Stigla je tačno u minut, po svom starom običaju. Za nju i njenu pedantnost su čak i mali, žutoliki Japanci bili neradnici i lenčuge. Pogledala me je. Složio sam facu u stilu "Zar je već osam uveče", iako sam znao da to kod nje ne pali. Žurno sam se oblačio trudeći se da ignorišem njene pridike, jer sam ih ionako već znao napamet. Mislim da bi ih do sada naučili i oni pomenuti Japanci, bez da znaju i jednu reč srpskog. Sve je tu bilo isto, mesecima: Šta ja mislim, zašto sam uvek dremljiv, nikad ne stižem na vreme... Po običaju, na kraju njenog predavanja bih upitao šta ona traži sa mnom? Znao sam šta će reći, kako sam joj izazov i, ako uspe mene da promeni, promeniće svakoga.
Trgao sam se. Rekla je nešto sasvim drugo, ono što uopšte nisam očekivao. Prvi put je priznala da sam u pravu, da ne zna zašto je sa mnom, da će se ugledati na Boga, jer je i on digao ruke od mene. Nisam verovao sopstvenim ušima... To nikako nije ličilo na nju, jer se ona nikada ne predaje!
Osećao sam se i glupo i pobednički u isti čas. Glupo - jer nisam znao šta da kažem, pobednički - jer je, ipak, priznala da mi ne može ništa. Taj predugi minut ćutanja je prekinula pitavši me o čemu sada razmišljam. Gledao sam je belo, napola zakopčane košulje, ljuljajući se pomalo. Šta sada? Jedan deo mene je govorio da treba da nastavim kao da se ništa nije dogodilo, a drugi je tvrdio da smo došli do raskršća.
Znala je za moju dilemu, video sam joj to u očima. Koliko god da sam se trudio da ostanem svoj, ipak je deo mene bio u njoj i posmatrao me izdajnički s njene strane. Nasmešio sam se koliko sam mogao. Kiselo. Bio sam totalno u autu, nespreman i razoružan.
- Sve je u redu, ostaćemo prijatelji, zar ne? - rekla je.
I dalje sam ćutao, a u glavi mi je zvonilo. Morao sam da razmislim, da sredim misli, sve je ovo nekako iznenada. Šta ja znam... To sam joj i rekao. Trenutak kasnije, izašla je. Gledao sam zatvorena vrata sledećih pola sata. Nisam se pomakao. Šta sada? Onog trena, čim je zatvorila vrata, sve mi je postalo kristalno jasno. Onaje uvek bila u pravu i trebam joj to reći. Hteo sam da pojurim za njom, da je stignem pre nego što umakne u spletu ulica, ali noge nisu slušale. Pokušao sam da je dozovem, ali nisam pustio ni glasa. Nije me bilo. Umesto mene stajao je neko ko je propustio sve vozove i sada se švercuje u nekom teretnom vagonu. Nisam ličio ni na šta.
Već nekoliko dana se ne javlja na telefonske pozive. Njeni tvrde da ništa ne znaju i ne žele da znaju, jer su joj to odavno govorili... Klimao sam glavom kao da me vide i slušao, slušao... Više je nema. Nestala je. Otišla je tiho, možda i ljuta na samu sebe, jer nije uspela u onome što je naumila. Prvi i jedini put. Nikad joj nisam priznao da greši!
Trgao sam se. Rekla je nešto sasvim drugo, ono što uopšte nisam očekivao. Prvi put je priznala da sam u pravu, da ne zna zašto je sa mnom, da će se ugledati na Boga, jer je i on digao ruke od mene. Nisam verovao sopstvenim ušima... To nikako nije ličilo na nju, jer se ona nikada ne predaje!
Osećao sam se i glupo i pobednički u isti čas. Glupo - jer nisam znao šta da kažem, pobednički - jer je, ipak, priznala da mi ne može ništa. Taj predugi minut ćutanja je prekinula pitavši me o čemu sada razmišljam. Gledao sam je belo, napola zakopčane košulje, ljuljajući se pomalo. Šta sada? Jedan deo mene je govorio da treba da nastavim kao da se ništa nije dogodilo, a drugi je tvrdio da smo došli do raskršća.
Znala je za moju dilemu, video sam joj to u očima. Koliko god da sam se trudio da ostanem svoj, ipak je deo mene bio u njoj i posmatrao me izdajnički s njene strane. Nasmešio sam se koliko sam mogao. Kiselo. Bio sam totalno u autu, nespreman i razoružan.
- Sve je u redu, ostaćemo prijatelji, zar ne? - rekla je.
I dalje sam ćutao, a u glavi mi je zvonilo. Morao sam da razmislim, da sredim misli, sve je ovo nekako iznenada. Šta ja znam... To sam joj i rekao. Trenutak kasnije, izašla je. Gledao sam zatvorena vrata sledećih pola sata. Nisam se pomakao. Šta sada? Onog trena, čim je zatvorila vrata, sve mi je postalo kristalno jasno. Onaje uvek bila u pravu i trebam joj to reći. Hteo sam da pojurim za njom, da je stignem pre nego što umakne u spletu ulica, ali noge nisu slušale. Pokušao sam da je dozovem, ali nisam pustio ni glasa. Nije me bilo. Umesto mene stajao je neko ko je propustio sve vozove i sada se švercuje u nekom teretnom vagonu. Nisam ličio ni na šta.
Već nekoliko dana se ne javlja na telefonske pozive. Njeni tvrde da ništa ne znaju i ne žele da znaju, jer su joj to odavno govorili... Klimao sam glavom kao da me vide i slušao, slušao... Više je nema. Nestala je. Otišla je tiho, možda i ljuta na samu sebe, jer nije uspela u onome što je naumila. Prvi i jedini put. Nikad joj nisam priznao da greši!
Нема коментара:
Постави коментар