ELeSDi se vraća kući
Ritam nereda - Nikad više
19. 16x8x23 - Kifle s džemom
Zvoncekova bilježnica - Brus Walter na golu Sarajeva
Prslook band - Plutam

1996. demo

1. Hidrogen - Lepotan
2. Zvoncekova bilježnica - Grandfather Zaharije Trnavčevića kolo
3.GBB - Free
4. Anestezija - Na kraju puta
5. Viborg Dallas - Noć posle dana posle noći
6. Jarboli - Da li u stvari ona nije bila oprezna
7. MUP monopol - U cara Trojana kozje uši
8. SKIDSS - Lidija
9. Rain Dogs - Urlik ranjenog tigra
10. Digresija - Rat i brat
11. LSD - Hej, mama, sad se stari pali
12. Mary Jane - Večiti san
13. Telegram Sam - Stvarno ne znam
14. Nena, Vlada & Ivica - Sve nestaje
15. Andjeli - Izabela

1996. domaća

1. Oružjem protivu otmičara - Mladiću moj
2. Disciplin A Kitschme - I've Got Those Teknicolor Eyes
3. Goblini - Anja volim te
4. Dobrovoljno pevačko društvo - Kratko pismo
5. Love Hunters - Kamikaze
6. Partibrejkers - Ludo i brzo
7. Dža ili bu - Večna lovišta
8. Eva Braun - Sasvim običan dan
9. Atheist rap - Pećinko
10. Dža ili bu - Proroćica sabljara
11. Sunshine - Miss "J"
12. Del Arno band - Dim iz moje lule
13. Goblini - Ona
14. Obojeni program - Tri sa sobom

1997. domaća (u 1998. godini ukinuta je demo lista i napravljena jedinstvena... Razlog je vrlo prost - totalno se izgubio smisao demo snimka - bendovi su snimali albume, sami pravili izdavačke kuće, objavljivali... Tako da se više nije znalo ko je stvarno izdavač, ko se zeza... :)

1. Goblini -U magnovenju
2. Sunshine - Kokane
3. Block out - Manastir
4. Zabranjenon pušenje -Od istorijskog AVNOJ-a...
5. Deca loših muzičara - Let There Be Rock
6. Bjesovi - Dar
7. Rambo Amadeus - Zreo za penziju
8. MUP monopol - Ona
9. Ex Ponto - Izgubljen sin
10. Partibrejkers - Sit gladan
11. Novembar - Baby, baby
12. Premijeri - Skitnica
13. Popcycle - Vilenjaci
14. Kristali - Sad se svega sećam
15. Eva Braun & Vlada Divljan - Hajde, sanjaj me, sanjaj

1998.

1. Block out - Protiv sebe
2. Džukele - San
3. SKIDS - Godine kulture II
4. Love Hunters - Naturlich
5. Dža ili bu - Kao da ničeg nije ni bilo
6. Ritam nereda - Gradska deca
7. Oružjem protivu otmičara - Kućni duhovi (remix)
8. Love Hunters - Like No Other Bitch... !
9. Džukele - Igla
10. Eva Braun - Lavirint
11. Orthodox Celts - Blue
12. Rosenkreutz - Jugoslovenka
13. Van Gogh - Polje snova (mix)
14. Atheist rap - Letnji hit
15. Generacija bez budućnosti - Knock me out
16. Ništa ali logopedi - Prporuše
17. Neverne bebe - Dvoje
18. Projekat "Lesly" - Vazduh koji dišem
19. Ministarstvo ljubavi - Princ
20. Cepeni ćunci - Šabane

1999.

Nije radjena godišnja top-lista

2000.

1. Negativ - Oblaci
2. Goblini - Daleki put
3. Novembar - Putujem sam
4. Negativ - Ti me ne voliš
5. Goblini - Voz
6. Orthodox Celts - Rocky Road To Dublin
7. Orthodox Celts - Green Roses
8. Kanda Kodža i Nebojša - Righteous
9. Eyesburn - Šejn
10. Vlada Divljan - Odnesi me
11. Goblini - Trag
12. Van Gogh - Da li zna
13. Prljavi inspektor Blaža - O kako gi sakam parite
14. Ana Stanić - Vidim te kad
15. Đorđe Balašević - Devedesete
16. NBG - Ima dana

2001.

1. E-play - Nikada
2. Van Gogh - Teška ljubav
3. Vroom - Kao Adam u rano jutro
4. Eyesburn - Pump it
5. Orthodox Celts - Far Away
6. Speed Limit - Are You Ready
7. Del Arno band - Verujem
8. Aleksandra Kovač - For Bette Or Worse
9. Van Gogh - Deja Vu
10. Kanda, KOdža i Nebojša - Izlazim
11. Jarboli - Ponekad
12. Block out - SDSS
13. Sunshine - Troops of Sunshine
14. Eyesburn - Sun
15. Meso feat. Eyesburn - Rizlu imaš ličnu kartu nemaš

Negacija

2010-01-08T22:53:00.004+01:00

U pola noći budi je krik. Otvara oči i gleda oko sebe u mrak. Još je bunovna i, po navici, već traži naočare i dugme da upali stonu lampu. Ne dešava se to prvi put. Uvek čuje krik, trgne se i onda sedi u krevetu. Ne može da spava. A krik se javlja u njenoj glavi. Ne spava joj se i ovo je način da slaže sebe i ostane budna. Ne voli da spava. Veruje da je to gubljenje vremena, a ne voli kad gubi. Onda je nervozna, a tada gricka nokte. Onda oni više nisu lepi. A ona ne želi da nije lepa. Negde pred zoru opet će shvatiti da je samu sebe pretvorila u negaciju, ali tada je već dovoljno pospana da o tome ne misli, jer ne voli da razmišlja dok joj se spava. Uvek joj neka misao ostane nedomišljena.

Možda i ona pročita 25, Kiša

2009-12-15T23:08:00.002+01:00

Noćas sam krenuo u šetnju... Bilo mi je dosta svega, izašao sam da prošetam besciljno, da odem na drugu stranu grada... Padala je kiša, nije mi smetalo. Iznenada sam shvatio da prolazim pod prozor njene zgrade. Podsvest, verovatno. Postao sam svestan toga tek kad je zapljuštalo jače. Setio sam se da moj mobilni ima radio. Stavio sam slušalice na uši i pustio neku radio-stanicu...
Prljavo kazalište i "Noćas sam izašao na kišu"... I ja sam...
Tuda sam prolazio kad bih se vraćao kući. Nekada. Živeli smo u susednim ulicama... Prodjem pored njenog prozora, bacim pogled, produžim...
Bila je generacija iza mene. Nikad se nismo družili, izlazili. U stvari, jesmo, ali na mahove, po par nedelja na svakih par godina...
Noćas sam izašao na kišu... Kiša kao da mi bistri sećanje...
Družila se malo sa mojom sestrom, par puta dolazila kod nje na kafu. I ja sam bio tu... Zasmejavao je maksimalno, do suza... Rekla je da nije imala pojma da sam duhovit. Ovoliko duhovit, da je baš zanimljivo sa mnom.
- Znam - rekao sam- pa meni nikad nije dosadno kad sam sa mnom, zašto tako ne bi bilo i drugima...
Onda smo promenili škole, promenili termine izlazaka, kao i mesta na koja smo izlazili... Da bi se slučajno sreli na letovanju, nekom lokalnom odmaralištu. Ona sa drugaricom letuje, ja sa čitavom ekipom, desetak nas! Jedne večeri je padala kiša, kao i sada. Predlagao sam da izadjemo na kišu i šetamo do obližnjeg grada. Društvo se nije složilo. Nije im se kisnulo... Sedeli smo na klupicama, pod nadstrešnicom... Ja sam imao svoje veče! Znate ono kad ste u stanju da zabavljate čitavo društvo satima... Samo, ja sam sve radio da bih zabavio samo nju. Ostali su bili, hm, pa eto, prisutni...
I sutradan je bila s nama. I prekosutra... Rekla je svima kako se znamo iz škole i to još iz osnovne, ali da ona nije imala pojma da sam duhovit... I da je tako zanimljivo sa mnom...
Vratili smo se s mora... Nastavili da se družimo još par dana. Jedne večeri sam otišao kod nje. Padala je kiša, ali nije mi smetala.
Krenula studentska godina... I opet smo se pogubili. Svako u svoj grad... I opet je prošlo par godina, a da se nismo sreli.
Dok jedne večeri nisam izašao iz kuće. Na kišu! U gradski bus, pa do grada. Zajedno smo se vozili desetak minuta. Ja išao da se vidim s prijateljem, ona negde dalje, na drugi kraj grada... Opet sam je nasmejao za par godina unapred... I opet je konstatovala da nikad nije znala da sam ja tako duhovit...
- O, da... - pomislio sam - Znaš to, samo zaboravljaš, ali ja te uvek iznovao i iznova podsećam... Dok pada kiša...
Noćas sam izašao na kišu... Možda bolje da nisam. Da ne izranjaju pohranjena sećanja...

Možda i ona pročita 24, Budjenje

2009-11-22T17:38:00.003+01:00

Bilo je obično nedeljno popodne. Mislim na ona popodneva kada smo zajedno. Sedeli smo i buljili u tv. Gledali smo neki film po ko zna koji put. Pomalo pijuckali kafu... Čekali da prodje vreme i da izadjemo negde iz kuće. Kažem, obično popodne. Onda me je ona upitala:
- Jesam li ti poželjna?
Pogledao sam je zbunjeno? Uostalom, kako odgovoriti na to pitanje?
- Oho, ljubavi, otkad to ti postavljaš glupa pitanja u ovoj našoj vezi?
- Ne, stvarno... Da li ti se svidjam u fizičkom smislu?
- Ne razumem... Otkud takvo pitanje... Svidjaš mi se, da mi se ne svidjaš ne bismo bili zajedno, prosta i logična stvar!
- Imam utisak da nešto nije kao kod drugih...
- Kojih drugih?
- Pa, znaš... Malo mi je neprijatno... Ustvari, pa i nije važno...
- Eto ti sad. Započneš, pa nije važno. Kad nije važno što si započinjala? Hajde kaži, neću ti ništa...
- Nemoj pogrešno da me shvatiš, ali ti se nešto ne otimaš da me odvučeš u krevet... Nemoj da se smeješ, meni to nije smešno!
- Čekaj, čekaj... Znači, kad te vuku u krevet to je smešno? Što, ti se ritaš i vrištiš "Neću, neću"... Da znaš da je to smešno...
- Znala sam...
- I ja sam znao da znaš. Onda ću da ti prospem malo životne filozofije. Nije štos u tome pored koje želiš da legneš, nego pored koje želiš da se probudiš. Lako je leći, treba da pogledaš to lice ujutru i da ne pobegneš pre nego se probudi. I da poželiš da opet zaspiš pored te face... Misli o tome par dana, pa da vidimo ko će koga da odvuče u krevet... I da znaš, možemo i da vežbamo to budjenje. Da vidimo ujutru šta mislimo o onom drugom. Malo je problematično da prespavaš kod mene. Ipak smo mi patrijahalna sredina, teško bi se to objasnilo tvojim roditeljima gde si provela noć. Ali, zato možemo da dremnemo popodne! Sve je isto, samo je manje sna! I spustićemo roletne da bude mrak. Reci mi, šta planiraš u nedelju od 14.00-17.00h?

Možda i ona pročita 23, San

2009-11-16T20:24:00.002+01:00

Sanjao sam stvarno čudan san. Gledam sto u kafiću gde sedim sam sa sobom. Ja nešto pričam onom drugom ja, a ja koji to gledam hoću da čujem. Primaknem se, neprimetno, naravno, i oslušnem šta sam pričao samom sebi.
- Sećaš li se nje?
- Kako da ne. Bila je, hmmmmmmm, ne postoji ta reč u srpkom jeziku kojom bih je opisao...
- Da, upravo tako! Još kad se setim kakvih sam problema imao kući zbog nje...
- E, da... Sećaš li se kad su tvoji hteli da je odvoje od mene?
- Još kako... Uvrteli su sebi u glavu da ima nešto izmedju nas i požurili da me spašavaju od nje. Prosto mi nisu ni verovali da tu ne postoji ništa.
- Da, ali su oni i bili ubedjeni da imaju nešto što se zove iskustvo. Odakle li im samo to iskustvo kad nikad nisu bili u sličnoj situaciji? Ili, možda jesu, ali ne žele da priznaju?
- Ko će ga znati, ali u svakom slučaju, bilo je zanimljivo gledati face kad su provalili da je mala, čuj mene, mala!? razvedena i ima klinca...
- He, he... A priče da ona u meni vidi muža...
- Ha, ha... Još da sam ja u njoj video ženu, ovaj, suprugu...
- Baš se pitam gde li je sada. Nekako smo se pogubili...
Umešao sam se ja koji sam sve to posmatrao.
- Izvinite što se mešam, ali ovo je ionako moj san. Dakle, ja znam šta je sa njom. Udala se opet i ima dete i iz tog braka, pa se opet razvela. Bar su mi tako rekli. Video sam je pre neki dan. Nije više tako lepa. U stvari, jeste, lepa je za osobu koja ima pedeset godina, ali ja pouzdano znam da ima znatno manje. Ostarila je ona strahovito brzo. Ko zna zašto?!

Možda i ona pročita 22, Rudnik

2009-10-21T21:07:00.002+02:00

Zdravo. Ja sam šanker, po zanimanju. Po znanju bih 'ladno mogao da budem psiholog i, da sam na zapadu, zgrnem velike pare na to znanje. Zašto? Zbog toga što odlično poznajem likove koji dolaze na piće u ovaj objekat. Procenim ih još na vratima i uvek znam kome treba koju priču da složim kako bih imao što veći promet. I bakšiš, naravno. Pojedini su se već ustalili i dolaze mi po jednom nedeljno, kao kod lekara na seanse... Ja ih saslušam, priupitam po ne{šo, i predložim "terapiju". Ne verujete? Evo, da probamo...
Oceniću nekog ko udje ovde, a vi proveravajte...
Dakle, upravo su ušla dva para. Ovaj tip i ona mala, crna traže nekog. Ovaj par iza njih je tu sa njima. Pogledaj kako su nezainteresovani za sve ovde, stoje sa strane, na stepenicama. On je tip koji je umoran od svega, ali to sjajno krije. Kako umoran? Pa, od života, posla, drugova, ljubavi... Možda je bolja definicija da mu je dosta svega. Da, i ne zna šta hoće, odnosno, zna, ali to što ima mu ne odgovara sasvim. Kao da nije odavde, pa mu je problem da stalno dolazi i odlazi. On ne želi dolaske i odlaske, već da se stalno bude tu, a to je malo teže izvodljivo. Zato je, po malo, zbunjen i zbrkan. On biu nekoj drugoj situaciji to lako presekao i otišao, ali u ovoj konkretnoj, to će biti teže. Suviše mnogo mu je stalo do nje. Kako, koje nje? Pa, ove što stoji pored njega... A i ona je pomalo zbunjena svim tim. Dobro, ona je žensko, pa je i normalno da se iznenadi da neko i nije baš princ na belom konju, ali žene ionako retko zalegnu na šank, te ih i ne procenjujem mnogo.
Šta bih mu savetovao? Ništa, on je od onih retkih koji se ne ispovedaju, ma koliko im je to potrebno. I od onih koji su do sada uvek, na kraju filma, odlazili sami u suton. Hoće li i sad? To zavisi od njega, on je svestan toga...
Ne veruješ? A jesi vid'o kako su se krišom poljubili? Na brzinu? Misliš da je to zato da ih neko vidi i loše proceni? Grešiš, sinak, silno grešiš. To je samo izgovor. Kako, kakav izgovor?
Ma, vidi, molim te, već petnes' minuta mi kasni smena... Evo, ga...
Zdravo, kolega, šank je tvoj. Nema problema. A, ti, slušaj, ako ne veruješ, idi pitaj ih, samo, neće ti oni priznaju. Takav smo svet, šta ćeš...

