Nova Naša reč, 10.10.2014.
Nedeljom u 2...
NNR: Posle gotovo
svake
emisije uspevate da ustalasate javnost, jer sagovornici izgovore
nešto što, naizgled, nisu imali nameru da kažu. Kako uspevate da izvučete to iz
njih?
AS: Nemam pojma. U početku, kad sam krenuo raditi
ja sam i svesno išao na provokaciju. To se nekako primilo i sada, moram priznati,
na neki način sam postao i rob toga. Ako tako više ne radim, onda kažu da sam omekšao.
Ali, kako uspijem, to ne znam. Nekad uspijem, nekad ne uspijem. Zavisi kako i u
kom smeru krene emisija. Trudim se dobro se pripremiti, o svakom gostu doznati što
više, ponekad i ono što ni on sam o sebi ne zna. Malo razgovaram s njegovim prijateljima,
neprijateljima, informiram se kod ljudi iz njegove bliže okoline. Kad je neki značajniji
gost onda su i pripreme duže i nadam se da se i to vidi. Premda, ponekad i ja lupim
glavom o zid, isforsiram nešto što je bespotrebno, pa i sam pogrešim.
NNR: Publika, stiče se utisak, vašu emisiju doživljava
kao neku utakmicu, gde je stalno neki sukob u najavi. Dešava se da posle emisije
krenu komentari tipa „pobedio si ga“ ili „pobedio te je“...
AS: Jeste, ali je to zamka. Sa svim gostima ne
bi trebala biti utakmica. Neki ljudi zavređuju potpuno drugačiji pristup i ja ga
se trudim plasirati. S nekim ljudima treba jednostavno razgovarati. Ja sam s političarima
izgradio takav princip razgovora, najčešće da su oni nama krivi za nešto, pa se
onda na taj način tako i razgovara. Međutim, moji gosti nisu samo političari, moji
gosti dolaze iz najrazličitijih profesija i tad nisu razgovori takvi. E, sad, publika
očekuje da to bude tako. I onda nastaje ona priča, e vidiš ga, on radi na način
ovaj mu se gost sviđa, ovaj ne, pa ima različite kriterije. Ja uvijek govorim nisu
svi ljudi isti, pa ne trebaju i kriteriji biti prema svim ljudima isti.
Gosti i problemi...
NNR: Gosti su šaroliki, od lečenih narkomana, muzičara,
književnika, sportista do političara... Ko bira goste? I šta treba da ima gost da
bi se pojavio u emisiji?
AS: Ja biram goste, nema tu mešanja. Treba da bude
intrigantan u nečemu, provokativan, aktualan. Treba biti i pametan, ponekad. Često
su mi gosti ljudi koji meni imponiraju, koji su meni izazov, ali nekad moram raditi
i za publiku. Uradim emisiju koju ja ne bih gledao, ali to publika
želi da vidi. Kako da pojasnim, u Hrvatskoj, a mislim da je i u Srbiji jako slična
situacija, jako su gledane emisije s političarima. Meni je toga već preko glave,
jer pitanja koja sam postavljao pre 13 godina mogu postaviti i sada. I dobiću potpuno
iste odgovore. Nevažno je jesu li političari iz Srbije ili iz Hrvatske. Tako da
mi je puno veći izazov razgovarati s ljudima koji nisu i koji ne dolaze direktno
iz politike, nego dolaze iz nekih drugih sfera, da li je to sport, umjetnost, kultura,
nebitno je.
NNR: Postoji li neki gost zbog koga ste se pokajali
što ste ga zvali?
AS: Uh, kako ne. Svojedobno sam razmišljao ako
ti takav bude sljedeći ili onaj iza, ostavi se tog posla. Jer gost bude očajan,
ja ništa ne uspem dobiti od njega. Recimo gost dođe sa preduvjerenjam da kaže šta
on misli i ti njega ne možeš nikako izbaciti iz koloseka, on se uvijek vrati na
ono što nije rekao. Posle takvih emisija si kažem „odi raditi nešto drugo...“ Ali,
kod nekih se desilo da sam ja pokušao isprovocirati njih, a onda su oni isprovocirali
mene. Kako se to doživljava kao utakmica, ima često utakmica koje sam ja izgubio.
Nakon toga nije ti baš drago, ali onda razmišljaš sledeće nedelje je novi derbi,
imaš mogućnost ispravke, što je olakšavajuća okolnost.
NNR: Intriganta emisija neminovno nosi probleme
s urednicima. Bilo je pokušaja zabranjivanja, skidanja s programa... Kako se nosite
s tim?
AS: To je normalno, nije to problem koji imam samo
ja. Čim neko radi autorsku emisiju i čim tamo da malo više sebe nego što bi se
očekivalo, uvijek su tu problemi. Ja sam u tim problemima opstao, a dokle ću ne
znam da kažem. Neko vreme sam imao podršku urednika, neko vreme ne, ali sam tada
imao podršku javnosti koja je bila prejaka da bi me se maknulo... E, sad, kad ponestane
i jednog i drugog ili kad se ja zasitim, to neću raditi više. Nameravam raditi
20 godina, sad sam na petnaestoj, videćemo. Možda već u šesnaestoj sezoni neko proceni
da to više nije to... Radićemo nešto drugo.
