ELVIS BAJRAMOVIĆ: SAN SVAKOG TRUBAČA JE POBEDA U GUČI

 NOVA NAŠA REČ, 30.08.2019.

Trubački orkestar Elvisa Bajramovića iz Bojnika nakon višegodišnjeg rada uspeo se na sam vrh među trubačima, jer su na ovogodišnjem takmičenju u guči proglašeni za najbolje. Ovo im je bio treći nastup na ovom svojevrsnom takmičenju trubača, a do sada su imali uspeha na nekim „manjim“ susretima lokalnog karaktera.Elvis Bajramović kaže da je konkurencija u Guči bila veoma jaka i da je zaista tačno da se tamo okupe svi najbolji trubači.

„Mi se nismo specijalno spremali za ovo takmičenje, ali je svaka naša svirka, svaki nastup, na neki način bio i priprema za Guču. Ulažemo ozbiljan rad u ovo što radimo i očekujemo da pobeđujemo gde god se pojavimo. San svakog trubača je da postigne to u čemu smo mi uspeli. Svirali smo dve pesme „Plačem već tri dana“ i čoček „Trivulesk“, zadovoljni smo nastupom. Pratili smo i nastup konkurencije, bilo je veoma dobrih nastupa i mi sami nismo verovali da možemo da budemo proglašeni za najbolje. Mi smo skoro i krenuli kući, s obzirom da smo imali privatnih obaveza, naime trebalo je da sviramo na nekoj svadbi u Leskovcu... I onda rešimo da ostanemo da čujemo ko je proglašen za najbolje, ispostavi se da smo to mi, što nas je zaista iznenadilo u tom trenutku. Ova nagrada nam zaista puno znači, truba je naša škola, fakultet, duša, srce... Ali, sada to postaje i teret, jer imamo ime koje ne smemo da ukaljamo. Moramo da budemo kulturni, da lepo sviramo, da uvek budemo iznad svih... Drago nam je i što kad smo se vratili u Bojnik dočekala nas je lokalna samouprava na čelu sa predsednikom opštine Nebojšom Nenadovićem. Komšije su takođe bile iznenađene, na neki način nisu očekivali, ali su se i nadali da možemo do trona.“

Među članovima orkestra nema školovanih muzičara, svi sviraju „na sluh“... Elvis kaže da i u samom Bojniku „jedva da ima dva-tri školovana muzičara. Nama je to sviranje, ipak, urođeno... Aranžmane rade tako što Elvis svakom prenosi šta i kako treba da svira, pa oni to sklapaju u jednom celinu. On im je na neki način profesor.

Najmlađi član orkestra ima 13-godišnji Dejvid Bajramović, sin Elvisov. Trubu svira već šest godina i počeo je polako i da se profesionalno uključuje u rad orkestra.

„Mislim da je važno i da se stekne školska diploma, jer mi se onda otvaraju i mnoga druga vrata. Mogu da budem član nekog simfonijskog orkestra, da još više postanem neko ko će biti poznat u našoj branši. Ja sam se i upisao u Muzičku školu u Leskovcu, ali sam brzo i odustao. Nije mi se sviđao način na koji se tamo radi, nekako su me učili da sviram drugačije, da zauzmem drugačiji stav...“

Da orkestar Elvisa Bajramovića ne treba da brine za budućnost, pokazuje i trogodišnji Samuilo Bajramović. Po rečima njegovog strica Samira,
on već sada pokazuje interesovanje za muziku.

„Udara u kante, gočeve, ustaje u sedam ujutru, svira trubu, probudi čitav komšiluk. Biće to budući šampion Guče! Ali, ako za njega ima vremena, za nas nema. Sledeće godine imamo obavezu da, kao pobednici, otvorimo takmičenje u Guči pesmom „Sa Ovčara i Kablara“, jer je to tradicija. Ali, tu se naše ambicije ne završavaju, jer ćemo sve učiniti da odbranimo titulu najboljeg trubačkog orkestra!“

Sladoled recept

 250 gr. šlag krema.

