Da uništimo beznađe, da probudimo optimizam

NOVA NAŠA REČ

Nenad Milosavljević godinama postoji na našoj rok-sceni, a da malo ko to zna. Ali, ako kažete Neša Galija, onda svi znaju o kome je reč. Nakon sjajnog koncerta u prepunoj hali Čair u Nišu podelio je s nama neka svoja razmišljanja, planove, želje, predloge...

Posle 37 godina karijere osvrnuti se unazad, pokušati da prebrojiš pređene kilometre, prebrojiš koncerte, setiš se svih ljudi koje si upoznao...  Nemoguća misija?

Nema šanse. To je jedan život potpuno proveden u više dimenzija, život iz mnogo priča, mnogo, mnogo stanja, nadanja, želja, razočarenja, svega... Jednom rečju iz mnogo života. Mene u ovim godinama već i sećanje polako napušta i gomilu toga sam stvarno i zaboravio, prosto je to teško držati u glavi. Polako se selektuju slike i ostaje samo ono najsnažnije, najeksplicitnije i pamtim ono što je samo meni bilo važno. To nema veze ni sa karijerom, ni sa bendom, nego je to ono što je vezano za neku ličnu priču i to ostaje, a ono drugo se polako zaboravlja. Naravno, to je sve produkt nenormalno velikog broja ljudi s kojima sam se sreo, družio, koje sam upoznao, odnosno svega onoga što donosi ovaj posao. Možda smo mi, na neki način, večito mladi i dokle god se krećemo tim ludačkim tempom i praćeni tim ludačkim energijama, što, naravno, nije ni malo lako i, činjenica je, da ja jako mali broj ljudi opstao toliko godina u jednom poslu. Ali, kvalitativno u nekom poslu. To ne važi samo za ovaj posao, govorim za bilo koji posao. Mislim, ma možeš ti da se baviš nekim poslom 100 godina, a da nikad ništa ne uradiš, samo budeš prisutan na poslu. Baviti se poslom je sasvim, sasvim druga stvar. To ljudi danas teško, teško razlikuju, jer su živeli u nekom sistemu koji je obezbeđivao, davao svima pravo na nerad, pa su nagrađivali nerad. I to se tako nekako i uvuklo u ljude da je normalno da neko ima obavezu da plaća tvoje boravljenje na poslu. Tvoje je da dođeš, moje da platim, a da li ćeš da radiš nikog nije briga. I, da ne skrećem puno, nego da se vratim na moju temu, mi se stvarno bavimo ovim poslom i zato je i došlo do svega ovoga. Mi smo, npr. pre deset dana bili u Sarajevu i bilo je pakleno, sve je bilo rasprodato! Galija i dalje ima svoju specifičnu težinu. Valjda je to zato što mi i znamo gde nam je mesto, znamo jako dobro šta radimo, što je osnovno, i ono što je najbitnije umemo dostojanstveno da starimo...

Niš kao veliki grad je izgurao samo dva benda na vrh – Galiju i Kerber...

