PAVLE JOIĆ, OD BEŽANjA SA BAZENA DO TRI MEDALjE NA PRVENSTVU SRBIJE

 NOVA NAŠA REČ, 5. APRIL 2019.

Na nedavnom zimskom Prvenstvu Srbije za pionire u plivanju Pavle Joić je svom gradu i Plivačkom klubu „Leskovac“ doneo dve zlatne i jednu bronzanu medalju. On je odličan učenik petog razreda OŠ „Svetozar Marković“. Plivanjem je počeo da se bavi pre osam godina, kada je imao četiri. Krenuo je u školu plivanja, a razlog je bio pet godina stariji brat, koji se već uveliko bavio plivanjem.

„Njega su roditelji vodili na treninge, pa sam išao i ja. Realno, da sam hteo da se bavim, npr. košarkom, teško da bi mogli da nas vode na sve te treninge. Ovako je bilo lakše, obojicu odvedu, dovedu...“

Prvi odlazak na plivanje je bio pravi mali šok. Pavlu je sve bilo strašno, jer se plašio vode.

„Škola plivanja, koju svi moraju da prođu u početku, je bila u srednjem bazenu, a voda duboka, preko glave... Ja sam bežao sa bazena, nisam hteo da treniram. Koristio sam svaku priliku da „zbrišem“, recimo dok trener objašnjava drugoj deci kako da nešto urade, ja sam već napolju... Zato su morali da me bukvalno vezuju onim gumama koje služe za vežbanje za merdevine, kako bi me sprečili da im pobegnem. Ili me mama dovede na trening, i dok dođe do izlaza ja sam već na druga vrata izašao i čekam je sa objašnjenjem „Nemamo trening danas, nemaju vodu...“ Uz pomoć trenera Miljana Savića sam shvatio da voda nije ništa strašno, da nema potrebe da se plašim, tako da sam završio školu plivanja, odnosno naučio da plivam kraul, leđno, prsno i delfin.“

Nakon toga Pavle nastavlja da pliva, ali sada su u pitanju „ozbiljniji“ treninzi. Ali, tu muke trenera sa njim ne prestaju.

„Između same škole plivanja i treniranja nema neke velike razlike, jer u prvom učimo da plivamo, a u drugom usavršavamo samu tehniku plivanja. Ja sam u tom periodu išao od trenera do trenera. Recimo, danas dođem na trening i kažem da hoću da treniram sa najstarijom grupom i trener mi to omogući, iako je ta grupa 4-5 godina starija. Kroz dva dana treniram sa mojim vršnjacima, pa opet sa nekom trećom grupom. Treneri su me tolerisali, dozvoljavali mi tu privilegiju samo da ne bih bežao... Srećom po sve nas, jer da mi nisu gledali kroz prste, ne bi bilo 50-ak medalja koliko sam ih do sada osvojio...“

Prvo takmičenje je bilo u Nišu. Stigao je ubedljivo poslednji, jer je plivao sa grupom koja je starija pet godina od njega, ali je zato pokupio ovacije i simpatije publike kao da je najveći šampion. Od većih dosadašnjih uspeha izdvaja drugo mesto na Državnom školskom takmičenju pre dve godine, ali i prvo ove godine. Na turnirima se susreće sa mahom istom konkurencijom i među njima vlada zdrav takmičarski duh.

„U poslednje vreme ih sve češće pobeđujem“ kaže Pavle i dodaje da je na prvenstvu Srbije očekivao samo medalju na 100 metara prsno.

„To je moja disciplina, uz 50 i 200 prsno. Međutim, ispostavilo se da sam i na 100 metara mešovito najbolji, a na 200 kraul treći. Te medalje su bile više iznenađenje za mene, nego za moje drugare i konkurenciju. Bilo mi je čudno da sam prvi, ali, naravno i da sam bio srećan zbog toga.“

Medalje su tu. Šta dalje? Pavle to već radi po navici.

„Novi dan, novi trening. Očekuju me nova takmičenja, a plan je da sve više i više „spuštam“ svoja najbolja vremena. Na taj način će sigurno doći i nove medalje, ali i nove novčane nagrade od Grada Leskovca za mlade talente. Taj novac sam potrošio na opremu za plivanje, trenerke, patike... U dogovoru sa trenerom Milanom Kitanovićem očekuje me pojačan rad na tehnici delfin i leđno, upravo kako bih bio još bolji u mešovitom stilu. Nadam se samo da mi se ubuduće neće dešavati maleri kao u prošlosti, kada mi se dešavalo da se prehladim nekoliko dana pred takmičenja, dobijem infekciju oka, pa zbog toga otplivam malo sporije...“

Kao i svi mladi sportisti, i Pavle Joić ima svog idola. Pomalo je neobično da sportski idol bude iz drugog sporta, ali Pavle kaže da obožava Juseina Bolta zbog njegove brzine.

„Čak sam pokušavao da ga imitiram i da radim ono što i on radi nakon trka... Međutim, rekli su mi da se ne glupiram, pa sam morao da odustanem.“

Na pitanje da li se dešava da mu plivanje dosadi, da mu se ne  trenira i šta tada radi Pavle kaže da  se to desilo, recimo pred ovo državno prvenstvo.

„Morali smo više da se spremamo za samo takmičenje, pa to dosadi, treninzi, treninzi... Ali, ja gunđam, pričam neću da idem, ali imam volju i ne želim da razočaram trenera, pa odem i isplivam to što treba.“

„Moja najveća publika i podrška je moja porodica, zatim trener i čitav klub. Na samim takmičenjima mi iz kluba bodrimo jedni druge dok su trke u toku, a izvan toga vlada prava drugarska atmosfera. I u ovom trenutku, dok pričamo, ja sam pomalo promukao od silnog navijanja za moje drugare iz kluba!“