250 gr. mleko u prahu.

Dve kesice sladoleda po vašem izboru.

1,2 litara vode.

Suve sastojke staviti u činiju za mućenje i dodavati postepeno 1,2 litra vode. Razliti u manje činije i zanmrznuti, logično.

KORAL ILHAN (TURSKA), GOST BALKANSKE SMOTRE MLADIH STRIP AUTORA HRABROST JE ORGANIZOVATI NEŠTO KAO ŠTO JE OVA SMOTRA

 NOVA NAŠA REČ, 12.7.2019.

Jedan od gostiju ovogodišnje Balkanske smotre mladaih strip autora je i Koral Ilhan iz Jedrena u Turskoj. Nedavno je doktorirao i radi kao asistent na predmetu crtanje na Tračkom univerzitetu. U smotri je treći put, a prvi put je bio 2017. godine. Za smotru je saznao preko prijatelja Devrima s kojim je radio na jednom strip časopisu.

„On je već bio u Leskovcu, trebao je opet da dođe i pozvao me da idemo zajedno. Za mene je to bila neka velika avantura, čak sam tada prvi put napustio svoju zemlju. Oduvek me je interesovala Srbija i kako se živi ovde. Rekao sam sebi u tom trenutku idem, došao sam i sve mi se dopalo, gostoljubivost, način na koji se ljudi ophode prema vama, sve je sjajno. Onda je počela saradnja sa Markom Stojanovićem i eto mene već treći put ovde za tri godine.“

U Leskovcu se na jednom mestu tokom smotre okupe ljudi sa svih strana Evrope, pa i sveta. Ilhan smatra da nije dobro živeti sa predrasudama, sa nečim što je nekad bilo.

„Svi imamo istu krv u žilama i tako sam i pristupio svim ljudima koji su ovde. Svuda se dešavaju i dobre i loše stvari. Mi sa Balkana delimo istu istoriju, mentalitete, imamo slične kulturne obrasce i ovde sam jer želim da upoznam različite ljude, tradicije... Da sve njih sretnem bez ikakvih predrasuda. Ja sam jedini iz Turske poslednje dve godine ovde i uvek se trudim da širim svoja iskustva o ovome što se ovde dešava, o herojskim naporima organizatora da okupe sve moje kolege, da možemo da podelimo iskustva... Nama u Turskoj treba ovako nešto, ali ja nisam dovoljno hrabar kao Marko Stojanović da se upustim u ovako nešto, da pored nekog svog redovnog posla uradim i ovakva skup.“

Turski strip nema neku veliku istoriju, nije razvijena ni strip industrija.

„Mi imamo veoma razvijenu tradiciju grafičkog humora u smislu karikatura i karikaturalnog stripa. Nekada je bilo časopisa koji su se time bavili, imali su velike tiraže u 60-im, 70-im, 80-im, pa i u 90-im godinama... Oni su se bavili mahom političkim temama, napadali su političare, političke frakcije, bili su sarkastični i ironični, bavili se metaforama... Uglavnom su se bavili i svakodnevnim životom... Toga više nema, a po meni je to zbog političke klime koja se promenila u čitavom svetu. Promenila se i čitalačka publika, industrija je drugačija, to sve utiče na navike naroda. ja imam 39 godina i pamtim vreme kada smo svi čitali časopise i magazine, nosili ih u zadnjem džepu, razmenjivali ih... Jedni drugima smo davali nadimke po junacima iz tih stripova. Danas je drugačije, ljudi na telefonu gledaju pet sekundi u neki strip ili karikaturu, vrlo brzo zaborave da su to ikad videli... Sve se promenilo. Ja sebe smatram srećnim što sam bio deo te generacije, što sam to doživeo. Soner Tuna, Galip Tekin, Argun Gunduz, Kenan Jarar, Bilent Ustun, Suat Gunulaj su samo neki od autora, velika imena turskog stripa uz koje sam odrastao i koje pamtim. Uostalom zbog njih sam ja ovde gde jesam, zbog njih sam poželeo da se bavim ovim čime se bavim, bukvalno su mi promenili život i karijeru. Danas mi imamo profesionalce koji rade za inostrane izdavače, ali to su pojedinci. Oni se zajedno trude, napravili smo strtip časopis koji nije bio orijentisan na profit, zvao se „Jabani“. Objavljeno je deset brojava i prestao je da izlazi. Tradicija čitanja se usled modernih vremena menja, tako da se i čitava industija menja, čitave generacije se okreću ka industriji komjuterskih igara. Osnovni problem je što postoji puno talenata koji nemaju prilike da se u Turskoj iskažu kao stripa autori, nego se okreću toj industriji ili odlaze u inostranstvo. Otprilke, sličan je problem kao i u svim balkanskim zemljama. Zbog načina na koji smo dugo živeli, zbog trtadicije mi tek učimo o stripu i o toj umetnosti... To nije ni loše ni dobro, ali je ipak drugačije u odnosu na neke druge zemlje. Mislim da trebad aviše strvarama, da više objavljujemo umetničke stvari. Ne postoji nikakva podrška od strane države, s obzirom da ne postoji industrija, ali se nadam da će se to promeniti.“

