Sitno razmišljanje u cilju dolivanja ulja na rasplamtelu vatru...
Staljin, tj. komunistički SSSR je imao pakt o nenapadanju sa Hitlerom,
tj. Nemačkom u prvoj polovini 1941. Shodno tome i komunisti u
Jugoslaviji su imali isti taj pakt, te im to nije smetalo. Setimo se
proglasa KPJ iz 4. jula 1941. i poziva na ustanak gde u prvoj rečenici
piše: "Napadnuta je otadžbina proleterijata..." To što je Jugoslavija
okupirana već tri i više meseci nema veze, jer to nije njihova zemlja,
to je neka tuđa, što bi je branili... Dakle, iz ovog se lepo vidi da je
bilo kolaboracije sa okupatorom još od odmah, dok se je Draža već
uveliko lomatao po šumama i Ravnim gorama naše zemlje ponosne...
A kad ti kolaboracionista kaže da si kolaboracionista onda si siguran da on iz iskustva zna zašto ti to kaže.
четвртак, 14. мај 2015.
DRAŽA JE NEOSUĐIVAN
Eto kakvi smo. Jedni će da umru od muke što je rehabilitovan, opet ona
ista priča koju smo godinama učili u školi, za koju se ispostavlja da je
pogrešna, jer to više ne piše u udžbenicima.
Drugi otvaraju rakiju staru ko zna koliko godina čuvanu za najsvečanije prilike i nazdravljaju...
Alo, bre, a što se niko ne pita da li je sud nezavisno odlučivao? Ako jeste onda je u redu. Ako nije zašto nije? I zašto sud nije nezavistan kao što bi trebalo da bude?
Podsećam samo da je pre par godina na predsedničkim izborima u Americi o tome ko će da bude predsednik odlučivao broj glasova na Floridi. Te nije izbrojano ovde, te nije odbrojano onde, pa žalba jedne strane, pa kontražalba druge. Onda je sud rekao: "Tačka! Što ste brojali brojali ste. Pobednik je taj i taj!" I bi tišina. Rekao sud i gotovo. E, kad kod nas tako nešto bude možemo da pričamo.
Ali, ovo je Srbija. Svi smo kao onaj margarin. U sve se mešamo. I sve znamo. Oni koji ne znaju kao mi su samo budale nepismene i slepe kod očiju. I brišemo ih sa liste fejsbuk prijatelja.
Drugi otvaraju rakiju staru ko zna koliko godina čuvanu za najsvečanije prilike i nazdravljaju...
Alo, bre, a što se niko ne pita da li je sud nezavisno odlučivao? Ako jeste onda je u redu. Ako nije zašto nije? I zašto sud nije nezavistan kao što bi trebalo da bude?
Podsećam samo da je pre par godina na predsedničkim izborima u Americi o tome ko će da bude predsednik odlučivao broj glasova na Floridi. Te nije izbrojano ovde, te nije odbrojano onde, pa žalba jedne strane, pa kontražalba druge. Onda je sud rekao: "Tačka! Što ste brojali brojali ste. Pobednik je taj i taj!" I bi tišina. Rekao sud i gotovo. E, kad kod nas tako nešto bude možemo da pričamo.
Ali, ovo je Srbija. Svi smo kao onaj margarin. U sve se mešamo. I sve znamo. Oni koji ne znaju kao mi su samo budale nepismene i slepe kod očiju. I brišemo ih sa liste fejsbuk prijatelja.
петак, 8. мај 2015.
SRĐAN STAMENKOVIĆ – PRVIH 25 GODINA SPORTSKOG NOVINARSTVA
NOVA NAŠA REČ 8.5.2015.
