ISKUSTVO SA LETOVANJA – DRAČ 2021.

 NOVA NAŠA REČ, 16.9.2021.

S obzirom da je ovogodišnja letnja sezona pri kraju, ovo iskustvo shvatite kao preporuku i uputstvo za sledeću godinu.

Odluku kuda na letovanje ove godine smo doneli lako. Idemo na more. Zbog šarolikosti ekipe koja će letovati, kuda na more je već bio problem. Odluka je bila da se ide početkom septembra i to u neku od zemalja koje ne traže potvrde zbog kovida. U tom trenutku su u opticaju bile Crna Gora i Albanija. Kako je Crna Gora u međuvremenu pooštrila mere za ulazak u Crnu Goru (čitaj traže potvrde da ste vakcinisani, preležali kovid, imate negativan nalaz...), ostala je Albanija.

Novi problem je bio kako utvrditi direktnu razdaljinu npr. između Leskovca i Drača, jer Google map ne pokazuje put preko Kosova i Metohije, nego vam nudi neke zaobilazne lokacije. To je rešeno iz više delova, najpre od Leskovca do administrativnog prelaza Mutivode, pa Priština – Drač... I tako, s koca i konopca, nekih 380 kilometara, koji kilometar gore-dole.

Sledeći korak je rezervacija smeštaja. Opet pomaže internet, imamo sajtove koji nude mogućnost rezervacije. Ponuda iz Drača je bogata, hoteli, apartmani, svega ima. Možete da birate na osnovu cene, broja kreveta, udaljenosti... Našli smo što nam odgovara, rezervisali i ostalo je da čekamo još 15-ak dana do polaska. Imamo mogućnost otkazivanja rezervacije do 29. avgusta bez ikakvih problema (na letovanje krećemo 1. septembra). Kontakt sa domaćinom preko vibera i sličnih aplikacija.

E, sad, ovo uputstvo, nadam se, neće trebati sledeće godine. Treba stalno pratiti pooštravanje režima ulaska na određene teritorije zbog kovida. Nama se desilo da nemamo pojma da je Kosovo odlučilo da traži papire za ulazak dva dana pre nego smo došli. Naravno da smo imali putnika bez papira i naravno da najpre nisu hteli da nas puste da nastavimo put. Ali, kvaka je u tome da smo mi samo u tranzitu preko Kosova i Metohije i onda dobijete papir koji to potvrđuje i kojim se obavezujete da u toku od 3-5 sati odete sa teritorije Kosova i Metohije. U našem slučaju je bilo tri sata.

Treba napomenuti i da je put od dela skretanja za Sijarinsku Banju do administrativnog prelaza u veoma lošem stanju. Sa kosovske strane je u redu, osim nekoliko kilometara do ulaska u Prištinu. Kroz Prištinu možete da koristite navigaciju, ali su i putokazi dobra stvar. Samo treba pratiti one koji vas usmeravaju ka Peći (što može da zbuni, jer u stvari idemo ka Prizrenu, a nema table za ovaj grad). U stvari, usmeravaju vas na autoput sa dve trake i koji vodi ka ova dva grada. Ono što nikako nismo mogli, a da ne primetimo je da najmanje 90% ljudi na ulicama Prištine nosi zaštitne maske. Na samom graničnom prelazu opet smo zbunjeni. Sa kosovske strane onaj kontejner, gde je obično policija, malo urasao u travu i prašinu, nema nikog. Jednostavno, sa kosovske strane ne postoji granica, nego je kontrola na ulasku u Albaniju. Procedure su zaista kratke, a nije bilo ni gužve, pa smo brzo obavili formalnost. Samo da se zna, u međuvremenu je i Albanija uvela obaveznu papirologiju na kovid.

Drač

Odnos dinar – lek je 1:1, što znatno olakšava shvatanje cena. Za jedan evro se dobija 120 leka, pa je sve isto kao i kod nas. Svuda možete da plaćate u evrima ili albanskim lekama. U većini slučajeva vam kusur vraćaju u novcu koji ste dali, ili pitaju koju valutu želite. Cena za tečni gas se veoma razlikuje od pumpe do pumpe, najniža koju smo videli je 52, a najviša 76 dinara. U većini slučajeva je oko 65 dinara. Cene u prodavnicama nisu baš naivne, da ne upotrebim neki drugi izraz. Plus što nema baš svaki proizvod istaknutu cenu. Koka-kola od 1,5 litra je 150 dinara, pivo u limenkama od pola litra od 70 dinara pa naviše, flaša zejtina 220 i više... Bilo je i nekih prehrambenih proizvoda sa naših prostora, npr. mleko „kravica“ (140 dinara litar), čips, neki vafli... Voće i povrće je kao i kod nas, a paradajz, koji je izazvao proteste u Leskovcu nedavno, se prodaje po ceni od 120 dinara za kilogram. U restoranima najjefitinije pice su 300 dinara, a roštilj 400 i više. Na šetalištu gde se prodaju suveniri obični peškiri 400 dinara, plastične papuče 200, „original“ parfemi dva za pet evra... Imate mogućnost i zabave u raznim luna-parkovima. Cena kugle sladoleda je od 50-70 dinara. U jednoj poslastičari/restoranu, kugla je 50 dinara ako uzmete sladoled u kornetu „za poneti“, a ako sednete u lokal onda je porcija od tri kugle 200, a od pet kugli 300 dinara.

