NEW PRIMITIVS ALL OVER GRUV

NOVA NAŠA REČ 19.06.2015.

ELVIS Jr. KURTOVIĆ KONCERTNO PRVI PUT U LESKOVCU

GORAN PETRANOVIĆ RIZA, VOKAL, ZA NOVU NAŠU REČ O SVEMU PO MALO

Početkom osamdesetih godina Sarajevo je imalo vrlo živahnu kulturnu scenu, gde je gomila talentovanih mladih ljudi bila okupljena oko pokreta koji su zvali Novi primitivizam. Na ta vremena sećaju nas prvenstveno Top lista nadrealista i Zabranjeno pušenje. Grupa Elvis J. Kutrović & His meteors su bili prvi novoprimitivni bend koji dobacio do ploče, 1984. godine. Samo ime nastalo je kada je Mirko Srdić tj. Elvis J. Kurtović osnivao bend. U komšiluku je živeo izvesni Jasmin Kurtović, veliki ljubitelj rok muzike. Jasmin se oženio, dobio sina kome je dao ime Elvis, što su članovi benda odmah uzeli za zezanciju da mu je dao ime po legendarnom pevaču Elvisu Prisliju. Tako da su svom bezimenom bendu dali ime "Elvis Jasmina Kurtović". Nakon toga Jasmin Kurtović ih je tužio i sud je zabranio upotrebu tog imena, međutim da bi mu doskočili, oni ga više nisu pisali kao Jasmina već su koristili samo slovo "J" (na engleskom pogrešno izgovoreno "dži"), kako ne bi asociralo na komšiju. Tako je Mirko Srdić postao Elvis Dži Kurtović i to ne samo po nadimku, već i po imidžu sa popularnim zulufima koji su bili sastavni deo imidža Elvisa Prislija. Početkom rata u Bosni i Hercegovini, pevač grupe Goran Petranović Riza odlazi u Beograd, gde nastavlja karijeru u grupi koju naziva Elvis Jr. Kurtović. Sviraju pesme koje su snimili Elvis J. Kurović i Zabranjeno pušenje. Leskovačka publika je prvi put imala prilike da ih vidi na sjajnom nastupu u klubu „Gruv“.

NNR: Kako se oseća neko ko posle trideset i više godina provedenih po koncertnim nastupima po prvi put dođe i zasvira u nekom gradu?

GP: Super! I inače volim Srbiju, živim u Beogradu. Kad sam imao 29 godina, u jednom osetljivom momentu, izabrao sam da živim u Srbiji i Beogradu, iako sam znao šta me čeka. tad smo mi Srbi iz Sarajeva, kao uostalom i ostale nacionalnosti, rado bili viđeni u npr. Kanadi. Dobijali smo odmah stanove, ali ja to sve nisam htio. Meni je zato drago, jer sam zbog toga mogao da dođem u Leskovac i konačno probam tu pljeskavicu i uštipak. To nisam nikad ranije jeo.

NNR: Tu smo se našli... Leskovački roštilj i sarajevski ćevapi! Ko je bolji?

GP: Dugo nisam išao na ćevape, kao i u Sarajevo. Dosta je neočekivano da neko iz Beograda, odnosno neko ko živi u Beogradu ode u Sarajevo, ali sam ja 2002. godine radeći „Audiciju“ i pripremajući to sa Čakijem Čabaravdićem i Ogijem Minkom otišao tamo. Čudan je čovjek, kad nešto ima ne primećuje, a kad to izgubi onda to želi. Sarajevo je imalo tu nesreću i taj rat. Lično sam to emotivno doživeo i kao neki svoj poraz. Nekako nemam više miran san posle tog vremena. 2009. godine sam sa ovom ekipom svirao u Sarajevu i svirali smo u Domu mladih. Oliver Dujmović, tamošnji menadžer nas je vodio na ćevape. E, sad, pošto sam ja živio u Sarajevu i navijao za Želju, očekivao sam da će me Olja odvesti u ćevabdžinicu gde su Željini navijači, ali ne! On me odveo u neku novootvorenu, nije to više kod Haseta, kod Ferhatovića, kod Mrkve, to je neka nova i tu sjede navijači Sarajeva i jedu ćevape. Ali, meni u tom trenutku to nije bilo bitno. Drago mi je bilo da sam sjeo tu. Moram reći i da su me Sarajlije dočekale fino, ali se ne prašta ako ste vi Sarajlija, pa ste otišli negde drugde, a pogotovu ne u Beograd!

NNR: Početkom osamdesetih to Sarajevo je iznedrilo sjajnu kreativnu ekipu okupljenu oko Novog primitivizma. Odatle smo dobili nekoliko sjajnih bendova, glumaca, režisera, slikara... Čitava kulturna scena je dobila nove obrise. Da li je danas moguće da se tako nešto desi?