Ovih dana navršilo se punih
25 godina od kako je dopisnik dnevnog sportskog lista „Sport“ Srđan Stamenković
objavio svoj prvi tekst. Pored „Sporta“ za koji i dalje piše, na radio Leskovcu
je proveo 10 godina, uglavnom radeći sportske emisije i priloge, a urednik je i
sportskog portala Sportska strana juga. Objavio preko 15000 tekstova i uradio preko 200 radio-prenosa sa fudbalskih, košarkaških
i rukometnih terena. Dobitnik sportske nagrade grada Leskovca
2011. Dovoljan razlog za priču koja sledi.
NNR: Kako je došlo do te saradnje
sa „Sportom“?
Pamtite li taj prvi tekst? O čemu ste pisali?
SS: Moj otac Dušan je u to vreme
bio dopisnik „Sporta“, ali
kako je nastajao drugi dnevni sportski list, „Sportski žurnal“, prešao je tamo,
tako da je ostalo upražnjeno mesto. Na njegovu preporuku su me uzeli na probu, jer
je u to vreme bilo tako. Morate da provedete neko vreme dok ne procene da li zaslužujete
da radite taj posao. Ja sam, u stvari, bio zamena, da se premosti taj period dok
se ne raspiše konkurs za dopisnika. Ali, nije bilo potrebe za tim, jer su urednici
bili zadovoljni, pa sam ostao na tom mestu, evo već 25 godina.
Inače, prvi tekst je izveštaj
sa fudbalske utakmice, ali se ne sećam koja je tačno bila. Verovatno FK Dubočica...
„Sport“ se tada prodavao u nekih 300-350.000 primeraka, čitala ga je čitava zemlja,
a ja sam bio učenik drugog razreda Gimnazije u to vreme, sedamnaestogodišnjak, tako
da je za mene to bila velika stvar. A i otac je rekao da nije loše za početnika.
NNR: Radio Leskovac?
SS: Kao honorarac i saradnik
sam počeo da radim 1996/97, a u stalni radni odnos sam primljen 2001. Kao honorarac
sam bio većinom vezan za košarku, jer je to bilo vreme uspeha KK Zdravlje. Po potrebi
redakcije sam obrađivao i neke druge teme, ali leskovački sport je bio nešto mnogo
drugo u odnosu na danas. Trebali je pratiti i fudbal i košarku, rukomet... Imali
smo emisiju ponedeljkom, a vikendom su bili i direktni prenosi utakmica. Bilo je
dosta posla, a jedno vreme smo čak imali drugi radijski program, koji je bio samo
sportski. Nas 4-5 je uspevalo da radi takav celodnevni program.
NNR: Način rada nekad i sad?
SS: Strašno je velika razlika!
Kad sam počinjao da radim za „Sport“
izveštaji
su se slali telefonom. Tad nije bilo mobilnih, nego samo fiksna telefonija. U to
vreme je FK Dubočica bila najjači klub, pratilo se to obavezno, pa kad se pojavio
bežični telefon na stadionu, moglo je da se bude bliže terenu i da
se šalje izveštaj direktno sa terena. Razlog za to je bio taj što kako odmiče sezona,
utakmice se odigravaju sve kasnije, ali krajnji rok za predaju teksta je isti, pa
bilo leto ili zima. Dešavalo se i da izveštaj izdiktiram 5-6 minuta pre kraja utakmice,
eventualno se doda nešto ako se dogodilo i to je to. Zato je taj bežični telefon
bio značajan. Imaš sastav timova na papiru ispred sebe, a izveštaj diktiraš iz glave.
Kasnije je tehnologija prešla na faksove, pa trk u radio, otkucaj na mašini, pa
šalji faks, pa se ne vidi, jer je traka na mašini loša... Slike smo slali autobusom,
a u Beogradu neko to čeka na stanici i nosi u redakciju, te crno-bele fotografije, a danas
možemo da pošaljemo i na poluvremenu, u toku same utakmice. Mobilni telefoni su
sve to mnogo olakšali... Tu su mejlovi, internet... Prosto je neverovatno kakav
je taj tehnološki napredak bio za ovih 25 godina...