Plaža

Plaže su podeljene, svaki hotel ima svoj deo, a suncobran i dve ležaljke su npr. 300 dinara, a deo kojim gazduje komšija 500 dinara. Znači, prošetajte se i raspitajte. More je toplo, očigledno neko nije isključio bojler. Plitko je, pređete stotinak metara, a dubina pola metra.

Apsurdi

Od Drača ka jugu je na desetine kilometara peskovitih plaža i u čitavoj dužini su hoteli i zgrade čiji su stanovi preuređeni za izdavanje. Svom tom dužinom se nalaze zasebne pešačke i biciklističke staze, te zelena površina iza koje je bulevar. Pešačke i biciklističke staze čiste i održavaju urednim oni pored čijih lokala prolaze, ali je očigledno da za zelenu površinu nije zadužen niko, jer je to sve puno papirića, opušaka i sličnog otpada. Jedan preko puta drugog su hoteli sa četiri zvezdice, Antalija i Empire, koje je nemoguće ne primetiti zbog izgleda i sjaja, a dvesta metara dalje niz bulevar se nalazi devet kontejnera za smeće, punih i prepunih. Đubre bacaju u kontejner, ali i oko kontejnera. Preko noći dolaze radnici za održavanje čistoće, pokupše sav otpad iz i oko kontejnera, sve bude čisto i uredno. Do sledeće večeri, kada se opet sve prepuni. I tako u krug. plus što pešački prelaz ide direktno u kontejnere s jedne, a s druge strane ulice u izvesu ogradu koja onemogućava prolaz pešacima. Očigledno da je neko taj prelaz iscrtao par metara u pogrešnom pravcu.

Jedna od turističkih atrakcija je i amfiteatar, istorijsko nalaziše i jedan od najvećih rimskih amfiteatara na Balkanu. Nalazi se u centru grada i izgrađen je za vreme cara Trajana, a njegovi dobro očuvani ostaci, uključujući mozaik kapele, otvoreni su za javnost zajedno sa muzejom. Mozaik se nalazi unutar udubljenja, ali neki od njih su pod strukturnim rizikom zbog razvoja na vrhu amfiteatra, pa se preporučuje oprez kada se obilazi ovo područje. Strukturni rizik je, u stvari, zbog toga što su na tom prostoru napravljene kuće. Kada je nalazište otkriveno, kada su krenula iskopavanja i istraživanja, država je htela da od vlasnika otkupi kuće. Ali, onda su oni, ostivši mogućnost za dobru zaradu „zacepili“ cenu, pa je došlo do toga da imate kuće na samom prostoru bukvalno iznad tog nalazišta.

Sporazumevanje

Neke osnove engleskog jezika su u većini slučajeva dovoljne za sporazumevanje. Uostalom, najčešći vid komunikacije i jeste koliko ovo košta, kako vraćate kusur... Na plaži će neko da se zapriča sa vama kad čuje jezik kojim govorite, pa smo razmenili iskustva sa gostima iz Prizrena. Ima i turista iz Bosne i Hercegovine, a i onih iz Srbije. Mahom su svi zadovoljni, a od gospodina iz Prizrena smo saznali i da im cene variraju, zavisno od sezone. Što se sezona više bliži kraju, cene su niže. Inače, oni za kraj sezone smatraju početak septembra, u šta smo mogi da se uverimo. Iz dana u dan je bilo sve manje gužve i sve je lakše bilo naći parking mesto. Takođe, i restorani su polako zatvarani i opadala je ponuda u njima, recimo, više ne radi roštilj, možete da naručite samo picu... Ovo pivo nemamo, nestalo, ne nabavljamo nove količine, jer prekosutra zatvaramo...

ANTRFILE: Putokazi će vam lepo pokazati gde da idete, ali postoji jedan problem. Nemaju , kao kod nas recimo, tablu koja kaže da je izlaz za to i to mesto za 1000 metara, nego tu gde je putokaz tu je i isključenje. To zna da bude vrlo problematično kada ste na auto-putu i vozite u levoj traci. Da sad ne pojašnjavam kako smo došli do tog saznanja.

ANTRFILE: Ukoliko znate albanski, može se desiti da, kada vam kažu koliko nešto košta, kažu nulu više. Ako je nešto 100 leka, reći će vam 1000, ali naplatiti 100. Objasnili su nam da je to zaostala navika iz perioda komunizma. Pošto su tada radili za male plate, onda su dodavali nulu da bi izgledalo više. Dakle, dnevnica nije bila 10, nego 100 leka kada pričate koliko zarađujete...

