NNR: Knjiga „Jednostavne priče“
je vaš trenutno najaktuelniji rad. O čemu se radi?
LR: Svaki čovek ima puno svojih
neispričanih priča. Neki se i usuđuju da to ispričaju glasno, neki ne, neki se usuđuju
da objave, neki ne... Ja sam se odlučio da, posle moja dva kratka romana, objavim
knjigu priča za koju sam hteo da je ljudi čuju. U stvari, voleo bih da budem neko
ko pripoveda te priče, jer priče i jesu za pripovedanje. Nekad su te priče i pričane
usmeno, pa ih je neko beležio. Ove su nastajale iz nekog mog životnog iskustva.
Nisu autobiografske, ali u svakoj od njih ima i mene, tako da je odatle ta neka
potreba da ih sada objavim.
NNR: Ima li još neispričanih
jednostavnih priča?
LR: Naravno. Ja sam i napisao
u pogovoru knjige da ću nastaviti da pišem.
NNR: Kako tumačite činjenicu
da je Kusturica napisao knjigu, da Dragan Nikolić piše knjigu... Puno ljudi iz raznih
branša umetnosti na kraju se okuša pišući?
LR: Ovi pomenuti, kao i neki
drugi su pisali manje-više autobiografske knjige. To su priče iz ličnog života tih
ljudi. Ova moja zbirka je pokušaj da se napravi literatura, obaška od mog života.
Tu se razlikujemo. Nisam napravio knjigu koja je vezana za moju profesiju i moj
život u tom smislu.
NNR: Kao glumac ste radili i
u stranim produkcijama, a kod nas ste, pored glume, imali iskustva i kao producent,
režiser, scenarista... Kako izgleda rad za stranu produkciju u odnosu na naše, domaće
iskustvo?
LR: Ne bih se složio da je naša
produkcija kvalitetna. To je jedna zabluda koju prave i sami autori. Nemoguće je
napraviti dobar film za male pare kakve dobijamo na konkursima i onda se svaki odlazak
bilo kog filma na bilo koji festival veliča. Autoru to prija, a prija i državi jer
skida sa sebe odgovornost i kaže da imamo uspešnu kinematografiju. Mi nemamo uspešnu
kinematografiju i to je laž. Te stvari bismo trebali prvo rasčistiti i priznati.
Bez velikih, pravih budžeta za kinematografiju nema velike kinematografije. Učestvovao
sam kao glumac u velikim kinematografijama, video sam razlike u produkcijama. Nisu
tu samo pare u pitanju. Mi imamo sposobne filmske radnike. Ta baza nije velika,
ali još uvek postoji. Glavna zabluda, po meni, je što mi veličamo sami sebe i time
sebi činimo medveđu uslugu.
NNR: Da li ste nešto od tog stranog
iskustva primenili kod nas?
LR: Tehnologija snimanja filmova
je manje-više ista bilo gde na svetu. To svuda funkcioniše dobro. I kod nas kad
se snimaju filmovi sve je dobro organizovano. Zna se tačno ko šta radi, tu nema
mnogo improvizacije i promašaja. Sa te strane mi imamo školovane ljude i dobru ekipu,
tako da tu nema velike razlike u odnosu na strane produkcije.
NNR: Šta mora da ima uloga da
bi vas privukla i da kažete „Ovo želim da igram“?
LR: Dobar scenario i dobra uloga
se prepoznaju vrlo brzo, zato što ima toliko lošeg smeća koje je napisano, toliko
loših stvari ja čitam, tako da kad se nešto dobro pojavi odmah se prepozna. To su
prvo emocije koje moraju da postoje u scenariju, mora da se vidi strast, da se vidi
neki izazov i nešto novo što nisam, eventualno, do sad igrao. Ima puno elemenata
koji odlučuju o tome. Opet, naravno da postoje uloge za koje sam se pokajao što
sam ih prihvatao. To je deo posla i treba se učiti i na izgubljenim bitkama.
NNR: Trenutno pet vaših filmova
je u fazi postprodukcije.