Sećam se i početka izveštavanja
sa mobilnim telefonom. U Vučju je samo na jednom mestu iza gola telefon imao signal,
pa sam morao tu da stojim. To su one prve Nokije, kao cigle, sa antenom na izvlačenje...
Tako,
sve
i da nećeš,
opet te svi vide i znaju šta radiš. Sad možeš i da šetaš po terenu, domet je svuda.
NNR: Najzanimiljiviji prenos?
SS: Definitivno košarka, četvrtfinalni
turnir kupa SR Jugoslavije u Čačku. Zdravlje je bilo u Prvoj B ligi („koje godine“ upadam
u reč. Nismo mogli da se odmah setimo i zaključili smo da „proguglam“ kad dođem
kući i krenem da pišem tekst, što je još jedan dokaz o lakšem načinu rada. Ako sam
dobro guglao, radi se o sezoni 1999/00, prim. I.S.). Prva utakmica tog turnira je
bila sa ekipom Budućnosti koja je te sezone postala prvak SRJ bez izgubljene utakmice.
Jedini poraz u domaćem takmičenju su doživeli od Zdravlja u toj kup utakmici. Niko
od nas nije očekivao da Zdravlje ima promil šanse da pobedi, svi su očekivali lagani
izlet i brzi povratak kući posle utakmice. Marko Cvetković je bukvalno sa zvukom
sirene postigao trojku koja je odlučila pobednika. Direktan radio-renos je tekao tako da
sam ja rekao „Cvetković za tri...“ i napravio pauzu u prenosu, jer je nastalo slavlje
na terenu... Nikad me više ljudi posle toga nije zvalo da mi pomene porodicu zbog
te dramske pauze, jer nisu znali šta se dešava, da li je Cvetković pogodio... Ali,
to je trenutak kada je nemoguće ostati totalni profesionalac... Čuvena je i anegdota
sa te utakmice kada je gospodin Aleksandar Vasić, poznatiji kao Aca Genta, dao treneru
Budućnosti Miroslavu Muti Nikoliću sendviče, rekavši mu: „Na, nosi sendviči, na
nas ne trebaju...“ Nije za štampu šta je sve Muta rekao tom prilikom (smeh). Naravno,
posle toga nastaje gomila novih problema, upravo zbog toga što niko nije očekivao
da se ostaje još jedan dan. Prenos je rađen mobilnim telefonom, ali niko nije poneo
punjač. U to vreme nisam imao mobilni, imali su neki igrači, tako da sam imao
4-5 telefona ispred mene, javio u redakciju sve brojeve i spremili smo se da prenosimo
utakmicu dok traju baterije. Srećom, divni domaćini iz Čačka su, kad sam došao u
halu, pitali da li mi treba telefon za prenos, tako da smo odradili prenos preko
linije koju je platio Radio Crne Gore, jer njima to nije trebalo. Kolege iz Podgorice
su otišle kući, jer im nije bilo zanimljivo da prate finalnu utakmicu. To je možda
i najveće iznenađenje koje je neki leskovački klub napravio za ovih mojih 25 godina.
Koliko nismo verovali u mogućnost pobede govori i činjenica da, pošto ostajemo još
čitav dan, oni koji su imali kućne ljubimce zvali su komšije da im daju makar vodu...
NNR: Radio Leskovac je pratio
košarkaše i u prvenstvu?
SS: Da, išlo se i na gostovanja,
od Subotice do Bara i Podgorice... Sa sportistima je retko kad dosadno. Najduža putovanja
su bila do Crne Gore, a jedne sezone, kad se Zdravlje borilo za povratak u najviši
rang takmičenja, otišli smo dva dana ranije u Budvu, da se igrači što bolje pripreme
za tu odlučujuću utakmicu. Mart mesec, dočekala nas ledena kiša koja je padala svo
vreme. Hotel „Loza“, posle večere
na televiziji
gledamo samo crnogorsku televiziju, jer nečeg drugog nije ni bilo, osim nekih tradicionalnih
italijanskih televizija... Gledamo taj RTCG 1 i Zvonko Papak, ondašnji sportski
direktor kluba, iz srca i duše, bez namere da bude duhovit, rekao: „Mamu mu, koliko
mi je dosadno... Šekspira bih čitao!“ Tu smo saznali šta da mu poklonimo za rođendan (smeh).