GP: Po mom mišljenju Sarajevo je daleko najgore prošlo u ovom ratu. Naročito za Srbe. Dr Nele u knjizi „Fajront u Sarajevu“ kaže da je iz Sarajeva izašlo 150.000 sarajevskih Srba. Izašlo je više, a iz čitavog kraja preko 250.000. To je veliki egzodus sarajevskih Srba i zbog toga je vrlo teško, praktično nemoguće da se opet tako nešto desi. Imate grupu Zoster koja je iz Mostara, Dubioza kolektiv je iz Zenice, a iz Sarajeva je izašao Letu štuke. Tu sigurno ima talentovanih ljudi, ali jedna grupa je ipak premalo. Sarajevo je stalno izbacivalo dobre bendove, izvođače, bilo je to normalno da su ljudi ili sportisti ili muzičari. Ne vjerujem da se to više može desiti. Delom zbog rata, ali i što su loša vremena svugdje u svijetu. Sarajevo je bilo centralni grad u bivšoj Jugoslaviji, a sada je to grad koji graniči sa Republikom Srpskom, sa hrvatskim delom Bosne i Hercegovine... Desile su se velike tektonske promene, rat je završio relativno davno, a izašla je samo jedna grupa.

NNR: Kakva je situacija sa originalnim Elvis J. Kurtovićem?

GP: Ja sam Riza, pjevač originalne postave. Kad je došao rat ja sam se opredjelio za Srbiju i Beograd, gospodin Elvis je ostao u Sarajevu i ja nisam kriv što on nema grupe. On radi na radiju, ne znam šta će biti, ali znam da ja tu ne bih učestvovao sa njim u nekom projektu oko ponovnog pokretanja grupe.

NNR: Gde crpiš energiju, šta je to što te gura napred?

GP: Završavamo disk, Malkolm Muharem radi omot, stavićemo ga na jutjub i onda ću se ja isključiti sa fejsa i jutjuba. Mada, tako stalno govorim. Tako sam pričao i kad je bio album „Koševo zove“ 2011., tako i sada. Jednostavno, kao i za svaku stvar čovek se veže i onda tako to i ostane. Meni se nije desila popularnost, niti su mi se desile pare u poslu, ali opet i dalje volim to što radim, imam sjajnu ekipicu koja me prati...

NNR: Svirate na skučenom prostoru bivše Jugoslavije, da tako kažem. Srbija, Slovenija, Republika Srpska. Kakva je publika?

GP: Publika je svuda ista, nema veze da li to selo i grad. Taj naš šou obuhvata tu neku našu priču do rata. Pošto više niko neće to da radi, ja sam se dogovorio sa dr Neletom Karajlićem, koji više ne pjeva od kada je imao srčane probleme, te sam ja rekao da volim te pesme, znam ih i hoću da ih pjevam. Na kraju krajeva i učestvovao sam u pravljenju tih pjesama na razne načine. Među prvima sam od te raje počeo to da radim,  da imam grupu, štajaznam. Oni su bili intelektualci koji su tek počeli da sviraju, a onda smo se mi rokeri prilepili da pomognemo. Pored mene tu su bili i Mustafa Čengić Muće i Dražen Ričl Para, uvaženi muzičari u rokerskim krugovima. Na žalost, nama se desilo pucanje po drugom šavu, tako da je to ono što mi nismo želeli da se desi, ali se desilo i tu je ostao jedan gorak osjećaj. Jednostavno, ja sada više ne mogu, čak i da hoću, da se ufuram u ono što Sejo Sekson priča. Ja njega znam, volio sam ga, a i sada mu ne želim zlo. Ali, on jednostavno ima neku priču i gleda stvari koje je on doživio živeći u Sarajevu kao čovjek koji hoće da živi i radi u Hrvatskoj i da dolazi u Sarajevo. A ja koji sam bio na Grbavici gdje je Željin stadion, koji je bio i srpski grad, to sam doživio drugačije nego on. Stalno sam čekao da mi neko javi poginuli su ti roditelji od one druge strane. Znate, to je, na žalost, u mom slučaju, ne znam kako je kod drugih ljudi. Napravilo mi je neke probleme, što se kaže, u glavi. Onda sam ja i mimo toga pokušavao sa nekom mojoj rajom iz Hrvatske da pravim neke koncerte, pa mir je, živimo dalje... Ali to je sve bilo završeno, jer je tamo bio Elvis i radio je... Govorili su mi da ćemo raditi, ali da dođem sa Elvisom. Oni bolje znaju nego mi, to ko je gde bio, ko je šta radio, rekao. Naše ljude u Srbiji to ne interesuje, koliko sam ja primjetio. Nema tu, bio si na srpskoj strani, sad ćeš nama da sviraš. Na to kao umjetnik ne mogu da utičem, to su neke političke odluke.