SRĐAN STAMENKOVIĆ – PRVIH 25 GODINA SPORTSKOG NOVINARSTVA

NOVA NAŠA REČ 8.5.2015.

Ovih dana navršilo se punih 25 godina od kako je dopisnik dnevnog sportskog lista „Sport“ Srđan Stamenković objavio svoj prvi tekst. Pored „Sporta“ za koji i dalje piše, na radio Leskovcu je proveo 10 godina, uglavnom radeći sportske emisije i priloge, a urednik je i sportskog portala Sportska strana juga. Objavio preko 15000 tekstova i uradio preko 200 radio-prenosa sa fudbalskih, košarkaških i rukometnih terena. Dobitnik sportske nagrade grada Leskovca 2011. Dovoljan razlog za priču koja sledi.

NNR: Kako je došlo do te saradnje sa „Sportom“? Pamtite li taj prvi tekst? O čemu ste pisali?

SS: Moj otac Dušan je u to vreme bio dopisnik „Sporta“, ali kako je nastajao drugi dnevni sportski list, „Sportski žurnal“, prešao je tamo, tako da je ostalo upražnjeno mesto. Na njegovu preporuku su me uzeli na probu, jer je u to vreme bilo tako. Morate da provedete neko vreme dok ne procene da li zaslužujete da radite taj posao. Ja sam, u stvari, bio zamena, da se premosti taj period dok se ne raspiše konkurs za dopisnika. Ali, nije bilo potrebe za tim, jer su urednici bili zadovoljni, pa sam ostao na tom mestu, evo već 25 godina.

Inače, prvi tekst je izveštaj sa fudbalske utakmice, ali se ne sećam koja je tačno bila. Verovatno FK Dubočica... „Sport“ se tada prodavao u nekih 300-350.000 primeraka, čitala ga je čitava zemlja, a ja sam bio učenik drugog razreda Gimnazije u to vreme, sedamnaestogodišnjak, tako da je za mene to bila velika stvar. A i otac je rekao da nije loše za početnika.

NNR: Radio Leskovac?

SS: Kao honorarac i saradnik sam počeo da radim 1996/97, a u stalni radni odnos sam primljen 2001. Kao honorarac sam bio većinom vezan za košarku, jer je to bilo vreme uspeha KK Zdravlje. Po potrebi redakcije sam obrađivao i neke druge teme, ali leskovački sport je bio nešto mnogo drugo u odnosu na danas. Trebali je pratiti i fudbal i košarku, rukomet... Imali smo emisiju ponedeljkom, a vikendom su bili i direktni prenosi utakmica. Bilo je dosta posla, a jedno vreme smo čak imali drugi radijski program, koji je bio samo sportski. Nas 4-5 je uspevalo da radi takav celodnevni program.

NNR: Način rada nekad i sad?

SS: Strašno je velika razlika! Kad sam počinjao da radim za „Sport“ izveštaji su se slali telefonom. Tad nije bilo mobilnih, nego samo fiksna telefonija. U to vreme je FK Dubočica bila najjači klub, pratilo se to obavezno, pa kad se pojavio bežični telefon na stadionu, moglo je da se bude bliže terenu i da se šalje izveštaj direktno sa terena. Razlog za to je bio taj što kako odmiče sezona, utakmice se odigravaju sve kasnije, ali krajnji rok za predaju teksta je isti, pa bilo leto ili zima. Dešavalo se i da izveštaj izdiktiram 5-6 minuta pre kraja utakmice, eventualno se doda nešto ako se dogodilo i to je to. Zato je taj bežični telefon bio značajan. Imaš sastav timova na papiru ispred sebe, a izveštaj diktiraš iz glave. Kasnije je tehnologija prešla na faksove, pa trk u radio, otkucaj na mašini, pa šalji faks, pa se ne vidi, jer je traka na mašini loša... Slike smo slali autobusom, a u Beogradu neko to čeka na stanici i nosi u redakciju, te crno-bele fotografije, a danas možemo da pošaljemo i na poluvremenu, u toku same utakmice. Mobilni telefoni su sve to mnogo olakšali... Tu su mejlovi, internet... Prosto je neverovatno kakav je taj tehnološki napredak bio za ovih 25 godina...

