NOVA NAŠA REČ, 26.12.2014.
Narodni
muzej u Leskovcu je ovih dana postao popularan među Leskovčanima. Izložbu „Zlatno
doba Leskovca“ koja obuhvata period od 1918. – 1941. godine za nepunih deset dana
od otvaranja posetilo je preko 2000 ljudi. Na samom otvaranju došlo je 500-600 posetioca
koji su stajali u redu da bi uopšte mogli da uđu u muzej. Autori izložbe, istoričari
Mira Ninošević i Veroljub Trajković, govore o tome za Novu Našu reč.
NNR: Čija ideja je pravljenje izložbe o „Zlatnom
dobu“?
VT: Ta ideja je nastala odavno, ali je realizacija
krenula kad su Zvonimir Šimunec i Goran Cvetanović popričali na temu filma čiji
je radni naslov „Slavujevo doba“ i koji prati taj period. Šimunec je imao neku ideju
o izložbi, ali nikako ovakvu. Trebala je to biti izložba koja bi bila na neki način
slikovnica, bez trodimenzionalnih predmeta. U saradanji sa nama, kad su zbog filma
angažovali i naše znanje, da tako kažem, onda je usledila i naša želja da se uradi
upravo ovakva izložba, koja će imati i slike, dokumenta, predmete, koja će da oživi
to vreme.
MN: Izložba je, ustvari, prva priča realizacije
tog projekta. Posle ovoga ide se sa dokumentarnim filmom, monografijom i na kraju
se radi dugometražni film i serija.
NNR: Koliko dugo je skupljan materijal koji
je izložen?
MN: Skuplja se intenzivno već desetak godina.
1996, kada sam ja preuzela zbirku koja se odnosi na period između dva rata, ona
je imala 80 fotografija. Danas ih ima preko 2000. Naravno, tu su i razni dokumenti,
predmeti... Materijal smo nalazili kod privatnih lica, u Narodnoj biblioteci, arhivima
Srbije, Jugoslavije, u Istorijskom muzeju
Srbije, SANU... Na primer, radili smo izložbu „100 godina lovstva u Leskovcu.“ To
je ušlo u priču o Leskovcu između dva rata, kao segment „Lovačko društvo u okviru
društvenog života.“ Tada smo u arhivu SANU našli zapisnike, fotografije mnogih naslednika
porodica koje su se bavile lovstvom. Recimo, Činčanović je bio predsednik Lovačkog
društva, ali je imao i fabriku i mlin za mlevenje paprike. S jednim istraživanjem
našli smo i drugu oblast. On je dao fotografiju koja je u postavci. Interesantna
je i priča o Radmili Stefanović, misici kostimbala 1934 godine. U „Ilustrovanim
novinama“ u Narodnoj biblioteci sam našla taj podatak. Našla sam podatak da je ona
ćerka Tase Stefanovića, direktora i vlasnika fabrike piva i slada u Leskovcu i predsednika
opštine za vreme Drugog svetskog rata, koji je streljan u jesen 1944. u Slavniku.
Njega su njegovi sugrađani zvali „srpska majka“ zbog toga koliko je vodio računa
o građanima i izbeglicama za vreme rata. Našli smo broj telefona, stupili u kontakt
i dobili od nje original fotografiju, to je ona u prirodnoj veličini na ulazu. Naravno,
dobili smo još fotogarfija.
VT: Sad su se uključili i Valjačkići, Marinkovići,
Đorđevići, Kukari, mnoge familije koje su podizale grad i činile ga ekonomski jakim,
društveno zanimljivim. Veliki je splet tih okolnosti, od porodica, institucija,
samog muzeja... jednostavno se došlo do finog broja fotografija, dokumenata, predmeta...
NNR: Kako je izgledao odabrati ono što će biti
izloženo?
MN: Mnogo teško! Najteži i najslađi deo posla...
Krenuli smo marta meseca, pet puta menjali koncepciju da bi što bolje to izgledalo.