ANTRFILE: Poneli smo ručni frižider, ali nam je falilo par onih patrona, zaturilo se to negde. Rešimo da prošetamo i pogledamo da li ima toga po prodavnicama. Prilazimo jednoj, imaju neku izloženu plastičnu robu, možda ima tu... Na pitanje da li govori engleski (postavljeno na engleskom, naravno) prodavac odgovara sa „No“. Komentarišemo između sebe kako sada da mu objasnimo šta želimo, a on doslovce odgovara „Probajte na srpskom, dosta ga razumem..:“

 

 

MARINA PETKOVIĆ, PČELARKA: VELIKI RAD JE IZA MENE

NOVA NAŠA REČ, 29.11.2019.

 

Marina Petković iz Donjeg Bunibroda je jedna od retkih žena koja se bavi pčelarstvom kao zanimanjem i to traje već 16 godina. danaas ima sto košnica, a sve je krenulo kad joj je dete dovoljno poraslo da mu majka više nije toliko potrebna. To je njoj stvorilo višak slobodnog vremena koje je želela da utroši tako što bi još više doprinela svojoj porodici i kući u kojoj živi.

„Na žalost, to je bilo vreme kada su, firme su stajale, nije bilo posla... Falilo mi je to da budem ostvarena, da nešto značim, da nisam u nečijoj senci, da nešto vodim. Opet, nisam ni volela da radim po nečijoj „diktaturi“, da mi neko naređuje, pomalo sam i bežala od ljudi, bila sam malda i nesigurna... Svet prirode mi je bio nešto fantastično, zakoni prirode se znaju, sve ima svoje zašto i svoje zato. Htela sam da radim nešto što volim, jer jednostavno ne volim da radim nešto gde neću da uložim sebe i svoje srce, ma o kakvom novcu da se radi. Pokušala sam neke posliće, ali se tu nisam pronašla. Moj deda po majci se bavio pčelarstvom, otac je to nastavio dok nije otišao u inostranstvo da radi, pčele su ostale, ali i uginule pošto ih niko nije gledao. Onda sam ja pokušala da obnovim te košnice, suprug mi je pomogao i mene je to odjednom jako zainteresovalo.“

Edukacija

Marini strpljenja ne nedostaje. Znala je da satima stoji i posmatra šta i kako pčele rade.

„Zaintrigirao i fascinirao me je taj njihov svet... Posmatrala sam ih kako se ponašaju, kako se kreću, da li se vrte na ulazu u košnicu, da li donose polen... Prosto sam se pitala šta je to što njih organizuje da one znaju šta i kako treba da rade? Kao da imaju fakultet po kome u mraku uspevaju da grade saće... Pošto me je to toliko interesovalo, krenula sam da čitam i da se edukujem. Našla sam neke knjige, povezala se sa Vladom Stamenkovićem, starim pčelarom, koji je znao da prenese svoje skromno znanje i veliku ljubav prema pčelama. I tako, čitam, gledam, čitam, pa opet proveravam kod pčela da li rade ono što piše u knjizi. Krenula sam sa četiri košnice. Imali smo jednu koju smo izrojili, a još dve su nastale tako što sam sam pokupila dva roja, jedan u dimnjaku, a drugi u voćnjaku. Onda sam druge već imala 12 košnica, pa 24, 48... One su se same rojile jer sam ja njima obezbeđivala kvalitetne uslove za život i tako uspevala da svake godine dupliram broj košnica koji imam. To je bio period velikih odricanja i sve što sam mogla sam ulagala u košnice i opremu. Porodica je to prepoznala, podržavala me, ali i prekorevali zbog, po mojoj majci, prekomernog ulaganja. A sve sam to radila jer 2004. godine, kada sam imala samo četiri košnice, od svake sam uzela po 45 kilograma meda. Kada se to profalo, lako je sračunati koliko ću imati ako imam 30, 40 ili 50 košnica. A četiri je meni malo, mogu mnogo više da opslužim... I to je ono što me je motivisalo da ulažem, ali da paralelno sa radom i samu sebe što više edukujem i skupljam znanje o pčelama gde god mogu. Posećivala sam sajmove, nabavljala literaturu, išla na edukacije koja su držali profesori sa fakulteta u Novom Sadu ili Beogradu, hvatala beleške, kupavala alat i to samo onaj najkvalitetniji... I sve što bih saznala sam proveravala kako to izgleda kada primenim kod mojih pčela, jer se dešavalo da neki put i najdobronamerniji savet ne važi kod nekih pčelinjaka. Danas znam da svako pčelinje društvo je svet za sebe i tako mu treba pristupiti. Trudim se maksimalno da ne remetim njihov životni sklad, ne namećem im svoja pravila, nego da se ja prilagodim njima. Nisam gramziva, sve ide prvo za njih, pa tek posle uzimam za mene. Zato sam za ovih 16 godina imala vrlo malo gubitaka.“

Žena među pčelarima

Pčelarstvo je nešto čime se kod nas mahom bave muškarci i to kao nekim dodatnim zanimanjem ili je to i hobi. Dugo je Marina bila jedina žena u udruženju pčelara.