Sedam godina vernosti

2009-09-21T18:23:00.003+02:00

Sedam godina može da bude i mnogo i malo, zavisi kako kome... U našem košarkaškom slučaju slučaju je to bilo dugo, predugo! Toliko je prošlo od kad je naša reprezentacija osvojila medalju na nekom od takmičenja. Verno smo čekali, čekali i dočekali. Vraćali se juniori, kadeti, mlađi, stariji sa gomilama medalja, ali seniori su potonuli kao Titanik. Po imenima jedna od najjačih ekipa u svetu, nikako da skupi ta imena na jedno mesto. Uvek je neko od njih imao neverovatno važan posao upravo tog leta - sklapa novi ugovor, ima kamp za decu baš tada, možda će na operaciju, niko me nije zvao da me pita kako mi je, koliko se, jadan, zlopatim u NBA... Tuga od izgovora, a mi, naivni navijači se nadali da će, ipak, da prevlada patriotizam i da se pojave na pripremama. I tako, umesto najboljih, krpila se reprezentacija i prolazila onako kako je prolazila... Ako se nekoim čudom i skupe, ne mogu da se dogovore ko je veća zvezda, pa neće ni loptu da dodaju jedan drugom. Ono što je do pre 10 godina bilo nezamislivo - desilo se. Završavali smo takmičenje sa svim porazima, tako da nismo prolazili ni onaj prvi krug.
I, posle silnih hoću-neću, postavljen je Duda Ivković za trenera... Hoće biti zvezda, neće biti zvezda... Presudi čovek vrlo prosto - ko hoće da igra dobrodošao je, ko neće, želimo mu sve najbolje. I 'ladno sastavi ekipu od klinaca koji imaju pobednički mentalitet, klinci koji su u svojoj generaciji najbolji na svetu i Evropi. Prošeta se kroz kvalifikacije i ode na prvenstvo Evrope sa ciljem da se izbori šesto mesto, kako bi se plasirali na svetsko prvenstvo.
Sad mu ja dođem kao neki general posle bitke, ali prepručavaću razgovore koje smo vodili tokom prvenstva moji prijatelji i ja.
Dakle, kad smo dobili Španiju u grupi, pa izgubili od Slovenaca i dobili Veliku Britaniju, uglavnom smo komentarisali ko fali da bi se postigao bolji plasman... Rakočević i Vujanić, uglavnom ta dva imena, pa Miličić. Došli smo do zaključka da je ovo bolja varijanta, jer bi se u onom slučaju uvek znalo kome ide lopta kad je "čupavo". Ovako - evo vam lopta momci, pa stisnite petlju i šutirajte. Na taj način ćemo sigurno dobiti lidera za neka sledeća takmičenja... Ako ne svetsko dogodine, sigurno za Olimpijadu u Londonu 2012.
Pred četvrt-finale sa Rusima sam bio siguran da imamo šanse, ako budemo imali makar malo sreće... To je samo jedna utakmica! Pošto smo prošli Ruse, već je počela euforija... Neka budemo i četvrti, jer da nam je to neko ponudio pre početka prihvatili bismo bez razmišljanja. Ali, to je bilo pre, sad već imamo veće ambicije. Na korak smo od medalje, glupo je da ne iskoračimo?
I, eto, na kraju... Dobili smo Teodosića, koji je uvršten i u najbolju petorku šampionata... Momak koji Slovencima u polufinalu natrpa 30 i kusur poena, od toga šest trojki, a faca mu je kao da utakmica tek počinje... Da ne nabrajam sad ostale, svi će biti tu barem još nekoliko godina, a opet pristiže još jedan tim klinca koji su, rekoh već, u svojim kategorijama na vrhu ili pri vrhu u svetu.
Momci, svaka čast. Zaslužili ste da se napravi izuzetak i popnete se na balkon iako oko vrata imate srebro... Ionako ćete sledećih godina da nam mašete sa istog tog balkona. Kao što je i red - sa osvojenim zlatnim medaljama!

P.S. Postoji jedna strana na Facebook-u, "Bilbord na ulazu u Srbiju za sportiste sampione". Ideja je da se na ulazu u Srbiju, odmah posle graničnog prelaza postavi bilbord(i) na kojima bi pisalo "Dobrodošli u zemlju svetskih (evropskih, olimpijskih) šampiona" uz sliku tih istih. Trenutno bi to bio bilbord sa slikom Nadje Higl, Milorada Čavića, vaterpolista... Podržite tu ideju tako što ćete otići na http://www.facebook.com/home.php?ref=home#/pages/Bilbord-na-ulazu-u-Srbiju-za-sportiste-sampione/137584066705?ref=ts i preporučite to isto svojim prijateljima.

Možda i ona pročita 21, To je to

2009-09-12T23:51:00.002+02:00

Milion puta sam gledao scene u filmovima gde se dvoje samo pogledaju i odmah shvate da to je to. Čak i gledaoci to shvate. Možda su režiser, glumci, snimatelj ili ko već dobro odradili posao, nemam pojma, ali sam počeo da verujem u to. Sad, možda ja zbog svog navijačkog gledanja ili želje da se nešto tako desi, doživljavam tu scenu. To je samo na filmu. Kad god sam pokušao da nju pogledam "to je to" pogledom ništa se nije desilo. Ona je nastavljala da melje o komšiji što pravi buku, problemima na poslu, običnim svakodnevnim stvarima...
Nikako da se pogledamou oči. Prodorno. Tiho. Sa nadom. Uz pritajenu želju što čeka da grune na svetlo dana. Da postanemo junaci sopstvenog filma. I budemo sigurni da "to je to".
Sve sam sigurniji da nema toga. Osim u filmovima.

Možda i ona pročita 20, Zbrka

2009-09-04T22:42:00.004+02:00

Stalno se nadam da će da mi "dune" i napišem nešto o tebi. Znam da je to sve teže, jer sam te često imao kao temu u poslednje vreme. Ja te jedino tako i imam - virtuelnu, u mojim pričama... Bez jasnog lika, bez imena i prezimena, bez ičega što bi drugima olakšalo da te pronadju. Namerno te krijem i mešam sa nekim nevažnim likovima. Umirem u nadi da ću zaboraviti gde počinješ da postojiš kao prava osoba. Tada ću da se preselim u neku od mojih priča, uzmem te za ruku i stavim na naslovnu stranu neobjavljene knjige...
Izgleda zbrkano, zar ne? Tako je meni zbog nje...

Možda i ona pročita 19, More II

2009-08-30T00:10:00.007+02:00

Opet sam na moru i, naravno, prolazi mi kroz glavu ono njeno:
"Hoću da me vodiš na more."
Izgleda da će me to proganjati večito. Sećam se prošlogodišnjeg letovanja i Crvene jabuke na televiziji... Već sam pisao o tome, da se ne ponavljam. (Uostalom, ko želi može na trenutak da prekine čitanje i podseti se te priče, link je http://spyrai.blogspot.com/2008/09/moda-i-ona-proita-3.html)
Elem, vozimo se magistralom i, odjednom, ugledam veliki bilbord i na njemu slika crvene jabuke! Najava koncerta koji će biti za dva dana! Izgleda da mi je sudjeno... Ja je nikada neću zaboraviti, toliko me stvari stalno podseća na nju. Otišao sam na koncert, naravno. Kao da su znali, razvukli su tu noć maksimalno... Počeli u pola dva po ponoći, redjali pesme dva sata i dok sam se dokopao kreveta počelo je da sviće. Možda je zato i nisam sanjao, bio sam previše umoran.

***

"Ako odeš mi ti možda krene na smijeh,
možda kupim u ponoć kartu za grijeh.
Ako odeš mi ti ne ostavljaj trag
ovo su čudna vremena i sećanja me strah.

Malo me vidiš, malo ne vidiš
kao loš program pa ga promjeniš
i svaki puta kad se naljutiš
setiš se mene pa me okriviš..."

***

"...Rekla si nisi ti za mene,
za moj ukus ti si previše fin...
ja godinama patim
ja te godinama srećem s njim
biću zvijer, biću ker i jalijaš
samo oči ko u srne
velike i crne da mi daš...

...Ja mogu sve na svijetu
i na zemlji i u letu
ja imam ahilovu petu
ja hoću baš tebe, tebe baš
te oči k'o u srne
velike i crne da mi daš..."

***

"Prošao sam ljudi kažu mnogo
ma kakva pamet ludost čista
naučit' toliko sam mog'o
al' tek sad ne znam ništa
probao sam rajsko voće
i pune džepove para
al' malo ko da hoće
slušat' tugu sanjara
da mi je do nje, do nje
još dok je mila i snena
ja pamtim samo, ej, od sveg
pogled s njenih ramena
putovao sam dugo
zvijezde su crtale mi put
te što dale su je drugom
i na njih bio sam ljut
i vidjeh, vidjeh sve
ma kakva pamet,
ludost teška
al' ne postoji ništa
ljepše od njenog smješka"

***

"...umoran sam od ponosa,
umoran od ljudi,
ko će biti porota,
ko će biti kriv
u mojim rukama su
samo tvoje grudi
i da mi nije tebe,
ja ne bih bio živ..."

***

"...ako želiš prijatelja
evo ti ramena
ako želiš moju ljubav
uzmi je za sva vremena
al' ne govori više da te ne vole
kad odnijela si sve..."

Možda i ona pročita 18, Princeza

2009-07-29T00:21:00.004+02:00

- Opet si se snuždio? Da pogodim? Ona?
- Otkud ti to da sam se snuždio?
- Znamo se sto godina... Osećam te tvoje snuždene vibracije.
- Koji si ti moron. A da probaš da se prijaviš Rusima ili Amerima kao ekstrasens, ili kako se već nazivaju ti likovi koji osećaju neopipljive stvari?
- Razmišljao sam ja u tom pravcu, ali ne volim da me bodu iglama. Drugo je kad se ja bodem...
- Da, drugo... I jednog dana će ti biti poslednje, ali to je tvoj izbor, sam si mi to milion puta rekao.
- Moj izbor. Kao što je ona tvoj izbor i vidi šta radi od tebe...
Nisam mu dao da govori dalje. Uleteo sam u pola rečenice, jer ovakvi razgovori su mi se smučili. Jeste da mi je to prijatelj od malih nogu, ali on i ja smo odavno postali dva sveta.
- Hoćeš brat da ti kaže gde grešiš? I da hoćeš i da nećeš, reći ću ti... Znaš zašto ću da ti kažem? Sam si mi rekao da neću još dugo, pa da ne odem grešan što ti nisam otvorio oči...
- Otvori ih sebi, konju - nasmejao sam se.
- Ma, otvorene su moje oči, ne brini. Svi mi imamo izbor. Imaš ga i ti, ali si odabrao pogrešan pristup. Ti želiš da se ona pored tebe oseća kao princeza. To je lepo, ali pored princeze treba da bude princ, a ti to nisi za nju. Brat ti preporučuje da budeš džukela prema njoj! Pa, vidi mene... Ko sam ja? Konzument lakih droga u slobodno vreme, a ni one druge mi nisu strane. Ne radim, izdržava me mama... Moje društvo sve sami marginalci, sem tebe! Kad izadjem s njima odvalimo se od alkohola u parku ili ispred zgrade, izduvamo ako ima... Perspektiva nula! Ja sam sve ono što ona moja ne voli opet, pa se ne otkačinje od mene. Izadjemo zajedno, naidju ovi moji marginalci i ja je ostavim da sedi sama na klupi, a na susednoj mi ločemo. Ona čeka da bi me odvela kući, da ne bauljam po blatu! Što? Pitaj nju! Ja znam zašto! Misli, glupača, da će da me izvede na pravi put... Krava glupa! Svestan sam ja da sam promašen, ali me zabole za to... Ona me voli... Ljubav, koji glup izraz... Neću da se menjam, ne pada mi na pamet. Što bih to radio? Da radim od sedam do tri kao ti i da mi kasni plata tri meseca, da me zajebava šef koji ima manje škole od mene i koji je glup ko...
Poslušaj brata, dok još mogu da govorim! Zajebi da joj se javljaš, kad je sretneš predji na drugu stranu ulice... Neka se zamisli, neka shvati da i ti možes da odeš na drugu stranu! Videćeš kako će da juri za tobom, nećeš moći da je otreseš...
Ćutao sam. On je to protumačio kao moju zainteresovanost i sipao je svoju filozofiju... Ja sam prebirao po sećanjima... Stvarno, gomila mojih prijatelja je imala neke veze i vezice sa devojkama prema kojima, blago rečeno, nisu bili fer, a ove su kao ovce uporno trčale za njima. Da probam i ja jednom u životu da budem takav? Ništa ne mogu da izgubim...
Da, ništa nisam izgubio, ali nisam ni dobio. Ta moja princeza kao da je jedva dočekala da je ne zovem. Ne zove ni ona mene, a kad se slučajno sretnemo na ulici mimoidjemo se uz "Zdravo, kako si, 'aj' pa se čujemo..."
Moj savetnik po tom pitanju mi je nedostupan... Mama nije imala dovoljno para, on i njegovi marginalci pokušali da se snadju... Nisu uspeli, pa sad imaju besplatan stan, hranu i lečenje... Mada, i nemam neku želju da ga posetim i čujem savet. Znam da će da mi kaže:
- Budalo, ako ti je kad slušaš mene! Pa ko normalan sluša narkomana...

Kako je nastao moj blog

2009-07-16T23:13:00.003+02:00

Kao i mnoge stvari kod mene, nastao je sasvim slučajno. Prošle godine, 2. januara okliznem se na ulici i slomim nogu. I to je baš doooobro slomim, nosio sam gips mesec ipo dana! Dvadesetak dana trajala internet pauza. Do tada sam svakodnevno proveravao makar poštu i obilazio par foruma...
Bio sam kod mojih na stanu i hlebu (inače živim sam u svom stanu). Moji žive u kući, a na spratu kuće je moj brat koji ima ADSL. Kako da se popnem na sprat sa gipsom? Nikako, još mi doktor rekao da je "nestabilan prelom, hoće kost sama od sebe da se pomeri, pa će onda morati da se namešta hirurški", pa ja ne smem da mrdnem ni kad ležim, a kamoli da se pentram uz stepenice! Prve tri nedelje cela noga bila u gipsu, posle toga do kolena. Tad sam već mogao da se krećem, pa sam se posle skoro mesec dana dočepao kompjutera i interneta. Proverio sam poštu, obišao forume koje pratim, nadoknadio zaostatak u čitanju... Posle 3-4 dana više nisam znao šta da radim, gde da surfujem. Slučajno naletim na blog jednog mog prijatelja, kad tamo ima opcija"napravi svoj blog". Kliknem ja i ostalo je sve legenda!