Sećam se i početka izveštavanja sa mobilnim telefonom. U Vučju je samo na jednom mestu iza gola telefon imao signal, pa sam morao tu da stojim. To su one prve Nokije, kao cigle, sa antenom na izvlačenje... Tako, sve i da nećeš, opet te svi vide i znaju šta radiš. Sad možeš i da šetaš po terenu, domet je svuda.

NNR: Najzanimiljiviji prenos?

SS: Definitivno košarka, četvrtfinalni turnir kupa SR Jugoslavije u Čačku. Zdravlje je bilo u Prvoj B ligi („koje godine“ upadam u reč. Nismo mogli da se odmah setimo i zaključili smo da „proguglam“ kad dođem kući i krenem da pišem tekst, što je još jedan dokaz o lakšem načinu rada. Ako sam dobro guglao, radi se o sezoni 1999/00, prim. I.S.). Prva utakmica tog turnira je bila sa ekipom Budućnosti koja je te sezone postala prvak SRJ bez izgubljene utakmice. Jedini poraz u domaćem takmičenju su doživeli od Zdravlja u toj kup utakmici. Niko od nas nije očekivao da Zdravlje ima promil šanse da pobedi, svi su očekivali lagani izlet i brzi povratak kući posle utakmice. Marko Cvetković je bukvalno sa zvukom sirene postigao trojku koja je odlučila pobednika. Direktan radio-renos je tekao tako da sam ja rekao „Cvetković za tri...“ i napravio pauzu u prenosu, jer je nastalo slavlje na terenu... Nikad me više ljudi posle toga nije zvalo da mi pomene porodicu zbog te dramske pauze, jer nisu znali šta se dešava, da li je Cvetković pogodio... Ali, to je trenutak kada je nemoguće ostati totalni profesionalac... Čuvena je i anegdota sa te utakmice kada je gospodin Aleksandar Vasić, poznatiji kao Aca Genta, dao treneru Budućnosti Miroslavu Muti Nikoliću sendviče, rekavši mu: „Na, nosi sendviči, na nas ne trebaju...“ Nije za štampu šta je sve Muta rekao tom prilikom (smeh). Naravno, posle toga nastaje gomila novih problema, upravo zbog toga što niko nije očekivao da se ostaje još jedan dan. Prenos je rađen mobilnim telefonom, ali niko nije poneo punjač. U to vreme nisam imao mobilni, imali su neki igrači, tako da sam imao 4-5 telefona ispred mene, javio u redakciju sve brojeve i spremili smo se da prenosimo utakmicu dok traju baterije. Srećom, divni domaćini iz Čačka su, kad sam došao u halu, pitali da li mi treba telefon za prenos, tako da smo odradili prenos preko linije koju je platio Radio Crne Gore, jer njima to nije trebalo. Kolege iz Podgorice su otišle kući, jer im nije bilo zanimljivo da prate finalnu utakmicu. To je možda i najveće iznenađenje koje je neki leskovački klub napravio za ovih mojih 25 godina. Koliko nismo verovali u mogućnost pobede govori i činjenica da, pošto ostajemo još čitav dan, oni koji su imali kućne ljubimce zvali su komšije da im daju makar vodu...

NNR: Radio Leskovac je pratio košarkaše i u prvenstvu?

SS: Da, išlo se i na gostovanja, od Subotice do Bara i Podgorice... Sa sportistima je retko kad dosadno. Najduža putovanja su bila do Crne Gore, a jedne sezone, kad se Zdravlje borilo za povratak u najviši rang takmičenja, otišli smo dva dana ranije u Budvu, da se igrači što bolje pripreme za tu odlučujuću utakmicu. Mart mesec, dočekala nas ledena kiša koja je padala svo vreme. Hotel „Loza“, posle večere na televiziji gledamo samo crnogorsku televiziju, jer nečeg drugog nije ni bilo, osim nekih tradicionalnih italijanskih televizija... Gledamo taj RTCG 1 i Zvonko Papak, ondašnji sportski direktor kluba, iz srca i duše, bez namere da bude duhovit, rekao: „Mamu mu, koliko mi je dosadno... Šekspira bih čitao!“ Tu smo saznali šta da mu poklonimo za rođendan (smeh).

NNR: Sagovornici?