„Mene je zanimalo da što više naučim, ali u početku me nisu gledali kao ravnopravnog kolegu. Imam utisak da su smatrali da sam ja tu zalutala, da sam, eto, kao došla da nešto čujem, raspitivali se okolo čija sam rođaka, otkud ja tu, bili zaista nepoverljivi... Kada su videli da ja stalno nešto zapisujem, onda su počeli svi da se trude da mi nešto kažu, da me posacetuju šta i kako treba da se radi... Ali, kad nešto konkretno pitam, onda ne znaju, sve nekako žele da budu dominantni, da izgleda da samo oni znaju, a ja sam neko ko nema pojma niočemu... Tako sam se malo pogubila među svim tim savetima, jer tehnologija pčelarenja se razlikuje od pčelara do pčelara... Niko nije verovao da ja mogu da postanem pčelarka koja će da živi od toga. Ali, kada su počeli da pristižu rezultati, onda opet nisu verovali da je sve to moguće, pa su želeli da dođu, da se lično uvere... Mislim da mi je to što sam žena znatno otežalo put dovde, jer su mi svi pomagali, ali niko nije verovao da ja znam i mogu, baš zbog toga što sam žena. Teško im je bilo da priznaju da sam i ravnopravna, a kamoli da znam i više od njih... E, sada, nakon 16 godina, sam dospela do stepenika za koji verujem da me neće pomeriti tako lako i da imam poštovanje ogromne većine. Za to sam se izborila svojim stavom, znanjem i umećem!“

Savetodavac

Na kraju je došlo dotle da Marina postane osoba koja će biti nekom savetodavac, neko ko će nekog mladog pčelara uvesti u posao...

„Meni je bilo nezamislivo da sam ja osoba koju će neko da posluša. Ali, to je krenulo kada su ljudi počeli da dolaze kod mene da kupe matice jer me je neko preporučio... Ja nisam želela samo da im prodam maticu, nego sam im držala i predavanje šta i kako treba da rade, davala im napisane beleške... I sve iz želje da ne bude to samo obična prodaja, jer bi mi bilo žao da ta matica i to pčelinje društvo kasnije uginu zato što ja nisam posavetovala čoveka šta i kako treba da radi. Ljudi su prepoznali tu moju emociju, tu ljubav... Tako da sam na kraju držala edukacije koje je GIZ organizovao za mlade pčelare, na čemu sam im posebno zahvalna, jer su me zaista osnažili u tolikoj meri, da ja prosto sebe ne prepoznajem, jer nisam ni sanjala da sam sposobna da sve ovo radim. Čak učestvujem i u Danu devojčica, kada devojčicama pokazujem kako izgleda baviti se nekim zanimanjem koje nije tipično za žene.“

 

 

FUDBALSKI SUDIJA JELENA CVETKOVIĆ

NOVA NAŠA AREČ, 8.11.2019.

Jelena Cvetković 2010. godine je počela da sudi fudbalske utakmice. Pre toga je još kao devojčica igrala fudbal sa dečacima i devojčicama, a nekako u to vreme je oformljen ženski fudbalski klub „Lavice“. Treneri „Lavica“ su tražili talentovane devojčice po raznim turnirima, organizovali utakmice i tako su došli do Jelene.

„U to vreme je predsednik sudijske organizacije bio Zoran Jovanović bio sa nama na pripremama i pitao mene i još 2-3 devojčice da li bi želele da se bavimo suđenjem. Ja sam pristala i, eto, već desetu sezonu sudim. U početku sam paralelno igrala fudbal i sudila, ali kada sam dospela u zonski stepen takmičenja, prešla sam samo na suđenje. Mislim da mi je dosta pomoglo iskustvo igranja fudbala, jer sam, naravano, na taj način naučila pravila, šta je prekršaj, ofsajd, imala sam osećaj za igru i to mnogo znači kada krenete u sudijske vode. Pomaže mi i iskustvo koje imam kao igračica u tome što pogled na igru sudije i fudbalera je potpuno drugačiji. Ja kao sudija znam šta igrači misle, osećaju... I lakše je da napreduješ kao sudija.“

Geni

„Moj otac i stric su igrali fudbal, a stric je bio i sudija“ pojašnjava Jelena.

„Bilo im je drago kad sam im rekla da ću da treniram fudbal i podržavaju me u svemu. Dolaze na moje utakmice i stalno imaju neke savete šta bi i kako bi trebalo da uradim. Kući kada na tv gledamo neku utakmicu on obično ima neko svoje mišljenje i komentar, ali ja nekako nisam osoba koja će da se ubeđuje da li je ili nije bio prekršaj, penal, ofsajd... Mi to ne gledamo isto, ne procenjujemo isto. Ja samo kažem da je po pravilima to i to, nema rasprave zašto i kako...“

Prva utakmica

„Petlići Radana iz Lebana sa nekom ekipom, zaboravila sam koja je bila“ seća se Jelena.