Oba benda su nastala u jednom periodu kada njihovo nastajanje nije zavisilo od organizacijskih gradskih struktura. Dovoljno je bilo u ono vreme Jugoslavije, što spada u dobre strane one zemlje, da nešto želiš i imao si pravo da ti niko ne smeta, da se baviš nečom kao što je r’n’r i mi smo nastali otprilike istovremeno, krajem sedamdesetih, početkom osamdesetih... I svi bendovi koji su nastali tada ostavili su neki pečat. Samo zato što su imali pravo da sami izaberu svoju profesiju i da im društvo ne smeta u tome, jer im je društvo dalo mogućnost da samo svojim radom mogu da stalno snimaju i objavljuju cd-ove, odnosno ploče u ono vreme. Postojala je muzička industrija koja je imala vrlo jednostavan princip rada gde ti nisi mogao da snimiš ploču tako što ti je tata prodao kravu ili njivu, pa je platio... Ili lepuškasta snajka s finim krivinama poželi još i da bude slavna, pa onda njen momak, koji je, naravno, neki baja, sa gomilom pokradenih para plati svojoj ljubavi za par noći koje će provesti sa njom, plati njenu ploču. U ono vreme to nije postojalo. Zašto ovo pričam? Kako vratiti kuluturu na ozbiljan pijedestal u ovoj zemlji? Samo treba primeniti davno poznati recept. Ljudi koji vole i vode ovu zemlju treba da shvate značaj kulture i šta, zapravo, kultura donosi u svim ostalim segmentima, pa i politici. Popularnost nije kultura, to je nešto mnogo, mnogo sadržajnije. Na žalost, naši političari nisu kulturni i verovatno zbog toga i ne kapiraju tu reč kultura. To je osnovni problem. Vraćam se na ono vreme. Tada nisi morao da platiš snimanje ploče, nego su postojali ozbiljni muzički urednici, ljudi od autoriteta. To nisu bili vlasnici naših života, vlasnici televizija, čije ukuse moramo po sili zakona da slušamo, jer su oni vlasnici... Sveta Jakovljević, Mića Marković, itd. ljudi koji su imali ozbiljan rezultat u muzici i kao kompozitori i kao muzičari i, pre svega, kao ljudi estete. I onda, kad ti dodješ kod njih sa materijalom koji želiš da objaviš, onda ti oni daju zamerke u smislu da te usmeravaju šta ti to treba da uradiš da bi došlo do programskog saveta. Kad ti to uradiš onda taj savet presluša tvoje demo-snimke i kaže „Ovi mogu da napreduju“, pa skup pametnih i obrazovanih ljudi, zapravo, određuje ko može da ide u etar. Ne ko snima ploču, snimati ploču je jednako biti u etru, biti u medijima, jednako vaspitavati narod... To se sve jedno za drugim povlači. Ali, da bi se lansirao u taj lanac moraš da dobiješ odobrenje od pametnih i obrazovanih ljudi. I zato su danas Kerber i slični bendovi širom Jugoslavije nešto značajno, jer su njihove pozicije u startu bile potkovane vrlo jakim kulturološkim aspektom.

Galija gotova da nikad nije uradila duetsku pesmu i retko je obrađivala pesme domaćih autora...

Imamo duet sa Galetom iz Kerbera. Obradili smo Indekse i Film (Sanjam i Mi nismo sami – prim. I.S.) iz samo jednog razloga. Devedesetih godina kada je počeo rat usledila je zabrana svih muslimanskih i hrvatskih autora na teritoriji Srbije. Mi smo stali u odbranu protiv jednog takvog čina i smatrali smo da je najjednostaviji način da damo naš sud o toj pojavi da snimimo singl sa omotom Srpske književne zadruge, koja je tada slavila sto godina postojanja, kao jedna od najstarijih kuća na Balkanu, čak možda i u Evropi... I onda smo time, zapravo, branili kulturu. Mi nismo stali iza nacionalnih i nacionalističkih obeležja. E, posle su nam to nacionalno nabili u usta pa su ga pretvorili u nacionalističko, jer im je mržnja bila neophodna da bi efikasno ostvarili ono što su naumili, da ratuju, odnosno da pljačkaju, to je drugi padež. Činjenica je da su samo oni pametni, oni koji su znali da čitaju između redova, znali su šta Galija zapravo radi. Na žalost, mediji čine svoje, i to ne samo ovde. Mediji su u Hrvatskoj nas tamo predstavili kao četnike, kao simbol za mržnju, kako mi mrzimo, ne znam, muslimane, Hrvate, a da pritom niko od nas svojim potezom tu ništa nije uradio. Samo smo pevali svoje pesme. Čak i pesma „Pravoslavlje“ je jedna pesma koja ne govori o favorizaciji vere, ona govori o našem odnosu prema veri, koja je bila poprilično skaradna u ono vreme.

Poštovanje, samopoštovanje, odnos ka kolegama, ljudima...

Ako ne poštuješ sebe neće te ni drugi poštovati. Postoje razni likovi, kao na primer ovaj Mija Kulić. Dovede te u emisiju i onda pod šifrom da je on tu, kao, duhovit, a on te omalovažava i ponižava. Sad, ti ga gledaš, ja ga znam sto godina, znam ko je on... Ali, to govori koliko je čovek primitivan u suštini, nema stav, nema poštovanja prema vrhunskim umetnicima koji su mu došli u emisiju. Ako već nisi, ako ti ne odgovaramo, nemoj ni da nas zoveš, jer ja ne mogu da pričam o sisama i tim glupostima, o pederima na takav način. Hteo sam da ga izvređam u sred emisije, mislim, žao mi je što sve ovo pričam, eto to je najsvežije, ali nije ni najbitnije, jebeš to, ali to samo govori koliko čovek nema dostojanstva, nema svoju estetiku, nema, fali mu puno... I ja se borim protiv toga. Zato sam se ja, iskreno ću ti reći i angažovao u nekim stvarima, da bih stao na put tom ludačkom primitivizmu. Zapravo, da svim televizijama koje tako nešto puštaju, da im se oduzme frekvencija i dozvola za rad. Jer, ti moraš da vodiš računa o narodu, ti moraš da vaspitavaš narod. Po tome se vidi da li je jedna zemlja velika ili ne. Ne može svako da ima televiziju, ne može svaka budala da to radi.