SS: Najzahvalniji sagovornici su bili košarkaši. Možda će fudbaleri da se malo naljute, ali verovatno je to i zato što sam sa košarkašima najviše i radio. Moguće i zato što su bili različiti rangovi takmičenja, jer su u Zdravlje tada dolazili i profesionalci koji znaju svoj posao i ako, na primer, izjava treba da bude 40 sekundi, onda ona i bude tu negde, par sekundi više manje. Sad se i to promenilo, nije to više neka razlika. Mada, i to je nešto što se uči i na šta klubovi moraju da obrate pažnju, na te osnovne stvari o igri, utakmici. Najzgodnij primer su i NBA igrači. Kad gledamo ove preglede u suštini se vrti dvadesetak rečenica, ali to se uči i spada pod profesionalizam.

Pamtim i finale kupa SRJ u košarci, kad je Leskovac bio domaćin, a igrali su, pored Zdravlja, Partizan, Radnički i FMP. Treneri (Nenad Trajković iz Partizana, Dušan Vujošević iz Radničkog i Aca Petrović iz FMP-a i Jovica Arsić iz Zdravlja) su bili gosti u radiju. Emisija je bila koncipirana tako da istovremeno razgovaram sa trenerima čiji se klubovi sastaju u polufinalu. Pola radija je došlo u režiju da prati uživo razgovor sa Vujoševićen i Arsićem, gde je bilo mnogo smeha... Dule Vujošević, kad ga čak i Zvezdaš upozna, teško da može da kaže nešto loše o njemu... Vrhunski sagovornik i profesionalac, barem tada kada smo razgovarali u studiju. Jovica Arsić mi je zahvalan sagovornik jer je uvek bio tu i na vreme, jedini problem je bio što ne voli da daje optimističke izjave, jer je smatrao da tako samo motiviše protivnika.

NNR: Sport u Leskovcu? Gasi se ili se polako vraća?

SS: Kad sam počeo da radim bilo je vreme nekih visina kad je Zdravlje igralo superligu i Kup Koraća sa Bešiktašom, fudbal je bio u nekim drugoligaškim grupama, a onda je usledio period velikog pada i katastrofe... Košarka u nekoj Drugoj srpskoj ligi, fudbal u Niškoj zoni, rukomet u Drugoj ligi, što je mnogo nisko za Leskovac. Poslednjih godina je krenuo neki lagani oporavak, a u poslednje dve sportske sezone leskovački sport se vraća tamo gde je i bio... Imamo klubove u drugim ligama, to nisu oni klubovi koji su bili nekad, ali se sve menja... Povratak je splet nekih okolnosti, nije vezan za neke suštinske promene u organizaciji ili odnos vlasti prema sportu. Fudbal se vratio zahvaljujući isključivo Jovanu Stankoviću, predsedniku FK Moravac. S druge strane je košarka, koja je u jednom trenutku došla do neke besmislene tačke gde postoje dva Zdravlja koja igraju neku ligu gde je jedini događaj kad oni igraju između sebe. Srećom, došlo je do nekog dogovora i do stvaranja jednog jakog kluba, a to je opet manje ili više vezano za jednog čoveka, direktora Zdravlja Igora Stojanovića. Značajnu ulogu je odigrala i lokalna vlast koja je stala iza kluba, ali razne vlasti su prethodnih godina stajale iza klubova, pa su oni nestajali i propadali. Sve to traži puno rada, ozbiljnosti i ulaganja... Realno, grad Leskovac izdvaja manje od nekih drugih sredina u našem okruženju. Da li mi štedimo ili se drugi razbacuju, reći će građani na nekim narednim izborima.

NNR: Kakvi ste u izveštavanju? Lokal-patriota ili potpuno objektivni?

SS: Ne postoji apsolutna objektivnost i realnost. Pokojni Aleksandar Tijanić je kao direktor RTS-a rekao da je normalno da vlast ima 10-20% popusta, što ne znači da druge oštećujemo. Znači, klubovi sa našeg područja imaju mali popust u odnosu na druge kad su ocene i slične stvari u pitanju. Opet, nemoguće je oceniti, na primer u fudbalu, jer imate 22 igrača, neka uđu i tri zamene to je 28 fudbalera... Praktično nemoguće da jedan čovek sve to isprati, trebao bi čitav tim za to... Pokušavam da pružim ocenu na osnovu onoga što neko može da pruži, zatim i protiv koga igra, jer nije isto pobediti prvog ili poslednjeg.