„Bila sam pomoćni sudija i mahala sam penal. Sećam se da je glavni sudija Milan Đorđević, koji sada sudi Srpsku ligu, rekao da će biti od mene dobar sudija. Prvi put sam kao glavni sudija takođe sudila petlićim, ovaj put u Bojniku. Inače, u to vreme mi je mana bila kretanje po terenu, jer sam trčala kao fudbaler, gde je lopta tu sam i ja. Tek je kasnije došlo to iskustvo i znanje u kretanju.“

Karijera

Jelenina sudijska karijera stalno ide uzlaznim tokom. Prve dve godine je sudila okružnu lilgu, pa prešla na Nišku zonsku. Godinu dana kasnije već je sudila Zonu Jug i nakon dve godine krenula da sudi mušku Srpsku ligu (treći rang takmičenja), gde je već pet godina, i Superligu za žene. Krajem 2016. je postala deo Talent-mentor programa Fudbalskog saveza Srbije i radi se o programu za perspektivne sudije. Od FSS-a je UEFA 2017. zatražila jedan ženski tim koji bi se pripremao po posebnom programu. Među osam ženskih timova iz Evrope, srpski su činile Jelena Cvetković, Ivana Jovanović i Danijela Stojanović. Kao jedan od dva najbolja ženska tima dobile su za nagradu mogućnost da sude KONKAKAF prvenstvo (prvenstvo na kome učestvuju reprezentacije Severne i Srednje Amerike) za devojčice do 16 godina koje je održano na Floridi. Sudile su finale, Meksiko – SAD, što je, svakako, veliko priznanje.

„Mi smo bile, uz devojke iz Španije, jedine iz Evrope. Ukupno je bilo 60 sudija. Da ćemo da sudimo finale saznali smo dva dana ranije u sobi gde smo održavali sastanke. Osećaj je bio neverovatan, ne znate šta da kažete, kako da reagujete, čujem Danijelu koja stoji pored mene i kaže „Pa mi sudimo finale!!!““

Posle tog turnira Jelena je postala internacionalni sudija, što znači da ima FIFA grb i može da sudi međunarodne utakmice. Ove godine je sudila u Austriji kvalifikacije za Evropsko prvenstvo za fudbalerke do 17 godina, kvalifikacije za žensku Ligu šampiona u Belgiji, zatim utakmicu kvalifikacija za EP između Moldavije i Češke... Sudila je i finale kupa Srbije za žene, a bila je prva žena koja je sudila finale Kupa Jablaničkog okruga.

Rodna ravnopravnost

Neizbežno je poređenje sa muškarcima fudbalskim sudijama, s obzirom na uvreženo mišljenje muške populacije da se žene ne razumeju u fudbal i kola.

„U kola se od nedavno razumem, jer sam kupila auto, znam i svaki auto koje je marke, a da se ne razumem u fudbal ne bih dogurala dovde“ je Jelenin komentar uz, naravno, smeh.

„Ženama je lakše da napreduju, jer je manja konkurencija među sudijama, manje ima liga u ženskom fudbalu... Ja sam postala međunarodni sudija za devet godina, a recimo moj kolega Milan sudi već 19 godina i još uvek nije dostigao taj rang. Ali, mislim da je ženama možda i teže da sude nego muškarcima. Odnos igrača prema sudiji je isti, nema veze kog su pola. U početku je malo teže, dok te ne upoznaju, dok ne stekneš autoritet. Ja mislim da sam autoritet stekla tako što sam bila u početku malo stroža, nisam dozvoljavala da se raspravljaju i komuniciraju sa mnom, znala sam i da dam karton zbog toga. Sada je već to mnogo drugačije, ne sećam se kada sam dodelila žuti karton nekom igraču zbog prigovora. Mislim da autoritet nisam stekla kartonima, nego je ipak igračima mnogo važnije kad shvate da si ti neko ko se razume i ko zna da sudi.

Sudijske greške

Igrač može da pogreši milion puta i to ne vide svi u publici. Ali, kad sudija pogreši, pa čak i ako ne pogreši, publika reaguje burno...

„To je očekivano. Nemam problema sa tim, jer to ne može da se promeni. Publika je publika, ona gleda i reaguje kako reaguje i to je to... Ljudi ne shvataju da ja i moje kolege kad počne utakmica više ne čujemo publiku, nego smo skoncentrisani na ono šta se dešava na terenu. Kod mene postoji neka pozitivna trema kako će sve to da se odigra, ali onog trenutka kada dam znak za početak utakmice trema nestaje i svu pažnju posvećujem dešavanjima na terenu. Naravno, ponekad je prosto nemoguće ne čuti neki šaljiv komentar, kao kada smo na nekoj utakmici izlazili na teren ja i dvojica sudija koji su bili pomoćnici. Neko iz publike je dobacio da je od nas troje najzogniji sudija kolega koji bio levo od mene.“

Jelena misli i da je publici postalo normalno da vidi ženskog sudiju.