Možda spava

2009-07-14T20:51:00.002+02:00

Jutro kao i svako jutro. Nemam pojma kakvo je, prespavao sam ga. Može mi se, ili bolje rečeno, mora mi se. Nije moja krivica, ali to je već sasvim druga priča. U glavnom, nikad je nisam tražio ujutru. Čim doručkujem (u podne) izlazim na ulice grada. Gledam face i izloge. Onako krišom, sa strane. Sve je isto i različito!? Kako za koga!? Ja tražim samo odredjene stvari i jedan jedini lik. Nema ničeg od traženog. Pitam se: ZAŠTO? Nagadjam da "ko zna zašto je to dobro?" Nje nema i dalje. Neće doći, a i ne može, jer ne zna za mene. Ja sam izmišljen za nju, a ona ordinira samo u mojoj glavi.
Vraćam se kući. Mislim da razmišljam. Dobijam napad energije i počinjem da trčim. Upadam u neke ogromne hodnike i lutam. Odzvanjaju koraci. Možda njeni. Noć se spustila na grad.
Sedim kući i pišem, u stvari, nagadjam...
Možda spava...
Možda njeni koraci odzvanjaju...
Možda ne postojim...

Laku noć

2009-06-30T18:15:00.001+02:00

Svako veče, pre nego zaspim, "vrtim" radio-stanice. Pokušavam da nadjem nekog ludog muzičkog urednika koji će da se prevari i pusti moju omiljenu pesmu. Tekst ide ovako:

Da te ne volim
ti nikad srećna bila ne bi
iz tvojih očiju bi suza lila
i život bi živela prazan...

Ali, ne, nikada dosad tu pesmu nisam čuo. Znam i zašto. Niko je nije otpevao i snimio. Ona samo stoji u mojoj glavi. Čeka... Nadam se da će je neko naći.
Muči me nesanica zbog toga, ali sam ipak pospan. Laku noć.

Možda i ona pročita 17, Prijatelji i rodjaci

2009-06-12T16:50:00.004+02:00

Nekada smo se sretali svakih 3-4 dana. Ili ja kod nje ili ona kod mene... Pijuckali piće, gledali filmove, komentarisali zbivanja... Nekad sami, nekad u društvu. U pauzama izmedju smo se zivkali telefonom... "Halo, e, imaš na tom i tom kanalu..." i nastavili da pričamo i po pola sata! Ma, i više...
Kad bi neko od nas otputovao, makara na dan-dva, morala se uzeti neka sitnica. Za sećanje...
Vremenom se to proredilo... Ne znam zašto. Da li sam ja hteo korak više, ili ona korak manje, da li smo koračali pogrešnom stranom ulice, možda i sa drugim osobama, nemam pojma. Jednostavno smo proredili i poklone, i telefoniranje i susrete. Čak se dešavalo da se i na ulici mimoidjemo i ne javimo, što je, moram da priznam, jedno potpuno novo osećanje za mene. Kao da joj je ponestalo vremena za mene. Slabo se ja tu snalazim.
Sad je doživljavam kao i rodbinu. Znate već da prijatelje birate, a rodbinu dobijate činom rodjenja. Dugo mi je trebalo da shvatim da je ona sa liste prijatelja prešla na listu rodjaka, bez obzira što je to biološki nemoguće. Ali, ja moje rodjake srećem periodično! Kad je neka slava, eto nas! Rodjendani - obavezno se vidjamo. Pa i tužni skupovi kao što su sahrane i parastosi dovode do novog okupljanja rodbine... Naša vidjanja su postala deo tih okupljanja...
I, eto, ja sad imam još jednu sestru. Pre par dana sam shvatio da je postala sestra. Bez nekog razloga sam hteo da je pozovem i odustao baš zbog toga - nisam imao razlog. Rodjendani su prošli, niko se ne udaje ili ženi, daleko bilo nema ni parastosa... Neki uobičajeni razlozi tipa "film, kafica, šetnja" su mi postali strani kad je ona u pitanju...
Na koju li stranu mi to idemo?

Email Vladi

2009-06-08T22:18:00.003+02:00

Šta da ti kažem, sve znaš...
Sanjao sam ćaleta pre neki dan. Ja, inače, kad sanjam znam da sanjam, ma kako to zvučalo čudno. Npr. kad sanjam nekog ko je umro znam u tom snu da je taj umro!
Ćaleta sam sanjao u staroj kući, ušao sam u sobu i on je bio tu. Ja ga ne pamtim takvog, video sam ga na par slika kad je izgledao tako - mlad, crnokos, kratko podšišan...
Udjem, pogledam ga i kažem:
"Šta ti radiš ovde?"
Ćale gleda u mene, ćuti...
"Jel' te strefila srčka, šta se sad šetaš po kući..."
"Ti ćeš da mi kažeš gde ja da se šetam" odgovori ćale.
Ne primećujem da govori, ali znam šta je rekao?!
"Ma, ne, ja samo da proverim da li ti znaš šta je bilo. Jel' znaš šta ti se desilo?" - pitam ga.
"Naravno da znam!"
"E, kad znaš, onda možemo da pričamo dalje. Jesi li video babu i Dejana?"
"Babu sam video, a Dejana još nisam, jer je on na..." - i tu se probudim.

* * *
Kad je baba Jelena umrla sanjao sam je u onom njenom stanu u Paraćinu, da ne dužim sad kako i šta. Pitala me da li mi se svidjaju kreveti koje je kupila?! Ja joj rekao da mane krevete, nego da mi kaže je li videla Dejana. Baba odgovori da jeste i pita hoću li da ga pozove da se vidimo. Naravno, kažem ja. Izadje ona iz stana i udje Dejan!!! Ja pridjem da ga zagrlim, a on porastao... Viši od mene bar pola metra! Kako sam ga zagrlio, počnem da padam i kad sam kolenom dotakao pod, probudim se...

Moj pogovor

2009-05-30T19:13:00.002+02:00

Ja sam književnik. Objavio sam knjigu. Tačnije, više njih do sada. Još tačnije, to su zbirke pesama. Imam svoj krug prijatelja koji to objave, a onda održimo promociju knjige. Dodju mi ti prijatelji, kolege, komšije, saradnici... Tada se lepo družimo. Oni me ishvale, a ja im se zahvaljujem. Sa strane muzičari sviruckaju starogradske pesme. Uveličavaju skup, dajući na taj način uzvišenu notu svemu ovome.
Ovi moji prijetelji, recezenti, koji me hvale i recituju moje pesme, trude se da upotrebe što krupnije i nepoznatije reči kako bi pojasnili moje stihove običnim smrtnicima. Onima koji ne umeju da nadju skrivene poruke. Onima koji, medju nema rečeno, i ne čitaju moje knjige. Niti bilo čije. Pitam se, ponekad, dok se smeškam slušajući ih, da li oni surfuju po Vujakliji kao današnji klinci po Internetu? I jedni i drugi tražeći skrivena značenja...
A moje misli povremeno i odlutaju. Ali mi je faca stamena. I smešak. Uvek isti. Nemam potrebe da ga menjam. Služi svrsi. I, mislim tako, da bi pravo čudo nastalo kada bih priznao da su sve moje pesme nastale dok sam bio mrtav pijan. Trešten. K'o majka. Nisam znao za sebe. Koma.
Uvek u tom stanju mislim na recenzije. I recenzente. Valjda mi je najlakše da to stavim u glavu. Otežalu, jašta. Šta li će da kažu da sam hteo reći ovim stihom, sročenim dok glavu držim na WC šolji? Napisanim u pauzi dva "rigoleta". Da bih saznao, moram da objavim knjigu. Ovu koju držite u ruci. I koju ste upravo pročitali. Preskačući strane. Ako ste normalni. U suprotnom, znajte da vas smatram za mazohiste, ili za recezente moje poezije. Ili, pravilnije "poezije".
Sve u svemu, vidimo se kod šanka. Da stvaramo poeziju, logično.

Email Tanji

2009-05-30T18:55:00.001+02:00

Prošla nam je ona gužva oko sahrane... Ja sam u petak jurcao oko papirologije, jer se vodim kao osoba koja je sahranila oca pa sam morao da vadim umrlicu, da popunjavam obrasce da bih mogao da uzmem neke pare koje mu sleduju od penzionog, od osiguranja i slične stvari...
Jutros smo išli na groblje, padala kiša...
Šta da ti kažem? Ne osećam prazninu. Pomirio sam se odavno. Znam da će moj otac da umre i kad je taj čas stigao, bio spreman na to. Malo iznenadjen, jer je bilo toliko iznenada, da nije moglo brže od toga. Jedino mi je žao što nije poživeo još malo iz samo jednog jedinog razloga. Naime, kad smo pre tri meseca sahranili babu (očevu majku), shvatio sam da on i moja majka nikada u životu nisu bili sami! Uvek je tu bila baba da ih kljuca odozgo u glavu, pa brat i ja da rastemo i donosimo probleme... Sad, kad su ostali sami i mogli da se posvete sebi... Prekratko im je to trajalo.
I mi se bavimo razmišljanjima na temu "šta bi bilo kad bi bilo". I uvek ima dva puta - možda bi bilo... a možda bi bilo... I bolje i gore! Nikad to nećemo saznati. Tako mu je, verovatno, bilo zacrtano i protiv sudbine se ne može.

26.05.2009.

2009-05-27T00:13:00.001+02:00

Umro mi ćale. Jutros, odjednom. Infarkt. Slobodanka otišla kod lekara na neke preglede u 6.30, kad došla oko 8.00 nije mogla da udje u kuću, jer je ključ bio u bravi. Ušla kroz prozor, ćale leži na podu, već se bio ohladio...
Nikakvi znaci, nikakve tegobe, ništa mu nije bilo... Sinoć bio kod nekih prijatelja, vratio se oko 22.00h. Sve najnormalnije...

Možda i ona pročita 16, Trebinje

2009-05-18T22:50:00.003+02:00

Sada nepostojeću vojsku nepostojeće države Jugoslavije sam najvećim delom služio u Trebinju. Simpatično mestašce, opkoljeno planinčinama i kršem, dovoljno blizu mora da bi bilo primorski gradić i dovoljno daleko da bi imalo svoju dušu, dušu koja baš i nije "morska". Za nekoga ko mora da bude tamo izvesno vreme i nisam se mnogo trudio da ukapiram njihov način života, ali protiv nekih stvari prosto ne možeš...

"Počeo sam da tonem
da se gubim, zaglupljujem
da zaboravljam i ne osećam
život koji prolazi..."

Tudji grad i strani ljudi me se nisu ticali, barem sam tako mislio. Vremenom sam ukapirao da me polako ta sredina uvlači u sebe. Počeo sam da otkrivam stvari koje sam nesvesno primećivao i koje su mi bile čudne. Nema parova na ulicama, stroga podvojenost polova... Objasniće mi dosta kasnije da su izrazito patrijahalna sredina i da se sve radi krišom, da niko ne zna...
Gde li sam ovo dopao?!

"A onda sam sreo tebe
sasvim slučajno, bez veze
i tvoj pogled što se ne vidi
već se samo oseća..."

Vojska k'o vojska, a pogotovo devetnaestogodišnjaci koji ZNAJU da je ceo svet njihov, ne haju za priče. Da, pričalo se da je taj kafić zabranjen za momke u SMB-garderobi. Nikada nisam video ni čuo zvanično za tu naredbu. A i konobar je pravi drug, pušta naše kasete, zeza se s nama, plati po turu...
Tu sam je i osetio. Da, možda to nekom danas i može da zvuči čudno, ali osetio sam pogled na meni. Obično sam ja taj koji pilji, ali ovaj put nije bilo tako. I to nije bio pogled, već pravljenje rupa na meni. Logično je da sam bio hladan, uostalom i bila je zima, minus ne zna se. Jedan od retkih dana kad temperatura padne ispod nule. Pustio sam film o planovima... Da ne dužim, znao sam sebe i znao sam da ta veza nema šanse. Pa ja sam tu još koji mesec i šta posle, da se dopisujemo, zivkamo telefonom?! Ili da se oženim? To bi i moglo, kada bih imao skoro trideset, a ne dvadeset! Znači, žao mi je devojko, gledaj negde drugde...
A sretali smo se, nije da nismo. I, čini mi se, sve ćešće i češće. Kao da se pratimo. I uvek bi se gledali... I tako mi je vreme prolazilo. Ja gledam nju, a ona gleda mene. Niko da skrene pogled. Dosadno malo, zar ne?
Po ovoj priči nikad neće Amerikanci snimiti film!
Dan po dan, pogled po pogled i odslužih ja svoje! Nekoliko dana pre kraja me spopadne neka romantika i isplaniram da kad-tad obavezno opet dodjem u Trebinje, da vidim hoće li je biti...

"Prolazi dan za danom
a tebe više ne srećem
i više te se ne sećam
već pamtim samo pogled tvoj..."

Nekako sam je brzo smetnuo s uma. To je, pretpostavljam, i normalno za ono vreme i doba. Ali, godinu dana kasnije, bio sam na letovanju blizu Trebinja. Sada već svi misle da sam otišao da je vidim. Žao mi je, dame i gospodo, ova priča nije američki film, to sam već ranije napomenuo! Nisam imao zgodan prevoz (k'o fol), vreme i, šta ja znam, otišao sam na more, a ne da gubim vreme po Trebinju... Dosta je bilo onih deset meseci... Nekako mi je cela priča glupo zvučala...

"Otići ću uskoro iz Trebinja
i ko zna da li ću se vratiti
ali znam da ću pamtiti
pogled tvoj što se oseća..."

Pre par godina opet sam je setio. Za sve to je kriv ovaj besmisleni rat. Tu negde smo povukli granicu izmedju nas i njih. Sve je to navuklo masu novih pitanja... I na nijedno ne znam odgovor. I neću da znam, jer bih se sigurno razočarao. Ovako je verovatno moralo biti, jer su i pametni rekli da više nisu pametni! U ostalom, ona i nije bila pripadnik moje nacije, tako da bi Amerikanci, ako ništa drugo, možda i imali neku ideju za...

