Dražen Žerić Žera, Crvena jabuka: Odgojen normalnim pesmama

Dražen Žerić je postao zaštitni znak Crvene jabuke, benda koji opstaje na ovim prostorima skoro 30 godina. Ovogodišnji nastup na leskovačkoj Roštiljijadi je bio i zgodan trenutak da malo popričamo za „Novu Našu reč“.

NNR: Crvena jabuka je imala samo jedan koncert u Leskovcu, 1989.

Žera: Davno je bilo, ko bi pamtio sve nastupe...

NNR: Podsetiću te malo, jer je na tom koncertu tadašnji gitarista Nikša Bratoš dobio kamen u glavu...

Žera: To je bilo ovde? Prisećam se, kako da ne... Mada, on je stalno dobijao nešto, u Novom Sadu je dobio pet dinara u glavu. I prekinusmo taj leskovački koncert, jel’ da?

NNR: Moralo se, bilo je krvi po sceni... Završio Nikša je u bolnici, malo ga krpili, ali mu nije bilo ništa.

Žera: Bosanska glava...

NNR: Ali, opet smo mi kao domaćini i osvetlali obraz. Uspeo si da zaboraviš jaknu u garderobi, skoro otišao, a onda neka klinka ti vraća jaknu...

Žera: Vidiš, sad se polako vraćaju sećanja. Ima na tim koncerti svega i svačega. Nešto pamtiš, nešto ne, na kraju sve povežeš u simpatične priče. Eto, recimo, Nikša danas nema kose, sad da ga zapucaš u glavu bilo bi svačega, možeš ga ubiti. Onda je imao dosta kose, pa je mogao da podnese... (smeh)

NNR: Novi album se zove „Nek’ bude ljubav“. Još uvek nije objavljen za srpsko tržište?

Žera: Pojma nemam. Mi smo ga uradili za Jugoton, mislim da će ga ovde objaviti Siti rekords. Mi smo ga trebali izbaciti u septembru, ali je bio radijski festival u Hrvatskoj, pa smo ga objavili 15 juna, čisto da se pojavi u prodavnicama. Mada, to više i nema veze, ionako to skineš s interneta, narežeš disk i zdravo. Mi ovde, na Balkanu, nismo pratili korak. Prodali smo mašine koje prave ploče Englezima, a sad je opet svetski trend taj vinil, to pravljenje LP-ija. Jednostavno nismo uspeli da uskočimo u taj voz. Još nismo uspeli da napravimo modus tog daunloudovanja. Napraviš svoju listu, ne moraš sve od Crvene jabuke, nego prošaraš malo Bajage, malo Galije, malo ovog-onog... CD ti je mrtav, isto kao i kaseta.

NNR: Ovo je klasičan album Crvene jabuke. Znači, imamo novih pesama, dueta, obradu „Često pitam za tebe“...

Žera: To nije klasična obrada. To je moj prijatelj iz Mostara, oni su pokušali nešto da rade prije rata, sad živi u Nemačkoj i molio me je prije godinu i po dana da to otpevam. Glupo mi je da pričam, šta su političari napravili... Mi obilazimo te naše ljude koji su svuda rastuti, ne znam, od Australije, Kanade, Amerike... Oni su se snašli, mislimo da im je dobro, imaju neku sigurnost što se tiče materijalnog... Ali, njima duša umire, to je sigurno, ali ovde je još gore šta rade ljudima, kad vidiš kako žive ljudi od Makedonije do Slovenije, ali, ne bih da se mešam u to. Znači, ako možeš malo učiniti ljudima koji su otišli vani, otpjevat’ neku pesmu, tu sam. On je zaplakao kad smo mi to u Nemačkoj kod njega snimili.

NNR: Kako nastaju vaše duetske pesme? Unapred odaberete nekog ili je to plod slučajnosti?