Da li su stripovi samo za decu? Koral Ilhan kaže da u to ne veruje.

„To je glupost kad neko to kaže. Ako sve radiš kako treba, ako se baviš stripom na pravi način, to onda postaje sredstvo za menjanje kulturološkog sveta, pogleda javnosti na svet.“

ALEKSANDAR DUJIN: JA SAM SREĆAN I ZADOVOLjAN

 NOVA NAŠA REČ, 31.05.2019.

U okviru Noći muzeja u Leskovačkom kulturnom centru nastupio je Aleksandar Dujin Orchestra iz Novog Sada. Na koncertu pod nazivom „Latino moments“ leskovačkoj publici su se predstavili Aleksandar Dujin, piano, Nevena Reljin, vokal, Vanja Manić Matić, vokal, Milena Jančurić, flauta, Ervin Malina, kontrabas i Petar Radmilović, bubnjevi.

Aleksandar Dujin je publici mnogo poznatiji kao višedecenijski saradnik Đorđa Balaševića. Završio je Džez akademiju u Beču i ovde je bila prilika da ga leskovačka publika čuje u potpuno drugačijem muzičkom svetu, od onog na koji smo svi navikli. Bilo je tu dosta latino muzike, džeza, klasičnog španskog, portugalskog i francuskog repertoara, kao i filmske muzike.

„Moje subjektivno mišljenje je da u vreme kada sam počeo da se bavim džez muzikom, pre nekih 40 godina, zaista je bilo teško doći do informacija, nota, neke komunikacije sa ljudima koji su imali slična ili ista interesovanja“ seća se Aleksandar Dujin.

„Sve je to bilo nekako lokalnog karaktera, ljudi su se sakupljali po nekim manjim prostorima, gde su se razmenjivale džez teme i džez standardi. Danas je internet omogućio da praktično svako dete koje ima sklonosti i afiniteta prema džez muzici može da dođe do najkvalitetnijih škola i uputstava kako se to radi. Mislim i da je mnogo veći broj onih koji sviraju od onih koji prate džez muziku, a to je zato što je potrebna neka vrsta edukacije, kao, uostalom, i za klasičnu muziku. S tim što klasična muzika ima mnogo dužu tradiciju, tako je i broj ljudi koji je prati i razume veći nego broj ljudi koji prati, razume i shvata džez. Džez je došao do nekog pijedestala na kome se nalazi klasična muzika, tako da će vremenom i ona pronaći svoje mesto u svetu i biti zastupljena kao ozbiljna, seriozna muzika. S tim u vezi, sve je manje džez klubova, a sve je više džez festivala, jer se i sam džez sve više tretira kao jedna muzičko-scenska muzika koja zaslužuje i traži da se sluša. Ona je ranije više bila deo nekog ambijenta i više bila zabavnog karaktera, te kao takva i zastupljena uglavnom po klubovima, ali danas je to već jedna koncertna, ozbiljna muzika koja traži ozbiljnije slušanje, razumevanje i praćenje.“