Možda i ona pročita 15, Zašto je propala JNA

2009-05-01T20:15:00.003+02:00

Možda će nekom zvučati čudno, ali šta ja da radim, to je njegova stvar. Naime, kad god se potegne rasprava na temu "Zašto je propala JNA" ja se setim jednog dogadjaja kad sam služio tu istu JNA. Daleke 1985/86...
Bio sam u Trebinju. Običan vojnik koji je, kao i ogromna većina saboraca i sapatnika, otišla u vojsku jer se moralo i tamo "hvatao krivine" brojeći dane do povratka kući. Imao sam onu vojničku kasetu, odnosno metalni ormarić gde su se čuvale stvari. Od četke za cipele i imalina, preko pribora za ličnu higijenu, do garderobe. Na unutrašnjoj sredini vrata je bila izbočina, nekih 10-15 centimetara, i ta izbočina se protezala celom dužinom. Šta je moj prethodnik radio pojma nemam, ali je tu bio deo bez farbe, mrlja velika nekoliko centimetara. Kako smo jednom u tri meseca imali smotre tih kaseta, gde bi oficir pregledao koliko smo uredni, rešim ja da zabašurim tu mrlju. Da ne bih morao da farbam. Najzgodnija varijanta je staviti neku sliku iz novina preko. U to vreme je postojao enigmatski časopis, zvao se "Eureka" i na naslovnu stranu su stavili sliku Anje Rupel, pevačice Videosexa. Većina onih, koji su je bar jednom videli, su sekli vene na njenu pojavu. I, tako, stavim ja tu naslovnicu, odlično se ona uklopi! Presavijem uzduž stranu i pokrijem onu izbočinu. Mrlja se ne vidi, a i kad otvorim kasetu pogleda me Anja.
Dodje ta smotra kaseta, otvorim ja i zastavnik pogleda u Anju i kaže:
"Ko ti je ova?"
Kako nekom ko se zove Milanko Petar, ima skoro 50 godina objasniti "ko mi je ova"?
"Pa to je... Neka pevačica..." Krenem ja izokola.
"Koja pevačica?" nastavlja on...
Čoveče, mislim se, pa pregledao si desetine kaseta, tamo svakakve slike golih žena, bilo i pornografije, nikog ne upita za to, ali ti pažnju skrenula devojka koja je obučena i stoji na nekom molu... I još se raspituješ "ko mi je ta?"
"Anja Rupel. Pevačica Videosexa, grupe iz Ljubljane..."
"To da skineš!"
"Razumem!"
Nisam poslušao naredjenje. TO sam skinuo kad sam pošao kući. Odneo za uspomenu. Sad sam siguran da je JNA morala da propadne kad je starešinama više smetala slika obučene devojke od onih, blago rečeno, oskudno odevenih. Jebi ga, bavili se nevažnim stvarima...

Možda i ona pročita 14, Silikoni

2009-04-29T23:02:00.003+02:00

"Hoću da ugradim silikone..."
"Vau, pa odavno nisi odvalila veću glupost. Baš sam se pitao da nisi bolesna..."
"Ne, stvarno! Planiram to već duže vreme."
"Zašto bi to uradila? Lično, mislim da je to jedna velika glupost, osim ako nije u pitaju neka korektivna operacija, tipa rak i slično..."
"Ozbiljna sam."
"I ja sam. Jedini koliko-toliko normalan razlog osim ovog što sam ga naveo, je da si rešila da budeš pevaljka, pa pošto je to trend i mora se..."
"Neću da budem pevaljka."
"Au, pa ti hoćeš da 'vataš frajere na sise, kako mi se čini? Jadni su ti frajeri koji se lepe na sise, a i ti kad ih tako privlačiš. Nije sve u sisama."
"Zezaš?"
"Ne, zašto bih. Samo iznosim svoje mišljenje. A i to da muškarci više vole sisate plavuše je čista fama. Sve je to stvar ukusa, relativna stvar. Veličina je u glavi. Evo, pa ja nisam neki ljubitelj velikih sisa, nikad se nisam palio na to! Da li ti zaista misliš da će neki frajer, kad odete u krevet i kad ti vidi grudi, ustati i otići, jer su male? Veruj da takva budala ne postoji! Uostalom, koliko košta ta operacija?"
"2000 evra."
"2000 evra!?!? Ti nisi normalna! Daćeš tolike pare? Evo, nudim ti nagodbu - potroši te pare tako što ćeš da me vodiš na more. Obećavam ti da ću se prema tebi tih desetak dana ponašati kao da imaš najveće grudi na svetu..."
"Neozbiljan si, ali ne znaš ti kako je meni kad na nekom porodičnom okupljanju sve moje tetke, strine, ujne, sestre dekoltirane, a ja kao neki izrod iz familije."
"Jo, budale. To samo znači da si posebna, da nisi kao i čitava familija. Kako da te neko primeti kad ste sve dekoltirane? Ovako, odmah upadaš u oči. Da li bi skočila u bunar ako bi skočile sve te tvoje tetke, strine, sestre...?"
"Ne bih, jer ne znam da plivam."
"E, jesi plavuša... U bunaru nema mesta za plivanje, možeš samo da roniš."
"Sad ne znam šta da radim..."
"Znam ja, potrošićeš te pare na mene. Plus, čitao sam intervju sa nekom porno divom koja je ugradila nekoliko litara tih balona, kako li se to već meri. Imala probleme na snimanju i u običnom životu. Kad legne na ledja ne može da diše, jer to pritiska pluća, a kad kleči grudi vuku na dole, pa teško održava ravnotežu. A i kad ide, boli je kičma."
"Neću ja tolike..."
"Verovatno će i da ti ugrade kineske, jer danas sve rade Kinezi. Zamisli, završi majstor posao, dodješ kući, a ono ispod leve ili desne si...silikonke, svejedno je, piše Made in China! Dodje ti dečko i kaže, "Srce, hajde se skini da te poljubim u Kinu". Ili mu kažeš "Sklanjaj ruku s moje Kine, konju!""

Možda i ona pročita 13, Idealna devojka

2009-04-26T01:07:00.006+02:00

"Šta ti tražiš?" pitala je.
"Običnu devojku, neku koja ne puši. Smeta mi dim od cigareta, grebe mi grlo, promuknem, boli me glava ujutro, ako spavam u prostoriji gde je ostao dim od cigareta. Čak i kada se izvetri soba, nije dovoljno. Plus, što bi rekao moj drug, poljubiti devojku koja puši je kao da si stavio glavu u čunak".
"Samo to? Pa to i nije nešto mnogo."
"Ima još. Šminka, na primer. Treba da zna da se šminka. Znači, umereno, ako baš mora, a ne da se nafraka, da stavi kilogram šminke na sebe, pa da liči na Uskršnje jaje. Šminka služi da se nešto istakne ili prikrije, ali ne da se zakopa lice. Zamisli da legneš sa nekom namazanom, a probudiš se ujutru pored nje. Posteljina sva prljava od šminke, a zgraneš se kad je vidiš nenašminkanu. Ili se vratite odnekud kući, napaljeni, pa haj'mo u krevet. Ona kaže samo da skinem šminku i dolazim. I dok špaklom i šmirglom skida slojeve narednih dva sata, ti zaspiš..."
"Hm..."
"Ne hmći, ima samo još i ovo. Garderoba. Ne treba mi ona koja izgleda kao da će upravo zapevati u nekoj tv emisiji na Pinku! Neka gde silikonske sise lete na sve strane, a tange se podrazumevaju i nose umesto pantalona ili suknje."
"Ne znam šta bih rekla..."
"Ja bih te samo pitao nešto... Jesi li shvatila da ja izdaleka i izokola pričam o tebi?"

Možda i ona pročita 12, Volim te

2009-04-18T18:56:00.006+02:00

Izgleda da nismo bili jedno za drugo. Imali smo gomilu sličnosti... Voleli smo iste filmove, knjige, navijali za isti klub, slušali gotovo istu muziku... Bez problema smo birali destinaciju za letovanje... Jedino smo se razlikovali u dve reči, "volim te". Ne znam koliko sam joj to puta rekao. Koristio sam svaku priliku. U milion situacija sam mogao da nadovežem i jedno obično "volim te". Uz poklon za rodjendan, napisano na običnom papiru... Kao posvetu na knjizi... Ili bih joj to otpevao u telefonsku slušalicu umesto "Ćao".
Ponekad bi me upitala zašto to radim, zašto joj stalno govorim kako je volim? Imao sam gomilu odgovora. Hoću da znaš, da te podsetim, da se ne mučiš da mi čitaš misli, znaš mene - što na umu to na drumu, bojim se da si zaboravila, zar mi treba razlog...
Ona nije bila takva. Nisam pridavao neki značaj tome što mi nikad nije rekla da me voli. Nekima je to teško da prevale preko usana. I meni je to bilo teško reći, ali samo dok ona, nije ušla u moj život. Posle je bilo lako reći "volim te". Iz straha da je ne izgubim ili čega već. Da zna da je nekom stalo do nje...
Živeli smo dosta udaljeni jedno od drugog, tako da je uvek neko ulazio u autobus na rastanku.
"Nemoj da ti je žao što se rastajemo, misli na to kad ćemo da se opet vidimo", rekao bih. I nacrtao srce na prašnjavom staklu pored nje.
Jednom sam je, na rastanku, pitao kako to da mi nikad nije rekla da me voli?
"Zašto bih? Pa ti si to rekao dovoljno puta za oboje. Odavno smo zaključili da smo jedno, da ono što radi jedno od nas dvoje, važi i za drugog..."
"Opa, dobili smo i filozofa u našoj vezi", nasmejao sam se. "Gospodjice filozofe, ulazi u autobus, jer majstor neće tebe da čeka."
Dok sam gledao za autobusom, planirao sam da je sledeći put opet pitam kakav je to problem reći "volim te". Ali, sve redje smo se sretali. Ja sam bio zaokupljen smišljanjem situacija u kojima sve mogu reći "volim te", a da to nisam učinio do sada. Nije bilo vremena da raspravimo njeno "volim te". Samo mi je jednom, sekund pre ulaska u autobus, pošto me je poljubila na rastanku, šapnula na uvo "volim te".
"Znam, ne brini..."
Ušetali su neki ljudi u naš život. Nismo ih puštali, ali oni su čekali svoj trenutak i dočekali ga. Prestali smo da se vidjamo, jer, izgleda, stvarno nismo bili jedno za drugo. Ili, možda, jesmo, ali nismo znali?

Možda i ona pročita 11, Ne mogu više...

2009-04-03T22:48:00.004+02:00

Ponovo sam uzeo telefonsku slušalicu u ruke da je pozovem. Navodno, treba mi neki cd, došao bih da ga uzmem. Ili da ona svrati i donese ga... U stvari, opet bih da je vidim, pa smišljam neke razloge da izgleda, kao, slučajno...
Ne mogu više...
Uvek sam ja taj koji zovem, tako mi se barem čini. Znam, nije tako, pozove i ona, ali nije to dinamika koju želim. Nije to svakodnevno... Kad pozove, pričamo po sat vremena o svemu - kiši koja pada, pozorišnoj predstavi, filmu koji je sinoć bio na tv... Uobičajene stvari koje možemo da pričamo uz piće u kafiću. Ali, ne, ona ne izlazi zbog neke fobije od čega već, nije ni važno... Tako, pričamo i ja je zamišljam u sobi kraj mene. Ugasim svetlo, ležim u krevetu sa slušalicom u ruci i vidim je tu kraj mene...
Ne mogu više...
Ne želim je više u mislima... Kad kupujem nešto, planiram šta bih kupio njoj... Ujutru se pitam kako ona izgleda kad se probudi, da li se okreće po krevetu još minut-dva ili odmah ustaje...
Ne mogu više...
Okupiran sam njom. Puna mi je glava, a ona spava mirnim snom, čini mi se. Fantastično se pretvara da ne zna... Kad bi se zezali, ne zna... Zna, još kako, ali, eto, neće ni ka meni ni od mene, čuva neku sredinu... Uvek kad pomislim da je tu, nije, kad pomislim da je daleko, pored mene je... Neshvatljivo...
Ne mogu više...
Prelomiću, dosta je bilo... Okrećem se na drugu stranu! Više ne sklapam oči da je vidim, nema nje kad su mi oči širom otvorene... Može da se pojavi na javi! Ako neće, dobro, ako hoće još bolje... Nemam više snage da trčim za njom. Staću i sesti na klupu u parku. Možda ona shvati da sam prestao da je jurim, pa stane i ona. I krene nazad. Do klupe... Onako, lagano, sa zagonetnim smeškom i sjajem u očima... Kakav samo ona ima.
Ne mogu više...
Neću je čekati, ali biću tu. Zauvek.

Možda i ona pročita 10, Haljinica

2009-03-07T15:01:00.004+01:00

Sreo sam je na ulici, slučajno. Vreo letnji dan, svi gledaju da se sklone sa sunca, samo mi ne žurimo. Nismo se dugo videli, možda mesec-dva. Taman dovoljno za priču na temu "Šta ima novo". Imali smo vremena da ćaskamo desetak minuta, tu na ulici.
Dotakli smo se uobičajenih tema, kao što je i red. Kako si ti, tvoji, šta ima na fakultetu, još koliko ispita...
"Gde ti je devojka?" potpuno iznenada je zapitala.
"Koja devojka?"
"Čudi me da je nemaš..."
"Šta je tu čudno? Kad neko izgubi devojku, reci mi da je ja nadjem!"
"Ma, jok, čudi me kako to da ti nemaš neku. Duhovit si, pametan, uvek je s tobom interesantno, a ovamo..."
"Eh, pa to ovamo je problem... Izgleda da su bitne neke druge stvari, ne samo ovo što si pobrojala. Uostalom, pa ni ti nećeš sa mnom, a čudiš se kako neka druga ne uvidja ono što ti vidiš."
"Ti i ja smo nešto drugo!"
"Naravno. I ti i ja i sve druge na ovom svetu! Sa svakom sam ja nešto drugo, nikako ono prvo" počeo sam malo da filozofiram, jer se, nekako, razgovor kretao u pravcu koji mi i nije odgovarao...
Nije stigla da odgovori. U tom trenu, odjednom, kao iz vedra neba, pojavila se ona. Nedosanjani san... Sunce posle kiše... Blagi povetarac sparnog dana... Pahulja zimske noći... Najsjajnija zvezda moga neba...
Nisu se poznavale. Do tog trena. Kurtoazno "drago mi je" i kratko pitanje upućeno meni:
"Kako si?"
Eh, kako sam? Kad te vidim više ne znam kako sam.
Žurila je i ostavila nas. Drugarica je gledala za njom. Lepršala je letnja haljinica... Gotovo uvek je bila u pantalonama, ovo je bio jedan od par letnjih dana koji su činili izuzetak! Znao sam da ću je zapamtiti ovakvu i gledao sam i ja za njom... Sekund-dva duže nego što je logično, dovoljno da usledi komentar:
"Evo, to je osoba za tebe!"
Proletelo mi je kroz glavu, da znam to i ja, ali, uvek ima neko ali... Da ne detaljišem.
"Ima malo debele noge," nastavila je "ali je zgodna!"
"Eh, šta sam doživeo. Sa drugaricom na ulici komentarišem devojke koje prolaze... Kuda ide ovaj svet!"
"Ja to za tvoje dobro. Šta fali devojci?" nasmejala se.
"Ništa. Ima malo viška. Sama si rekla da ima malo debele noge."
Zbunjeno me pogledala.
"Od kada je to tebi važno?"
"U, oduvek! Ja samo tražim nešto mog ranga. Kako sam ja savršen, jasno ti je..."
"Svašta čovek čuje od tebe!"
"Dobro, ruku na srce, oprostio bih joj noge, ali ima tu nekih drugih stvari... I ona misli isto što i ti, čudi se mom slobodnom statusu, a ovamo..."
"Opet si neozbiljan."
"Ma kakvi, to se tebi samo čini. Misliš da samo ti imaš pravo da se čudiš što, eto, nemam, neku... Prosto se začudiš kad se ispostavi da još neka tako misli?"
"Ja to za tvoje dobro. Šta te košta da probaš, videćeš da je ona za tebe!"
"Ej, hajde da se razilazimo. Upeklo sunce, udarilo ti u glavu, pa sad mene masiraš! Evo, idem da preispitam sebe i zapamtim je sa onim debelim nogama i haljinom što leprša. Videćemo se."
Preračunavam se. Prošlo je desetak godina od tada. Više je nikad nisam video tako obučenu. Ali je pamtim samo tako.