Knjige...
NNR: To nešto drugo uveliko radite. Zahvaljujući emisiji pojavila
se i knjiga „Aca i sto faca“.
AS: Tako je. Ima jako malo prepričavanja same emisije
u knjizi. Više sam išao na lične impresije. Mislim da one puno više otkrivaju o
gostu, nego, možda, onaj sat vremena gostovanja. Jer svi mi navučemo maske, ja navučem
masku, gost navuče masku kad krene ta emisija, ali prije i poslije emisije se i
on i ja otkrivamo u nekim detaljima. E, o tome sam pisao u knjizi. Sa retkim gostima
sam čak postao i prijatelj. Na primer sa Milkom Babović sam postao dosta blizak
i ona mi je jako draga osoba. Inače, nemam potrebe za nekim prijateljima. Dvojica
su došla sa mnom u Leskovac. Ne treba mi više u životu, jer imam devizu da se dobar
prijatelj stiče godinama, treba vam 10-15 godina da se proverite i kad se proverimo
onda je to to. Ali, sa Milkom sam se na neki način sprijateljio i ona je prekrasna
osoba. Dosta sam naučio od nje. Inače, sa gostima nemam kontakta, najčešće, ako
oni inzistiraju, nađemo se prije emisije.
NNR:. Pored ove pomenute knjige, imate i tri knjige
pesama...
AS: Pisao sam svojedobno pjesme i pisaću ih, vjerojatno,
i dalje. Imao sam neku kolumnu na jednom hrvatskom portalu. Nisam znao kako da budem
drukčiji od drugih, kolumne su nekako klasična forma. S obzirom da ja imam tog nekakvog
dara za pisanje poezije, nekome se o sviđa, nekome ne, i onda sam odlučio pisati
kolumnu o formi stiha. I tako, nekih godinu i po, svaki dan po pesma. To je bio
kao neki dnevnik. Bilo je tu svega i smeća, ali i kvalitetnih stvari. To smo posle
sabrali i izašlo je u dvije knjige.
Neke naizgled sporedne stvari...
NNR: Kad god žele da vas diskredituju u javnosti,
a nemaju neki jači argument, pominju vaše poreklo. Kako se osećate kad ne cene vaš
rad, nego vam broje krvna zrnca?
AS: Ništa, šta da radim... Ja mislim da sam oguglao.
Negdje u svojoj duši se grizem, ali ne zbog činjenice što sam ja to što jesam, nego
zbog toga što je svijet tako naopak. Ne može biti sve idealno na ovom svijetu. Šta
je, tu je. Taj pritisak u Hrvatskoj pomalo pada, mada kad čovek gleda ovu ćirilicu
u Vukovaru, to se ne bi reklo, ali bolje je nego prije 10-15 godina. I ja se nadam
da će za 10-15 godina biti bolje nego što je danas. Nikad to više neće biti kao
što je nekad bilo, ili barem neće za našeg života, tu nisam nikakav optimist, ali,
opet, nadam se da neće doći ona vremena devedesetih, da su ljudi neku pouku iz svega
izvukli.
NNR: Kakav je osećaj biti u venčanici pored Mileta
Kekina (pevač grupe „Hladno pivo“ prim. I.S.)?
AS: (Smeh). Moram priznati da sam ja na to i zaboravio.
Ali, s obzirom da sam ja sklon egzibiciji, dobar osjećaj. Koliko se sjećam i njemu je odgovaralo i meni,
pa smo se tu zezali. I vjenčanice su nam pasovale. Dobar je on momak, bilo je lepo
s njim raditi. Rado se toga setim, to je bilo prije 8-9 godina, u seriji „Bitange
i princeze“. To sam tek vidio kad je bilo na ekranu i moram priznati, bio sam si
malo neobičan u ulozi mlade. Zezao sam se da meni vjenčanica bolje stoji nego njemu,
a to još uvijek mislim.
Lična karta
Aleksandar Stanković je rođen 1970. godine u Bačkoj
Topoli. Novinar i TV-voditelj, najpoznatiji po televizijskoj
emisiji „Nedjeljom u 2“ koja je ušla u 15-u sezonu emitovanja
na Hrvatskoj radio televiziji (HRT). U ovoj emisiji, koja ima veliku
gledanost u čitavom regionu, do sada je ugostio skoro 550 sagovornika. Nakon što
je završio Pravni fakultet u Zagrebu, novinarsku karijeru je počeo 1995. godine
na Radio Zagrebu. Do sada je objavio tri zbirke pesama, a ove godine i knjigu
pod naslovom „Sto faca i Aca“ u kojoj piše o stotinu ljudi koji su učestvovali u
njegovoj emisiji „Nedeljom u 2“. Oženjen je. Ima kćerku Unu. Po ocu Leskovčanin,
tačnije selo Stubla kod Bojnika.
Нема коментара:
Постави коментар