Basista „Aleksandar Dujin Orchestra“ Ervin Malina je pre nekoliko meseci nastupao u Leskovcu sa sastavom „Majamisty Trio“. Razlog tome leži u praktičnosti. Aleksandar Dujin je rukovodilac sektora muzičke produkcije RTV Vojvodine, gde radi i Malina, tako da je lako dogovarati probe.

„Mi imamo vrlo dobre muzičare u Novom Sadu, neki su završavali džez akademije u inostranstvu, ali svi su oni veoma zauzeti, pa je teško uskalditi sve te obaveze. S obzirom da „Majamisty Trio“ ne nastupa tako često kao mi, onda je lako dogovoriti se da svi budemo sinhronizovani i zadovoljni.“

Aleksandar Dujin godinama opstaje u dve potpuno različite priče, jer ga svi prepoznaju i znaju kao klavijaturistu koji sarađuje sa 40 godina sa Đorđem Balaševićem, pa tek onda po nekoj drugoj muzici.
„Priča sa Balaševićem je neraskidivi deo mene, to je priča koju jako volim. Zapanjujuće mnogo je vremena prošlo i retki su ljudi koji 40 godina sarađuju i opstaju. Ja sam istovremeno pravio i taj neki svoj svet, neku svoju muziku instrumentalnog tipa, ali u poslednje vreme da radim i sa vokalnim solistima, na neki načim pomalo komercijalizovao priču kako bih je približio i širem krugu slušalaca, i kako bi oni mogli da čuju kakva sve muzika može da bude. Naravno, to ne može da se upoređuje sa Balaševićem, ali to i nije najbitnija stvar. Bitno je da to postoji, funkcioniše, da sam zadovoljan i srećan čovek, što u okruženju imam dobre i mlade ljude s kojima mogu lepo da sarađujem i uživam.“

 

PAVLE JOIĆ, OD BEŽANjA SA BAZENA DO TRI MEDALjE NA PRVENSTVU SRBIJE

 NOVA NAŠA REČ, 5. APRIL 2019.

Na nedavnom zimskom Prvenstvu Srbije za pionire u plivanju Pavle Joić je svom gradu i Plivačkom klubu „Leskovac“ doneo dve zlatne i jednu bronzanu medalju. On je odličan učenik petog razreda OŠ „Svetozar Marković“. Plivanjem je počeo da se bavi pre osam godina, kada je imao četiri. Krenuo je u školu plivanja, a razlog je bio pet godina stariji brat, koji se već uveliko bavio plivanjem.

„Njega su roditelji vodili na treninge, pa sam išao i ja. Realno, da sam hteo da se bavim, npr. košarkom, teško da bi mogli da nas vode na sve te treninge. Ovako je bilo lakše, obojicu odvedu, dovedu...“

Prvi odlazak na plivanje je bio pravi mali šok. Pavlu je sve bilo strašno, jer se plašio vode.

„Škola plivanja, koju svi moraju da prođu u početku, je bila u srednjem bazenu, a voda duboka, preko glave... Ja sam bežao sa bazena, nisam hteo da treniram. Koristio sam svaku priliku da „zbrišem“, recimo dok trener objašnjava drugoj deci kako da nešto urade, ja sam već napolju... Zato su morali da me bukvalno vezuju onim gumama koje služe za vežbanje za merdevine, kako bi me sprečili da im pobegnem. Ili me mama dovede na trening, i dok dođe do izlaza ja sam već na druga vrata izašao i čekam je sa objašnjenjem „Nemamo trening danas, nemaju vodu...“ Uz pomoć trenera Miljana Savića sam shvatio da voda nije ništa strašno, da nema potrebe da se plašim, tako da sam završio školu plivanja, odnosno naučio da plivam kraul, leđno, prsno i delfin.“

Nakon toga Pavle nastavlja da pliva, ali sada su u pitanju „ozbiljniji“ treninzi. Ali, tu muke trenera sa njim ne prestaju.