Ideja

2009-02-11T19:28:00.002+01:00

Smešno je kada sedneš i hoćeš da napišeš nešto, onako, iz cuga. Nema inspiracije i ti sediš, bleneš... A ideje uvek dodju kada ne treba, kada ili nemaš vremena da pišeš ili nemaš na čemu da pišeš. I tešiš se kako ćeš to zapamtiti i staviti na papir čim dodješ kući. Kako da ne... Ono, da si se trudio da zapamtiš tu ideju, jesi, ali da si je zaboravio i to stoji! Kao nekad u školi, kada se čuje tema za pismeni zadatak iz (ondašnjeg) srpskohrvatskog, pa se prvo hvatate za glavu, kao, kakva je ovo tema, o čemu pisati, zatim gledate po razredu kako niko ne piše i u poslednjih desetak minuta svi prionu na pisanje. Bolje išta nego ništa... Da, u školi to može i da prodje, ali ovo nije škola. Ovde se piše za svoju dušu, neće niko da ocenjuje. Dobro, de, hoće, ali samo onaj ko bude ovo čitao, ali to nije profesor i od njegovog mišljenja ti ne zavisi ocena. Ukratko, džabe si sedeo i brljao po tastaturi, svakako bi bolje bilo da si igrao TRAVIAN!!!

P.S. Specijalno za Sihaya :)

Možda i ona pročita 9, Udaj se za mene

2009-01-12T19:02:00.007+01:00

Pohvala ludosti ili čega već?
Pre par godina zvao me brat da dodjem kod njega u Ameriku. Uhvatila ga nostalgija, pa me zvao, kao da je to par kilometara odavde. Ja se zamislim, što ne bih otišao i krene razrada plana. Kako u američkoj ambasadi samo mene čekaju da mi daju vizu, pitam one koji su dobili taj pečat u pasošu kako su do njega došli. Ispostavi se da treba brdo papirologije i da se uplati neka svota koja se ne vraća, naravno, bez obzira na njihovu odluku. Saznam i da je moj prijatelj, kad je hteo da ide u posetu svom bratu, dobio vizu, ali da tu istu vizu nisu dali supruzi, što smo mi protumačili da je ova ostala kao garancija da će da se vrati.
Znači, ja treba da nekog Džon Smita u ambasadi ubedim da nemam nameru da ostajem u Americi, već da ću se vratiti. Ja zaista i nemam neku ambiciju da živim u Americi, otišao bih tamo kao turista par meseci i došao kući. Ko bi u to poverovao... Zato bih morao da podnesem papire o nekretninama u vlasništvu. Tu sam u plusu, imam stan u centru. Ko u Americi ima stan u centru u vlasništvu? Samo bogataši! Tu prolazim. Stalni posao? I to imam... I tu prolazim! Ženu da ostane da čuva kuću? E, jebi ga... Onda krenem da razmišljam u tom pravcu! Što se ja ne bih oženio, usrećio roditelje, babu, rodjake... A i viza bi se još lakše dobila!
Onda sam zaprosio jednu, kako da kažem, mnogo, mnogo dobru prijateljicu. Otvoreno, pošteno, bez kalkulacija sam joj rekao "Udaj se za mene!" Mislila je da se zezam... Kako tako odjednom? Pa, rekoh, i nije odjednom. Razmišljam već par dana, od kako hoću američku vizu, da i ja malo odsanjam taj američki san.
- Što baš ja? I moram li baš ja? - rekla je.
Nisam znao da li se femka ili kupuje vreme. No, ja sam iskren, pa sam i dalje otkrivao šta i kako...
- Slušaj, ljubavi, srce, dušo, zlato i ostale poštapalice... Moja supruga će, valjda je to normalno, da živi u mom, da ne kažem našem stanu. Ako se meni nešto desi dok sam tamo, stan ostaje njoj, to jest tebi u ovom slučaju!
Nije joj puno trebalo. Sekund-dva i odmah se nasmešila i pristala. Ja sam, možda, pogrešno reagovao... Nazvao sam je materijalistom. Eh, što ti je ljubav! Zbog vize i stana odustajemo od snova, nećemo više čekati princa na belom konju, ljubakati žabe da se pretvore u princa... Ma, materijalno je čudo!
Ostalo bi na tome, naravno, da moja nesudjena nije otputovala službeno u inostranstvo. Prag. I tu se ja raznežim, rešim da je stvarno zaprosim. Hteo sam da odem, kleknem, uradim kao u bajkama... Samo, nije ona romantična, pa što bih se mučio. Dovoljan je i sms! "Udaj se za mene! P.S. Da li te je neko do sada prosio u Pragu?" Čudo je ta tehnologija... Onda sam krenuo da razradjujem plan prosidbi. Ubrzo je otišla kod brata u Barselonu, a ja na letovanje. Ona u Španiji, ja na vrh Lovćena, gotovo 1700 metara nadmorske visine! Kud ćeš bolje prilike za prosidbu! Istovremeno u Barseloni i iznad oblaka!
Par dana kasnije sam otišao u Ulcinj. Tamo je albanska nacionalna manjina većina. Hoću li? Još kako! Pomoć prijatelja i sms koji glasi "Martohu me mua". Treba li prevoditi?
Ovo već postaje hobi, čini mi se... Viza već odavno više nije bila interesantna, brata prošla nostalgija, a mene želja za Amerikom. Čak mi i prosidbe više nisu činile neko zadovoljstvo. Jer, posle "Martohu me mua" stvarno nisam imao ideju kako opet to uraditi. Sve dok ona nije otišla u Istambul. Ko bi mogao da zna turski? Sigurno neko u Novom Pazaru! Ima li neki novopazarski sajt na internetu? Ima! Imaju li forum? Još kako! I tako, nepoznati prijatelj mi reče "Benlime evlenir misin". Čak je dodao da se "volim te" kaže "seni seviyorum". Kaže, slobodno joj i to kaži, ne može da škodi. Otkud znam da li će da škodi, mislim se, ali i opet je prosim!
I tako, ovo postaje hobi! Davno sam joj već rekao da će da me baci u bezdan onog trena kad pristane. Cena joj već otišla u nebesa! Jer, uvek će nekom moći da kaže "mene su prosili u Pragu, Barseloni, na albanskom, turskom, grčkom..." Grčkom? Umalo da zaboravim i ovaj poslednji sms! "Voitise mu kai ego na pragmatiso tha onira moy kai ela na pandreftis". Nešto kao "ostvari snove u Novoj godini, pomozi mi da ostvarim moje - udaj se za mene".
Dakle, pohvala ludosti ili čega već? Nemam pojma, ko zna neka mi javi.

Možda i ona pročita 8, Kratke priče

2008-12-31T19:07:00.003+01:00

Nekad sam sve svoje pesme i priče čuvao u jednom rokovniku. Kasnije, kad se pojavio kompjuter, počeo sam to da skladištim na hard-disku. Sad je to razbacano i po netu, jer nikad se ne zna kakav virus može da se zapati. Naravno, ima toga i na papiru...
No, nije to ono o čemu želim da pišem. Radi se o sledećem. Pre nekoliko godina neke svoje priče sam odštamapao na nekoliko stranica. Ona je trebala da otputuje kući, pa eto joj štiva da se edukuje i da joj brže prodje vreme. Papir je bio kopirajući, to jest odmah sam dobio i svoju kopiju koju sam čuvao. Priče su mi bile na onim malim, plastičnim, disketama, a diskete kao diskete, da ne kažem plastika kao plastika... Očas posla strada. Tako sam to pogubio pre nego što sam uspeo da ih opet vratim na hard-disk. Ako izgleda čudno ovo šetanje sa disketa na hard-disk i obrnuto, podsećam da je nekad prostor u kompjuteru za skladištenje bio jedva desetak megabajta, pa je moralo da se štedi na svakakve načine.
I tako, kada sam, konačno, našao prostora u kompjuteru i vremena da te priče prebacim, nisam mogao da nadjem svoj papir! Znam gde bi trebalo da bude, ali nije! Tražim ga par meseci, ali nikako da ga nadjem. Zvao bih nju da vidim da li ona to čuva, ali je problem to stakleno zvono ili zlatni kavez u kome živi. I, tako, okolo naokolo, sve nešto možda bude, a ne mora da znači...
Ako ona, možda, ovo pročita, neka mi javi da znam šta je bilo sa tim pričama... A možda i ja nadjem svoj primerak!

Možda i ona pročita 7, Kad odem

2008-12-29T18:46:00.004+01:00

Idemo u rat...
U, jeeee...
To mi je bio prvi komentar... Neko u mojim godinama i rat ne shvata ozbiljno, to je nešto ne ide uz način mog života.
Realno gledano, to i nije rat. Tačno je, tamo se puca, pobunila se lokalna plemena, traže neku svoju vlast, ovi drugi im ne daju, pa malo maltretiraju jedni druge, malo se pljačkaju, siluju, pale kuće...
Ja nisam iz tog filma. Ne shvatam nasilje kao nešto nužno da bi se postigao cilj... Smatram da sve može lepo, ljudski... Možda je to i problem - nismo ljudi!
Da pre polaska sam je zvao. Bila je kući, sama, čekala da se javim. Igrao sam neku ratnu igru na kompjuteru i, zezajući se, rekao joj da idem u rat. Kao da je to normalno, kao da idem po hleb i mleko.
Onda je krenulo... Najpre sam čuo tišinu. Pa jedva čujne jecaje, kao da neko plače. Hej, šta se dešava? Jesi li to ti još uvek s druge strane? Da li ja to dobro čujem? Daj, ne drami... Šta ako sada udju u sobu mama i tata i vide te takvu?
Tek onda je krenulo... Prava provala... Ma, neka se nose i mama i tata i svi... Zašto baš ti?
Nisam znao šta da odgovorim. A i šta da odgovorim? Da nije sve tako kao što izgleda? Da se ovi što prete da će da nas biju zezaju? Ona zna da ja mislim da je to zezanje, ali ona ne misli tako!
Igrao sam se dalje... U mislima ona, na kompjuteru razbijam protivnika, iz zvučnika dopire Balašević:
"Hej, budi jaka ti
najlakše je plakati,
to nam samo Gospod svira
jesenju sonatu..."
Čoveče, puk'о sam najednom... I sve shvatio... I poželeo da se nisam ni rodio...

Mislim da imamo hit

2008-12-21T19:33:00.004+01:00

Rekoh već, internet je čudo... U klubu obožavaoca Elvisa J. Kurtovicha na Facebook-u sam video poruku na zidu koja je glasila: "Mislim da imamo hit". To je deo priče sa prvog albuma Elvisa, nadjite ga i preslušajte, neću da prepričavam. Nasmejao sam se i poslao poruku osobi koja je to postavila. Zanimljiva prepiska se razvila...
-------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
JA: Pet minuta sam se smejao kad sam procitao tvoju poruku na zidu...
Podsetilo me na vreme kad sam prvi put preslusao taj Elvisov album.

Pozdrav

ONA: E bas lijepo......
A ja se uvijek sjetim kad se elvisova kaseta (bez omota) nasla u kesi sa teglom meda a ista se nasla u mojim rukama pa onda na mermernoj ploci fontane na zeljznickoj stanici u SA ( slucajno razbivena od istu ) i tako se sva kaseta umeljala u med pa sam onda izvlacila traku i prala je( kunem se ) i onda razvukla istu na krosnju kljena ispred tetkine kuce (ziva istina) i tako opranu i osusenu uredno sam je vratila poznatom metodom uvtanja kotacica zabodenom drvenom olovkom hahahaha i radila je posle toga ....to je moje sjecanje na Elvis Elvis Elvis J.
Pjet'o je rekao kokoski nisi neka ljepota ali dobro kokodaces!!!!!
Pozdrav back

JA: Ali kako je radila posle toga? :) Moglo li se sta razaznati? I posle tvrde da su kasete slabi nosaci zvuka...
Muzika ti je i dobra, ali rijeci... Idi kuci promeni rijeci i vrati se opet!

ONA: Da moglo onako nesto kao kroz med ( maglu ) ha ha ma jeste svirkala je ....kasete zakon najbolje sam voljela kad dodje vrijeme da se recka upropastena traka makazicama pa sastavlja selotejpom...ode prva strofa k vragu :)
Ali Evlis je napisao nove rijeci
Elvis je kupio svojoj djevojci dijamantsk prsten.....
Otpjevaj to jos jos jednom ali pazi ovaj put snimamo ......

JA: Znaci, ti si starija ;) generacija koja je slusala ploce i ono pucketanje i preskakanje na najlepsem delu pesme... Ovi danasnji klinci pojma nemaju kakvo je zadovoljstvo pokusavati da uklonis preskakanje tako sto stavis metalnu paru na drzac igle ili gramofon podignes u stranu za par centimetara...
Inace, moj prijatelj i ja smo "Mitove i legende" poklonili mojoj sestri za rodjendan. Hteli smo da joj poklonimo svoju plocu, pa smo trazili nesto sto niko ne zna da prelepimo omot. Elvisov LP je bio star desetak dana, idealan za tako nesto. U to vreme je malo ljudi kod nas (ja sam iz Leskovca, juzna Srbija) znalo za Elvisa. Nas dvojica smo bili medju tim srecnicima :) Zato smo i uzeli taj LP, jer nismo hteli da se potpisemo ispod bilo kakvog albuma :)))) I tako, zurkica, hajde da pustimo tu vasu plocu, kad, posle prve pesme krene ono "Dobro vece dragi slusaoci..." gde se i mi iznenadimo. Srecom, posle par pesama svi se utopili u neke svoje price, pa i nisu pazljivo slusali... Eh, sto bih voleo da znam gde je to zavrsilo...

