Košarkašica Aktavis Akademije
Marija Ilić na nedavno završenoj kadetskoj lige Srbije po zvaničnoj statistici proglašena
je za MVP, odnosno najkorisniju igračicu. Eto razloga da je malo bolje upoznamo.
Marija je rođena 1998, košarka
joj je prvi i jedini izbor. Počela je da trenira 2012. u Grdelici, u košarkaškom
klubu „Dabo“ kod trenera Vujice Vukadinovića. Do tada je sport uglavnom pratila
preko televizije. U KK „Dabo“ je provela par meseci, dovoljno da je trener Zoran
Kostadinović primeti i pozove u Aktavis Akademiju. Nije se pokajala, iako sada mora
da svakodnevno putuje po 20 kilometara u jednom pravcu da bi trenirala. U klubu
imaju razumevanja za taj napor, ali Mariji to ne predstavlja problem. Kaže da kad
nešto voliš i želiš ništa nije teško.
Finalni turnur kadetske lige
u Zrenjaninu pratila je sa tribina zbog bolesti. Priznaje da se više nervirala na
tribinama, nego kad je na terenu.
„Sve je drugačije, lakše se greška
vidi sa strane. Vidim gde grešimo, a, opet, nisam u mogućnosti da pomognem. Jasnije
mi je bilo i što trener ponekad podigne glas.“
2014. godine bila je članica
reprezentacije Srbije na prvenstvu Evrope koje je održano u mađarskom Debrecinu.
Marija priznaje da joj taj poziv i igra mnogo znače.
„Neko je prepoznao moj kvalitet
i smatrao da zaslužujem da branim boje svoje zemlje. Bili smo mesec dana na pripremama
u Banji Koviljači i deset dana u Novom Bečeju. Stekla sam veliko iskustvo i mislim
da sam tu dosta napredovala u svakom smislu. Trenirali smo naporno, dvaput dnevno,
imali neki ritam na koji nisam navikla. I sam sistem takmičenja je bio nešto što
do tada nisam imala prilike da iskusim. Svakodnevne utakmice, turnirski pristup
takmičenju, sve je to bilo po malo čudno, nešto novo. Mislim da smo mogle da se
plasiramo i bolje od tog desetog mesta, ali nismo imale sreće. Bile smo u najtežoj
grupi, izgubile smo neke utakmice sa par poena, ali smo uspele da opstanemo u „A“
grupi kadetkinja.“
Kao najbolju igračicu lige sigurno
su je primetili i zvali sa strane, primećujem. Priznaje da ima pozive da ode u drugu,
veći sredinu, ali još uvek nije sigurna šta će da uradi. U svakom slučaju, ako odluči
da ode sigurno je da će tu presuditi želja za napredovanjem. Prelazni period je
septembar, ima čitavo leto da se odluči. Nije bitno gde, važnije je šta će u toj
sredini moći da postigne.
„Drago mi je da sam MVP, ali
ne opterećujem se time. Moje je bilo da igram, pružam maksimum, verujem da sam imala
i malo sreće, a rezultat je, eto, došao. Svesna sam da to ne bih postigla da nemam
uz sebe i ostale saigračice Aktavis Akademije. Sigurno da i one imaju veliku zaslugu
za ovo priznanje. Pozitivnu atmosferu stalno pokušavamo da održimo i na treninzima
i na utakmica, maksimalno se međusobno bodrimo, podržavamo, zato i imamo uspeha
i ekipno i pojedinačno.“
Od svih elemenata košarkaške
igre najbolje joj ide skok. Ume da na svoj konto ubeleži i po 40 skokova na jednoj
utakmici. Iako nema neku visinu koju imaju centri, njoj nije problem da nadskače
konkurenciju. Kako sama kaže, vidi samo loptu i skače da je uhvati. Deluje kao magnet,
jer u većini slučajeva dešava se da lopta odbijena od koša pada tamo gde ona stoji.
Kao svoju prednost vidi odraz i brze ruke, a mana na čijem će otklanjanju raditi
je tehnika i šut, pogotovu slobodna bacanja. Ima više uzora, ali navodi Jelenu Milovanović,
našu reprezentativku koja igra u ženskoj NBA ligi u Americi.
Kući ima brata i sestru. Gledaju
je i redovno kritikuju za prikazanu igru. Svake godine donosi po medalju sa prvenstva
Srbije, tako da se ukućani već navikli na to.
Нема коментара:
Постави коментар