SRDAN GOLUBOVIĆ, REDITELJ

 NOVA NAŠA REČ, 09.12.2016.

Srdan Golubović je rođen 1972. godine. Vanredni profesor na Fakultetu dramskih umetnosti. Kao reditelj potpisao tri filma („Apsolutnih sto“, „Klopka“ i „Krugovi“) koji su prikazivani i osvajali nagrade na najprestižnijim svetskim filmskim festivalima. Svaki od ovih filmova „tera“ gledaoca da se postavlja u situaciju nekog od junaka filmova, da preispituje sebe šta bi uradio na njegovom mestu, kao i koje su i gde su ljudske granice. Ovo je njegova priča o tome kako su nastajali ti filmovi.

Apsolutnih sto (2001.)

Glavni junak je talentovani strelac čiji je stariji brat čak svetski prvak u streljaštvu i koji je, nakon boravka na ratištu u bivšoj Jugoslaviji postao zavistan od droge...

SG: To je izmišljena priča, nismo mi imali neki uzor po kome smo pravili priču. Posle smo scenarista Đorđe Milosavljević i ja čuli da je u Hrvatskoj bila slična priča, sa nekim strelcem koji je bio snajprerista u ratu i da tu postoje neki elementi vezani za ovu priču. Nas je zanimao fenomen odnosa dva brata, gde mlađi pokušava da zaštiti starijeg i to je, u stvari, jedan očinski odnos, jedan nedostatak figure oca, koga u filmu nema. Ta stvar je krenula iz jednog političkog otpora, iz jedne nemoći da promenimo to vreme u kome smo živeli pod Miloševićem. I jedan ogroman bes koji sam ja u to vreme osećao prema svemu što nas je okruživalo. I neko malo klinačko osećanje da u toj izolaciji u kojoj smo živeli bi svako od nas najradije uzeo pušku i pokušao da razreši stvar. To i jeste nekako u skladu sa godinama koje sam ja tada imao, 23-4-5, kada sam počeo da pišem scenario. Mislim da se to i vidi, da taj film ima tu vrstu energije. Onda smo krenuli da tražimo šta je to, došli do rata, do posledica rata, odnosno do modela jednog srušenog šampiona, jednog šampiona koji je od jedne sportske ikone postao narkoman i neko ko je potpuni životni luzer. Bila mi je zanimljiva ta igra sa sportom, jer taj sport zaista u sebi nosi i neke dobre, ali i neke tamne stvari svega toga, što bi rekao Duci Simonović. Koketerija sa svim tim mi je bila jako zanimljiva, pogotovu taj lik mlađeg brata koji ima 18 godina i koji je mislio da čovek sam može da reši sve nepravde ovog sveta i koji veruje da ima pravo da uzme pravdu u svoje ruke. Posle odrasteš, sazriš i shvatiš da je pojedinac u tim nekim stvarima nemoćan.

Klopka (2007.)

Roditelji saznaju da im dete ima srčanu manu, a da se operacija vrši u inostranstvu i košta 30.000 evra. Novac mora hitno da se pronađe, jer svaki naredni srčani napad može biti fatalan. Banke ne daju kredit, prijatelji nemaju dovoljno... Pojavljuje se misteriozni čovek sa suludom ponudom – ubiti izvesnog biznismena sa kriminalnim profilom i tako zaraditi novac za operaciju...