ONA: Ja sam dobro drzeca starija djevojka hahaha
Imala ocuvane ploce pa nikada nisam probala metalna para trik (nit isla na akciju nit skuvala supu )i nazalost nikad otisla na njihov koncert...Ali sam

Sretna sto sam odrasla i provela najljepse godine svog zivota u vremenu kad smo pusili jeftine cigare, stopali do mora, slusali puckanje sa ploca, lijepili kasete,bez mobilnih iphona ipoda i ostali dzirlo zajebancija.

Sjecam se kad sam kupila prvu prvcijatu plocu, bjese to Beastie Boys
" Licensed to Ill" i ponosito je stiskala pod miskom izlazeci iz Jugotona
ha ha bjese to poodavno.....16 godina kasnije stojim u masi i cekam da se pojave bistijevci ( podrtavajuci od srece i alkohola :))) i tako se valjda covjek-zena zanese pa ne razmislja da su i ti ljudi ostarili pa kad se pojavise metuzalemi ja se prenuh iz sna hahaha medjutim skakucu momci i dalje kao da im je 20 ....
A o zavrsavanju ploca, malko je tuzo pa cu da skratim :)
Kad je poceo rat i kad sam spakovala svoje stvari i napustala stan mislila sam sta sa plocama da radim jer ih teglit ne mogu, a srce mi puca da ih ostavim ( mrskom neprijatelju haha) i onda sam ih molicu lijepo "sakrila" u svoj krevet na rasklapanje :( kao da ih gore pomenuti ne moze naci i kraj price ..ploce nikad vise nisu vidjene....

Pozdrav iz Atlante (gdje zivim i radim ) i nosim majice kratkih rukava usred decembra :)

JA: "Interesantna je prica kako" sam ja kupovao Elvisov prvi album vise puta. Za prvi put sam vec pisao. Posle, kad sam hteo da ga kupim za sebe nije ga bilo vise u prodaji. Onda sam ga nasao kod ulicnih prodavaca ispred SKC-a u Beogradu, negde 1988. i uzeo ga bez razmisljanja, naravno. Nakon par godina sam ga nekom pozajmio i zaboravio kome sam ga dao, pa mu se izgubio trag. Devedesetih godina sam na lokalnom radiju sa bratom radio emisiju o domacoj pop-rok sceni (kad kazem domaca, mislim na ex-Yu prostor). Gostovao nam neki tip, zaboravio sam iz kojeg benda, i imao je kod sebe disk koji je sam radio sa nekim redjim izdanjima domace muzike. Jo radosti kad videh da je tu i Elvis J. Kurtovich!!! Kakva je jurnjava bila da se to hitno iskopira, jer se ovaj vraca za Beograd...
Posle je burazer, ni sam ne znam kako, dosao u posed dva LP-ija!
Sad je lako, internet je cudo, skinuo sam ga sa 3-4 sajta...
Tako da ja, ispalo je, iz hobija skupljam Elvisov prvi album.

Pozdrav iz Leskovca, gde sutra zvanicno dolazi zima.

Emira

2008-12-21T14:50:00.002+01:00

Već treći put je doterivao kravatu pred ogledalom. Pomerila se milimetar kada je stavljao na sebe parfem koji mu je ona kupila za prošli susret. U principu nije voleo parfeme i sve te stvari. Vrhunac bi bio kap-dve kolonjske vode, ali ovo je bilo nešto izuzetno. Njegov godišnji sastanak sa najboljom drugaricom iz škole...
Osam godina sreću se tog dana i povere detaljnije jednom drugom šta su radili, doživeli, videli od prošlog susreta. Tada jednostavno pobegnu od svih i misle samo na taj susret, susret koji je postao pravi mali ritual. Zna se: nedelju dana ranije on je nazove telefonom i kaže da je rezervisao sto i da je čeka da dodje u pola osam. Onda bi se našalili na račun obaveza koje su imali prethodnih godinu dana i zbog kojih se nisu čuli, pomenuli svoj izgled i obećali da će svako prepoznati onog drugog prvi, jer je to samo nepuna godina kako se nisu čuli i videli... Da, bitno im je to veče...
"Mislim da je krajnje vreme da joj priznam sve" reče tiho proveravajući mašnicu na poklonu koji joj je kupio.
"Kada bude kazala da se razvela, priznaću joj da sam je voleo oduvek. Da sam je pratio, da sam uvek znao šta se dešava sa njom, da nisam mogao da izdržim, a da je ne vidim barem jednom u nedelju dana, makar i krišom."
Pozvao je taksi. Noć je već odavno bila tu. Ulične svetiljke i reklame su bojile višemilionski grad. Treperila je svetllost iz ugla proistekla od neke neispravne neonke. Eksirao je jedno žestoko piče i krenuo ka izlaznim vratima, jer je taksista trubio...
"Krajnje je vreme i da joj sve priznam, jer i ne mogu više ovako. Neka zna da su sve moje ljubavi lažne, da nijedna od onih koje sam spominjao u stvarnosti ne postoje... Postoji samo ona..."

* * * * * * * * * * * *

Već je kasnila čitavih dvadeset minuta, što joj se nikad ranije nije desilo. Popio je i drugi aperitiv i osećao da mu se i pogled polako muti kad ju je ugledao. Prepoznala ga je, prišla stolu i sela.
"Sada će da krene priča o ludom taksisti koji ne poznaje grad..."
"Izvini što kasnim, ali upala sam kod nekog novog taksiste, koji uz to i pojma nema sa vožnjom. Odvezao me tri bloka odavde, dok mu ja nisam pokazala put..."
"Bože, koliko je znam... Sad će da kaže da ima puno toga da mi kaže, ali ne zna odakle da počne."
"Imam toliko toga da ti kažem, ali ne znam odakle da poćnem... Šta ima novo kod tebe? Što se ne ženiš?"
"Nemam vremena... Stalno sam u gužvi na poslu, znaš kako je to s mojim poslom..." počeo je opet da laže. Bilo mu je mrsko, ali šta je mogao. A onda mu se, kao i uvek, razvezao jezik i počeo je da priča srceparajuću priču koji je pročitao u nekom TV-dodatku.
"Razvela sam se" rekla je iznenada.
"Sigurno joj je dosadila moja priča!" pomislio je pre nego je upitao:
"Kako?"
Počela je da priča kako tako više nije išlo... Sve je to već znao. Pustio je da priča, a on se usredsredio na večeru i povremeno bi klimnuo glavom i rekao:
"U pravu si..."
Poznavao je potpuno. Svaku njenu rečenicu je znao pre nego što ju je ona i zamislila. Sve mu je bilo u glavi, čitav scenario. Znao je da će na kraju zaplakati za tim ološem što joj je bio muž i da će onda doći njegovih pet minuta. Jeo je polako i povremeno bi je pogledao. Nije se izmenila. Ista ona lepotica iz srednje škole, a od tada je prošlo... Ponekad bi koja njena reč i dospela do njega, tek toliko da zna dokle je došla s pričom i koliko je još ostalo do kraja njenog monologa. U svojim mislima on je već otišao previše u maštanja i bilo je suviše lepo da bi prestao da misli na to...
"I tako, razvela sam se i shvatila da me on nije dostojan. Imam vremena da krenem iz početka. Ne želim da izlazim s muškarcima neko vreme. Ovo s tobom je naša uobičajena večera nakon okupljanja ekipe iz razreda. Shvatićeš zašto ću otići malo ranije... Izvini... Bilo je super sresti starog prijatelja opet... Vidimo se opet dogodine, zar ne?"
"Normalno, vidimo se..."
Ispratio je do izlaza i pomogao da udje u taksi. Na rastanku ga je poljubila, kao i uvek, i rekla taksisti adresu.

* * * * * * * * * * * *

Ostao je sam na uglu, dok su ljudi prolazili okolo... Pogled mu se gubio za žutim autom. Opet je nešto ispustio... Biće prilike sledeće godine... Nije znao šta da radi... Da viče, plače, moli... Onda se okrenuo, pogledao niz ulicu u vozila koja su mu dolazila u susret, iskoračio preskočivši pritom baru, podigao ruku i viknuo:

"TAKSI!"

Možda i ona pročita 6, Pesme

2008-12-19T15:34:00.008+01:00

Podasetnik

Iz nekih starih razloga
ne mogu bez tebe ni malo
a tek ovako ne vidim
da ću negde ikad stići
nad nama kao da se skupilo
davno prokletstvo pa pritiska
krade nam svaki mogući dan
koji bismo proveli zajedno
kasno je da se menjamo
valjda imamo vremena za nas!

*****

Ja ne brinem za nas

Noćas sam tebe sanjao
na uvo ti tiho šaputao
ne čekaj zoru uzalud, zaspaćeš
ne moraš budna u novi dan.

Noćas sam o tebi maštao
čuvao te od tužnih misli
prikradao se lagano uz tebe
redjao ti zvezde po kosi.

Noćas sam samo tebe video
u sebi sam se opet zapitao
koliko treba sreći da dodje
ma, ja ne brinem za nas.

*****

Komentar na "Boemi"

2008-12-18T15:10:00.005+01:00

"Spirice, oni su boemi zbog nacina zivota kojim inace zive, a kad popiju narucuju sve same divne starogradske pesme za srce i dusu ili i sami zapevaju takve pesme, recituju stihove, a majstori i ostali traze Sinana, Semsu, Kemala... i zavijuse slicne njima, ne recituju nego psuju, tetoviraju se JNA 75`, dok boemi pisu stihove po salvetama. Mislim da je u tome razlika. Boem je gospodin u dusi.

Pokusala sam da ti ovo prosledim na blog, ali poruka mora da sadrzi samo 300 karaktera. Sorry."

Evo, smestio ja tih 300 i više karaktera... Samo, i Žika Obretković je pisao pesme na salveti u kafani i ima i objavljenu knjigu pesama.
Eh, da... Sličnost koju sam ja našao u boemima i majstorima su litre... Da li mora da se loče da bi se recitovali stihovi? Ili, što bi rekao majstor: "Ej, kafano, tuuuuuuugooooo mooojaaaaaaaaa!" Naročito ovi naši boemi ili "boemi" iz Leskovac. Ako ima takvih.

Boemi

2008-12-17T23:35:00.003+01:00

Pre par godina je u "Politici" (ako nisam pogrešio) izašao tekst o leskovačkim kafanama i kako ih je sve manje, pa boemi nemaju, mučenici, više gde da se sastaju. Koliko se sećam, bila je i neka slika tih, tzv. boema, sa nekom tužnom facom...
E, sad... Ono što mene tera na razmišljanje je jedno prosto pitanje: zašto obični ljudi, npr. šoferi, ulični čistači i slični njima, kad se napiju u kafani su pijandure, a druga grupa ljudi, npr. novinari, književnici i slični njima, kad se napiju u kafani postaju boemi?

Možda i ona pročita 5, Sihaya

2008-12-06T21:17:00.005+01:00

Internet je čudo. Gomila ljudi skrivena iza kompjutera s kojima možete da se dopisujete. Evo šta se meni desilo.
Upoznam... Ovo upoznam je relativan pojam, jer koliko možete znati nekog koga ne vidite - da li je ono što on(a) piše o sebi tačno? Da li je Ivan Ivana ili obrnuto... Dakle, upoznam jednu osobu i krenemo u prepisku. Ko si, odakle si, šta radiš... Pa privatna pitanja tipa brak, deca, unuci... Ja odgovorim da sam se jednom zamalo oženio i usmerim je da pročita moju priču sa bloga, jednu iz serijala "Možda i ona pročita". Pročita je ona i pošalje mi priči koju je napisao neki Haruki Murakami i koja se zove "O susretu sa 100% savršenom devojkom jednog prelepog aprilskog jutra". Tu se radi o susretu momka i devojke koji su bili 100% jedno za drugo, ali su hteli da to provere i vremenom zaboravili jedno na drugo.
To mene inspiriše da napišem nešto čega sam postao svestan pre par dana. Naime, čuo sam se posle dugo vremena sa jednom drugaricom. Pričamo, pa se dotaknemo i osoba koje znamo, a da ih ona druga strana ne sreće, za razliku od prve. Kaže mi ona da je, tako, jedna drugarica dobila ćerku, da to dete ima nekih 4-5 godina i da joj je postalo svejedno u životu. Posvetila se detetu i sve ostalo zapostavila.
To mene inspiriše da napišem ovoj internet poznanici moje vidjenje priče onog Japanca, ili odakle je već. Doslovce ovo:
"Sjajna priča... Tako je to kad se ne prepozna trenutak. Podsetilo me na vic o Muji koji ide ovako: Bila poplava. Velika, voda došla do krovova kuća! Ide spasilačka služba čamcem i skuplja ljude da se ne podave. Dodju do Muje i kažu mu "Hajd' Mujo, ulazi u čamac!" Mujo odgovara "Ja sam veliki vernik, mene će Alah spasiti!" Pogledaju oni u čudu, ali šta će, ko bi se raspravljao kad ima toliko ljudi za spasavati. Isto bi i sa drugom i trećom ekipom. Na kraju se Mujo udavi i ode na onaj svet. Tamo dodje pred Alaha i sav začudjen pita: "Kako to da meni, velikom verniku, nisi pomogao kad je trebalo?" Pogleda ga Alah zbunjeno, zatraži da mu donesu neku knjigu, pogleda u nju i kaže: "Kako, crni Mujo, nisam? Pa triput sam slao čamac po tebe!"

Tako je i s nama. Ne udjemo u čamac iz ko zna kog razloga. Ali, opet, ko zna zašto je to dobro, jer 100% ne postoji, osim u onoj priči. Možda bi se, na primer, dosad razveli... Ovako, ostaje nešto što nije mržnja :) Barem meni.

Usput, devojka iz moje priče nije napustila onog, imaju ćerku i pre par dana sam slučajno saznao (zajednička prijateljica, šta ćeš) da se posvetila detetu i da joj ostalo nije važno, ma šta to značilo. Suprug kao da ne postoji, tj. to je neko ko prolazi tu... Ta drugarica će sutra-prekosutra da dodje kod mene, pa će da mi ispriča detalje. Koji detalji, pa ja sve znam...

Izem ti život kad ti je dete sva razonoda. Naravno da je dete broj 1 u životu i sve se daje za njega, ali imam utisak da je u ovoj priči dete zaklon za životni promašaj."
Pošaljem to i zgranem se nad odgovorom:
"- Prvo sam bila u schoku - sta, jel to ovaj nepoznati internet poznanik prica o mom zivotu.. cek cek, pa i ja imam plave oci, a ne, ne znamo se, ipak je sve samo koincidencija, razlikuje se u nekim finesama ali sustinski su price iste :( na zalost."
Koliko ima nas koji se u životu sakrijemo iza nekih stvari i propustimo sve ostalo? I da li imamo snage da sebi to priznamo i pokušamo da nešto promenimo?