NNR: Sagovornici?
SS: Najzahvalniji sagovornici
su bili košarkaši. Možda će fudbaleri da se malo naljute, ali verovatno je to i
zato što sam sa košarkašima najviše i radio. Moguće i zato što su bili različiti
rangovi takmičenja, jer su u Zdravlje tada dolazili i profesionalci koji znaju svoj
posao i ako, na primer, izjava treba da bude 40 sekundi, onda ona i bude tu negde,
par sekundi više manje. Sad se i to promenilo, nije to više neka razlika. Mada,
i to je nešto što se uči i na šta klubovi moraju da obrate pažnju, na te osnovne
stvari o igri,
utakmici.
Najzgodnij primer su i NBA igrači. Kad gledamo ove preglede u suštini se vrti dvadesetak
rečenica, ali to se uči
i spada pod profesionalizam.
Pamtim i finale kupa SRJ u košarci,
kad je Leskovac bio domaćin, a igrali su, pored Zdravlja, Partizan, Radnički i FMP.
Treneri (Nenad Trajković iz Partizana, Dušan Vujošević iz Radničkog i Aca Petrović
iz FMP-a i Jovica Arsić iz Zdravlja) su bili gosti u radiju. Emisija je bila koncipirana
tako da istovremeno razgovaram sa trenerima čiji se klubovi sastaju u polufinalu.
Pola radija je došlo u režiju da prati uživo razgovor sa Vujoševićen i Arsićem,
gde je bilo mnogo smeha... Dule Vujošević, kad ga čak i Zvezdaš upozna, teško da
može da kaže nešto loše o njemu... Vrhunski sagovornik i profesionalac, barem tada kada smo razgovarali u studiju.
Jovica
Arsić mi je zahvalan sagovornik jer je uvek bio tu i na vreme, jedini problem je
bio što ne voli da daje optimističke izjave, jer je smatrao da tako samo motiviše
protivnika.
NNR: Sport u Leskovcu? Gasi se
ili se polako vraća?
SS: Kad sam počeo da radim bilo
je vreme nekih visina kad je Zdravlje igralo superligu i Kup Koraća sa Bešiktašom,
fudbal je bio u nekim drugoligaškim grupama, a onda je usledio period velikog pada
i katastrofe... Košarka u nekoj Drugoj srpskoj ligi, fudbal u Niškoj zoni, rukomet
u Drugoj ligi, što je mnogo nisko za Leskovac. Poslednjih godina je krenuo neki
lagani oporavak, a u poslednje dve sportske sezone leskovački sport se vraća tamo
gde je i bio... Imamo klubove u drugim ligama, to nisu oni klubovi koji su bili
nekad, ali se sve menja... Povratak je splet nekih okolnosti, nije vezan za neke
suštinske promene u organizaciji ili odnos vlasti prema sportu. Fudbal se vratio
zahvaljujući isključivo Jovanu Stankoviću, predsedniku FK Moravac. S druge strane
je košarka, koja je u jednom trenutku došla do neke besmislene tačke gde postoje
dva Zdravlja koja igraju neku ligu gde je jedini događaj kad oni igraju između sebe.
Srećom, došlo je do nekog dogovora i do stvaranja jednog jakog kluba, a to je opet
manje ili više vezano za jednog čoveka, direktora Zdravlja Igora Stojanovića. Značajnu
ulogu je odigrala i lokalna vlast koja je stala iza kluba, ali razne vlasti su prethodnih
godina stajale iza klubova, pa su oni nestajali i propadali. Sve to traži puno rada,
ozbiljnosti i ulaganja... Realno, grad Leskovac izdvaja manje od nekih drugih sredina
u našem okruženju. Da li mi štedimo ili se drugi razbacuju, reći će građani na nekim
narednim izborima.