„Nekad je publika znala i da toleriše greške sudije upravo zbog tog nekog shvatanja „Ma, pusti, žensko je, nema pojma...“ Sada više toga nema, kada publika misli da sudija greši svoje nezadovoljstvo će pokazati na potpuno isti način, nezavisno od toga da li je sudija muško ili žensko. Iste su gestikulacije, psovke... Ali, kao što rekoh, mi to ne slušamo.“

Pozitivne stvari zbog suđenja

„Naučila sam engleski, koji je postao obavezan za sporazumevanje tokom utakmice. Stekla sam mnogo prijatelja u skoro svakom gradu, a u psolednje vreme i u drugim državama. I tek ću da stičem prijatelje. Dosta putujem, mogu da vidim druge zemlje, gradove, ljude, kulturu... Opet, odrekla sam se i dosta toga, ali to ne vidim kao nešto negativno. Ja imam obavezu da svakog dana idem na trening, jer moram da budem u fizičkoj kondiciji. Moji drugovi i drugarice mahom izlaze,a li ja ne pamtim kad sam otišla u neku diskoteku, kafanu... Kad je pauza u prvenstvu onda i odem, ali dok traju takmičenja to zadovoljstvo ne mogu sebi da priuštim. Ali, ja ne žalim ni za čim. Vodim normalan i zdrav život, na neki način sam profesionalni sportista.“

 

ISKUSTVO EMANUELA I ALEKSE IZ HEMIJSKO-TEHNOLOŠKE ŠKOLE: NE POSTOJE ROMI I SRBI, NEGO SAMO DOBRI I LOŠI LjUDI

NOVA NAŠA REČ, 8.11.2019.

U Hemijsko-tehnološkoj školi “Božidar Đorđević Kukar” obično se u prvu godinu upiše oko 10% učenika romske nacionalnosti. Od tog broja skoro svaki drugi odustane od školovanja i ne zavši srednju školu. Jedan od onih koji je sada u četvrtom razredu je Emanuel Jašarević. On se nakon završetka obrazovanja u Osnovnoj školi „Petar Tasić“ upisao u Hemijsko-tehnološku i u startu imao problem.

„Kriterijum koji je bio u osnovnoj školi je blago rečeno loš. Nije mi trebalo puno rada i zalaganja da bih bio odličan, praktično mi to i nije izgledalo kao školovanje. Dovoljno je bilo da sam redovan, primeran, malo pokažem interesovanje i to je to. Bilo je učenika koji su želeli da uče, da napreduju i ja sam jedan od tih. Zbog takvog načina rada sam imao velikih problema kada sam krenuo u srednju školu, jer je trebalo da nadoknadim dosta toga što sam propustio, da se naviknem na stroži kriterijum... Nisam verovao koliko ja, u stvari, ne znam... Pitao sam se i kako ću biti prihvaćen od ostalih učenika, ali sam se posle 3-4 meseci uverio da me gledaju kao ravnog sebi i uvek sam imao pomoć sa njihove strane kad god bi mi nešto trebalo. Naravno, i ja pomažem kad mogu, što do tada nisam doživeo. Fenomenalno je kada stičeš takve bezuslovne prijatelje, kada uvidiš da nema diskriminacije. Na žalost, od moje generacije samo sam ja došao do četvrte godine. Zašto je to tako i zašto su neki odustali od školovanja, po meni ima više razloga. Jedan je što zasnuju porodicu, drugi što odu sa roditeljima u inostranstvo, a treći što kolaju priče da Romi ne mogu nigde da se zaposle u Srbiji i onda nema nikakvog smisla da uče školu.“

Emanuel smatra da su maloletni brakovi koji se sklapaju među Romima generalno loša stvar i katastrofa, koju treba sprečiti.

„Ali, po meni je to ukorenjeno iz nekog drugog razloga. Kao nacionalnost mi imamo određeni post-traumatski poremećaj, odnosno imamo sakriveni strah u sebi zbog toga što imamo kratak životni vek. Iz tog straha da ne umremo mladi, želimo da što pre doživimo radost sklapanja brakova, rođenja detera u porodici... To je nešto najlepše što se dešava jednoj porodici. I onda iz razloga da bi se što pre to dogodilo ulazi se u maloletničke brakove... To se vremenom polako menja, na to dosta utiče edukacija po školama, ali i naša crkva i priče o veri, Bogu, načinu života... U suštini sve to potiče iz porodice. Moji roditelji su mene dobili kada je otac imao 16, a majka 15,5 i oni mi kažu da njihovo iskustvo govori da ja to ne treba da radim.“

Emanuel se bavi i vannastavnim aktivnostima u školi. Bio je član, muzičke, pa dramske sekcije, uvek je tu da pomogne kad treba. Sa svojim drugom iz razreda Aleksom Miljkovićem zajedno pomaže osmacima oko profesionalne orijentacije i odlučivanja u koju će školu. Aleksa je došao iz OŠ „Radoje Domanović“ u Manojlovcu i u toj školi nije imao prilike da ima drugove romske nacionalnosti.

