ISKUSTVO EMANUELA I ALEKSE IZ HEMIJSKO-TEHNOLOŠKE ŠKOLE: NE POSTOJE ROMI I SRBI, NEGO SAMO DOBRI I LOŠI LjUDI

NOVA NAŠA REČ, 8.11.2019.

U Hemijsko-tehnološkoj školi “Božidar Đorđević Kukar” obično se u prvu godinu upiše oko 10% učenika romske nacionalnosti. Od tog broja skoro svaki drugi odustane od školovanja i ne zavši srednju školu. Jedan od onih koji je sada u četvrtom razredu je Emanuel Jašarević. On se nakon završetka obrazovanja u Osnovnoj školi „Petar Tasić“ upisao u Hemijsko-tehnološku i u startu imao problem.

„Kriterijum koji je bio u osnovnoj školi je blago rečeno loš. Nije mi trebalo puno rada i zalaganja da bih bio odličan, praktično mi to i nije izgledalo kao školovanje. Dovoljno je bilo da sam redovan, primeran, malo pokažem interesovanje i to je to. Bilo je učenika koji su želeli da uče, da napreduju i ja sam jedan od tih. Zbog takvog načina rada sam imao velikih problema kada sam krenuo u srednju školu, jer je trebalo da nadoknadim dosta toga što sam propustio, da se naviknem na stroži kriterijum... Nisam verovao koliko ja, u stvari, ne znam... Pitao sam se i kako ću biti prihvaćen od ostalih učenika, ali sam se posle 3-4 meseci uverio da me gledaju kao ravnog sebi i uvek sam imao pomoć sa njihove strane kad god bi mi nešto trebalo. Naravno, i ja pomažem kad mogu, što do tada nisam doživeo. Fenomenalno je kada stičeš takve bezuslovne prijatelje, kada uvidiš da nema diskriminacije. Na žalost, od moje generacije samo sam ja došao do četvrte godine. Zašto je to tako i zašto su neki odustali od školovanja, po meni ima više razloga. Jedan je što zasnuju porodicu, drugi što odu sa roditeljima u inostranstvo, a treći što kolaju priče da Romi ne mogu nigde da se zaposle u Srbiji i onda nema nikakvog smisla da uče školu.“

Emanuel smatra da su maloletni brakovi koji se sklapaju među Romima generalno loša stvar i katastrofa, koju treba sprečiti.

„Ali, po meni je to ukorenjeno iz nekog drugog razloga. Kao nacionalnost mi imamo određeni post-traumatski poremećaj, odnosno imamo sakriveni strah u sebi zbog toga što imamo kratak životni vek. Iz tog straha da ne umremo mladi, želimo da što pre doživimo radost sklapanja brakova, rođenja detera u porodici... To je nešto najlepše što se dešava jednoj porodici. I onda iz razloga da bi se što pre to dogodilo ulazi se u maloletničke brakove... To se vremenom polako menja, na to dosta utiče edukacija po školama, ali i naša crkva i priče o veri, Bogu, načinu života... U suštini sve to potiče iz porodice. Moji roditelji su mene dobili kada je otac imao 16, a majka 15,5 i oni mi kažu da njihovo iskustvo govori da ja to ne treba da radim.“

Emanuel se bavi i vannastavnim aktivnostima u školi. Bio je član, muzičke, pa dramske sekcije, uvek je tu da pomogne kad treba. Sa svojim drugom iz razreda Aleksom Miljkovićem zajedno pomaže osmacima oko profesionalne orijentacije i odlučivanja u koju će školu. Aleksa je došao iz OŠ „Radoje Domanović“ u Manojlovcu i u toj školi nije imao prilike da ima drugove romske nacionalnosti.

„Naravno da sam čuo svakakve priče o Romima i mahom su bile negativne. Treba da se pazim od njih, jer oni nešto loše, da treba da ih izbegavam. Onda sam ovde upoznao Emanuela i shvatio da su to obične predrasude koje su nastale zbog toga što ljudi gledaju Rome kao celinu, a ne kao pojedince. Uglavnom nemaju neko lično iskustvo nego samo slušaju priče. Ali, sada ja mogu da, kada se započnu takve priče, iznesem svoje iskustvo i razbijam te predrasude kad  kažem da postoje Romi koji se ne uklapaju u takav šablon, da imam druga u razredu s kojim sam svaki dan, koji je dobar i kao čovek i kao prijatelj i kao učenik.“

GLUMAC MILOŠ BIKOVIĆ: GLUMAC BEZ PUBLIKE NE POSTOJI

NOVA NAŠA REČ, 4.10.2019.