LR: Tačno. Neke sam filmove snimao
u inostranstvu, neke ovde koji još uvek nisu izašli. Snimao sam film u Nemačkoj
koji treba da izađe, „Mašinovođe“ je film koji je Miloš Radović napravio zajedno
sa mnom kao glavnim glumcem i producentom, imam „Čarape kralja Petra“, veliku temu
na koju već nekoliko godina pokušavam da napravim film i seriju... Nikad nisam bežao
od posla, tako da dosta radim, jer sam uvek izmišljao šta ću sve da radim.
NNR: Da li Lazar Ristovski glumac
smeta režiseru Lazaru Ristovskom i obrnuto? Da li kao glumac imate jedan odnos prema
režiseru, a kad režirate očekujete da se svi glumci tako ponašaju prema vama?
LR: Uvek je to jedna saradnja.
Retki su reditelji koji se slepo drže onog što su smislili i neće da sarađuju s
glumcima i da ne dopuštaju i ne otvaraju prostor improvizaciji, koji, u stvari,
dovodi do dobrog rezultata. Nema tu nekih konflikata, čak i ja kada sam bio u isto
vreme i reditelj i glumac nisam se delio na te dve ličnosti, pa da jedna smeta drugoj.
Uvek se to završava jednom dobrom saradnjom.
NNR: Ne igrate u pozorištu?
LR: Ne igram već dvadeset godina.
Posle filma „Podzemlje“ sam prestao da nastupam u pozorištu. To sam snimao dve godine
i shvatio sam da sam preumoran od pozorišta i nisam se više vraćao. Pozorište je
za mene u jednom trenutku postalo muzejska tvorevina, ja sam ulagao energiju, energija
se nije vraćala i onda čovek spašava živu glavu.
NNR: U filmu „Bićemo prvaci sveta“
igrate Josipa Broza Tita. Do pre nekih dvadesetak godina to je bila prestižna uloga
koju su dobijali samo najveći glumci. Mlađim generacijam je danas Tito običan lik
iz istorije. Kako se vama čini danas igrati Tita?
LR: Igrao sam Tita dva puta.
Prvi put odmah posle njegove smrti, negde 82’-83’ u „Igmanskom maršu“ Zdravka Šotre.
To je bilo već drugačije jer smo nosili to opterećenje Titovog kulta ličnosti. Ovo
sad, prošle godine, kod filma Darka Bajića je već bilo, da tako kažem, mnogo opuštenije.
Reditelj i ja smo dešifrovali taj lik sa mnogo više humora, mnogo slobodnije.
NNR: Dotakli smo se kulta ličnosti...
Trenutno se po ko zna koji put reprizira serija „Selo gori, a baba se češlja“ gde
igrate ulogu Jovana. Tu imate jedan, može se reći monolog, na sudu, koji završavate
rečima otprilike „krajnje je vreme da se Srbi pomire, da se pokajnički izljube,
da mrtvi počivaju u miru, a živi da se raduju...“
LR: Mi smo ovde toliko podeljen
narod između sebe da, čini mi se, u Srbiji postoje najmanje dva srpska naroda, najmanje!
Zato što se uvek pred izbore javljaju neke nacionalističke struje, oni koji brane
srpstvo na sva usta, itd. To je taj jedan narod. Ovaj drugi je kao neki demokratski
narod. Kad se završi glasanje i kad se izaberu vođe, onda se i jedan i drugi narod
više ne čuju. Potpuno su izgubili svoj glas, da tako kažem. I tu se pokazuje jedna
vrsta kukavičluka, jer oni koji su bili najglasniji posle zaćute. Na kraju se desi
da svi budu na neki način kupljeni i tu se ta neka politička borba i želja za promenom
gubi. Politika je u Srbiji još uvek najmoćnije oružje i političari su medijski najeksponiranije
ličnosti i oni su glavne zvezde života u Srbiji. Dok je tako u Srbiji neće biti
bolje.
Нема коментара:
Постави коментар