Poslednja ljubavna priča

Ležim u krevetu. Sve je belo oko mene. Posteljina, zidovi, neke aparature... Iz mene ili u mene ide neke cevčice. Čujem ritmički zvuk bip, bip, bip. Pokušavam da se setim gde sam, ko sam, šta sam. Otkud ja ovde? Hoću da uhvatim nešto... Nema osećaja za hvatanje, kao da u ruci držim vazduh.
Vezan sam za krevet. Okrećem glavu koliko mogu. Ne vidim nikog. Sam sam u sobi. I dalje se čuje samo bip, bip, bip... Obično me je takav zvuk nervirao, ali sada ne. Nekako me smiruje. Imam utisak da me zove da krenem. Kuda? Neće da kaže. Samo tiho šapće dođi, dođi...
Opet okrećem glavu. Lagano, najpre levo, pa desno. Hoću da vidim tog što se sakrio i doziva. Ne, nema nikog. Možda ja spavam, pa sanjam i sve mi se pričinjava. I onaj stočić u uglu sa vazom i novinama, i mantil okačen na čiviluk kraj vrata i lažni zidovi od čaršafa... I ovaj bip, bip, bip...
Pokušao sam da brojim. Svaki bip jedan broj. Da vidimo ko će duže da izdrži. Ja da brojim, ili on da bipće. Brojim uporno. Rešen da ne odustanem. Nikad nisam bio takav. Uvek sam imao neki strah u sebi i nisam smeo da pređem crtu, da zavirim negde. Pravdao sam se kako nemam vremena, mogućnosti, volje... Sad imam sve to. I sam sam, niko ne smeta. Brojaću!
Bip, bip, bip... Iznenada, nestade tog bip, bip, bip... Čuo se samo jednoličan, neprekidan biiiiiii... Nema mu kraja, nema P na kraju da ga zaustavi i da krene ispočetka. I nema mi brojanja. Ali ima gužve oko mene. Nešto viču, mašu rukama. Mene to ne interesuje, ustajem s lakoćom iz kreveta i izlazim iz sobe. Ne osvrćem se, ne želim da im pomognem.
Tada sam shvatio i krenuo da, konačno, pohvatam sve svoje snove. Niz ulicu, pa iza ugla, da provirim preko tuđeg plota. Da se zavučem ispod kreveta i isteram tu babarogu kojom su me plašili. Berem zeleno voće. Prelazim ulicu pretrčavajući na crveno. Preplivam reku. Da ti zakucam na vrata.