SG: Ovo je nastalo po romanu „Klopka“ Nenada Teofilovića koji je scenarista Srđan Koljević pronašao. MI smo uzeli samo motiv oca koji dobija ponudu da ubije kako bi spasao svoje dete. Roman je drugačiji, smešten je u devedesete, ali sam ja shvatio da me to ne zanima, da uvek želim da radim film koji je savremen, koji se dešava u tom trenutku, a može da se bavi posledicama nekih prošlih vremena. To je bilo neko vreme kada su novine bile prepune poziva za pomoće takvoj deci, kao što je, uostalom, slučaj i danas. Taj film je strašno društveno angažovan i on je nekako, kako sam ja tada pričao, predstavljao jedan bes, jedan bunt zbog svega što nam se dešavalo. „Klopka“ je bilo jedno razočarenje time što sam posle 5. oktobra verovao da ćemo živeti u nekoj drugoj zemlji i neki drugi život, a ispostavilo se da to ne živimo. Taj film je neki moj stav o porazu tog građanskog društva, o porazu kroz tog junaka koji je inženjer, fakultetski obrazovan, koji u tom nekom vremenu, tranzicionom ili posttranzicionom, izgubio svoje dostojanstvo. A dostojanstvo je izgubio zato što je uništen i osiromašen. To je film mog velikog razočarenja u sve što nam se desilo, u jedno potpuno rasturanje jednog građanskog društva u koje sam ja verovao i kao što su nas učili da treba da budemo obrazovani i da učimo školu, da vredimo da bi bili ljudi od poštovanja i dostojanstva. Ovo vreme nam je pokazalo da to nije tako. To je meni bio neki nastavak od besa do razočarenja.

NNR: Postoji scena u filmu gde glavni junak pokušava da dobije kredit od banke. Šalterska službenica ga odbija i stalno mu se osmehuje. Na pitanje šta je smešno u pokušaju da se spase dečiji život dobija odgovor „Ovo je strana banka, ako se ne osmehujem u razgovoru sa klijentom dobiću otkaz!“ Da li ti koji su došli ovde shvataju gde su došli, prosto mi je neverovatno da se i u njihovoj zemlji ne dešavaju takve stvari...

SG: Kad živiš u nekoj izolaciji i u mraku u kome smo mi živeli devedesetih, onda imaš neku strašnu energiju koja se zove nada. Onda kada toga više nema, kada nemaš tog neprijatelja, onda shvatiš da ta nada nije baš tako svetla kao što si ti mislio i da je život, u stvari, mnogo drugačiji i da je sve to nekako sivo. Mi smo verovali da taj svet i taj zapad koji je podržavao nas koji smo protestvovali devedesetih, da nam on donosi nešto dobro i da ima dobre namere prema nama. Posle smo shvatili da nema, da je to jedna čista kolonizacija, da smo samo neka teritorija koju još nisu kolonizovali, pa će sad eto i to da kolonizuju i to je to. Međutum, mi to nismo mogli da razumemo, jer smo verovali u dobre namere. Razočarenje je vezano uvek za gubitak nade. Ljudi u toj sceni nisu nehumani, ne ponašaju se neljudski, nego je to prosto tako. To je svet u kome danas živi većina čovečanstva. Samo što mi to nismo znali da je tako. Mi smo samo verovali da sve što nam donosi zapad je dobro, a u stvari doneli su neke dobre stvari, ali je došlo i puno stvari koje su, kao što sam rekao, čista kolonizacija.

„Krugovi“ (2013.)

Film je baziran na istinitom događaju iz januara 1993. kada je Srđan Aleksić, pripadnik vojske Republike Srpske iz Trebinja u pokušaju da zaštiti muslimana koga su njegovi saborci maltretirali postao žrtva tih istih saboraca, a potom preminuo od povreda.