Memorijalno naselje Overkill

2008-12-06T20:55:00.001+01:00

Već sam pisao o Travianu... Na ba3 serveru iz zezanja sam napravio selo koje je najudaljenije, da ne objašnjavam sad detalje. Ko igra Travian shvatiće, ko ne igra džaba mu pojašnjavati. E, sad, kad je tom selu trebalo nadenuti ime, zapelo je. Kako ga nazvati? U razgovoru sa mojim prijateljem Vladom (treba li reći da i on igra Travian?) njemu padne na pamet da ga nazovem Overkillce. Odmah sam prihvatio. Overkill je ime kojim se naš prijatelj Sale služi dok igra taj isti Travian. Navukao nas na tu zaraznu igru, pa eto, da mu se zahvalim, nazovem selo po njemu. Onda je Vladi palo na pamet da i on napravi selo pored mog, daće mu da neko slično ime... Naravno, nije bilo teško naći ime. Pošto je selo bilo desno od Overkillca, tako je i nazvano - Desno Overkillce. Onda je usledilo i Gornje Desno Overkilce, pa Levo Overkillce... Ma, čitava gomila Overkillaca, proizvevši tako nešto što smo nazvali Memorijalno naselje Overkill. Na kraju je stvorena i alijansa - Overkillovi Sledbenici, skraćeno OverSled.
Pre par dana dobio sam u igrici poruku koja me je nasmejala. Doslovce je glasila: " Super ste, polako postajem obožavatelj lika i djela Overkilla, evo imam novo selo, daću mu to ime :) ". Prosledim poruku kolegama Traviancima sa potpisom: Overkill zaraza se širi. Zahvalim se toj igračici i pitam za dozvolu da je stavim u profil. Naravno, dobio sam dozvolu.
Onda mi se desi da na drugom serveru, gde sam dva sela poklonio komšiji, a sačuvao jedno, tek' koliko da s vremena na vreme mogu da vidim šta se dešava, dobijem poruku: "Šta ćeš sad da radiš, hoćeš opet da praviš najudaljenije selo na serveru?" Sutradan mi se Vlada hvali kako, opet, na tamo nekom desetom serveru, on pravi neko selo koje će da dobije Overkill u nazivu i odakle će da se izrodi neko novo Memorijalno naselje Overkill...
Onda sam shvatio da treba pokrenuti akciju: JEBEŠ SERVER BEZ MEMORIJALNOG NASELJA OVERKILL!!!

Možda i ona pročita 4, Žrtve

2008-12-02T00:15:00.003+01:00

Ko zbog koga živi, roditelji zbog dece ili deca zbog roditelja? Naizgled, veoma lako pitanje. Svaki roditelji bi odmah rekli da žive zbog svoje dece i da bi sve učinili za njih. Da li?
Kad dodje trenutak da to dete treba da potraži svoju sreću izvan kuće, na svetlo dana izadje usud ovog podnevlja. Ko će nas da čuva? Jel' se tako poštuju i vole roditelji koji su te stvorili i sve učinili za tebe? Da li im se tako vraća sva ta ljubav? I deca, šta će, ostanu da žive s mamom i tatom, stalno se pitajući da li bi im bilo bolje da su otišla da žive svoj život.
Sebično od strane roditelja? Misle na sebe... A mi, deca tih roditelja nemamo srce, hrabrost ili šta već, da nazovemo stvari pravim imenom i utapamo se u sredinu u kojoj smo. Naučeni smo da mame i tate najbolje znaju šta je dobro za nas. Uzimamo komšije da ne bi išli u drugi grad i grešku shvatamo kad je već debelo kasno za ispravljanje. Ili, možda, nikad nije kasno za ispraviti grešku?
Ne znam, možda pitam roditelje...

Moj prijatelj je imao promociju knjige 2

2008-11-05T21:38:00.001+01:00

5.11.2008. bila je promocija u Lebanu. Čak sam i ja bio pozvan da kažem koju. I rekao sam, naravno. Pravi apsurd je što sam ja taj koji treba da preporuči ljudima knjigu. Apsurd! Radi se o tome da sam u školi morao da za neki rad iz srpskog rastumačim neku pesmu, tj. da kažem šta je pesnik hteo da kaže. Ja rastumačio, ali se ispostavilo da sam, što bi se reklo, "promašio temu". Nije pesnik to hteo da kaže, već... Pitao sam se "kako to znamo na šta je pesnik mislio"? Da li pesnici uz svoje pesme štampaju i objašnjenje na šta su mislili, ili idu od čitaoca do čitaoca i govore mu na šta su mislili... Na žalost, prošlo je dosta godina pa se ne sećam o kojoj pesmi je reč. Možda bih danas shvatio šta je pesnik hteo da kaže :)
Od tada ne volim da čitam pesme. Stalno imam utisak da mi neko stoji iznad glave i čita misli, jer ne shavtam o čemu pesnik piše. Medjutim, ovu knjigu sam pročitao celu. Najpre zato što sam znao koliko je truda uloženo da bi bila objavljena, a posle što sam shvatio čitajući da su te pesme interesantne, zanimljive i čitke! Posebno neke :)

Pobednik

2008-11-02T15:06:00.000+01:00

Stigla je tačno u minut, po svom starom običaju. Za nju i njenu pedantnost su čak i mali, žutoliki Japanci bili neradnici i lenčuge. Pogledala me je. Složio sam facu u stilu "Zar je već osam uveče", iako sam znao da to kod nje ne pali. Žurno sam se oblačio trudeći se da ignorišem njene pridike, jer sam ih ionako već znao napamet. Mislim da bi ih do sada naučili i oni pomenuti Japanci, bez da znaju i jednu reč srpskog. Sve je tu bilo isto, mesecima: Šta ja mislim, zašto sam uvek dremljiv, nikad ne stižem na vreme... Po običaju, na kraju njenog predavanja bih upitao šta ona traži sa mnom? Znao sam šta će reći, kako sam joj izazov i, ako uspe mene da promeni, promeniće svakoga.
Trgao sam se. Rekla je nešto sasvim drugo, ono što uopšte nisam očekivao. Prvi put je priznala da sam u pravu, da ne zna zašto je sa mnom, da će se ugledati na Boga, jer je i on digao ruke od mene. Nisam verovao sopstvenim ušima... To nikako nije ličilo na nju, jer se ona nikada ne predaje!
Osećao sam se i glupo i pobednički u isti čas. Glupo - jer nisam znao šta da kažem, pobednički - jer je, ipak, priznala da mi ne može ništa. Taj predugi minut ćutanja je prekinula pitavši me o čemu sada razmišljam. Gledao sam je belo, napola zakopčane košulje, ljuljajući se pomalo. Šta sada? Jedan deo mene je govorio da treba da nastavim kao da se ništa nije dogodilo, a drugi je tvrdio da smo došli do raskršća.
Znala je za moju dilemu, video sam joj to u očima. Koliko god da sam se trudio da ostanem svoj, ipak je deo mene bio u njoj i posmatrao me izdajnički s njene strane. Nasmešio sam se koliko sam mogao. Kiselo. Bio sam totalno u autu, nespreman i razoružan.
- Sve je u redu, ostaćemo prijatelji, zar ne? - rekla je.
I dalje sam ćutao, a u glavi mi je zvonilo. Morao sam da razmislim, da sredim misli, sve je ovo nekako iznenada. Šta ja znam... To sam joj i rekao. Trenutak kasnije, izašla je. Gledao sam zatvorena vrata sledećih pola sata. Nisam se pomakao. Šta sada? Onog trena, čim je zatvorila vrata, sve mi je postalo kristalno jasno. Onaje uvek bila u pravu i trebam joj to reći. Hteo sam da pojurim za njom, da je stignem pre nego što umakne u spletu ulica, ali noge nisu slušale. Pokušao sam da je dozovem, ali nisam pustio ni glasa. Nije me bilo. Umesto mene stajao je neko ko je propustio sve vozove i sada se švercuje u nekom teretnom vagonu. Nisam ličio ni na šta.
Već nekoliko dana se ne javlja na telefonske pozive. Njeni tvrde da ništa ne znaju i ne žele da znaju, jer su joj to odavno govorili... Klimao sam glavom kao da me vide i slušao, slušao... Više je nema. Nestala je. Otišla je tiho, možda i ljuta na samu sebe, jer nije uspela u onome što je naumila. Prvi i jedini put. Nikad joj nisam priznao da greši!

Moj prijatelj je imao promociju knjige

2008-10-27T21:19:00.009+01:00

Pre par meseci sam pisao o prijatelju koji je objavio knjigu poezije. Evo i slike sa promocije održane 27.10.2008. Sledi link za podsećanje na pisanije.

(http://spyrai.blogspot.com/2008/06/
moj-prijatelj-objavio-zbirku-pesama.html)

Albanija, septembar 2008.

2008-10-11T16:31:00.014+02:00

Albanija, ili zemlja orlova, kako sami sebe zovu, za nas Srbe je prava misterija. Otići tamo, makar na jedan dan, pravi je izazov! Neko predznanje o toj zemlji nisam imao. Znam samo da je to bila gotovo hermetički zatvorena država, gde je retko ko mogao da udje i izadje i da su izgradili gomilu bunkera (preko 600.000), spremajući se za napad na zemlju. Sivilo na sve strane i težak život. Poslednjih godina se sve više otvaraju ka svetu. Ah, da... I sportski rezultat iz 1986. kada je albanski fudbalski klub Fljamurtari izbacio Partizan iz takmičenja za kup UEFA i gol Kušte na Partizanovom stadionu pri kraju utakmice.
Granični prelaz iz Crne Gore u Albaniju uopšte ne liči prelaz. Par kontejnera i to je to. Gradi se neka zgrada, finansira Evropska unija i to će da bude zajednička zgrada. Viza nam ne treba, samo pasoš... U autobus niko ne ulazi, jednostavno prolazimo obe granice i stajemo pedesetak metara dalje. Tu je restoran i mogućnost da se kupi neki suvenir. I bunker, odmah pored.
Prvo naseljeno mesto zove se Zusi. Pada u oči da nema onih visokih dvorišnih ograda kao na Kosovu. Normalno ogradjena dvorišta. I na svakoj, ali bukvalno na svakoj kući, na krovu, nalazi se neki rezervoar za vodu, veličine bojlera ili veći. Izgleda da su ljudi tako rešili problem tople vode tokom leta. Idemo za Skadar, staru prestonicu. Sa strane puta, kao i kod nas - malo, malo pa neka divlja deponija.
Pre Skadra, na ušću Drima u Bojanu, vide se zidine Skadra na Bojani. Nastanak grada je opevan u epskoj poeziji našeg naroda. Ista stvar je i kod Albanaca, samo su imena aktera drugačija.

U Skadru, na nekih 500 metara razdaljine nalaze se pravoslavna crkva, katedrala i džamija. Zgrade sveže okrečene, kako rekoše, u poslednjih dana. Do tada je sve bilo sivo. Imaju semafor koji je atrakcija, jer nikada nije radio! Apsurd koji se može videti su moderne gradjevine s jedne strane ulice i straćare s druge!

Daljim putem idemo kroz mesto Ljež, gde se nalazi mauzolej čuvenog Skenderbega, osobe koja idealno povezuje Albance i Srbe! Djerdj ili Georg Kastrioti je rodjen kao hrišćanin, ne zna se da li je bio pravoslavac ili katolik. Kao mali je odveden u janičare sa svoja dva brata, vratio se i vodio bitku za oslobadjanje od turske vlasti.

Umesto bunkera, duž puta su nikli bilbordi i benzinske pumpe. Dok su gradili bunkere, za jedan veći (u koji bi trebalo da budu oficiri i top) trošeno je materijala koliko i za jednosoban stan! Kvalitet gradnje su proveravali tako što su graditelje zatvarali unutra i gadjali ih iz topa. Pa ko preživi, zida dalje. Dobrovoljno, naravno.

Panoramski smo prošli i Drač, najveću luku i drugi grad po veličini. Grad ima 70 kilometara dugu peskovitu plažu, gde stotinak metara od obale dubina ne prelazi metar! I ono što se odmah vidi: grade se moderne zgrade na sve strane! Ne baš na sve, uglavnom je to kilometrima duga ulica uz obalu. Cena stana - 800 evra kvadrat sa strane gde je more i 600 evra s druge strane ulice! Turizam će u Draču tek da procveta!

Na kraju, Tirana! Po službenim izveštajima 2003. imala je 353.400 stanovnika, ali po nekim izvorima taj broj je danas znatno veći, preko milion stanovnika. Onaj centralni deo, od Skenderbegovog trga do Univerziteta, je umiven i ispeglan. Jedini problem je kad prelazite ulicu, iako vam je zeleno, niko ne staje da vas propusti. I njima je zeleno! Na zgradi koja se zove "Sky Tower" (ako nisam zaboravio naziv) je restoran i vidikovac, sa koga se vidi Tirana kao na dlanu! I svo šarenilo okrečenih zgrada! Za to krečenje je zaslužan gradonačelnik Tirane, Edi Rama! Završio je arhitekturu i primenjenu umetnost u Parizu. Imao je problem u kampanji da objasni ljudima kako će da izgleda grad. Kad je dobio izbore napravio je bioskope po Tirani da bi gradjani kroz filmove videli kako izgledaju gradovi u svetu! Epilog toga - teče mu treći mandat.

Interesantan dogadjaj iz centra Tirane. Hteli smo kolače i usluženi od prodavca na tečnom srpskom! Još jedan kupac nas je upitao "odakle smo" na srpskom, pogadjajući pri tom da li smo iz Makedonije, Hrvatske... Rekao sam mu da smo iz Srbije, da se ne muči da pogadja! Nije prokometarisao ništa, jer je tog trena bio uslužen i otišao je. Nismo ulazili u detalje ko su, odakle su i gde su tako dobro naučili srpski jezik.

Pored Skenderbega, i Majka Tereza ima spomenike svuda. Albanka iz Skoplja, nikad nije živela u Albaniji, ali su Albanci izuzetno ponosni na svoju sunarodnicu.
I tako, Albanija na jedan dan... Začas proleti. Sve im boje lepo stoje. Kako mi rekoše u turističkoj agenciji koja je organizovala put: "Iznenadićeš se, jer mi Srbi imamo puno predrasuda kad je Albanija u pitanju!" I imamo. Deo tih predubedjenja sam promenio. Za ostale, paaa...i nisam baš siguran. Možda neki drugi put.

Možda i ona pročita 3, More

2008-09-27T23:56:00.002+02:00

- Hoću da me vodiš na more! - rekla je to takvim tonom da nisam znao kako da odgovorim. Ma, vodio bih te na kraj sveta i nazad, pomislio sam, ali nisam to rekao. Uvek sam izbegavao da obećam nešto što ne mogu da ispunim, pa sam i sada to uradio.
- Znaš da s mojom platom mogu samo da odem na more i odmah se vratim. Nema zadržavanja. Možda, nekad... Voleo bih i sam da odem na more, nema potrebe da bude kao zbog tebe...
Možda nekad je stiglo par godina kasnije. Ona nije imala strpljenja da čeka. Vremena su se promenila na bolje, pa tako sada letujem normalno, svake godine. I uvek mislim na nju. Bez obzira na to da li sam sa društvom ili sam otišao sam, uvek mislim šta bi bilo da je ona tu.
Izležavam se u sobi. Još je rano za večernji izlazak. More mi šumi pod prozorom, ja gledam tv. Sasvim slučajno, na programu koncert "Crvene jabuke". Neverovatno u koliko je pesama prepoznajem! Zurim u ekran, pevušim u sebi... I razmisljam o godinama koje prolaze...