Obično se prvo prati politički deo, prikazuje se vlast. To nam se nije uklapalo,
nije moglo da prikaže taj leskovački duh. Onda smo krenuli sa pričom od čaršije,
znači ljudi prvo ulaze u čaršiju, zato i imamo na ulazu ljude koji te dočekuju i
grad, ljude u pokretu, šetnji, razgovoru, za stolom, tri dame se šetaju, sveštenik
stao na pijaci, stari borac iz oslobodilačkih ratova Vasiljko Konić se šeta, kobasice
na izlogu... Sve to priča o moći Leskovca, ta čaršija je puls života u Leskovcu.
Tu je priča o trgovcima, zanatlijama, industrijalcima... Kafane su isto priča za
sebe, poslovni i privatni razgovori su se vodili u kafanama, politički zborovi,
bioskopi, pozorišta su se održavala po kafanama... Kafana je bila centar društvenog,
političkog i kulturnog života! Tako su i kockice počele polako da se slažu. Na primer,
onaj kafanski sto i slika u pozadini... izgleda kao da je u dubini kafana. Sto je
original iz kafane „Mali Kaspar“, na onim čašama za pivo i dalje piše „Mali Kaspar“...
Reklama za duvan... Samo su tri kioska imala pravo da prodaju duvan. U stvari, Udruženje
invalida je dobilo pravo to da radi... Taj duvan za motanje se prodavao na meru.
Slučajno nam je to doneo čovek i pitao da li nas to zanima! Zatim Sokolci, odnosno
Sokolska udruženja, uniforme, njihovi sletovi, fotografije o tome...
NNR: Kako reaguju građani kad stupite u kontakt
s njima?
MN: Ljudima je krivo što nisu sačuvali. Nemaju
osećaj za tradiciju, za naše korene... Tek kad im objasnimo shvate koja je to vrednost.
Sad spremamo postavku za Prvi svetski rat i ljudi kažu „Pa mi smo se kao deca igrali
sa dedinim ordenjem, ko zna gde je to završilo...“ Ili uniforma, bila je odlična
kad smo prskali vinograd... Starije koleginice Radmila i Desa su sakupile od Durka
iz Vlasotinca uniformu iz logora Aušvic, koju je on uspeo da prokrijumčari. Ona
još uvek ima trag od plavog kamena, jer je on koristio kad je išao u vinograd. Srećom,
te uniforme su od jakog lanenog platna, pa se sačuvala... Imamo i porodice koju
imaju popriličnu arhivu i koje su sve sačuvale! Neko da, neko dozvoli da se skenira,
neko pokloni... Razgovarali smo sa zadnjim sekretarom Sokolskog društa, Cakićem,
koji je rekao da je iz straha od Nemaca spalio arhivu...
VT: Da ne idemo personalno, ali celom tom
periodu je učinjena jedna nepravda. Malo su ljudi koji su se bavili ovim poslom,
jednostavno su se postavili na način da je to bivši sistem, vreme kada je bio kapitalizam,
ekspolatacija i to je gurano u zapećak. Ne kažem da je bilo zabranjeno, ali je jednostavno
skrajnuto. Ja ovo vidim, posle savezničkog bombardovanja Leskovca, kao drugu temu
otrgnutu od zaborava. Zato i imamo ovoliko zainteresovanih...
MN: Zamisli naše zadovoljstvo kad dođe čovek
i na izložbu i kaže „Pa vi imate venčanu fotografiju mog oca, a ja je nemam! Odakle
vam? Mogu li da je dobijem?“ Naravno da smo je skenirali i dali mu. Ovo je priča
o svakodnevnom čoveku tog vremena...
NNR: Do kad traje postavka?
MN: Izložba će trajati do 15. januara. Sa
materijalom koji je naknadno pronađen muzej priprema stalnu postavku „Leskovac između
dva svetska rata“. To je deo nove muzejske postavke koja bi pričala priču od praistorije
do današnjih dana. Prvu fazu smo već odradili, biće otvorena u maju, a ostalo bi
u nekom narednom periodu trebalo da se uradi, zavisno od sredstava iz Ministarstva
kulture.
VT: Naravno, ljudi koji nisu znali, nisu bili
obavešteni, a imaju bilo šta iz tog vremena, ili bilo kog vremena što bi moglo biti
korisno neka dođu, pozovu. Rado ćemo stupiti u kontakt i dogovoriti se o saradnji.
Нема коментара:
Постави коментар