NNR: Kakvi ste u izveštavanju?
Lokal-patriota ili potpuno objektivni?
SS: Ne postoji apsolutna objektivnost
i realnost. Pokojni Aleksandar Tijanić je kao direktor RTS-a rekao da je normalno
da vlast ima 10-20% popusta, što ne znači da druge oštećujemo. Znači, klubovi sa
našeg područja imaju mali popust u odnosu na druge kad su ocene i slične stvari
u pitanju. Opet, nemoguće je oceniti, na primer u fudbalu, jer imate 22 igrača,
neka uđu i tri zamene to je 28 fudbalera... Praktično nemoguće da jedan čovek sve
to isprati, trebao bi čitav tim za to... Pokušavam da pružim ocenu na osnovu onoga
što neko može da pruži, zatim i protiv koga igra, jer nije isto pobediti prvog ili
poslednjeg.
NNR: Internet portal Sportska
strana juga?
SS: To je nastalo kao grupa na
fejsbuku, gde sam objavljivao neke vesti i važnije rezultate iz ovog našeg kraja.
to je bilo pre tri i više godina, kada su svi naši klubovi bili u ligama koje novine
ili nisu ili su vrlo malo pratile, tako da tih informacija nije bilo nigde. Od toga
je postao internet portal tačno
22.
februara 2012. Tako smo postali i najbolji hroničar ovog napretka leskovačkog sporta.
Postajemo polako i regionalni medij... S obzirom na to koji je tip vesti i koja
nam je ciljna grupa izuzetno sam zadovoljan posećenošću, nisam ni pretpostavljao
da to može tako da se razvija. Analitika pokazuje da nas prate u čitavom svetu,
od Nigerije i Južnoafričke republike, do Južne Amerike, odakle dolazi najmanji broj
poseta, jer verovatno tamo i ima najmanje Leskovčana i Srba. Interesantno je da
u poslednjih 7-8 meseci dosta poseta imamo i iz Azije, ne znam, Vijetnam, Indonezija...
neke zemlje za koje ne očekujem da ikog interesuje nešto na portalu. Onda sam saznao
da se tamo nalaze sedišta nekih kladionica, koje verovatno prate našu prvu ligu,
pa su otkrili mesto gde odmah po završetku utakmice imaju potrebne podatke. Leti
se, opet, drastično poveća broj poseta iz bliskih nam turističkih centara, Grčke,
Crne Gore i Bugarske... Polovina poseta bude odatle.
Od vesti se ubedljivo najviše
prati fudbal, vidi se da je to najvažnija sporedna stvar na svetu. Posle toga je
košarka, a ostali su daleko iza toga... Pokušavamo da ispratimo i te takozvane male
sportove, manje klubove, mlade sportiste, nešto što nije atraktivno drugim medijima...
NNR: Bavili ste se i desetak
godina aktivnim političkim radom u lokalu, do neke 2005. godine. Kako danas gledate
na taj angažman, jer ste bili i u opoziciji i u vlasti, deo raznih koalicija...
SS: Ušao sam u politiku kao i
mnogi moji prijatelji, kao opozicionar iz nekih ideala i želje za promenom i u vreme
kada nije bilo mnogo takvih ljudi u Leskovcu. Kratka epizoda, da tako kažem, nekakve
vlasti je bila baš kratka i nekog, iz današnjeg ugla, realnog uticaja na vlast nije
ni bilo, jer se u Srbiji uticaj na vlast meri uticajem na to kako se usmeravaju
ili preusmeravaju pare iz budžeta i javnih preduzeća koji imaju novac. Posle desetak
godina kako nisam u politici, mogu samo da kažem da mi je drago što nisam više u
tome. Bio je to
divno vreme i imam svakojake uspomene na
taj period
života. Po pravilu se uvek sećamo lepih i zanimljivih stvari iz tog nekog opozicionog
delovanja, raznih protesta, Vidovdanskog sabora, onda protesti 1996/97 godine, pa
i 5. oktobar... Na žalost, ono što je bio moj ideal i cilj koji me je uvukao u politiku
nije ostvaren, ali danas, kao zreliji i iskusniji čovek mogu da kažem da su to ipak
oni ideali o kojima Bora Čorba peva „za ideale ginu budale“... Iskreno s ovom pameću
sada, ne znam da li bih se pre dvadesetak godina uključio u neki protest ili stranku.
