среда, 18. фебруар 2015.

ZVONIMIR ŠIMUNEC - LESKOVAC JE STANjE DUHA



NOVA NAŠA REČ, DECEMBAR 2014.

Zvonimir Šimunec je neko ko nikad ne može otići iz Leskovca, ma koliko daleko odavde bio. Sam kaže da voli da se vrati jer se ovde za par dana boravka više nasmeje nego za godinu dana u nekoj sredini gde trenutno boravi. Na temu leskovačkog vedrog duha za Novu Našu reč govori naš poznati novinar, dopisnik srpskih medija iz Grčke, autor brojnih radio i tv emisija i filmskih projekata.

NNR: Rekli ste da Leskovac nije samo geografska odrednica i mesto porekla, nego stanje duha. Na osnovu čega to tvrdite?
ZŠ: Nisam rekao da tako nešto „tvrdim“. Rekao sam da verujem i osećam tako nešto, na osnovu svojih 62 godine života koji je  počeo u leskovačkom porodilištu, pored reke Veternice. Od osnovne škole, preko gimnazije, pa svega što je posle toga sledilo, redovno mi se dešavalo da primećujem razliku u načinu shvatanja života, rešavanja dobrih situacija, problema, prosto odnosa prema svakodnevici između mene i mojih zemljaka i drugih ljudi. Tada još nisam mogao da definišem taj „faktor“, niti me je posebno čudilo što se kod nas sve završava nekom vrstom „duhovitog razrešenja“ situacije. Kada sam saznao kako je izgradjena crkva Odžaklija, kako su stigle mašine za fabriku užarije iz Bugarske, šta je sve radio čuveni Slavuj i kako su se obračunavali politički konkurenti izmedju dva rata u Leskovcu, kao i mnogo drugih stvari, shvatio sam o čemu se tu radi.  
NNR: Gde se danas izgubio taj duh?
ZŠ: Naravno da se nije izgubio. To shvata svako ko makar na dan svrati do Leskovca. Kada bih bio neka vlast proglasio bih Leskovac za DUHOVNU BANjU i zaštitio je zakonom. Leskovčani bi trebalo da prave biznis od toga što ljudima stvaraju zabavu kakva nigde drugde ne može da se doživi.Gde se bolje jede? Gde se bolje svira i peva u kafani? Pa, ja nisam doživeo da u kafani gde sedi 300 ljudi baš svi znaju da pevaju. Gde se ljudi više smeju nego u Leskovcu? Nema više nigde te „kontre“ u razgovoru, kada je najmanje očekuješ i koja je po pravilu duhovita do suza. Dnevna proizvodnja viceva i pošalica po broju stanovnika je za Ginisovu knjigu, ali...tu se javlja problem. Neko bi to morao da smesti u bilo kakav sistem i nekakvu hijerarhiju. A, za to je potrebno da se malo „nažulji guzica“, što bi rekli naši stari.  To je razlika u odnosu na ono zlatno vreme.
NNR: Da li deo krivice imaju i oni koji su otišli iz Leskovca?
ZŠ: Ni slučajno. Zašto bi bili krivi oni koji su otišli? Naprotiv. Oni su širili taj duh i bili najbolji ambasadori tog jedinstvenog interdisciplinarnog pristupa realnosti. Kako bi se inače znalo o Leskovačkom roštilju da nije bilo Buretovih sledbenika koji su se skarama uputili u ostatak sveta da ljudima poklone „ćevapi što ripaju“.
NNR: Šta treba uraditi da se vrati taj duh?
ZŠ: Ne treba ga vraćati. Tu je, samo ga treba osloboditi iz glava naslednika. Tačnije, treba ga iz kafana i kuća, sa sedeljki i privatnih zabava, implementirati i u javni život, posao, društveni kontekst... To je mnogo lakše nego što se na prvi pogled čini. Upravo zato sam i pokrenuo akciju o Zlatnom dobu Leskovca.
NNR: Koliko Intermedia Netvork pomaže u tome?
ZŠ: Intermedianetwork ne pomaže. Naša produkcijska kuća radi i finansira projekat! Uz skromnu finansijsku podršku leskovačke opštine, ali i puno razumevanje gradonačelnika Gorana Cvetanovića. Tu su i moji saradnici iz Leskovca koordinator Intermedije Nebojša Kocić, i istoričari iz muzeja Mira Ninošević i Veroljub Trajković. Znam da posao opštine nije da snima filmove, kada ima prečih stvari u ovoj besparici, ali sam veoma zahvalan što je Cvetanović shvatio kakav značaj sve ovo može da ima za grad. Zato i verujem da će posle ovog projekta ljudi potpuno drugaćije doživljavati Leskovac i Leskovčane.  


Нема коментара: