Možda i ona pročita 56, Deja vu

"Javiću ti se čim se malo presaberem. Čim malo sredim misli."
Iznenada je to rekla. Zbunio sam se, ništa mi nije jasno. Koje presabiranje, koje misli...

"Ma, nema veze s tobom. Nešto mi je dosta svega. Znaš već moju porodičnu situaciju, roditelji me ne razumeju, stalno se svadjamo..."
Znam. I ne znam kakve veze to ima sa mnom... I koliko je to "čim se presaberem"? I šta ako ne mogu da čekam, pa te pozovem?
"Pozovi, samo možda nisam kući, neću moći da pričam, štajaznam..."

Prodje par dana, ona se još presabira. Prodju dve nedelje, ne izdržim, pozovem je. Telefon je uporno zvonio, ali se niko nije javio. I tako narednih par sati... I sutradan. Tek se prekosutra javila.
"Izvini, mnogo sam umorna, problemi na poslu. Jedva pričam. Kako si? Drago mi je da si dobro. Čujemo se, idem da spavam... Da, da u pola deset uveče, pa ti vidi kako mi je..."

Oladi me 'ladno, rekao bih. Dobro, kad je takva stvar, onda ću da čekam da se ona javi. Neka se presabira, štaliveć treba da uradi sa sobom. Posle dve nedelje nisam izdržao, opet sam je pozvao. Nisam navikao da mi drage osobe iz života izlaze ćutke, bez objašnjenja, bez zbogom, psovki, bilo kako, samo da to ne bude tišina. Bolje da nisam zvao. Javio se nepoznat muški glas.

"Halo, treba mi ona, s kim pričam?"

"Ovde njen verenik!"

"Uh, izvinite, ipak sam pogrešio broj!" rekoh i spustih slušalicu. Čini mi se da se brzo presabrala i sredila misli. Nema veze, poštujem njen izbor, pomislio sam i obrisao njen broj iz automatskog biranja. Stvarno je glupo da zovem, odjednom sam izgubio motiv i bilo kakav razlog za priču...

Ali, ona nije. Trebalo joj je dugo, dosta dugo da se presabere i javi se.

"Sećaš se mene? Obećala sam da ću da se javim!"
"Neverovatno, mislio sam da je to tvoje obećanje ludom radovanje..."

Kao u bajci. Ispalo je da sam ja čekao godinama da se javi. Verenik je u medjuvremenu negde zaturen, te smo mi krenuli opet sa one tačke gde se sve prekinulo. Kao da ništa nije bilo, kao da je prošlo par dana tišine, a ne par godina. Sve bi bilo idilično da nema tog crva sumnje koji je mene grickao iznutra... Šta ako opet, šta ako opet... Ma, ako i bude to opet lupaću glavu tada.
I desilo se to opet. Iznenada je rekla da mora da se presabere i da će se javiti čim vidi gde će i šta će.

Već vidjeno? Još kako vidjeno! Idi, lutko, presabiraj se. Nisam verovao da mi se to opet dešava! Šta sam, bre, ja? Lepak za presabiranje u iznenadnim tišinama? Čovek koji gubi drage osobe bez reči? Jedan moj prijatelj mi je davno rekao da, kad želiš znati ko ti je pravi prijatelj, pozajmi mu pare! Ne on tebi, ti njemu! Nije ni slutio koliko je u pravu i koliko ja hoću da je stavim na tu poslednju proveru. Da platim, pa da znam koliki mi je prijatelj. Samo treba da je pozovem i ponudim pozajmicu, znam da je u škripcu. Samo... Samo što se plašim da može opet da bude kao što je bilo. I da opet ode bez reči, da se presabere... A to ne bih mogao podnesem. Dosta je bilo dvaput. I previše za moj pojam...