 

Miloš Biković, glumac rođen 1988. godine, je pored uspešne karijere u Srbiji ostvario i nekoliko zapaženih filmskih uloga u Rusiji. Do sada je više puta bio u Leskovcu zbog premijera filmova u kojima je igrao, ali je nedavno imao čast da otvori Leskovački internacionalni festival filmske režije. Predvodnik mlade glumačke plejade sa ovih prostora kaže da će posebno zapamtiti ovogodišnji LIFFE, „jer ću moći da kažem da sam otvorio festival kada je jedan Bogdan Diklić dobio nagradu „Živojin Pavlović“! Inače, ja volim da dolazim u Leskovac, jer je publika temperamentna, a susret glumca i publike je nešto što je dragoceno. Kada igrate u pozorištu vi imate direktan kontakt sa publikom, ali kada je film u pitanju onda samo na premijeri možete da osetite neposrednu reakciju. Zato je meni i drago što sam bio ovde, jer je ovo jedan od načina da se opipa puls publike, s obzirom da glumac bez publike ne postoji. Naravno, a da ne pominjem roštilj zbog koga takođe volim da dođem u Leskovac. Što se same manifestacije tiče, u osnovi festivala je ono što je nevidljivo i što se teško može definisati, a to je ta magija živog kontakta, neka vatra, iskra.  Ako festival nema te iskre, ako ne iskri onda je to mrtav festival. Nema veze da li taj festival ima velike budžete ili glamurozne goste, opet festival može da bude mrtav, može da bude lažan i da u njemu nema strasti, a ovde sam juče osetio tu energiju, pre svega tu potrebu kod publike za kvalitetnim sadržajem. Mislim da je zbog toga ovaj festival uspeo jer sam osetio tu iskru. Iza toga stoji ogroman rad ali mi je mnogo drago što je Leskovac pokazao ovako visok nivo kulture.“

 

Biković je ostvario u filmu rusko-srpske koprodukcije „Balkanska međa“ interesantnu ulogu...

„To je film koji je nastao kao inicijativa ruske produkcije da snime film o svojoj grupi specijalaca koji su bili na jugu Srbije, tačnije na Kosovu i Metohiji tokom NATO agresije i koji su dobili zadatak da obezbede prelaz bataljona iz Bosne na aerodrom u Prištini. Mene su zvali da igram Rusa, na šta sam ja rekao da je besmisleno da ja u filmu koji se dešava u Srbiji igram Rusa i da bi trebalo da mi daju neku ulogu Srbina. Njihovo drugo pitanje je bilo da li znam nekoga ko bi mogao da im pomogne sa snimanjem u Srbiji, a upravo u to vreme smo moj kolega Miodrag Radonjić i ja započeli rad sa našom kompanijom „Arhangel studio“ i mi smo želeli da napravimo koprodukciju, odnosno da pre svega budemo servis za rusku kompaniju. Onda su oni predložili da to bude prava koprodukcija, krenuli smo da radimo zajedno, zatim smo mi počeli da utičemo na taj scenario, jer to što se ovde dešavalo mi poznajemo mnogo bolje nego oni. Film nije rekonstrukcija tog događaja, jer, recimo, nikada nije bilo sukoba na samom aerodromu, nego oko aerodroma, ali nam je trebalo jedinstvo radnje zbog dramaturgije. Tako smo dobili film koji se zove „Balkanska međa“. Moram da priznam da sam jako strepeo dok smo radili taj film, jer je to prvi film posle „Južnog vetra“ gde se eksponiramo kao produkcijska kuća, a prvi put u Rusiji, pritom je to jako važna tema za nas u Srbiji danas... Tu strepnju nisam imao kad smo radili „Južni vetar“, jer ako ne uspemo „Južni vetar“ bi bio samo jedan neuspešni film, dok je „Balkanska međa“ velika tema kojom smo mogli da izneverimo očekivanja ili da nedaj Bože napravimo nešto što bi moglo da uvredi sećanja na taj momenat. Da smo uspeli pokazale su reakcije ljudi u Rusiji, gde smo dobili mnoštvo pisama ne samo ljudi koji su gledali film tamo ,nego i iz drugih država bivšeg Sovjetskog Saveza, što smatram da je i bio neki cilj. Na žalost, film nije ušao u prvih deset najgledanijih iz prostog razloga što vi kad u Rusiji pravite film morate da pazite i kad ulazite u bioskope kako bi pogodili gledanost. Tržište im je jako veliko, što bi rekli mala bara puna krokodila. Ali zato smo u Srbiji u ovoj godini za sada najgledaniji, dok u regionu nisu baš sve zemlje bile zainteresovane da prikažu ovaj film, što je i razumljivo. Imamo i neke nagrade sa nekih festivala što opet smatramo kao potvrdu kvaliteta. Moram da kažem i da je uloga Miodraga Radonjića velika, on je izveo jedan kolosalan posao u tom trenutku kada sam ja bio u Rusiji, on je zaista izneo na leđima jedan zaista veliki, veliki posao. Pogotovo je to bilo teško, zato što mi nismo školovani da budemo producenti. Mi se tome učimo da budemo usput, dok radimo kao glumci, tako da je to zajednički podvig.“