NNR: Internet portal Sportska strana juga?

SS: To je nastalo kao grupa na fejsbuku, gde sam objavljivao neke vesti i važnije rezultate iz ovog našeg kraja. to je bilo pre tri i više godina, kada su svi naši klubovi bili u ligama koje novine ili nisu ili su vrlo malo pratile, tako da tih informacija nije bilo nigde. Od toga je postao internet portal tačno 22. februara 2012. Tako smo postali i najbolji hroničar ovog napretka leskovačkog sporta. Postajemo polako i regionalni medij... S obzirom na to koji je tip vesti i koja nam je ciljna grupa izuzetno sam zadovoljan posećenošću, nisam ni pretpostavljao da to može tako da se razvija. Analitika pokazuje da nas prate u čitavom svetu, od Nigerije i Južnoafričke republike, do Južne Amerike, odakle dolazi najmanji broj poseta, jer verovatno tamo i ima najmanje Leskovčana i Srba. Interesantno je da u poslednjih 7-8 meseci dosta poseta imamo i iz Azije, ne znam, Vijetnam, Indonezija... neke zemlje za koje ne očekujem da ikog interesuje nešto na portalu. Onda sam saznao da se tamo nalaze sedišta nekih kladionica, koje verovatno prate našu prvu ligu, pa su otkrili mesto gde odmah po završetku utakmice imaju potrebne podatke. Leti se, opet, drastično poveća broj poseta iz bliskih nam turističkih centara, Grčke, Crne Gore i Bugarske... Polovina poseta bude odatle.

Od vesti se ubedljivo najviše prati fudbal, vidi se da je to najvažnija sporedna stvar na svetu. Posle toga je košarka, a ostali su daleko iza toga... Pokušavamo da ispratimo i te takozvane male sportove, manje klubove, mlade sportiste, nešto što nije atraktivno drugim medijima...

NNR: Bavili ste se i desetak godina aktivnim političkim radom u lokalu, do neke 2005. godine. Kako danas gledate na taj angažman, jer ste bili i u opoziciji i u vlasti, deo raznih koalicija...

SS: Ušao sam u politiku kao i mnogi moji prijatelji, kao opozicionar iz nekih ideala i želje za promenom i u vreme kada nije bilo mnogo takvih ljudi u Leskovcu. Kratka epizoda, da tako kažem, nekakve vlasti je bila baš kratka i nekog, iz današnjeg ugla, realnog uticaja na vlast nije ni bilo, jer se u Srbiji uticaj na vlast meri uticajem na to kako se usmeravaju ili preusmeravaju pare iz budžeta i javnih preduzeća koji imaju novac. Posle desetak godina kako nisam u politici, mogu samo da kažem da mi je drago što nisam više u tome. Bio je to divno vreme i imam svakojake uspomene na taj period života. Po pravilu se uvek sećamo lepih i zanimljivih stvari iz tog nekog opozicionog delovanja, raznih protesta, Vidovdanskog sabora, onda protesti 1996/97 godine, pa i 5. oktobar... Na žalost, ono što je bio moj ideal i cilj koji me je uvukao u politiku nije ostvaren, ali danas, kao zreliji i iskusniji čovek mogu da kažem da su to ipak oni ideali o kojima Bora Čorba peva „za ideale ginu budale“... Iskreno s ovom pameću sada, ne znam da li bih se pre dvadesetak godina uključio u neki protest ili stranku. Opet, kaže se nije normalan onaj ko nije u mladosti bundžija, a u starosti konzervativan. Tako da sam ja normalan (smeh).

Politika tad i sad su dve totalno različite stvari... Nas je vodila želja za promenom, za Evropom, za ispravljanje nekih istorijskih nepravdi... Politika je danas posao, a ja nisam za to. Možda je i tada bila posao, ali ja to nisam tako shvatao. Ako ništa drugo, lepo mi je uvek kada vidim naše sportiste sa tri prsta i čujem himnu „Bože pravde“, vidim srpsku zastavu sa kraljevskim grbom, a neki ljudi su mi svašta govorili o tome... Čini mi se da je bilo normalno da se onda kroz Srpski pokret obnove uključim u politiku, drago mi je da je nešto ostvareno, moglo je sigurno više, ali to je što je. Možda će neke nove generacije ostvariti ono što mi nismo. Za jedan život, dosta od mene...