 

Specifičnost Galije – objavili album i odjednom snimili tri spota. U Trebinju...

Mi smo otišli u Trebinje zato što je ta cela ploča bila posvećena ljudima koji su imali dostojanstvo. Jer, da ti dođeš da sviraš u Niš... Samo moja duša zna koliko je teško održati koncert ovde. Obezbediti organizacijske uslove, potrebno je, ma, kao deset Beograda. Jer ovde svi skaču i svi te ponižavaju i svi očekuju da ti to uradiš džabe i da to nema veze, a da za to vreme neke polusvetove, poluumetnike dovedeš i platiš ih suvim zlatom. To nije u redu. Galija i Kerber su mnogo veća imena od mnogih. Imati takva dva benda u jednom gradu, pa time, osim Beograda, ne može da se pohvali niko. Znači, moraju ljudi da zauzmu stav prema svojim umetnicima. Jer, meni ne pada na pamet da se ponižavam u mom gradu. To je težak posao, da teraš ljude da te poštuju. Kad dođe do koncerta, to je najlakše... Tu potrošiš samo 1-2 % energije, a sve ostalo na kojekakve gluposti. A ne mora tako da bude. To je razlog što nismo snimili spot u Nišu, nego u Trebinju, odnosno tamo gde te ljudi cene i poštuju to što radiš (a i sponzor je bila leskovačka firma – I.S.) Tačno, sponzor je bila leskovačka firma, ali je to su opet pojedinci, pre svega je to moj prijatelj, to je bilo po privatnoj liniji. Čovek voli Galiju, učinio je to što je učinio, dao je stvarno novac. Dalje, sve te crepove koje smo koristili tamo, poklonjeni su manastiru Tvrdoš. Njemu svaka čast, ali on je samo jedan. To treba da radi grad, a ne jedan čovek. To su velike pare za pijac, za kućni budžet, razumeš, ali za grad su smešne... Na kakve se sve gluposti daju nenormalne pare, ovo je sića. Zamisli samo da smo taj spot snimili u Nišu? Meni ne sme da padne na pamet da snimim spot u Nišu iz prostog razloga jer znam da ću morati deset godina da sviram da bih vratio dugove koji bi se nagomilali, jer mi niko ne bi pomogao. Morao bih sve da platim. U tome i jeste štos. Da ne stoje iza mene moji lični prijatelji, koji će da učine meni i mom bendu. To treba da bude na nivou grada. Zašto? Zato što mi možemo stostruko vratiti ovom gradu. Da, npr. klinci ne jurcaju na „Prvi glas Srbije“ nego da ovde napravimo izdavačku kuću, da okupimo oko Doma kulture ljude, probuditi amaterizam, da pospešimo voluntarizam, jer je to osnova profesionalizma. Dovoljno je da imamo kuću oko koje će se skupljati svi oni koji imaju dara, pa kuću gde ćemo da snimamo te ljude... To se lako rešava, samo postaviš čoveka koji ima zadatak da skuplja kreativne ljude. Kad skupiš kreativne ljude odjednom vidiš čudo! A mi znamo kako se to traži i kako se to radi. Da upalimo sijalicu i vidimo gde je budućnost... Da uništimo beznađe, da probudimo optimizam. Nije sve u parama, sve je u glavi. Ako umeš da organizuješ, onda si napravio priču. Problem je kad nastane mentalna beda.

Sreća, kako drugačije objasniti, da se bude deo ekipe najgledanijeg srpskog filma - „Zona Zanfirova“...

  