SG: Kako sam sa „Klopkom“ imao neko razočaranje, onda sam počeo da razmišljam o tome da se sa tim tolikim razočaranjem, pa već i besom i negativnim emocijama, neću moći umetnički dalje razvijati i praviti filmove, da ću sebe da uteram u neki ćorsokak, da ću biti neki društveno angažovani reditelj koji neće davati nadu svojim filmovima. Jer, ako izgubimo tu nadu i nevinost koju smo imali kao pojednici 90-ih, onda zaista ne znam šta nam ostaje. Zato sam napravio „Krugove“, verujući da biti dobar čovek ima smisla i da nekoga velikim čovekom čini to što radi veliku i humanu stvar za nekog drugog, a ne čine ga  čovekom neka prošla vremena. Taj film je imao, kako da kažem, malo staromodnu nadu da se dobro isplati, čak i po cenu života. To su neke vrednosti na kojima smo mi, ustvari, učeni. Posebno ja, koji imam neko crnogorsko poreklo, pa ono Marko Miljanov, čojstvo i junaštvo, ja sam sa tim u svojoj kući odrastao. Kao dečak sam verovao da biti dobar čovek i zaštiti svog komšiju je nešto što je normalno, da je herojstvo kada ti pomažeš nekome i ne tražiš ništa za uzvrat. Tim filmom sam hteo i sebi i publici da dam neku nadu, da kažem da verujem u to da bez nade nema umetnosti.

NNR: Film je sniman u Trebinju, odakle je i Srđan Aleksić i gde se sve to desilo. Kako su meštani reagovali?

SG: Reagovali su podeljeno. Film je sniman 17, 18 godina posle tog događaja, ali je stvar još uvek sveža. Podeljeno je bilo, od onih koji su bili jako protiv toga i plašili se da je to, a neki i danas misle da je to anti-srpski film, što mislim da apsolutno nije tačno, ali sa druge strane je bilo i jako puno onih koji su to podržavali. Meni nikada nije bila namera niti bih ikada pravio nešto što je anti-srpsko, ali mislim da je ta vrsta preispitivanja nešto što je jako patriotski. Nije patriotizam busanje u grudi i hvaljenje samog sebe, kao što ja sebe ne volim da hvalim jer ne mislim da mi to koristi. Ali, jedno preispitivanje i traganje o sebi smatram vrlo patriotskim. I mislim da je to jedan vrlo srpski film koji govori o jednom Srbinu koji je uradio to što je uradio i koji je svoj život žrtvovao zbog nekog svog osećanja ljudskosti.

NNR: Kako su reagovali ljudi u inostranstvu kada su odgledali ovaj film? Strani mediji, a i američka kinematografija, je uglavnom srpsku stranu prikazivala u negativnom stereotipnom kontekstu, a ovaj film nudi nešto potpuno drugačije.

SG: Reagovanja su bila jako dobra. Bilo je puno velikih festivala koji su imali, ne mogu da kažem problem, ali selektori festivala se trude da izbegnu komplikacije da im neko prebaci kako neki film nije istorijski tačan, da pokušava da opere savest Srba... I bilo je i takvih komentara. E, sad ja nisam ni blizu tako veliko ime, kao što je npr. Kusturica, pa da me istrpe jer će imati film slavnog režisera, tako da je i film nekako bio žrtva toga. Međutim, kada je došao na veliku scenu i susret sa publikom Sandensa i Berlina, onda se odjednom sve promenilo. Ona publika koja nema tu vrstu predznaka i predumišljaja reaguje emocionalno i reaguje na te junake i te ljude i ti argumenti više ne postoje, niti ih više iko spominje. Ali, dok film nije došao do velike scene, imao je te otežavajuće okolnosti. I dalje se veruje u to da smo mi loši momci i da je naša strana pogrešna, da istina nije na našoj strani. Mi moramo mnogo više da nešto pokazujemo i dokazujemo da bi nam neko priznao da smo ispravni. To je, na žalost, naša posledica 90-ih i mi to moramo da nosimo. Kada bosanski reditelj napravi film on je uvek u pravu i to je prosto političko-istorijska pozicija. Mislim da su istorijske greške političara koji su našu zemlju vodili, nešto što je, na žalost, neispravljivo i toga moramo da budemo svesni. Te greške danas možemo da ispravljamo u nekom vremenu koje dolazi, jer smo ipak deo sveta, pravimo neke poštene, dobre i hrabre filmove filmove, pišemo knjige, da na taj način dobijemo tu bitku. Teško se ispravlja istorija koja je već napisana, a verovatno da je taj voz već i prošao.