Možda i ona pročita 55, O sećanjima

Oduvek sam slušao Balaševića. Imao je neki šmek, neke pesme koje su mi godile. Ali, nikad se nisam prepoznao u nekoj njegovoj pesmi. Pojedini stihovi, to da, ali čitava pesma, e, to ne. Naravno, u neprepoznavanje ne ubrajam one političke pesme tipa "Honduras", "SlobodaNe" i slične. I tako je to trajalo godinama... Album, po album, pesma po pesma. Neka više, neka mi se manje sviđa, ali mene nema tamo. Sve do trenutka kad sam prvi put čuo onaj album sa zbunjujućim nazivom pesama. Naime, svaka pesma je imala neko žensko ime u nazivu. Radilo se o tome da je panonski mornar od početnih slova pesama napisao "Olja je najbolja", no to nije bitno.

"Spalio je juli seno
A Tisa nezapamćeno opala..." 

Opet Vojvodina i ravnica, pomislio sam. OK, čovek tamo živi, nije ni čudo što inspiraciju nalazi u okruženju. I tako, mic po mic, stih po stih, odjednom izlete suština:
"Nije nesreća što me se ona ne seća
Ma kakvi, nesreća je što se ja nje sećam..."
Auh, pogodio je suštinu u par reči... Čim se završila pesma, odmah sam je pustio opet. I više obratio pažnju na tekst. Naređale su mi se slike u glavi... Njen stari koji:
"Prema meni nikad zao 

nekako je znao da mu volim kćer...", 

pa u prenesenom značenju: 

"Molila se Bogu Suše 

da što duže ne da mi otploviti..., 

sve do dela gde:
"Zaklela me da je čekam
Da će me se cela veka sećati
Na promaji žar malakše...
Ima l' ista lakše neg' obećati?"

I opet refren:
"Nije nesreća što me se ona ne seća
Ma kakvi, nesreća je što se ja nje sećam..."

Rekoh već, izronile su slike. Ona i ja, kako to već biva. Veza u kojoj su svi u našem okruženju videli svetlu budućnost. Da se ne lažemo, video sam je i ja. Ali, nikad nisam saznao šta je ona videla. Izgubio sam je na nekoj životnoj raskrsnici. Ili je ona iskoristila moju nepažnju i skrenula na crveno. Kad sam se okrenuo više je nije bilo.
Tražio sam je, nije da nisam. Da ne dužim, s njene strane je stalno bio onaj signal za zauzetu vezu. Jednom, drugi put, mesecima, prođe i godina. Odustao sam. To je još lakše, nego obećati. Ali je nisam zaboravio.
Onda sam je sreo na ulici. Slučajno, kako već biva. Višemilionski grad ne daje priliku da nekog sretnete slučajno, ali, eto, dešava se. Skoro da sam rekao "Zdravo" i pružio ruku u znak pozdrava. Ona je gledala kroz mene, ne prepoznajući me. Mimoišli smo se kako totalni stranci.
Pomirio sam se sa realnošću. To je to. Možda joj samo nekad, ako ikad budem u prilici, preko radija pošaljem pozdrav uz neku pesmu... Koju? Godinama sam smišljao i nijedna nije zadovoljavala kriterijume... Sve do pojave već pomenute pesme Đorđa Balaševića.

Nisam bio u prilici da je pozdravim tako. Iznenada se javila. Zazvonio je telefon. Glas sam joj odmah prepoznao. Bio sam zbunjen... Priznala je puno toga. Da je svaki dan mislila na mene. Da joj je žao. Da razume ako sam ljut na nju i ne želim da je čujem. Da je sve upropastila...

Upropastila? Ništa ti, lutko, nisi upropastila. Ustvari, kad malo bolje razmislim, jesi! Upropastila si mi trud. Jednu sam Balaševićevu pesmu našao gde sam se stoposto prepoznao i ispostavilo se da nije baš tako. A znaš li ti koliko on pesama ima?