Najlepšu baštinu pesama tih vremena smo našli po arhivu Pirotu, Leskovcu i Nišu. Spremao sam se jedno dva meseca i to nije bilo dovoljno, trebalo je još, ali prosto, takav je tempo bio zbog nesrećnih para itd... Morao je brzo da se snimi film, jer dok se snimao, nismo mi ni izbliza imali taj osećaj da će taj film gledati toliko ljudi. Računali smo na nekh stotinak hiljada gledalaca, najviše dvesta hiljada. (Malo ste promašili, jednu nulu – I.S.) Tako je i budžet pravljen, za taj broj gledalaca. Bilo je teško predvideti, jedini sam ja, moram da se pohvalim, bio veliki optimista i rekao sam doslovce „Ljudi nemate pojma koliko će ovo da razvali!“ Govorili su mi da to mislim zato što se radi u Nišu. Ne, to je bila prva pozitivna priča o nama koja će se pojaviti posle čitave serije dugogodišnje, kako smo mi ubice, pa nas bombarduju s pravom, pa smo mi koljači, pa smo mi ovo, pa smo ono... Nije se znalo više koji reditelj se više utrkuje da uđe u dupe bilo kome sa zapada samo zato da bi dobio neku životinju ili neku palmicu... Shvatili su da jedino ako pljuju po onome što servira njihova politika mogu dobiti neku nagradu i onda su oni kao veliki umetnici i narod ovaj glupi ima aplaudira. Ali, dobro i to je život. A ovde se desilo sledeće, to je bio prvi film koji govori nešto lepo o ovom narodu. I naravno da su svi pohrlili da ga vide. Možda on ima milion mana, ali koga to briga. To je isto kao i ovaj film sada, ovaj „Montevideo“. Ista pozicija. Pozitivna priča o nama. Dosta je ljudima raznih Kandića, tih budala, pa oni verovatno mrze i sami sebe uveče. ‘bemliga ne znam kakav je život tim ljudima, ali toliko mržnje isijavati pod šifrom nekakve pravde, koja je vrlo licemerna, ma sve je to smešno. Da ne pričaju lakše bi nam bilo, ali pričaju, prave nas budalama i meni je prosto čudno kako neko ne zabrani tim ljudima i ne kaže im: „Ne, ti ne možeš na televiziju! Pričaj kući svojoj mami, deci, ali nemoj nas da truješ!“ To su te stvari koje u ljudima bude svašta. E, film je bio upravo suprotan.

Na kraju najsvežije, takmičenje za predstavnika Srbije na Evroviziji 2013. Nenad Milosavljević bez Galije...

Tu ima nekoliko stvari... Prva stvar je pitanje na koje treba dati odgovor – na koji način treba da se izabere pesma ili bilo šta što će da predstavlja ovu zemlju. Da li ćemo to dozvoliti nekim klincima koji uopšte ne razumeju muziku, nego se pale na te devojčice, jer su one slavne zato što su bile pobednice jedne igrice zvane „Prvi glas Srbije“ koja ima svoj zadatak da digne rejting Prve televizije i imala je sve drugo samo ne da pokaže muziku. Čak i taj autor koji je bio u žiriju, on je, gle čuda, pisao pesmu. Ako ti kažem da smo svi do jednog znali, pre nego što je i bila Beovizija, da će da pobede, to ti već govori nešto. Čak je Maja Nikolić prva zucnula o tome, pa onda Šerifovićka... Znači, pre nego što su ljudi bilo šta čuli već se znalo. Ja zameram taj pristup, ne možeš da dozvoliš da jedna oligarhija svojim parama i svojom moći, zapravo natera nas da stanemo iza nečega, iza njihovih para da stanemo iza njih i da nas predstavljaju negde. To je sramno. Što se samog festivala tiče, moja ideja je bila da se probudi nekakav festivalski duh i da on dobije svoj život. Onda ova priča o maloj deci bi bila nebitna. Jer svaki festival raste i raste. One će ove godine imati grešku. Reći će zeznuli smo se, nije trebalo ovako glasati, možda treba drugačije, nije najbolja pesma izašla sa festivala, pa će na sledećem festivalu uraditi da izađe dobra pesma. Cilj tih festivala treba da bude da se probudi kreativnost. Tu mora da bude promašaja i uvek će biti nezadovoljnih. Da li to mora da se tako bira i da li može drugačije? Zato i mislim da je Tijanićeva ideja ranijih godina bila da se da ozbiljnom autoru da uradi pesmu. Činjenica je da ranijih godina nijedan od tih autora nije promašio i činjenica da su svi ušli u finale, nijedan od tih autora nije išao ispod petog mesta. Kao i da je Marija Šerifović pobedila, ali ovo je polupolitička organizacija i dodeljuje prvo mesto zemlji gde se očekuje da se nešto uradi sa njom, pa kome se zalomi da pobedi. Ali, nije to bitno, ne treba to tako gledati. Da je tako, ja ne bih ni ušao u Beoviziju. Moja ideja je bila da napravimo što veći broj dobrih pesama i da napravimo jak festival. Ja sam stao iza te ideje. Šta se dešava dalje, stvarno me više nije zanimalo. Da li ću da budem peti, zadnji, prvi, uopšte me ne zanima. Tako sam se i ponašao i takve sam izjave i davao.