„Između same škole plivanja i treniranja nema neke velike razlike, jer u prvom učimo da plivamo, a u drugom usavršavamo samu tehniku plivanja. Ja sam u tom periodu išao od trenera do trenera. Recimo, danas dođem na trening i kažem da hoću da treniram sa najstarijom grupom i trener mi to omogući, iako je ta grupa 4-5 godina starija. Kroz dva dana treniram sa mojim vršnjacima, pa opet sa nekom trećom grupom. Treneri su me tolerisali, dozvoljavali mi tu privilegiju samo da ne bih bežao... Srećom po sve nas, jer da mi nisu gledali kroz prste, ne bi bilo 50-ak medalja koliko sam ih do sada osvojio...“

Prvo takmičenje je bilo u Nišu. Stigao je ubedljivo poslednji, jer je plivao sa grupom koja je starija pet godina od njega, ali je zato pokupio ovacije i simpatije publike kao da je najveći šampion. Od većih dosadašnjih uspeha izdvaja drugo mesto na Državnom školskom takmičenju pre dve godine, ali i prvo ove godine. Na turnirima se susreće sa mahom istom konkurencijom i među njima vlada zdrav takmičarski duh.

„U poslednje vreme ih sve češće pobeđujem“ kaže Pavle i dodaje da je na prvenstvu Srbije očekivao samo medalju na 100 metara prsno.

„To je moja disciplina, uz 50 i 200 prsno. Međutim, ispostavilo se da sam i na 100 metara mešovito najbolji, a na 200 kraul treći. Te medalje su bile više iznenađenje za mene, nego za moje drugare i konkurenciju. Bilo mi je čudno da sam prvi, ali, naravno i da sam bio srećan zbog toga.“

Medalje su tu. Šta dalje? Pavle to već radi po navici.

„Novi dan, novi trening. Očekuju me nova takmičenja, a plan je da sve više i više „spuštam“ svoja najbolja vremena. Na taj način će sigurno doći i nove medalje, ali i nove novčane nagrade od Grada Leskovca za mlade talente. Taj novac sam potrošio na opremu za plivanje, trenerke, patike... U dogovoru sa trenerom Milanom Kitanovićem očekuje me pojačan rad na tehnici delfin i leđno, upravo kako bih bio još bolji u mešovitom stilu. Nadam se samo da mi se ubuduće neće dešavati maleri kao u prošlosti, kada mi se dešavalo da se prehladim nekoliko dana pred takmičenja, dobijem infekciju oka, pa zbog toga otplivam malo sporije...“

Kao i svi mladi sportisti, i Pavle Joić ima svog idola. Pomalo je neobično da sportski idol bude iz drugog sporta, ali Pavle kaže da obožava Juseina Bolta zbog njegove brzine.

„Čak sam pokušavao da ga imitiram i da radim ono što i on radi nakon trka... Međutim, rekli su mi da se ne glupiram, pa sam morao da odustanem.“

Na pitanje da li se dešava da mu plivanje dosadi, da mu se ne  trenira i šta tada radi Pavle kaže da  se to desilo, recimo pred ovo državno prvenstvo.

„Morali smo više da se spremamo za samo takmičenje, pa to dosadi, treninzi, treninzi... Ali, ja gunđam, pričam neću da idem, ali imam volju i ne želim da razočaram trenera, pa odem i isplivam to što treba.“

„Moja najveća publika i podrška je moja porodica, zatim trener i čitav klub. Na samim takmičenjima mi iz kluba bodrimo jedni druge dok su trke u toku, a izvan toga vlada prava drugarska atmosfera. I u ovom trenutku, dok pričamo, ja sam pomalo promukao od silnog navijanja za moje drugare iz kluba!“