* * *

"Prođe avgust srećo moja
vrijeme da se rastane
bilo je izgleda previše lijepo
da nam tako ostane
mislim da bi ono veče
kad si otputovala
da mi nije žao svijeta
isplak'o tri potopa
Evo sjedim, nagovaram mjesec
da u tvoju sobu zaviri
i da te umjesto mene
probudi i zagrli
I neka te čuva
neka ti priča
nek' te on ljubi
kad ne mogu ja"

* * *

"kad suze govore
istina razvaljuje
i svaka riječ me obori s nogu
to što si varala
to bih ti oprostio
al' što si mene
to ne mogu
tugo, tugo nesrećo
nikoga nisam tako volio"

* * *

'bem ti more... I ko ga izmisli.

Olimpijada 2008.

2008-08-26T19:23:00.001+02:00

Obožavam Olimpijske igre, taj svetski sajam sporta! "Nacrtam" se ispred televizora i pratim dešavanja onoliko koliko mi obaveze na poslu dozvoljavaju. Neke sportove izbegavam, kao, npr. odbojku na pesku! Koja je to glupost! Navodno, ima ogromnog interesovanja publike, a u stvari, svi gledaju preplanule polugole takmičarke ili takmičare, ko šta već preferira. Kad već pratimo odbojku, što nema i fudbala na pesku?
Ove igre ću pamtiti po tri stvari. Prva je pravi spektakl na otvaranju, prilikom paljenja plamena i onaj krug oko vrha stadiona nekoliko desetina metara nad zemljom, koji je optrčao Li Ning, gimnastičar koji je pre 20 godina na vratilu uspeo da se okrene oko one prečke četiri puta zaredom i to držeći se samo jednom rukom!
Druga je fenomen zvani Usein Bolt, Jamajčanin koji je uspeo da osvoji tri zlatne medalje, na 100, 200 i u štafeti 4x100 metara, pri tom srušivši svetske rekorde u svim tim disciplinama. Tako nešto nije pošlo za rukom nikome pre njega u 112 godina dugoj istoriji modernih Olimpijskih igara. Čovek je toliko bio ubedljiv, da je izgledalo da oni pored njega u stazi stoje! To me je podsetilo na slične podvige i trijumfe Merion Džons, za koju se kasnije ispostavilo da je bila dopingovana.
Treća stvar je Majkl Felps, čovek koji je uz osam zlata u plivanju ostvario i sedam svetskih rekorda! Jedini koji nije srušio, bio je u trci koju je dobio za stotinku! Za toliko je bio brži od našeg Milorada Čavića. Čavić je vodi svo vreme i na kraju se ispostavilo da to nije bilo dovoljno. Polemika traje i trajaće - da li je prvi Čavić ili Felps? Na tv-snimku se ne vidi, pogotovu snimak iz bazena, jer, ruku na srce, stotinka je stotinka! Ono zbog čega mi je žao što Čavić nije dobio tu trku je što mi danas znamo da je Felps srušio rekord Marka Špica, koji je na OI u Minhenu 1972. imao sedam zlata. Niko od nas ne zna koliko su to bile ubedljive pobede, da li je Špic bežao protivnicima za stotinku ili za sekundu... Tako će i Čavić, bojim se, da utone u istoriju.
No, njega to ni najmanje ne dotiče. Došao je da osvoji medalju i uspeo je. "Ulovio" sam mu i dve izjave. Na pitanje šta će da radi večeras, odgovorio je "Isto kao i sinoć, opet ću da spavam sa medaljom!" A na pitanje o planovima za budućnost, kao iz "topa" je odgovorio "Idem da oborim svetski rekord!" Kako je to samouvereno izjavio, verujem da će uspeti! Uz tebe sam, majstore, kao i cela zemlja!
Kao zemlja smo osvojili tri medalje. Srebro Čavića i dve bronze, Novak Djoković u tenisu i vaterpolisti. Po meni, malo! Zašto? Oni koji su bili "vidjeni" sa medaljama nisu uspeli da je osvoje. Neki zbog povreda (Ana Ivanović), neki su izgubili u četvrt-finalu (Jelena Janković i odbojkaši, pa i odbojkašice, ili veslači - svi su oni već osvajali medalje na svetskim i evropskim prvenstvima). Kad oni ne uspeju, onda neće ni oni koji su otišli da, ako mogu, obore državne rekorde.
To je to! Vidimo se opet u Londonu 2012.

Možda i ona pročita 2, Najlepše plave oči na svetu

2008-08-02T05:29:00.005+02:00

Pre nekoliko godina lokalni list "Naša reč" imao je rubriku u kojoj su objavljivane tinejdžerske ljubavne priče ili tako nekako... Nisam mogao da odolim, bilo je jače od mene, pa sam i ja napisao nešto. Ovo što sledi:

NAJLEPŠE PLAVE OČI NA SVETU

Ona je imala najlepše plave oči na svetu. Ja to nisam znao, jer nisam ni nju znao, osim iz nekih priča da postoji sestra u tom gradu tamo, te da će da dodje. Naravno, sve važne stvari u našim životima počinju slučajno, pa je i ova. Nije me bilo danima da mi njena sestra najavi dolazak, mrzelo je da me zove telefonom i, veče pred njen povratak kući, ja banem. Ljubav na prvi pogled? Nikako. Nije bila tip devojke koji mene osvaja na prvi pogled. Istina, imala je stvarno najlepše plave oči, ali nije sve u očima, priznaćete.
Da ne gnjavim, ostala je još par dana, onako, kao slučajno i neplanirano, proveli smo puno vremena zajedno i sve više sam shvatao da se vezujem. Ali, glupo je bilo šta počinjati kada smo udaljeni 200 kilometara. Ionako će njena sestra da diplomira na ovom našem fakultetu i da ode, pa šta ćemo onda? Tako sam i planirao da se ponašam, ali poslednje večeri je pitala kada ću ja da dodjem u njen grad? U to vreme sam valjao neke diskove, snalazio se na trange-frange način, često išao u Beograd po robu, pa mi se učinilo zgodnim da svratim, uz put mi je, a ionako može da se desi da proširim posao? Zašto ne spojiti lepo i korisno.
Spojio sam lepo i korisno. Svratio, proveo čitav dan lomeći noge sa njom po njenom gradu, premerili smo ga uzduž i popreko. Ja sam uvek bio zahtevan turista koji sve voli da vidi i svuda da gurne nos. Uveliko nas je osvajala jesen, ali tog dana je meni bilo proleće, ono pravo, sa svim mogućim rascvetalim cvećem, i to cvećem koje cveta i na leto, i u jesen, i zimi, sve mi je toga dana cvetalo. I sam sam imao utisak da cvetam…
Kao i uvek, sve što je lepo kratko traje. Naša veza je trajala, normalno, ali uvek imate one koji su protiv vas i vaše sreće. Na našu nesreću to je bila njena sestra. Krenula je da je ubedjuje da ja nisam za nju, da sam ovakav, onakav, čak i mentalni bolesnik. E, sad, stavite se u njenu poziciju. S jedne strane ja, što bi rekli političari "mlad, lep i pametan", s druge strane rodjena sestra, koja me duže poznaje. Kome verovati?
Rekla mi je to. Nisam reagovao, možda zato što me je i ona molila, a i imao sam sjajan argument koji je celu priču sestre obarao u vodu. Naime, ona je trebala da za mene bude samo recka, osoba koju želim da odvučem u krevet. E, sad, da je ovo porno priča, pa da pišem i te stvari, ali ne, verujte mi na reč da je shvatila sama da to nije tako. Zato je naša veza nastavila da traje, ali onako, krišom, da ne zna niko, ni sestra, ni mama, ni tata. Nije problem od roditelja sakriti da si s nekim u vezi, ali kako to uraditi kada je ta osoba u drugom gradu? Meni to nije problem, ionako sam imao rodjaku tamo, pa imam gde da budem. I ona je imala sestru ovde, ali, ta sestra je bila poslednja osoba na svetu koja sme da zna za nas.
Super su nam bila sretanja ovde… Najčešće na jedan dan, jer je to najlakše. Prvi veći test je bila Nova godina. Došla, slagavši kući da ide sa društvom u neki drugi grad, pa je za prvomajske praznike otišla sa drugaricom na par dana u njenu vikendicu na planinu… Kad je već to počelo da biva komplikovano, onda se i situacija u našoj zemlji iskomplikovala. Počelo je bombardovanje, što nas je još više udaljilo, mislim u kilometrima. Ipak, uspeo sam da, i to čak dva puta, odem i do nje. Rodbina mi bila pod stresom…
"Ej, ludače, bombe padaju, došao si na dva dana i ideš tamo! Šta ako padne bomba na autobus?"
Odgovor ih je uvek ubijao u pojam:
"Neću ja to ni da znam. Bomba samo grune i mi svi odemo u p.m. i toga ne budemo ni svesni!"
Posle rata se setila da postoji i neka njena tetka, u gradu pored mog. Tako je, naprasno za njene roditelje, odlučila da drugi put u životu ode kod tetke na nedelju dana. Otišla tamo, objasnila u čemu je stvar, gostovala tri dana i došla ovde. Njeni nisu mogli da provere, srećom po nas, tetka nema telefon, imaju komšije, a nema smisla maltretirati ljude, nego će ona da im se javi iz pošte, kad izadje da prošeta. Tako je moja kuća par dana glumila poštu.
Prošlo je par godina. Veza je polako dolazila do onog stadijuma kada počnete da se pitate "dokle ovako?" I pitao sam je. Nije znala odgovor, nije htela nigde, ni tamo ni ovamo, a ni ovako. Neka prodje leto, odlučićemo na jesen, ima nekoliko meseci, složiće se kockice mozaika u priči pod nazivom "Šta želimo".
I složile se kockice. Iznenada je našla drugog. Nije se javljala, nikad nije imala vremena, ne zna kad će da radi, zvaće me… Onda mi je pukao film, logično, tražio sam objašnjenje. Bolje da nisam, jer kada vam neko kaže da postoji neko drugi, ali da ste, ipak, vi ono pravo, a da je, ipak, bolje da se ne sretnete, šta biste vi rekli, a da to nije teranje u…u mesto rodjenja…
Logično, puklo je. Rekli mi kasnije zajednički prijatelji, da je taj neki lovator, da ni njima nije jasno o čemu je reč, da je to trenutni hir, vratiće mi se ona… Ma, daj, ljudi, prodjite me se, govorio sam im. To je prošlost, uostalom, ona je počela da živi s njim. Nemamo mi više o čemu da razgovaramo, ona to ne želi…
Ona ne želi? Poželela je, još kako. Lepo je to kad neko ima para, ispunjava ti sve želje, ali vremenom shvatiš da živiš u zlatnom kavezu. I ona je shvatila. I pozvala me. I priznala sve greške priznala da je bila i budala, i glupa i naivna devojčica i da bi pobegla od njega, ali nema gde… Meni sad nije ona problem, već moji roditelji, koji navijaju za nju. Oduvek, još od samog starta. Ja sam tu samo neko prisutan reda radi, ko se ne pita. Znam da bi me terali da je pitam: "Udaj se za mene!" Ne znaju da ja to nikako ne mogu, da to nema ni smisla ni logike posle svega što je bilo. Možda mogu samo da je pitam: "PREudaj se za mene!" Hoću li to da uradim? Ne znam, dovoljno će biti i što će dobiti ovaj primerak "Naše reči"!

Lucija Tarandek

2008-08-01T20:40:00.004+02:00

Lucija Tarandek, najinteresantnije dete koje sam sreo! Ne računaju se rodjaci :)

Travian

2008-07-10T18:55:00.000+02:00

Mislio sam da ću više pisati na ovom blogu, ali krivac za moje nepojavljivanje je moj prijatelj Sale. Naime, zamolio me da mu pomognem da zaradi neko zlato u nekoj on-line igrici. Ja mu pomogao, rekavši da nemam nešto mnogo vremena za igranje, ali ću mu pomoći koliko mogu.
I tako je krenulo...
Radi se igri gde imate svoje selo, izgradjujete ga, pravite vojsku, ratujete ili ste u dobrosusedskim odnosima s drugim igračima. Možete da imate svoju alijansu, gde se sa kolegama ispomažete na razne načine... Šaljete jedni drugima resurse da bi se brže razvilo selo, vojsku da se odbrani kad ga neko napada...
Naizgled, ništa neobično. Ono što je interesantno je da igra "radi" u realnom vremenu. To znači, da ako nekom treba 10 sati do vas, upravo toliko mora da prodje! I sad, zamislite načine dovijanja kad nešto treba da se uradi u 10 ujutru, a vi ste na poslu i tamo nemate kompjuter! Npr. tip radi na instaliranju kablovskog interneta, pa kad nekom u kući to "odradi", red je i da mu pokaže kako to funkcioniše. Najlakše je skoknuti na neki Travian sajt i odigrati potez koji čeka. Dok domaćin shvati, ako shvati, igra ide dalje. Plus što tu možda leži nova Travian žrtva...
Ili ustajanje noću, u četiti ujutru, jer morate da napadnete protivnika koji spava u to vreme, nadogradite silos da žito ne bi došlo na maksimum i propadalo...
A tek radost i veselje kad se otkrilo da može da se igra i preko mobilnih telefona...
Jednom je server bio u kvaru 12 sati! Niko nije mogao da se konektuje i čitava alijansa je stalno dolazila na forum (zatvorenog tipa, jasno, da ne bi bilo špijuna iz neke protivničke alijanse) samo sa jednim pitanjem: "Šta se dešava? Kad će da proradi server?" Ko krizirani narkomani, daleko bilo...
Ekipa mojih sugradjana s kojim igram ima svoje sastanke. Menjamo kafane, a sve ostalo je isto - piće, moča, ćevapi i 3-4 sati priča o dogadjajima sa Traviana. Ko je koga napao, ko kome uzeo selo, koga napasti, kome pomoći... Taktike, strategije, koliko nesudjenih generala na par kvadrata spojenih stolova... Da neko sa strane prisluškuje razgovor zvao bi ili policiju ili ludnicu!

Eto, pisao bih još, ali nemam vremena... Moram da proverim selo, možda me je neko napao!

P.S. Biće još... Jer, na s3.travian.ba sam Mixajlo, pa proverite moj profil tamo ukoliko možete...

Političko pomirenje DS i SPS

2008-07-10T15:05:00.000+02:00

Ovih dana su puni mediji o političkom pomirenju izmedju DS-a i SPS-a. Pitam se samo kad su se svadjali? Hajde da se mire SPO i SPS, tu je bilo svega, čak i mrtvih! Ali DS i SPS!?!?!?!?

Politika je čudo, a zaboravan narod dva čuda.