Žera: Što se tiče dueta sa Karlom (Karlo Martinović, bivši gitarista Hari Mata Harija prim. I.S.) to je nastalo iz zezanja. Ti si roker, jesi nisi, i onda smo iz zezanja uradili tu obradu Kvina. A sa Kemom se nekako desilo, mada je tu bio i Rade Šerbedžija. Prevagnulo ja na Kemu zbog onog italijanskog, jer pesma vuče pomalo na Siciliju. Kemo je došao i rekao „Joj, šta je ovo nešto brzo, za mlade...“ Lepo se složilo, sarajevski autor, Fazla, sarajevska atmosfera. Pesma „Crveni karanfili“ govore o maturantima, nekadašnjim maturama koje su bile pune plesa, pune ljubavi, gde se držalo muško-žensko za ruku... Gde se sviralo, bilo neke čarolije, gde se nije držalo muško-muško za ruku i tako dalje... Pesma govori o toj maturskoj noći koja je imala tradiciju dugu 14 godina, dešavala se na Skenderiji i to su svi prošli, od Zdravka Čolića i Indeksa, preko naše generacije i zvala se „Crveni karanfili“. Danas je to ljudima u Sarajevo čudno čuti, oni ne znaju uopšte gde je Skenderija... Zato je nastala ta pesma, da ostane nešto, da se još uvek peva o Skenderiji u Sarajevu.

 

 

NNR: Da li si vodio neku evidenciju o broju nastupa za ovih 28 godina?

Žera: Ma, neeee. Ovaj naš basista, koji s nama svira od 94 to beleži, ali to je od 94-e. Pre toga se pogubilo... Bile su te dvije velike turneje, ta jedna kad smo bili u Leskovcu i druga koja je započeta i prekinuta na pola zbog rata. Mada, danas kad kažeš turneja nema veze sa onim nekad. Tada kad kreneš nema te mesecima kući. Sad je to sviraš 3-4 dana, pa par dana ne sviraš... Nekada je bilo planski, ideš redom, kreneš s juga pa polako ka severu. Danas je smešno reći da imaš turneju. Mi smo bili u Skoplju, pa u Viroviticu, odatle u Valjevo, pa na „Bitku gusara“ u Omiš, jedan dan odmorili... I tako, nema nekog plana, kako šta naleti...

NNR: Da li ti nekad dođe da kažeš „Šta meni sve ovo treba?“

Žera: Znaš kako, kad vidiš da je mlađim ljudima draže čut’ te neke stare pesme, npr. „Zovu nas ulice“... Mene je normalna pjesma odgojila i mogu zahvalit’ Bogu što sam bio tinejdžer u doba Dugmeta, Čole, Indeksa, Kemala Montena. Muzika je sastavni deo života i treba čoveku bez obzira da li ima 50 godina ili 80, ili je reč djetetu od deset. Tako da ta pesma živi i nikad mi ne dođe da kažem „šta mi ovo treba“. 

 

 

NNR: Bilo je nekih napisa o tome da se plašiš letenja...

Žera: I sad se plašim. Ali, napali su me da sam papčina, a trebamo ić’ za Ameriku, Australiju... Rekao sam im da nema šanse, možemo ići brodom... I toliki je pritisak bio da ja na kraju pristanem. I odemo one godinu kas su srušeni oni neboderi. Najgore iskustvo ikada... Nas 28 u avionu... Neka mučna atmosfera, svi ćute, ma ne znaš s kim se voziš... Onda, kad sam to pregurao, onda je bilo, sad ti je lako, ajmo u Australiju...  Tek to je bio užas, letiš 28 sati... Sad pokušam da zaspim i prespavam. Ali, ima situacija kad se nešto dešava pa ja govorim „Šta je, šta sam vam ja rekao...“ Ja to gledam ovako. Niko više nema nikakvu odgovornost, svi smo postali neke brojke...Ako je avion star njima je u interesu da se avion sruši. Uzeće pare od osiguranja, ko te pita za 300 poginulih. Odeš i kod doktora, pa ne znaš da li igla čista ili nije. Nema više ni etike ni morala. Sve je otišlo, što kaže Balašević u Honduras. Ne verujem ja u sve to, bolje je po zemlji hodat’.

NNR: Imaš dve ćerkice, bliznakinje, od 4,5 godina. Kako reaguju kad vide tatu na televiziji? I kakav si kao otac?

Žera: Sad im je već to normalno. Išle su na par koncerata. Čudno je, ali i fino što pevaju neke pesme Jabuke koje ja ne očekujem. Ne pevaju ove dečije budalaštine tipa „Đez’ba“, nego pjeva dijete „Tugo nesrećo“! Kao otac im sve dozvoljavam. I meni su sve dozvoljavali, pa tako i ja.