„Naravno da sam čuo svakakve priče o Romima i mahom su bile negativne. Treba da se pazim od njih, jer oni nešto loše, da treba da ih izbegavam. Onda sam ovde upoznao Emanuela i shvatio da su to obične predrasude koje su nastale zbog toga što ljudi gledaju Rome kao celinu, a ne kao pojedince. Uglavnom nemaju neko lično iskustvo nego samo slušaju priče. Ali, sada ja mogu da, kada se započnu takve priče, iznesem svoje iskustvo i razbijam te predrasude kad  kažem da postoje Romi koji se ne uklapaju u takav šablon, da imam druga u razredu s kojim sam svaki dan, koji je dobar i kao čovek i kao prijatelj i kao učenik.“

GLUMAC MILOŠ BIKOVIĆ: GLUMAC BEZ PUBLIKE NE POSTOJI

NOVA NAŠA REČ, 4.10.2019.

 

Miloš Biković, glumac rođen 1988. godine, je pored uspešne karijere u Srbiji ostvario i nekoliko zapaženih filmskih uloga u Rusiji. Do sada je više puta bio u Leskovcu zbog premijera filmova u kojima je igrao, ali je nedavno imao čast da otvori Leskovački internacionalni festival filmske režije. Predvodnik mlade glumačke plejade sa ovih prostora kaže da će posebno zapamtiti ovogodišnji LIFFE, „jer ću moći da kažem da sam otvorio festival kada je jedan Bogdan Diklić dobio nagradu „Živojin Pavlović“! Inače, ja volim da dolazim u Leskovac, jer je publika temperamentna, a susret glumca i publike je nešto što je dragoceno. Kada igrate u pozorištu vi imate direktan kontakt sa publikom, ali kada je film u pitanju onda samo na premijeri možete da osetite neposrednu reakciju. Zato je meni i drago što sam bio ovde, jer je ovo jedan od načina da se opipa puls publike, s obzirom da glumac bez publike ne postoji. Naravno, a da ne pominjem roštilj zbog koga takođe volim da dođem u Leskovac. Što se same manifestacije tiče, u osnovi festivala je ono što je nevidljivo i što se teško može definisati, a to je ta magija živog kontakta, neka vatra, iskra.  Ako festival nema te iskre, ako ne iskri onda je to mrtav festival. Nema veze da li taj festival ima velike budžete ili glamurozne goste, opet festival može da bude mrtav, može da bude lažan i da u njemu nema strasti, a ovde sam juče osetio tu energiju, pre svega tu potrebu kod publike za kvalitetnim sadržajem. Mislim da je zbog toga ovaj festival uspeo jer sam osetio tu iskru. Iza toga stoji ogroman rad ali mi je mnogo drago što je Leskovac pokazao ovako visok nivo kulture.“

 

Biković je ostvario u filmu rusko-srpske koprodukcije „Balkanska međa“ interesantnu ulogu...

„To je film koji je nastao kao inicijativa ruske produkcije da snime film o svojoj grupi specijalaca koji su bili na jugu Srbije, tačnije na Kosovu i Metohiji tokom NATO agresije i koji su dobili zadatak da obezbede prelaz bataljona iz Bosne na aerodrom u Prištini. Mene su zvali da igram Rusa, na šta sam ja rekao da je besmisleno da ja u filmu koji se dešava u Srbiji igram Rusa i da bi trebalo da mi daju neku ulogu Srbina. Njihovo drugo pitanje je bilo da li znam nekoga ko bi mogao da im pomogne sa snimanjem u Srbiji, a upravo u to vreme smo moj kolega Miodrag Radonjić i ja započeli rad sa našom kompanijom „Arhangel studio“ i mi smo želeli da napravimo koprodukciju, odnosno da pre svega budemo servis za rusku kompaniju. Onda su oni predložili da to bude prava koprodukcija, krenuli smo da radimo zajedno, zatim smo mi počeli da utičemo na taj scenario, jer to što se ovde dešavalo mi poznajemo mnogo bolje nego oni. Film nije rekonstrukcija tog događaja, jer, recimo, nikada nije bilo sukoba na samom aerodromu, nego oko aerodroma, ali nam je trebalo jedinstvo radnje zbog dramaturgije. Tako smo dobili film koji se zove „Balkanska međa“. Moram da priznam da sam jako strepeo dok smo radili taj film, jer je to prvi film posle „Južnog vetra“ gde se eksponiramo kao produkcijska kuća, a prvi put u Rusiji, pritom je to jako važna tema za nas u Srbiji danas... Tu strepnju nisam imao kad smo radili „Južni vetar“, jer ako ne uspemo „Južni vetar“ bi bio samo jedan neuspešni film, dok je „Balkanska međa“ velika tema kojom smo mogli da izneverimo očekivanja ili da nedaj Bože napravimo nešto što bi moglo da uvredi sećanja na taj momenat. Da smo uspeli pokazale su reakcije ljudi u Rusiji, gde smo dobili mnoštvo pisama ne samo ljudi koji su gledali film tamo ,nego i iz drugih država bivšeg Sovjetskog Saveza, što smatram da je i bio neki cilj. Na žalost, film nije ušao u prvih deset najgledanijih iz prostog razloga što vi kad u Rusiji pravite film morate da pazite i kad ulazite u bioskope kako bi pogodili gledanost. Tržište im je jako veliko, što bi rekli mala bara puna krokodila. Ali zato smo u Srbiji u ovoj godini za sada najgledaniji, dok u regionu nisu baš sve zemlje bile zainteresovane da prikažu ovaj film, što je i razumljivo. Imamo i neke nagrade sa nekih festivala što opet smatramo kao potvrdu kvaliteta. Moram da kažem i da je uloga Miodraga Radonjića velika, on je izveo jedan kolosalan posao u tom trenutku kada sam ja bio u Rusiji, on je zaista izneo na leđima jedan zaista veliki, veliki posao. Pogotovo je to bilo teško, zato što mi nismo školovani da budemo producenti. Mi se tome učimo da budemo usput, dok radimo kao glumci, tako da je to zajednički podvig.“