Publiku očekuje i nastavak filma „Južni vetar“, kao i serija.

„Ovaj film je jako dobro prošao u zemlji i u Rusiji, ima veliki broj gledalaca. Što se tiče filma ništa ne znamo, jer još uvek nismo počeli da snimamo. Film će se snimati tek kasnije, sada smo završili seriju, ali naravno da ćemo raditi na tome da i bude isti kvalitet, ako ne i bolji, ali to je sve neizvesno, tako da nemam odgovor. Ono što mogu da kažem za seriju s obzirom da ona dozvoljava dramturški više prostora da razvija te likove i odnose, da produbi i plan značenja. U tom smislu mislim da će serija imati kvalitativni skok zato što smo uspeli da od jednostavne priče o kriminalu i o junaku koji se nalazi na tački A pa prelazi do tačke B, da na momente nadiđemo taj neizvesni plan značenja i da dotaknemo neku ozbiljnu kritiku društva, da napravimo jedan portret društva i jednu dijagnozu problema sa kojima se susrećemo danas, što više nije samo jedna priča o kriminalu, da postane nešto više. To je barem bila moja želja kada smo počeli to da radimo. Znate u filmovima tu temu možete samo da zagrebete, ali u seriji postoji mogućnost da se to malo proširi i malo produbi. Biće u seriji i novih likova, biće tu Aleksandar Srećković, Ivan Mihlilović, Aleksandar Gavranić, Miki Manojlović, Tamara Krcunović, Vuk Kostić koji ima vrlo zanimljivu ulogu, zatim Ljuba Bandović... Verujem da će publika uživati.“

Miloš Biković je izbegavao direktne političke angažmane i iznošenje političkih stavova, kao neke njegove kolege, ali smatra da je to na svakom pojedincu ponaosob da odluči.

„Mislim da treba ostaviti to pravo da ako neko želi to da radi, neka radi. Ali, takođe treba ostaviti pravo i da to ne rade. Ja smatram da ne treba da se politički opredeljujem. Moramo da uzmemo kontest našeg mentaliteta. Mi smo izrazito radikalni, ostrašćeni i kod nas ako npr. Jeremić kaže nešto pametno i ti kažeš da je rekao nešto pametno, ti si u startu plaćenik i tako dalje... Ako Vučić kaže nešto pametno i ti kažeš da je rekao nešto pametno ti si u startu bot i tako dalje... Tako da mi nemamo mogućnosti, naš prostor za dijalog je jako sužen, jer smo izrazito ostrašćeni i izrazito smo, možda bi pre reko isfrustrirani i zato u tom kontestu smatram da kultura  mora da bude faktor ujedinjenja i glasača jedne partije i glasača druge partije i Crvene zvezde i Partizana. To je ono na koji način ja mislim da bi trebalo svi da razmišljaju, da stave to i opšte dobro iznad stranačkih, ali, naravno to u zemlji gde su krovovi od čokolade i prozori od marmelade je moguće, ali u realnosti, makar treba da težimo tome. Zato se ja nikad nisam politički javno izjašnjavao, osim za neke stvari. Poštujem državu, poštujem institucije, ali ne i konkretno određene stranke.“

Biković ne bi igrao baš sve što mu ponude strane produkcije, naročito negativne likove Srba u nekim  filmovima.

„Mogu da vam kažem da ja to nisam do sada uradio niti bih uradio, ne zato što je to problem da neki negativac bude Srbin, nego zato što je to sistemska kampanja koja traje već decenijama. Zato mislim da je važno učitati taj momenat.“