Opet, kaže se nije normalan onaj ko nije u mladosti bundžija, a u starosti konzervativan.
Tako da sam ja normalan (smeh).
Politika tad i sad su dve totalno
različite stvari... Nas je vodila želja za promenom, za Evropom, za ispravljanje
nekih istorijskih nepravdi... Politika je danas posao, a ja nisam za to. Možda je
i tada bila posao, ali ja to nisam tako shvatao. Ako ništa drugo, lepo mi je uvek
kada vidim naše sportiste sa tri prsta i čujem himnu „Bože pravde“, vidim srpsku
zastavu sa kraljevskim grbom, a neki ljudi su mi svašta govorili o tome... Čini
mi se da je bilo normalno da se onda kroz Srpski pokret obnove uključim u politiku,
drago mi je da je nešto ostvareno, moglo je sigurno više, ali to je što je. Možda
će neke nove generacije ostvariti ono što mi nismo. Za jedan život, dosta od mene...
понедељак, 4. мај 2015.
URBANE LEGENDE - OSMOSPRATNICA
NOVA NAŠA REČ, 1.5.2015.
U prošlom broju „Nove Naše reči“
Nikola Milićević bavio se našim nasušnim problemima. Dobro, ako ćemo pošteno, ne
baš nasušnim, više su to navodeni problemi... U tom tekstu zaključio je
da kad zaživi projekat „Leskovac na vodi“ lučka kapetanija biće u osmospratnici.
Da pojasnimo malo, to je zgrada u Leskovcu kojoj smo ime nadenuli po broju spratova
koje ima. U njoj su smeštene razne opštinske uprave gde upošljenici kao mravi rade
za dobrobit
običnog građanina leskovačkog. Poznata je po brojnim partijskim kadrovima koji su
tamo uhlebljeni i po mnogim urbanim legendana nastalim zbog tog broja upošljenih.
Npr. lift... Proizvođač ni u
snu nije pretpostavio da će toliko vozikanja da bude gore-dole, jer toliki upošljenici
žure do svoje kancelarije, a ipak planinarenje uz stepenice
je za one koji su na dijeti. Zato svi samo čekaju kad će da pukne sajla i da lift
umesto na gore, krene ne dole. Pitate se zašto žure do kancelarije? Ko zakasni nema
gde da sedne. Postojeći broj stolica nije predviđen za toliki broj upošljenika,
kaže opet ta urbana legenda. Problem je rešen uz pomoć obližnjeg renomiranog leskovačkog
ugostiteljskog objekta, pa na smenu idu malo jedni, malo drugi.
Dalje, priča koja kruži je da,
uz dobru organizaciju, tamo sigurno može da se uposli još stotinak novih aktivista.
Jedina opasnost je što će zgrada početi da tone pod težinom, jer, opet po urbanoj
legendi, projektant nije predvideo toliki broj ljudi u zgradi, pa temelj teško da
će da izdrži. E, sad... I tu ima loših i dobrih strana. Loša je, naravno, ode zgrada...
Dobra je ako ta zgrada počne da se krivi na neku stranu, pa vremenom može da postane
turistička atrakcija kao onaj krivi toranj u Pizi! Eto prilike da Turistički savez
Leskovca obogati ponudu!
Пријавите се на:
Постови (Atom)