Na vest o smrti Borisa Dvornika prvo sam pomislio da je otišao veliki glumac. Onda sam se setio da se on i Velimir Živojinović Bata Valter nisu sreli, iako su hteli da to urade u poslednjih par godina.
Za one koji slučajno ne znaju (ima li takvih uopšte?), zajedno Boris i Bata su snimili gomilu filmova u SFRJ. Bili veliki prijatelji. Onda su došle devedesete. Jedan postao poslanik SPS-a, drugi HDZ-a. Krenulo prepucavanje, teške reči po medijima. Jedan poručuje, drugi otporučuje.
Onda je Bata imao tešku operaciju srca pre neku godinu. Boris se javlja, doći će u posetu čim prije. Javlja se tv Pink, samo neka kažu kad, šalju avion Pink Aira u Split. Biće susret prikazan u emisiji "Sve za ljubav". Hoće biti susreta danas, neće, sutra će, sledeće nedelje... Izjave po medijima tipa "mi se nikad nismo svadjali"...
Na kraju, pročitao sam negde početkom 2007. Batinu izjavu da je on taj susret zamisljao više kao simbolično pomirenje srpskog i hrvatskog naroda!
Tu me je našao! Ja se srećem sa mojim hrvatskim prijateljima u Zagrebu i Splitu, nemam utisak da smo posvadjani i da neko treba da nas miri. Sami smo seli, popričali. Normalni ljudi i u razlikama nadju razlog za druženje. Problem je što normalni u svojoj normalnosti nisu medijski atraktivni. Što bi se reklo, takva su vremena bila. Je*i ga, kod nas su uvek takva vremena, pa za kolovodje isplivaju prijatelji. Ili, bolje "prijatelji".
Нема коментара:
Постави коментар