Publiku očekuje i nastavak filma „Južni vetar“, kao i serija.

„Ovaj film je jako dobro prošao u zemlji i u Rusiji, ima veliki broj gledalaca. Što se tiče filma ništa ne znamo, jer još uvek nismo počeli da snimamo. Film će se snimati tek kasnije, sada smo završili seriju, ali naravno da ćemo raditi na tome da i bude isti kvalitet, ako ne i bolji, ali to je sve neizvesno, tako da nemam odgovor. Ono što mogu da kažem za seriju s obzirom da ona dozvoljava dramturški više prostora da razvija te likove i odnose, da produbi i plan značenja. U tom smislu mislim da će serija imati kvalitativni skok zato što smo uspeli da od jednostavne priče o kriminalu i o junaku koji se nalazi na tački A pa prelazi do tačke B, da na momente nadiđemo taj neizvesni plan značenja i da dotaknemo neku ozbiljnu kritiku društva, da napravimo jedan portret društva i jednu dijagnozu problema sa kojima se susrećemo danas, što više nije samo jedna priča o kriminalu, da postane nešto više. To je barem bila moja želja kada smo počeli to da radimo. Znate u filmovima tu temu možete samo da zagrebete, ali u seriji postoji mogućnost da se to malo proširi i malo produbi. Biće u seriji i novih likova, biće tu Aleksandar Srećković, Ivan Mihlilović, Aleksandar Gavranić, Miki Manojlović, Tamara Krcunović, Vuk Kostić koji ima vrlo zanimljivu ulogu, zatim Ljuba Bandović... Verujem da će publika uživati.“

Miloš Biković je izbegavao direktne političke angažmane i iznošenje političkih stavova, kao neke njegove kolege, ali smatra da je to na svakom pojedincu ponaosob da odluči.

„Mislim da treba ostaviti to pravo da ako neko želi to da radi, neka radi. Ali, takođe treba ostaviti pravo i da to ne rade. Ja smatram da ne treba da se politički opredeljujem. Moramo da uzmemo kontest našeg mentaliteta. Mi smo izrazito radikalni, ostrašćeni i kod nas ako npr. Jeremić kaže nešto pametno i ti kažeš da je rekao nešto pametno, ti si u startu plaćenik i tako dalje... Ako Vučić kaže nešto pametno i ti kažeš da je rekao nešto pametno ti si u startu bot i tako dalje... Tako da mi nemamo mogućnosti, naš prostor za dijalog je jako sužen, jer smo izrazito ostrašćeni i izrazito smo, možda bi pre reko isfrustrirani i zato u tom kontestu smatram da kultura  mora da bude faktor ujedinjenja i glasača jedne partije i glasača druge partije i Crvene zvezde i Partizana. To je ono na koji način ja mislim da bi trebalo svi da razmišljaju, da stave to i opšte dobro iznad stranačkih, ali, naravno to u zemlji gde su krovovi od čokolade i prozori od marmelade je moguće, ali u realnosti, makar treba da težimo tome. Zato se ja nikad nisam politički javno izjašnjavao, osim za neke stvari. Poštujem državu, poštujem institucije, ali ne i konkretno određene stranke.“

Biković ne bi igrao baš sve što mu ponude strane produkcije, naročito negativne likove Srba u nekim  filmovima.

„Mogu da vam kažem da ja to nisam do sada uradio niti bih uradio, ne zato što je to problem da neki negativac bude Srbin, nego zato što je to sistemska kampanja koja traje već decenijama. Zato mislim da je važno učitati taj momenat.“