Možda i ona pročita 60, Dal' je moguće, da si me...

Oduvek sam znao da... Dobro, ne baš oduvek, poslednjih dvades... tridesetak godina... Ma, godine nisu važne. Važno je da su se na mene lepile ljubomorne budale bez razloga. Stalno sam slušao neke nedorečene priče tipa "znaš, on se ljuti što se družimo..."
- Pa, dobro, ko tebi bira prijatelje? - pitam zbunjen.
- Ma, on je ljuboran na tebe!

- Što na mene? Nema ništa između nas... Ti bar to znaš.

- Ma znam, i rekla sam mu, ali eto, on  mi ne veruje...

Auh, što ljubav... Ma koja ljubav, da se ne lažemo, tako se počinje, misliš da je ljubav, pa dozvoliš budali da ti upropasti život... I posle ja budem kriv... Kao onomad...

Eh, kad se setim... Sve je bilo kako je on hteo. Zbog mira u njenoj kući skoro da joj se i na ulici nisam javljao. Ko sam ja da sprečavam ljubav? Najlakše je tako, što bih se pravdao kad nema krivice, objašnjavao neobjašnjivo... Putuj igumane, ne brini za manastir. I zeznem se samo što kažem šta mislim. Par sitnica, koje začinim psovkicom.
- Jebeš ti tu ljubav kad se nema poverenja, kad ljubomora, pa još bezrazložna, odlučuje s kime će druga strana da popije kafu... Jednog dana shvatićeš da ti se krug prijatelja užasno smanjio, ali tada može biti kasno. Ali, to već nije moj izbor.
Najgore je što zvučim kao neki pamtnjaković. Neshvaćen u tom trenutku. Ali, ljubav prođe, ona se na kraju okrenula, a ono pusta ulica... I jedna budala slučajno proviri iza ugla. Naravno, ja...
- Pukla mi veza...

- Šteta.

- Nije. Moralo je tako...

- Znao sam ja to...

- Što mi nisi rekao kad si znao? Uvek si mi bio prijatelj... Zaštitnik, takoreći.

- Rekao sam. Nisi slušala.

- Nisi, jer da jesi poslušala bih te...

- Ma, nosi se, bre, njemu u zagrljaj. Imam ja mojih problema. Još će da nas vidi kako stojimo na ulici, pa opet da mene krivi za nešto nepostojeće... I laže kao onog dana da sam rekao ovo, da sam uradio ono...

- Neće, rekla sam ti da je puklo.

- Čuo sam. Šta sad hoćeš od mene? Kako da se ponašam?

- Kao uvek.

- Ne mogu. Ljubomoran sam sad ja na njega.

- ?! Nemaš razloga.

- Nije imao ni on, pa eto... Znaš, ja ovu priču stalno doživljavam iznova i iznova... I što sam stariji sve mi je manje interesantna. Smučilo mi se da me neko prodaje za nečiju ljubav, a posle mi dolazi i plače na ramenu.

- Surov si...

- Surovo realan. Zato i bežim od tog dela sa plakanjem. Nemam više živaca za to.